Kao naučnik, skeptik, Rasel religiji pristupa sa čisto racionalnog stanovišta. Kako sam kaže, do svoje osamnaeste godine gaji izvesna deistička uverenja, jer je smatrao da argument o Bogu i prvom uzroku ne može biti oboren, dok nije naišao na pitanje: „Ko je napravio Boga?“, kada postaje ateista.

Bertrand Rasel (1872–1970), jedan od osnivača analitičke škole filozofije, matematičar i istoričar, s pravom se svrstava među najveće umove 20. veka. U toku svoje karijere, ovaj izuzetno plodan i svestran stvaralac ostavio je mnoštvo dela koja se bave problemima logike, matematike, nauke, kao i društvene kritike. U Raselovom opusu se, kao najznačajnija, ističu dela „Istorija zapadne filozofije“, „Principia mathematica“ i „O označavanju“. Za svoj književni rad 1950. godine je nagrađen i Nobelovom nagradom. Kao ubeđenom pacifisti, Raselu je, zajedno sa francuskim filozofom Žanom-Polom Sartrom, povereno da predvodi preki sud za ratne zločine počinjene u Vijetnamu, koji će dobiti naziv „Raselov sud“, ili „Rasel–Sartrov sud“.

U svom književnom radu, Rasel se dotakao i religije. Kao naučnik, skeptik, i ovom pitanju pristupa sa čisto racionalnog stanovišta. Kako sam kaže, do svoje osamnaeste godine gaji izvesna deistička uverenja, jer je smatrao da argument o Bogu i prvom uzroku ne može biti oboren, dok nije naišao na pitanje: „Ko je napravio Boga?“, kada postaje ateista. Njegov slavni esej „Zašto nisam hrišćanin“, u kome na izuzetno lucidan način iznosi argumente protiv istinitosti (hrišćanske) religije, postaje jedan od osnova današnjeg ateizma.

Moralni argument ne može biti smatran nikakvim dokazom božje egzistencije.

Rasel svoj prigovor protiv religije bilo koje vrste deli na intelektualni i moralni. Pod prvim podrazumeva činjenicu da ne postoji nijedan razlog da bismo neku religiju smatrali istinitijom od druge. Budući da se sve religije oslanjaju isključivo na slepu veru, ne postoji nijedan objektivan kriterijum po kome bi pojedinac odabrao islam umesto hrišćanstva ili hrišćanstvo umesto hinduizma. Nekome se jedna religija može učiniti zanimljivijom od druge ili mu se etičke i metafizičke tvrdnje jedne religije mogu više svideti od tvrdnji druge, ali to ne govori ništa o istinitosti te religije. Moralni prigovor Rasela proizlazio je iz njegovog sasvim ispravnog zaključka da religija potiče iz doba kada je čovečanstvo bilo na dosta nižem stupnju društvene razvijenosti. Upravo zbog ovoga, religija nastoji da produži neljudsko ponašanje, koje bi, inače, bilo odavno prevaziđeno. Moralne norme čovečanstva (bar onog njegovog razvijenijeg dela) bitno su se izmenile u odnosu na period od pre nekoliko hiljada godina. Tako je i današnji stav civilizovanog sveta prema ženama, homoseksualcima, pravima čoveka ili seksu bitno drugačiji od onog koji se može naći u zvaničnim stavovima religijskih organizacija. Činjenica da i u 21. veku postoji homofobija i mizoginija, velikim delom je prouzrokovana religijskom zaostavštinom iz starih vremena.

Rasel primećuje i da moralni argument ne može biti smatran nikakvim dokazom božje egzistencije. Jer, ako samo Bog može da utvrdi granicu između dobra i zla, onda za njega te kategorije prestaju da važe, a samom Tvorcu više ne možemo pripisati atribut „dobar“. Budući da je u svakoj teologiji ovo jedna od osnovnih osobina božanstva, i vernici moraju prihvatiti da ove kategorije postoje nezavisno od bilo kog hipotetičnog Boga, samim tim, moralni argument prestaje da bude dokaz za postojanje vrhovnog bića.

Poznat je i njegov argument nazvan „Raselov čajnik“, koji govori o tome da teret dokaza leži na onome ko iznosi tvrdnje. Zamislimo čajnik koji kruži oko Sunca. Čajnik je suviše sitan i na tolikoj je udaljenosti da se ne može nikakvim instrumentom primetiti sa Zemlje. Tvrdnja da čajnik postoji se ne može oboriti, ali zdrav razum nikada tako nešto ne bi prihvatio bez dokaza. Ako se, međutim, oko takve tvrdnje stvori čitava institucija koja će je promovisati, pojedini će je bez preispitivanja prihvatiti.

Religija nastoji da produži neljudsko ponašanje, koje bi, inače, bilo odavno prevaziđeno.

Kao glavne pokretače religije Rasel vidi strah i potrebu za sigurnošću. Iako se bavio dekonstrukcijom logičkih argumenata za postojanje božanstva, znao je da je kod ogromne većine ljudi razlog za verovanje čisto emocionalne prirode. Kao najjača oružja protiv svake vrste sujeverja navodi ljudski intelekt, znanje i zdrav razum. Pred kritičkim, objektivnim ispitivanjem svaki religijski sistem se ruši. Mogli bismo, na kraju, citirati rečenicu koja odlično oslikava Raselov stav prema religiji: „Religija je nešto što je preostalo iz detinjstva naše inteligencije i ispariće čim prihvatimo razum i nauku kao smernice.“

Autor: Milan Polovina

Kad si onomad bio na Zemlji, smatran si veoma mudrim, pametnim čovekom. Čitao sam tvoje izjave date u javnosti i, moram ti priznati da nisam fasciniran!

Dragi Isuse,

Nadam se da si dobro i zdravo, baš kao i tvoja familija gore u Nebesima. Nadam se da imate lepo vreme i da će ono potrajati, a imajući u vidu tvoju mudrost, uopšte ne sumnjam da ćete svi, kada još malo za’ladni, preći na južnu hemisferu i tamo obitavati za vreme predstojećih, toplih meseci.

Ti si bio na Zemlji, ali uglavnom si se smucao po toplim pustinjskim ili polupustinjskim krajevima, pa verujem da nisi navikao na hladnoću. Ni ja je ne volim, ali znaš kako je, porodica, posao, stan, ograničeni prihodi, sve to me sprečava da zbrišem u toplije krajeve kada ovde postane prehladno. Šta ću, ja nisam Bog!

Nego, hteo sam da te pitam mnogo stvari i, kako vreme prolazi, sve ih je više, ali nikako ne želim da te gušim ovozemaljskim pitanjima. Neka ti pitanja ipak moram postaviti, nadam se da ne zameraš!

Izvini na teškim rečima, ali pričamo otvoreno, u redu?!

Kad si onomad bio na Zemlji, smatran si veoma mudrim, pametnim čovekom. Čitao sam tvoje izjave date u javnosti i, moram ti priznati da nisam fasciniran! Obećao sam da neću dužiti, zato bih te odmah priupitao kako si mogao da kažeš da nisi došao da pokvariš zakon ili proroke, nego da ispuniš. Dalje, rekao si da, dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanje slovce ili jedna titla iz zakona dok se sve ne izvrši i dodao da, ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskom.

A onda, odmah posle toga, počeo si da rasturaš taj isti zakon, pa umesto „oko za oko, zub za zub“, ti si propagirao da treba okrenuti drugi obraz, da treba ljubiti svoje neprijatelje, pa ti Otac kaže da se ne sme jesti svinjetina i plodovi mora, a ti odmah suprotnu tezu, da ne pogani čoveka ono što u njega ulazi, nego čoveka pogani ono što iz njega izlazi. Dalje, Otac kaže i da preljubnike treba ubiti, a ti si tu mnogo mekši, pa ne ideš tako ekstemno kao Otac. Ima tu, bogo-čoveče, stotine primera, ali držaću se svog obećanja da pismo ne bude predugačko.

Kažu da si doneo dobre ili blage vesti. Kad sam dobro izučio Novi Zavet, jer ti si tada osvanuo, došao sam do zaključka da nije baš tako. Čak naprotiv, zaključio sam da si doneo učenje i filozofiju mraka, straha i propasti. Izvini na teškim rečima, ali pričamo otvoreno, u redu?! I ti meni u odgovoru možeš sasuti sve u lice, bez pardona i neću se ljutiti!

Dakle, kako si mogao da u umove stotine i stotine miliona ljudi uneseš taj opaki i strašni koncept PAKLA, najužasniju ideju koju je pokvareni, izopačeni i iščašeni ljudski um mogao da smisli? Kako te nije sramota, kad znaš da, širom sveta, deca pre spavanja imaju traume od pomisli na tu gnusnu i jezivu ideju pakla, da će završiti na najstrašnijem od svih strašnih mesta, ako učine samo jednu od stvari koje je pomućeni um pisaca Biblije predvideo za odlazak u pakao. Nikada niko u istoriji čovečanstva nije smislio ništa užasnije, a ti si došao, navodno, da doneseš mir i ljubav svetu koji te je čekao.

Nadam se da mi ne zameraš, ali svojoj deci neću dozvoliti da budu otrovana ovom gnusnom i pokvarenom idejom!

Danas se ide u zatvor ako se iživljava i surovo postupa prema životinji, a vi ste najstrašnije mučenje pripremili za ljude, bića koja je Bog stvorio i koja neizmerno voli. Kasnije je i tebe žrtvovao zbog tih groznih ljudi! Pa ko je tu lud? Žrtvovao dobrog i bezgrešnog zbog gomile grešnika i pokvarenjaka?

Ti si veličao „siromašne duhom, jer njihovo je carstvo nebesko“, a kasnije si dodao da su „blaženi krotki, jer će naslediti zemlju“.

Svaka ti čast, care! Siromašni duhom su glupaci, tupani i neznalice, a krotki su ljudi koji su ponizni, trpeljivi, pokorni. I to je to što si ti želeo ljudima donoseći im „dobre vesti“?

Dalje, u svojoj velikoj mudrosti, govorio si da ne treba brinuti šta će ljudi jesti, piti ili šta će odenuti i to poredio sa „pticama nebeskim“.

Znači, po tebi, niko ništa ne treba da radi, čak ni o osnovnim ljudskim potrebama ne treba ni brinuti! A ko će onda da radi, prepametni Isuse?

Kako si mogao da porediš svoju ideju sa pticama? Imaš li ti svest o tome da gotovo svaka ptica najveći deo svog vremena koje provede u budnom stanju žestoko radi da nahrani sebe i svoje potomstvo, izgradi gnezdo i podigne mlade? Ogroman broj ptica se u svom trudu izlaže i velikim naporima i velikim opasnostima, ali životni nagoni primoravaju ih da rade i da se bore, jer jedino tako mogu opstati. Kakvo je to poređenje?

Da se vratim na genijalnost izraženu kroz „ljubite svoje neprijatelje“! Vidi, mogu ja da ljubim neprijatelje koji su jako udaljeni od mene i ne predstavljaju za mene i moje bliske nikakvu opasnost. Deklarativno, volim ih, ljubim i molim se za njihovo dobro! Ali, šta je sa ljubavlju kada taj neprijatelj ili čitava horda neprijatelja krene na mene, na moju porodicu? Šta ako neki provalnik ili kriminalac druge vrste, na primer verski ekstremista i fanatik, krene nožem ka meni i ubode me u stomak? Ja nemam drugi stomak da mu ponudim! Jel’ da ga ljubim i da se molim za njega ili da mu se suprotstavim svom svojom snagom i pokušam da odbijem njegov napad? Ajd kaži, molim te!

Zašto da se bojim Boga kada me voli?

Toliko puta si rekao da se Boga treba bojati! Zašto da ga se bojim kada me voli? Ili, voli me, ako ga se bojim?

Rekao si, takođe, da koji ljubi oca ili mater većma nego tebe, nije te dostojan i koji ljubi sina ili kćer većma nego tebe, nije te dostojan. Slušaj, znam mnogo vernika, ali niko mi još nije rekao da voli više tebe nego svoje rođeno dete! Pa mi ovde dole još nismo načisto da li si ti uopšte živeo, a treba da te volimo više od dece ili roditelja! Ko je to stavio u Bibliju, toliki je glupan da većeg ne mogu ni zamisliti! Možda to nisi rekao, ali ako jesi… možeš mi doneti opravdanje kakvo hoćeš, ništa te neće izvaditi i, da znaš, neću ti u hrišćanskom duhu oprostiti. Čak i ako doneseš opravdanje lično od ministra zdravlja ili ministra opšte prakse, Dinkića.

Jednom si davao uputstva o tome koga treba pozivati na slavlja, pa si rekao, citiram: „Kad daješ obed ili večeru, ne zovi prijatelje svoje, ni braću svoju, ni rođake svoje, ni susede bogate, da ne bi i oni tebe kad pozvali i vratili ti; nego kad činiš gozbu, zovi siromahe, kljaste, hrome, slepe“. Čoveče, ovo me uvek nasmeje, setim se čoveka koji priprema slavu i, dok očekuje goste, umesto porodice i prijatelja, ulaze mu lokalni klošari, prosjaci, beskućnici, krezubi… – „Srećna slava, domaćine!“ Ovde si nadmašio sebe!

Tvojim „premudrim“ izjavama nema kraja, zato se više neću baviti njima.

Nego, kad već spomenuh tvoj dolazak, hteo sam nešto da te pitam, u poverenju! Da li si ti u poslednje vreme dolazio na Zemlju? Znaš zašto te to pitam? Poslednjih više desetina godina, bilo je mnogo najrazličitijih likova koji su tvrdili da su oni Ti, da su Isus Hrist! Skoro svaki od njih, ukoliko je bio dovoljno uporan u svom dokazivanju, završio bi u ludnici! Pa sam hteo da ti kažem da, ako sad čitaš ovo pismo u nekoj ustanovi za smeštaj mentalno poremećenih osoba, možeš slobodno da mi javiš gde si, pa da pokušam da razgovaram sa direktorom i da te izvučem odatle! Strašno se plašim mogućnosti da je pravi Isus završio negde u nekoj ludnici okružen mentalnim bolesnicima!

Evo, završavam! Tvoje su mi izjave beskrajna inspiracija i mogao bih da ti pišem celu noć, ali predugačko pismo bi sigurno završilo kao potpala tamo gore kod tebe, pogotovo sad kad je hladnije vreme! Je li, a kakvo vam je grejanje gore?

I još me nešto kopka, hteo sam da te pitam, ako ne zameraš… Jel’ vas ima negde na Google Earthu? Jel’ vas uhvatila nekad kamera, pa da se možete videti? Joj, što bih ja to voleo! Kažu ovi vaši dole da ste vi svuda, mislim na vaše trojno jedinstvo, pa računam, nije nemoguće da vas je koji put zakačila kamera sa satelita!

Na kraju, još jednom prenesi pozdrave svom Ocu i Svetom duhu i javi se ponekad, kad stigneš!

Srdačno tvoj, Milan Janić

Politički obrt patrijarha Irineja – od, naizgled, umerenog sveštenog lica koje prihvata preobražaj srpskog društva koji nosi evropeizacija, do otvorenog protivnika integracija Srbije u EU – posebno je opasan za uspostavljanje i konsolidaciju otvorenog društva u Srbiji.

„Ne treba da zaziremo od EU… Mi verujemo da smo mi istorijski deo Evrope i želimo da budemo deo ove porodice naroda“, patrijarh Irinej na prvoj konferenciji za štampu po stupanju na dužnost, januara 2010.

„Ako treba da žrtvujemo Kosovo i Metohiju da bismo ušli u Evropu, da im se onda zahvalimo na njihovoj dobroti i ljubavi. Neka nas ostave same, neka nam ne čine ono što su nam nedavno učinili, a da naše Kosovo ostane sa nama“, patrijarh Irinej 16. oktobra 2011.

Odgovornost za prisustvo crkve u političkom životu leži, pre svega, na političkoj eliti.

S ateističke tačke gledišta, čini se očitim da je u opisu posla verskih institucija da rade na tome da pomute ili, poželjnije, onemoguće kontakt s realnošću svojoj pastvi. Jednom posmatrajući stvarnost svojim očima, verujući ljudi bi mogli da počnu da ulažu teško stečena sredstva u svoj sopstveni boljitak, a ne u gradnju kuća božjih. U tom smislu, nekako je prazno istaći da crkva „nema kontakt s realnošću“ ili nešto poput toga. Međutim, skorašnji antievropski iskorak patrijarha Irineja je dobar povod da se još jednom zapitamo da li se sa hic et nunc Crkva ikada bavi.

U najboljem od svih mogućih sekularnih svetova, crkvena lica se ne bi ni najmanje bavila političkim pitanjima, već bi svojim revnosnim piecemeal radom učinili sve što mogu da zadrže svoju pastvu na pravom putu. Opšta politička pitanja i strateško usmerenje države ne bi predstavljali teme kojim bi duhovnosti i onostranosti okrenuti pojedinci u mantijama bili posvećeni. Nažalost, taj ideal je retko gde postignut, a kamoli u jednoj tek rođenoj demokratiji, poput Srbije. Srpska pravoslavna crkva, kao i islamska zajednica u Srbiji, imaju decenijama dug angažman u političkom životu, u koji ih je politička elita sa zadovoljstvom primila, osim, naravno, za vreme stare komunističke vlasti 1945–1987. It takes two to tango, rekli bi Englezi.

Odgovornost za prisustvo crkve u političkom životu leži, pre svega, na političkoj eliti. Ali, jednom slobodan pristup politici teško je zatvoriti. Patrijarh Irinej je svoj mandat otpočeo izražavajući svoju podršku evropskoj agendi sadašnje vladajuće koalicije, između ostalog i rečima citiranim u zaglavlju teksta. Potpuno nezavisno od toga da li podržavamo ili ne političku poruku g. Miroslava Gavrilovića, kao građani moramo da reagujemo na činjenicu da se patrijarh meša u politiku jedne deklarativno laičke države.

Ateistička frustracija Crkvom, naravno, postaje još veća kada se sveštena lica, predvođena patrijarhom, otvoreno angažuju na antievropskoj agendi. U slučaju postkonfliktnog društva koje je tek otpočelo tranziciju ka demokratiji, taj angažman ide direktno protiv napora da se uspostavi otvorena demokratija sa sekularnim osnovama. S ateističke tačke gledišta, svaki upliv crkve u politiku je prelazak „preko crvene linije“, kako voli da se izrazi predsednik Srbije, istina u drugom kontekstu. Međutim, politički obrt patrijarha Irineja – od, naizgled, umerenog sveštenog lica koje prihvata preobražaj srpskog društva koji nosi evropeizacija, do otvorenog protivnika integracija Srbije u EU – posebno je opasan za uspostavljanje i konsolidaciju otvorenog društva u Srbiji.

Odnos SPC prema održavanju Parade ponosa i situaciji na severu Kosova najbolje ilustruje ovaj trend. Druga Parada ponosa, koja je trebalo da se održi 2. oktobra 2011. godine, odbačena je, kao „parada srama“ i „pošast“, kao „nakaradna sloboda koja je… strana našoj istoriji, tradiciji i kulturi“, kako stoji u saopštenju SPC od 30. septembra, koje je potpisao Irinej lično. Okovana svojim dogmama i diskursom koji se, suštinski, nije menjao više od dve hiljade godina, Crkva, jednostavno, ne govori jezikom koji bi nam omogućio čak ni da se složimo da se ne slažemo. Istorija, tradicija i kultura nisu entiteti uklesani u mermer pravoslavne metafizike. Nisu, naravno, ni puki društveni obrasci koje nužno treba da odbacimo samo zato što su nasleđeni iz prošlosti i time su passé. Istorija kao mater studiorum, iz racionalne i ateističke perspekitve, predstavlja jedan niz „pokušaja i pogrešaka“ (trial and error) koji nam pružaju nova saznanja o svetu oko nas. Ta saznanja možemo da iskoristimo i poboljšamo uslove u kojima živimo kroz reformu institucija, promenu socijalnih običaja, upotrebu tehnologije itd. To je, naravno, na nama, jer ta ista saznanja možemo potpuno da ignorišemo – npr. odnos Crkve prema kontracepciji, ili da ih okrenemo protiv samih sebe – (zlo)upotreba nuklearne energije. Nema ničeg svetog u tradiciji i kulturi. One nisu date i zadate, već društveno konstruisane. No, nimalo začuđujuće, stav SPC o kulturi i tradiciji je esencijalistički: one su, jednom za svagda, definisane i nepromenljive. Svaki pokušaj promene je ravan bogohuljenju.

U teorijskom smislu, ovaj pristup možemo označiti kao klasičan primer monizma, kako ga je Isaija Berlin definisao. Nesretna epizoda u kojoj SPC vojuje rat protiv organizatora Parade ponosa samo ilustruje u kojoj meri je Crkva neprijatelj otvorenog društva, naročito kada je nacionalno određena. Svojim proglasom, patrijarh Irinej je dao pun legitimitet uličnim falangama koje su bile spremne da, po ko zna koji put, ruše grad, misleći da rade jako časnu stvar. Šturi poziv da se svi uzdrže od nasilja na samom kraju saopštenja nije nimalo umanjio zloslutnu Irinejevu osudu „palih Adamovih sinova“. Intelektualni pluralizam, koji je osnova svakog otvorenog društva – jedinog pravog doma ateista, potpuno je stran Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

U političkom smislu, SPC je opet afirmisala svoju antizapadnu orijentaciju stavom patrijarha o situaciji na severu Kosova. Nakon služenja parastosa kod Spomenika poginulim Jagodincima za oslobođenje i ujedinjenje od 1912. do 1918, Irinej je rekao da je „zemlja na Kosovu zalivena krvlju od Kosovske bitke do danas“, kao i „Zar se smemo i možemo odreći naše svete zemlje? Ne smemo to dozvoliti. Oni koji su nam nekada bili prijatelji, ili smo ih takvima smatrali, danas to nisu jer nam oduzimaju ono što nam je najdragocenije i najsvetije. Hvala im na takvom prijateljstvu“, poručio je patrijarh Irinej.

Činjenica da se na Kosovu nalaze – južno od Ibra – srpski srednjovekovni manastiri ne daje pravo lideru jedne crkvene organizacije da javno zahteva prekrajanje ili neprekrajanje granica (zavisno od toga šta vam je politički bliže). Pozivi patrijarha Pavla da se brani Kosovo čak deluju doslednijim od stava Irineja, jer se u ovom slučaju radi de facto samo o severu Kosova, ne o čitavoj teritoriji Kosova sa celokupnom srpskom zajednicom i pravoslavnim spomenicima. Ohrabrujući Srbe sa severa Kosova da istraju na barikadama, Irinej je (makar indirektno) podržao ideju o etničkoj podeli Kosova i daljoj tribalizaciji Balkana. Svi ljudi možda jesu isti pred Bogom, kako kaže Jevanđelje, ali ako nisu Srbi pravoslavne vere, onda je bolje da žive negde drugde. Ništa nije dalje od hrišćanskih postulata, ali to nije smetalo Irineju da još jednom demonstrira etnocentrizam svojstven nacionalnim crkvama.

Nesretna epizoda u kojoj SPC vojuje rat protiv organizatora Parade ponosa samo ilustruje u kojoj meri je Crkva neprijatelj otvorenog društva.

Patrijarh se, dakle, od početnih trzaja umerenog i proevropski orijentisanog poglavara, vratio ustaljenom i proverenom mainstreamu srpskog nacionalizma SPC. Možda ništa neočekivano, ali svakako vredno žaljenja. Da bi Srbija jednog dana postala istinski otvoreno i laičko društvo, SPC se, kao najuticajnija verska organizacija, mora menjati, što se, sada je jasno, neće desiti za mandata patrijarha Irineja. Nema ničeg novog pod suncem, zapisao je prorok Jeremija, i sve je muka duhu. Najveća muka autističnom duhu rigidnih ustanova, poput većine crkvenih organizacija, jeste to da se otvori i izađe iz Platonovog mita o pećini na svetlost dana.

Ipak, treba biti pošten prema patrijarhu i istaći da ni njegov prethodnik nije bio ništa bliži stvarnosti. Uoči bombardovanja 1999. godine, patrijarh Pavle je uputio Božićnu poslanicu srpskom pravoslavnom življu, u kojoj je rekao „rađajte se i množite… jer Srbi će vrlo brzo (na Kosovu) iščeznuti ako natalitet bude kao što je sada.“ Dva meseca pre nego što se čitav demokratski svet sručio na potpuno izolovanu Srbiju i jednom za svagda izdvojio iz nje Kosovo, mudri patrijarh je dodao i „čije ovce, toga i planina“.

Autor: Saša Butorac

Starovremensko sujeverje je namenjeno najnižem obrazovnom nivou, pa je zato kod nas ono najraširenije u ruralnim oblastima. Najvišem obrazovnom nivou namenjena je pseudonauka – homeopatija, lečenje svetlošću, kristalima ili magnetima, a za onu „srednju“ publiku postoji ponuda koja je upravo na granici između sujeverja i pseudonauke, a to je astrologija.

„Dobar dan, dragi putnici. Molimo vas da pripremite svoje natalne karte koje će naš astrolog pregledati i iz aviona udaljiti putnike kod kojih je Mesec u konjunkciji s Jupiterom. U slučaju pada pritiska u kabini, iz otvora iznad vas automatski će ispasti krst i sveta vodica, a molitva je odštampana na uputstvu za prinudno sletanje, koje možete pronaći u džepu sedišta. Svetlosni signali vas upozoravaju da je u avionu zabranjeno razmišljanje, a pri poletanju i sletanju svi putnici moraju imati vezane amajlije.“

Vazduhoplovne kompanije troše ogromna sredstva kako bi smanjile broj nesreća, ali ipak nikada nećemo čuti ovakva uputstva. Zašto, ako već mogu da učine let sigurnijim?

Odgovor je jednostavan:
zato što ne mogu da učine let sigurnijim.

Danas je praznoverje izmešano sa pseudonaukom i „novokomponovanim“ sujeverjem, pa je teško povući granicu i razlikovati ih. Možda je ta granica najuočljivija kad se posmatra zavisnost između obrazovnog nivoa klijenata i verovanja u nepostojeće.

Starovremensko sujeverje je namenjeno najnižem obrazovnom nivou, pa je zato kod nas ono najraširenije u ruralnim oblastima. Najvišem obrazovnom nivou namenjena je pseudonauka – homeopatija, lečenje svetlošću, kristalima ili magnetima, a za onu „srednju“ publiku postoji ponuda koja je upravo na granici između sujeverja i pseudonauke, a to je astrologija.

Postoji činjenica koju je lako dokazati, a ipak je malo ko prihvata: astrologija nije nauka. U nauci postoji metod kojim se dokazuju hipoteze, a zagovornici astrologije ili nisu čuli za to ili ne žele da podvrgnu svoje tvrdnje proveri, jer dobro znaju kako bi se to završilo. I tako već hiljadama godina astrolozi ne pokušavaju da objasne mehanizme delovanja tih „sila“ kojima zvezde upravljaju našom sudbinom, niti vrše statističke analize kojima bi te mehanizme podvrgli proveri.

Principi delovanja astralnih sila

Zanimljivo je da se astrolozi, kada se suoče s „nezgodnim“ pitanjima skeptika, udaljavaju od svoje prvobitne tvrdnje da je astrologija nauka, pa pokušavaju da pobegnu u ezoterijska objašnjenja. Tada se obično citira omiljena astrološka izreka „kako gore, tako i dole“. Jedna od pseudonaučnih razrada ovog slogana oslanja se na činjenicu (koju, uzgred, kvantna fizika kategorično odbacuje) da je makrosvet (kosmos) organizovan na isti način kao i mikrosvet (atomi), čime je automatski dokazana veza između nebeskih tela i malih bića koja žive na Zemlji, a sastavljena su od atoma.

Postoji činjenica koju je lako dokazati, a ipak je malo ko prihvata: astrologija nije nauka.

Osim toga, nesumnjivo je da nebeska tela, po pravilima nebeske mehanike, međusobno deluju jedna na druga (samim tim i na Zemlju), pa se nameće zaključak da isto tako deluju i na ljude. Ovako formulisan stav možda bi prihvatila i nauka, naravno, ako bi se pronašlo objašnjenje mehanizma delovanja ovih sila na našu sudbinu i na profil naše ličnosti.

Postoji još jedna varijanta ovog stava koja se poziva na rezonanciju između svemira i onoga što se događa na Zemlji. S obzirom na to da i ova pseudonaučna postavka, inače zasnovana na Jungovom učenju, ima isti nedostatak (ničim ne objašnjava vezu između uzroka i posledice), ona, takođe, nema načina da se razvije u ozbiljnu teoriju.

Malo suptilnija (mada i apstraktnija) ideja kreće od toga da Zemlja i svemir dele isti prostor i vreme, pa su tako jedno te isto i deluju zajedno; iz toga proizlazi da je pogrešno gledište po kome kosmički događaji deluju na zemaljske, a ispravno je da su to jedni te isti događaji, samo viđeni na različite načine. Ni zemaljski ni kosmički fenomeni nisu uzrok jedni drugima, nego su ravnopravan proizvod istog trenutka u vremenu, pa su zato isti – jedni gore, drugi dole. Ipak, ovo bi pre moglo da se proglasi za pesničku viziju, nego za teoriju.

Šta znači „biti rođen u nekom znaku“?

Pojas od oko 8,5 ugaonih stepeni severno i južno od prividne putanje Sunca zove se zodijak i na njemu se, uz određena odstupanja, nalazi 12 sazvežđa – grupa zvezda koje su usvojene kao čista konvencija, da bismo se lakše snašli kad se orijentišemo dok posmatramo noćno nebo (uzgred, upitajte nekog astrologa da vam kaže šta je to zodijak i bićete iznenađeni kad vidite koliko tih „stručnjaka“ neće umeti da vam odgovori na to elementarno pitanje).

U trenutku rođenja deteta, Sunce „boravi“ u nekom od tih dvanaest sazvežđa. Pošto su sazvežđa zodijaka nejednake veličine, stvar je pojednostavljena tako što je svakome od njih ravnopravno dodeljena po jedna dvanaestina ekliptike (prividne putanje Sunca).

Smatra se da je tada novorođenčetu već određena sudbina, jer je doživotno vezano za taj znak. Kasnije će biti značajno koja planeta boravi u znaku za koji je vezana sudbina osobe, ali se to uglavnom odnosi na prolazne događaje; sve karakterne osobine već su određene pozicijama nebeskih tela u trenutku rođenja.

Svako od nas bi mogao, kao što su radili antički astronomi, da se svojim očima uveri da li se Sunce na dan rođendana nalazi u „njegovom“ sazvežđu. Verovatno je da nećemo moći baš da vidimo koje se sazvežđe nalazi iza Sunca, ali možemo da se poslužimo trikom – u ponoć bi tačno iznad nas moralo da se nalazi suprotno sazvežđe, koje je za 180 stepeni pomereno u odnosu na ono koje tražimo.

Ne mučite se, evo odgovora: nećete videti sazvežđe koje očekujete. Ako osmatrate, recimo, početkom marta, verovatno mislite da se Sunce nalazi u sazvežđu Ribe, ali ono je, gle čuda, u sazvežđu Vodolija. Ko ovde greši?

Pa, na neki način, niko. Osim, možda, onaj ko tvrdoglavo misli da astrologija uvek mora da se zasniva na činjenicama.

Precesija

Osa Zemljine rotacije je za oko 23 stepena zakrenuta u odnosu na osu okretanja oko Sunca. Ova osa je stalno „nagnuta“ na istu stranu, pa će tokom leta Severni pol biti malo više okrenut Suncu, a zimi Južni pol.

Ipak, ni ova osa nije sasvim stabilna: i ona se obrće! Zahvaljujući tome što Zemlja ima malo veći prečnik na ekvatoru nego na polovima, kombinacija privlačnih sila Sunca i Meseca čini da se Zemlja obrće oko svoje ose slično čigri koja se kružno njiše pre nego što će da padne. Ovo pomeranje ose obrtanja Zemlje astronomi zovu precesija. Ono je relativno sporo jer ceo ciklus od 360 stepeni napravi za 25.920 godina.

Pojavu precesije primetili su Vavilonci nekoliko vekova pre nove ere. Ipak, ona nije dobila naučno objašnjenje, niti je precizno izmerena, sve do 17. veka.

Kakve su posledice jedne ovako dugotrajne pojave? Najprostije rečeno, kratkodnevica, obe ravnodnevice i dugodnevica nastupaju ranije nego što Zemlja napravi ceo krug oko Sunca. Kad se ta greška vremenom akumulira, dolazimo do toga da je pomeranje ugaone pozicije Zemlje za 2160 godina 30 stepeni – a to je rastojanje između dva susedna znaka zodijaka!

Tako je prolećna ravnodnevica, kojom svake godine započinje znak Ovna, za protekle dve hiljade godina polako ali sigurno „otklizala“ preko celog sazvežđa Ribe i približila se sazvežđu Vodolije. Smatra se da je znak u kome se svake godine „rađa proleće“, u stvari, znak celog čovečanstva i da on diktira duh koji vlada među svim ljudima na Zemlji.

Kad se rođendan proleća konačno preseli iz sazvežđa Ribe u Vodoliju (znak vazduha), nastupiće Novo doba (New Age) i svetom će, po tumačenju modernih astrologa, zavladati mir i harmonija, inteligencija i komunikacija među ljudima. Ovo je važno verovanje iz domena savremenog sujeverja, ali sada se vraćamo centralnom pitanju: kada su znaci zodijaka, koji su danas važeći, ustanovljeni i kad su vezani za odgovarajuće datume?

Bilo je to kad su Grci upali u Vavilon, osvojivši ga, i tom prilikom preuzeli ideje astrologije. Već tada je prihvaćena pozicija znakova Zodijaka koja će važiti tek za oko dva veka, da bi se znak Ovna podesio tako da počinje tačno u vreme prolećne ravnodnevice. Vavilonski astronomi su, dakle, znali za precesiju i svoja znanja o tome pokušali da prenesu Grcima, ali izgleda da je to njima bilo teško pa su prosto fiksirali sliku neba i takvu je širili Mediteranom, ne obazirući se na promene koje je donosio protok vremena. Rimljani su ovu sliku preuzeli bez ikakve sumnje u njenu ispravnost… Uostalom, kao što i mi danas činimo.

Tropska i sideralna astrologija

Nije baš da niko nije pokušao da razreši ovu zbrku, ali izgleda da je umesto toga stvorena još veća. Uvedena je nova astrološka konvencija koja se oslanja na tačne znake prema pozicijama sazvežđa, ali nju mali broj astrologa prihvata. Koji je razlog što ogromna većina još radi sa netačnim podacima? Da li nisu imali hrabrosti da priznaju grešku ili im je ionako bilo svejedno?

Polako ali sigurno, istina se probila i do publike. Hrabriji astrolozi, koji su prihvatili novu konvenciju, na ovo su reagovali objavivši nova pravila igre koja kažu: daleko od toga da je sve ovo do sada bila greška; istina je da postoje dve konvencije, prva se zove tropska, a druga sideralna, što znači zvezdana. Prva, koju koristi velika većina astrologa i na kojoj se zasnivaju svi horoskopi u štampi, oslanja se na opšteusvojene (mada netačne) znake zodijaka, a druga na činjenično stanje sa gledišta astronomije, dakle na tačne pozicije sazvežđa.

Izlaz iz neugodne situacije u kojoj su se našli bio je maestralan, jer je poraz ubrzo pretvoren u pobedu. Situacija je otežana time što su pružena razna pseudonaučna objašnjenja koja opravdavaju oba pristupa, a razlika između njih je proglašena, ni manje ni više, nego za imperativ savremene astrologije (bez razložnog objašnjenja za ovu uopštenu tvrdnju). Tako je astrološka veština za još jedan korak udaljena od smrtnika, jer oni koji u svakom zaključku traže razum i logiku (uglavnom protivnici astrologije) tek sada ne mogu ništa da shvate.

Prvobitna tvrdnja, da se cela astrologija zasniva na uticaju koji zvezde imaju na novorođenče, morala bi da padne u vodu, jer niko ne bi mogao da opravda tumačenje delovanja pogrešnih zvezda. Ali, ona se drži i astrolozi (bar oni koji su načuli nešto o precesiji) više vole da se to i ne pominje.

Dobra vest se širi svemirom

Ričard Dokins je u članku Zvezdana romansa, objavljenom u britanskom nedeljniku The Independent on Sunday, rekao:

„Navedite bilo koju godinu u istoriji i na nebu će se naći zvezda čija će vam svetlost omogućiti pogled na nešto što se dogodilo baš te godine. Ma kada da ste rođeni, na noćnom nebu možete da pronađete svoju zvezdu, koju vidite u vreme svoga rođenja (ili više njih, jer je broj proporcionalan trećem stepenu vaše dobi). Ta svetlost će vas vratiti u prošlost i vi ćete videti termonuklearni plamen koji oglašava vaše rođenje. Prijatna vest, i to je sve; ta zvezda vašeg rođenja neće izvoleti da vam kaže ništa o vašoj ličnosti, budućnosti ili o ljubavnom životu. Zvezde imaju opširan dnevni red, ali u njemu nema mesta za ljudske preokupacije i slabosti.

Zvezda vašeg rođenja je, naravno, vaša samo tokom ove godine. Sledeće godine moraćete da pronađete novu zvezdanu lepezu, koja je udaljenija za jednu svetlosnu godinu. Razmišljajte o ovom rastućem mehuru kao o radijusu dobre vesti, vesti o vašem rođenju, koja se sve dalje oglašava svemirom.“

Autor: Voja Antonić

Naravno da je u kvazisekularnoj državi sasvim normalno da vođa jedne od priznatih religijskih organizacija spada u državne predstavnike. Prisustvo patrijarha Irineja u ulozi državnog predstavnika ostavlja utisak pravoslavne vere kao državne religije i jedine ispravne, a, samim tim, sve ostale građane Srbije (one koji ne pripadaju toj religiji) stavlja u poziciju građana nižeg reda. Jedino gore od ovog blatantnog kršenja Ustava jeste prisustvo osuđenog kriminalca, kao još jednog predstavnika države Srbije.

II.

Uvođenje verske nastave u obrazovni sistem preko noći ostavilo je tragične posledice na omladinu u Srbiji. Neodgovornost, neozbiljnost i odsustvo moralnosti kako predstavnika crkve, tako i predstavnika države dovelo je do toga da se jednim tako ozbiljnim pitanjem bave nedovoljno stručni i priučeni veroučitelji, a deca bivaju izložena nerprimerenim i neprikladnim sadržajima. Kao rezultat ove indoktrinacije, dobili smo izuzetno homofobične srednjoškolce vođene rasizmom, nacionalizmom i šovinizmom. Ovi mladi ljudi, budućnost Srbije, kao svoje najveće neprijatelje vide gej populaciju (koju treba tući i proterati), Albance, Rome i Hrvate, dok su im prijatelji Rusi i Grci. Oni, dodatno, smatraju da su žene tu da rađaju kako bi Srbi opstali kao nacija, a čak deset odsto njih ne vidi nikakav problem u tome da ih povremeno i prebije.

Kod srednjoškolaca nisu nimalo retke izjave kao što su „Pederčine treba da se leče“, „Zaslužuju batine ako se javno izlažu“ ali, naravno, i „To je bolest, pogotovo što to zabranjuje Srpska pravoslavna crkva“.

III.

U ime Hrista, pali! SPC, na čelu sa vladikom Porfirijem, odredila je popove koji, protivustavnim ulaskom u vojsku, postaju oficiri u mantijama, a moći će da doguraju do čina pukovnika. Interesantno je to, kako se sveštena lica stavljaju na platni spisak vojske (a, samim tim, i na teretu su budžeta države), u trenutku kada se, navodno, vrši racionalizacija i pokušaji smanjenja troškova otpuštanjem i penzionisanjem hiljade iskusnih starešina. O tome da se nijedan dinar u prethodne dve decenije nije potrošio na neki novi tehnički sistem od strateškog značaja izlišno je i govoriti.

Takvo kršenje Ustava se, naravno, adekvatno nagrađuje od strane Srpske pravoslavnne crkve i njenog vođe ordenjem i pohvalama. Interes građana i države nije ni sekundaran, on je nebitan.

IV.

Ovim brižnim i, nadasve, humanim govorom, patrijarh Irinej nastavio je tradiciju korišćenja položaja Srba sa Kosova u propagandne svrhe i profitiranja na njihovoj sudbini. SPC u predizbornoj godini razmišlja vrlo pametno i, po starom običaju, ratnohuškački. Znajući koliki uticaj imaju kod građana, svesni su da će njihova podrška imati veoma značajnu ulogu na izborima, možda čak i odlučujuću. U skladu sa tim, oni se i ponašaju kao politička partija, kao i svi ostali kandidati, koriste se izvikanom floskulom „Kosovo je srce Srbije“ i pozivaju na prolivanje krvi za odbranu svete srpske zemlje, što se na prethodnim izborima pokazalo kao dobitna kombinacija. Na taj način postaju ozbiljni „koalicioni partneri“ koji će moći da se cenjkaju sa političkim strankama kojima će pružati podršku i na kraju se prikloniti onoj koja im bude obezbedila jačanje uticaja i kompletnu institucionalizaciju položaja.

V.

Zabrana Parade ponosa predstavlja kršenje člana 14 Evropske konvencije o pravima čoveka, u skladu sa članom 11 te konvencije, koji garantuje slobodu okupljanja, zajedno sa zabranom diskriminacije.

Država je ovim gestom pokazala da nema nameru da stane u zaštitu elementarnih ljudskih prava svojih građana i da se ne usuđuje da se suprotstavi huliganima zato što i sama misli da oni odražavaju mišljenje većine građana.

Ivica Dačić je izjavio da je policija znala šta planiraju protivnici Parade ponosa u Beogradu (neredi širom Beograda i drugih gradova kako bi razvukli policiju i prodrli do učesnika Parade, a neki su čak želeli da izazovu i ljudske žrtve i time celoj priči daju političku konotaciju). Bez obzira na to, odlučio je da po pitanju bezbednosti građana ne uradi apsolutno ništa, pod bednim izgovorom da će policija privesti osumnjičene čim otkrije dovoljno dokaza protiv njih. Bejzbol palice, lanci, petarde, kese i kondomi sa farbom, eksplozivi u plastičnim kutijama vitamina za ministra policije očigledno predstavljaju rekvizite za zabavu, možda će mu nečija glava u rukama biti dovoljan dokaz za privođenje.

Besmislena laž ministra unutrašnjih poslova da nemoralna i fašistička zabrana odobrenog skupa, u stvari, predstavlja zaštitu nedužnih života, dobila je i zvaničnu podršku predsednika Tadića i SPC. Patrijarh Irinej je samo još jednom iskoristio priliku da iskaže homofobni i diskriminišući stav SPC prema pripadnicima LGBT populacije u Srbiji, nazvavši Paradu ponosa Paradom srama, a, kako to obično i biva među sveštenstvom, najdalje je sa svojim izjavama otišao Amfilohije Radović, koji je u svom obraćanju okupljenima, među kojima je bilo dosta dece, dao „hrišćanski“ savet kako se obračunavati sa osobama različite seksualne orijentacije: „Zašto čovjek sadi voćku? Ona se sadi da bi donijela ploda. A voćka koja ne donosi ploda se siječe i oganj se baca. Tako i čovjek, svako ljudsko biće.“

Ako u jednoj od najgroznijih knjiga, Bibliji, piše da homoseksualce treba kamenovati, ko smo mi da koristimo razum i saosećanje i kažemo da je pogrešno tući nekoga ko tebe ne napada.

VI.

Neznanje i zatucanost protiv arheologije i značajnog istraživanja. Da nije u pitanju zemlja Srbija, čovek bi se ponadao da razum obavezno pobeđuje. Ovako, arheolozi su, naravno, uspešno sprečeni da obave svoj značajan i važan posao.

VII.

To predstavlja grubo kršenje pravila, kojeg je bilo i na prethodnom popisu, 2002. godine, što je rezultovalo podatkom od samo 0,5% ateista u Srbiji. Jasno je da su ateisti i na ovom popisu stanovništva bili diskriminisani i da rezultati popisa neće dati pravu sliku o broju vernika i ateista u Republici Srbiji, kao što ih nisu dali ni rezultati popisa iz 2002. godine.

VIII.

U sekularnoj zemlji Srbiji vernici koji su primorani da plaćaju namet za crkvu neke njima strane religije nisu time diskriminisani. Ateisti nisu ni spomenuti, jer oni, verovatno, i ne postoje, kao što to kaže udžbenik za veronauk za prvi razred srednje škole.

Zaista bi bilo interesantno čuti šta bi, po mišljenju gospođe Petrušić, predstavljalo diskriminaciju drugih verskih zajednica, kao i ateista. Takođe, zanimljiv bi bio i njen odgovor ili odgovor Vlade i pravoslavnih vernika na pitanje Mirka Đorđevića: „Da li bi država odobrila da se, na isti ovaj način, novac od svih građana naše zemlje prikuplja i za izgradnju neke rimokatoličke crkve ili džamije?“

IX.

Tomislav Gačić je optužen za seksualno zlostavljanje četvorice dečaka u periodu od 1999. do 2002. u službenim prostorijama Eparhije vranjske. Trojica oštećenih su tada imala manje od 14 godina. Nakon svesrdnog truda Srpske pravoslavne crkve i određenih političara, njegov slučaj zastareva, što dovodi od oslobođenja svake krivice.

Ivica Dačić je svoj orden zaslužio dvadesetak dana ranije, kada je bogougodno sprečio održavanje, po Irineju, „Parade srama“ i time sprečio da se „blati ljudsko dostojanstvo i gazi svetinja života i porodice“.

Ostaje nada da, jednoga dana, kada se na mesto ministra unutrašnjih poslova, na neki magičan način, postavi moralna, razumna osoba koja ume da zaštiti sve svoje građane, Ivica Dačić i Tomislav Gačić neće biti u mogućnosti da primaju ordenje od strane SPC, već će, zbog počinjenih dela, biti tamo gde im je i mesto.

X.

Po prijavama koje su poslate Udruženju „Ateisti Srbije“, ali i nekim političkim strankama, iz Ministarstva prosvete je direktorima osnovnih i srednjih škola poslata preporuka da učenici dočekaju patrijarha. Direktori su, naravno, ovu „preporuku“ ministarstva sekularne države Srbije maksimalno iskoristili, pa je napravljen i raspored na trotoarima gde će učenici pojedinih škola stajati. Time što je Ministarstvo „samo“ preporučilo direktorima da donesu ovu nezakonitu odluku, nije sa sebe skinulo odgovornost, jer ni Ministarstvo, ni direktori škola, nisu nadležni da organizuju dočeke verskim poglavarima.

Teško je ne primetiti sličnosti između dočeka patrijarha Irineja i organizovanja dočeka Josipa Broza Tita u vreme komunizma. Ni za te dočeke se nisu donosili formalno obavezujući pravni akti.

XI.

Gradonačelnik i domaćin sekularne krsne slave grada Beograda je još jednom pokazao kako se na delu poštuje član 11 Ustava Republike Srbije. U sekularnoj zemlji Srbiji je važnije imati na hiljade praznih i nepotrebnih crkava i manastira nego par kvalitetnih i prekopotrebnih bolnica, škola ili staračkih domova. O sigurnim kućama i javnim kuhinjama i da ne govorimo, one će verovatno doći na red kada svaki grad bude mogao da se ponosi svojim stotinak metara visokim krstom sa sve gromobranom.

XII.

Očigledno nezadovoljni dosadašnjim uspehom, nakon decenije uvođenja veronauke u osnovne i srednje škole, Srpska pravoslavna crkva je oformila i odred veroučitelja za napade na obdaništa i vrtiće.

Očekujemo sledeći korak SPC, odred prenatalnih veroučitelja, koji tokom cele trudnoće dva puta nedeljno šapuću ženskim stomačićima. Nadamo se da se neće uvesti i njihova obavezna bogougodna pomoć i prilikom samog začeća…

XIII.

Naša država, i pored toga što prikuplja novac za crkvu preko doplatnih markica, i pored toga što finansira SPC iz fondova namenjenih nevladinim organizacijama, spremno najavljuje da će platiti sve dugove kako bi sveštenici imali penziju kao i svi koji su je obezbedili redovnim izmirivanjem doprinosa u iznosu od 22% od plate. Iako je PIO fond odavno urušen, predstavnici države ironično ocenjuju kako će to biti lako isplaćeno iz budžeta Srbije.

SPC ne plaća porez, imala je prvenstvo nad drugim građanima u vraćanju oduzete imovine, a sveštenici naplaćuju od naroda bezobzirno visoke honorare za činodejstva, koja nikome ne prijavljuju. Imetak im je vidno skočio u poslednjih 20 godina, dok je njihova pastva vidno osiromašila. SPC ne uplaćuje redovne doprinose za razliku od ostalih koji to moraju, a zahteva da njene dugove vrate svi građani, iz budžeta Srbije, bez prethodno tražene saglasnosti. Cinizam naše najveće crkve je utoliko veći, što u tome treba da učestvuju svi poreski obveznici, što svakako uključuje i nereligiozne, kao i pripadnike drugih veroispovesti.

Autori: Predrag Stojadinović, Marin Gligo

Od religije siromašnih, potlačenih, progonjenih, koji su bili prve pristalice ove jevrejske sekte u Rimskom carstvu, hrišćanstvo se vrlo brzo preobratilo u religiju bogatih, moćnih, vladajućih, uvek braneći totalitarne, despotske, tiranske poretke, suprotstavljajući se svakom progresu, slobodi, slobodnoj misli, nauci, napretku.

„Svaka vera samu sebe hvali. Pa eto, razmileli se kao štenad slepa. Vera ima mnogo, a duh je jedan.“

L. N. Tolstoj, „Vaskrsenje“

Prema najavama visokih zvaničnika SPC, u Nišu, 2013. godine, trebalo bi da se održi centralna proslava, povodom 1700 godina od objavljivanja Milanskog edikta. Ovim aktom, 313. godine, hrišćanska religija stavljena je u ravnopravan status s ostalim religijama Rimskog carstva, da bi, pred kraj IV veka, postala jedina zvanična religija.

Mesto proslave odabrano je kao znak poštovanja i zahvalnosti prema caru Konstantinu, donosiocu ovog akta, koji je rođen upravo u ovom gradu, koji je tada nosio naziv Naisus i pripadao provinciji Gornja Mezija.

Kada čujemo da je neko svetac, najpre pomislimo da je osoba vodila uzoran svetovni i duhovni život, koji treba da posluži kao primer drugima.

Srpska pravoslavna crkva uvrstila je cara Konstantina u red svetitelja, a obeležava ga 21. maja po julijanskom, odnosno, 3. juna po gregorijanskom kalendaru.

Proslava jubileja predstavlja ponos za hrišćanski svet i dokaz vrednosti njihovih učenja, koja su izdržala sva istorijska iskušenja.

Međutim, s istorijskog stanovišta, kojeg se hrišćani klone „kao đavo krsta“, nema mnogo razloga za slavlje, jer je bilans skoro 2000 godina hrišćanske vladavine i više nego porazan. Danas se jasno može reći da je hrišćanska crkva utemeljena na krvi.

Počnimo od Konstantina. Kada čujemo da je neko svetac, najpre pomislimo da je osoba vodila uzoran svetovni i duhovni život, koji treba da posluži kao primer drugima. Međutim, Konstantinov život obeležen je dvostrukim ubistvom: najpre svog sina Krispa, a zatim i svoje žene Fauste. Naime, smatra se da je Fausta optužila Krispa da je pokušao da je zavede, te je Konstantin naredio da se Krisp ubije, ali kada se kasnije uverio da su optužbe bile lažne, naredio je da se Fausta udavi vrelim isparenjima parnog kupatila. Iako postoje razne verzije kako je do ovoga došlo i kako su se ubistva odigrala, postavlja se logično pitanje, kako ovaj čovek može biti svetac i poslužiti kao moralni primer.

Primera drugih hrišćanskih svetaca, sličnih postupaka, imamo na pretek. Pomenimo nama bliske srpske pravoslavne svetitelje. Prema zvaničnoj definiciji, svetitelj je osoba koja je ceo svoj život podredila Hristu i njegovom učenju, te je zbog toga zaslužila poštovanje crkve.

Polazeći od ovoga, kako iko može da veruje u svetost kralja Milutina Nemanjića, koji je oženio devojčicu od osam godina i koji je dao oslepeti svoga sina Stefana? Kako iko može poverovati u svetost kralja Stefana Dečanskog, koji je na najsuroviji način ubio svoga brata Konstantina? Setimo se kako se deklarativno Biblija odnosi prema bratoubistvu! Setimo se zapovesti koja eksplicitno kaže: „Ne ubij“! Setimo se zapovesti koja eksplicitno kaže: „Ljubi bližnjeg svog“!

Ko danas veruje u svetost Alojza Stepinca, pokrovitelja ustaških zločina u NDH? Ko danas veruje u svetost jednog Ignacija Lojole, osnivača jezuitskog reda, koji se surovo obračunavao sa pristalicama reformacije? Kako danas iko može da veruje u svetost i nepogrešivost papa, posle vekova inkvizicije?!

Krenimo redom!

Od religije siromašnih, potlačenih, progonjenih, koji su bili prve pristalice ove jevrejske sekte u Rimskom carstvu, hrišćanstvo se vrlo brzo preobratilo u religiju bogatih, moćnih, vladajućih, uvek braneći totalitarne, despotske, tiranske poretke, suprotstavljajući se svakom progresu, slobodi, slobodnoj misli, nauci, napretku.

Najpre, hrišćanstvo se obraća sirotinji i robovima, jednom rečju, obespravljenima: „Pre će kamila proći kroz iglene uši, nego što će bogataš ući u carstvo božije.“ Međutim, od Milanskog edikta, hrišćanstvo se pretvara u reakcionarnu religiju, koja čuva postojeći poredak, te joj više nije potrebna sirotinja kao sredstvo za destabilizaciju Rimskog carstva. Njena ciljna grupa postaju carevi, kraljevi, feudalci, plemići, ali ovog puta ne za destabilizaciju, već za učvršćenje vlasti, sticanje bogatstva i uvećanje moći i uticaja. Milioni obespravljenih, koji su im poslužili da dođu na vlast, držali su se u neznanju, bedi, siromaštvu, a pritom im se obećavao večni život na drugom svetu, dok se od njih na ovom svetu tražila slepa pokornost i poslušnost: „Vi, pak, robovi, pokoravajte se svojim gospodarima, kao liku božijem.“

U nemanjićkoj Srbiji, bogumili su bili izloženi strašnom teroru države i crkve.

Od stupanja na snagu Milanskog edikta, istorija hrišćanstva se može označiti kao period krvavih verskih ratova, raskola, podela (čak i unutar samog hrišćanskog sveta), porobljavanja i nametanja verskih stavova drugim civilizacijama i kulturama. Pritom, nisu se birale metode: od svirepih mučenja, progona, zabrana misli, knjiga, velikih falsifikata, ubistava… Ali, uvek uz cinične napomene da se sve to radi iz ljubavi, za dobrobit čovečanstva.

Najpre je došlo do obračuna sa pristalicama stare, mnogobožačke vere:

– 330. godine Konstantin pogubljuje filozofa Sopatrosa, pali spise neoplatoničara Porfirija;
– od 380. godine zakonom se osuđuju nehrišćani kao beščasni, razaraju se paganski hramovi, konfiskuje se i pljačka imovina, zabranjuju se paganski kultovi; u Carigradu, Afroditin hram služi kao konjušnica; u Skitopolisu Domicije Modest ubija sve obrazovane nehrišćane;
– 389. godine razara se Serapisov hram;
– 391. godine hrišćani spaljuju biblioteku u Aleksandriji;
– 415. godine hrišćani spaljuju na lomači ostatke neoplatoničarke Hepatije, koju su prethodno raskomadali;
– 449. godine Teodosije II i Valentinijan III naređuju razaranje svega što može izazvati gnev Boga i ranjavati hrišćanske duše;
– 529. godine hrišćani zatvaraju atinsku neoplatoničarsku školu i kofiskuju joj imovinu;
– 529. godine obavezuju se pagani da se obrazuju u hrišćanskoj veri, a potom krste pod pretnjom izgnanstva;
– 562. godine spaljuju se helenske knjige i slike paganskih bogova u Carigradu; Justinijan donosi zakone kojima se nehrišćanima zabranjuje nasleđivanje i zabranjuje se njihovo svedočenje protiv pristalica crkve…

Zatim je došlo do obračuna i u redovima same hrišćanske crkve. Pojavljuju se prvi društveni pokreti protiv hrišćanstva, jer je postalo očigledno da je nova vera izneverila očekivanja. Arijanstvo, nestorijanstvo, monofiziti, ikonoborstvo, pavlikijanci… samo su neki od pokreta i učenja unutar hrišćanstva, koji su doveli do velikih turbulencija, smena i ubistava vladara i crkvenih poglavara. Sva ova učenja proglašena su jeretičkim, a njihove pristalice surovo proganjane i ubijane:

– u VIII veku vizantijski car Anastasije II zbacuje svog prethodnika, cara Vardana, sa prestola i oslepljuje ga jer je ispovedao učenje monofizita;
– takođe u VIII veku, vizantijski car Konstantin V svrgava, oslepljuje i sakati cara Artavazda, koji je bio protivnik ikonoborstva;
– carica Irena dolazi u sukob sa sinom, Konstantinom VI, pristalicom ikonoborstva, i naređuje njegovo oslepljenje;
– car Lav V ubijen kao pristalica ikonoborstva…

Suština ovih učenja duboko se kosila sa zvaničnim, usvojenim na Nikejskom saboru 325. godine, što je predstavljalo pretnju novouspostavljenom poretku. Ovde treba napomenuti da su od hiljade ranohrišćanskih spisa samo četiri, glasanjem, ušla kao sastavni deo Novog zaveta. Četiri zvanična jevanđelja puna su međusobnih protivrečnosti i kontradiktornosti. Ostala su proglašena jeretičkim i uništavana su.

Danas takve spise nazivamo apokrifnim. Objavljeni su mnogi koji su, upkos svemu, ostali sačuvani, a koji nam ličnosti i događaje ukazuju u sasvim novom svetlu: Jevanđelje po Tomi, Jevanđelje po Judi, Jevanđelje po Mariji Magdaleni…

Oko borbe za prevlast u hrišćanskom svetu, kao i oko različitog tumačenja određenih dogmi, dolazi do rascepa u hrišćanskoj crkvi 1054. godine. Nastaju zapadna (rimokatolička) crkva i istočna (pravoslavna) crkva, koje međusobno razmenjuju anateme i dovode do velikih podela i verskih mržnji koje traju i danas.

Iako je isprva imala univerzalne pretenzije, istočna crkva, sa sedištem u Carigradu, nije izdržala istorijska iskušenja i nije uspela da nametne duhovnu prevlast u istočnim državama. Iako je nasilnim metodama nametala novu veru, pre svega slovenskom stanovništvu, nastale su brojne autokefalne, nacionalne pravoslavne crkve sa sopstvenim verskim poglavarima. S druge strane, papa, kao vrhovni poglavar rimokatoličke crkve, i danas ima duhovnu prevlast nad svim rimokatolicima u svetu.

Obe hrišćanske crkve, nakon raskola, nastavile su sa dotadašnjom praksom progona i surovih obračuna sa svim što im je stajalo na putu.

Na istoku, najgore su prošli bogumili, pripadnici učenja popa Bogumila iz X veka, koji je govorio protiv iskvarenosti crkve i nije priznavao duhovnu vlast ni Carigrada, ni Rima. Širio je svoje učenje u Makedoniji, Bugarskoj, Srbiji, dok je u srednjovekovnoj Bosni, bogumilska crkva bila zvanična.

U nemanjićkoj Srbiji, bogumili su bili izloženi strašnom teroru države i crkve. Spaljivani su na lomači, sečeni su im jezici, žigosani po licu, oduzimana im je imovina, progonjeni su iz zemlje… Bogumili su osuđivali crkveno bogatstvo, razvrat, zalagali se za društvenu jednakost i pozivali robove i seljake da ne rade za državu i ne plaćaju poreze. Time su opasno podrivali temelje pravoslavnih državnih tvorevina, koje su, uprkos svojim zvaničnim učenjima, i dalje u svom sastavu držale robove. Setimo se nevlasteoskog stanovništva u Srbiji, koje se nazivalo sebrima. Da li je njihov položaj bio u skladu sa hrišćanskim učenjem, pogotovo položaj otroka (robova) među njima? Kako je Dušanov zakonik tretirao prekršaj sebra, a kako vlastelina? Pitanja za razmišljanje i preispitivanje. Da kojim slučajem danas živimo u srednjovekovnoj Srbiji, koliko nas bi pripalo sebrima, a koliko vlasteli?! Kakav bi nam bio položaj, neka se zapitaju vatrene pristalice srednjovekovlja?!

Na kraju i sama SPC dobija anatemu od carigradske patrijaršije, pošto se usudila da se uzdigne u njen rang.

Ruska pravoslavna crkva je vekovima bila glavni oslonac carskog samodržavlja i feudalnih društvenih odnosa. Prigrabivši ogromno bogatstvo, dobijajući ogromne darove vladara, vremenom se pretvorila u najbogatiju instituciju u zemlji, dok su, s druge strane, milioni ruskih ljudi grcali u bedi i siromaštvu, trpeći razna poniženja i mučenja od strane svojih gospodara, koji su činili veliku manjinu ruskog društva. Danas se govori o svetosti cara Nikolaja II i njegovom mučeništvu, a prećutkuju se žrtve carskog režima (informisati se o Krvavoj nedelji 1905. godine), razvratan život plemstva i klera, opšta zaostalost i nerazvijenost.

Na zapadu, katolička crkva se s još većom žestinom obračunavala sa svojim protivnicima i kritičarima. Posebno je značajan „jeretički“ pokret katara (albižana – po nazivu grada Alba na jugu Francuske). Boreći se protiv crkvene hijerarhije, raskoši, bogatstva, sticanja materijalne dobiti, katari su postali smrtni neprijatelji rimokatoličke crkve. Papa Inoćentije III pokreće protiv njih krstaški pohod – krstaši su izvršili pokolj sveg stanovništva u gradu Bezijeu, uz izgovor da će sam bog prepoznati duše pravednika i postarati se za njih.

Na Lateranskom saboru, početkom XIII veka, odlučeno je da pripadnici jevrejske veroispovesti nose traku kao simbol različitosti i nepripadanja zajednici. Osniva se i inkvizicija, koja je trebalo da posluži i kao sredstvo vladanja nad ljudskim dušama. Setimo se Jana Husa, češkog reformatora, koji je završio na inkvizitorskoj lomači!

Pokretanje krstaških ratova za oslobođenje „svete zemlje“, ispostavilo se, poslužilo je kao sredstvo za pljačku, enormno bogaćenje, eliminaciju protivnika i izazivanje verske mržnje prema pripadnicima drugih religija. Nakon zauzimanja Carigrada 1204. godine, u toku IV krstaškog rata, u ime hrišćanske ljubavi i milosrđa, došlo je do neviđenih pljački, ubistava i uništavanja kulturnih dobara.

Periodi sukoba sa svetovnom vlašću, dokazivanje suprematije u odnosu na svetovnu vlast, jasno govori o pravoj prirodi rimokatolicizma.

U XVI veku je došlo do stvaranja protestantske crkve, koja se odvojila od rimokatoličke. Jedan od glavnih razloga za odvajanje, koje je izvršio Martin Luter, bila je prodaja indulgencija (oprosta grehova) od strane rimokatoličke crkve, koje su omogućavale kupcu da direktno ode u raj, nakon smrti na ovom svetu.

Nastaje period verskih ratova katolika i protestanata, koji svoj vrhunac dostiže 1572. godine, u tzv. Vartolomejskoj noći, kada u Parizu i širom Francuske dolazi do krvavog pokolja hugenota (protestanata).

Osnivanje jezuitskih redova, kao odgovor na reformaciju, progon nauke i naučnika, misionarenje, nasilno pokrštavanje, podrška kolonijalnoj politici, podrška ropstvu, imperijalizmu, kao i podrška fašizmu u XX veku, samo su neke od odlika rimokatoličke crkve.

Na čemu se temelji nasilno preobraćenje indijanskog stanovništva na čitavom američkom kontinentu u hrišćansku veru? Na čemu se temelji ropstvo afričkog stanovništva? Kada će se otvoriti tema oko uloge rimokatoličke crkve u zločinima u NDH? Kada će na svetlost dana izaći istina u vezi sa ulogom Vatikana u spasavanju nacističkih zločinaca?

Period srednjeg veka predstavlja mrlju u istoriji čovečanstva. Mračnjaštvo i nazadnjaštvo hrišćanske crkve, sujeverje, predrasude, neznanje, platili su glavom milioni ljudi.

Što je najironičnije, u verskim progonima ništa bolje nisu prošli ni pripadnici judejske vere. Surovo su proganjani pod izgovorom pripadnosti narodu koji je izdao i razapeo Isusa Hrista, osnivača hrišćanske vere. Pritom, i danas, kao sastavni deo svoje svete knjige, hrišćani imaju Stari zavet, originalno jevrejsku knjigu i slave jevrejskog boga (Jehovu, Jahvea). Naime, hrišćanska crkva, shodno svom maniru da prilagođava svoja učenja vremenu u kom se nalazi, s vremena na vreme slavi starozavetnog boga, koji ubija sve pred sobom (žene, decu, stoku, šalje kugu i razne druge pošasti na ljudski rod, istrebljuje čitave narode – videti knjige Mojsijeve i poglavlje o Isusu Navinu), da bi opravdala svoja (ne)dela, a opet, kada joj to odgovara, poziva se na novozavetnog boga, navodno milosrdnog i sveopraštajućeg.

Da li će se prilikom susreta verskih poglavara u Nišu pokrenuti sva ova istorijska pitanja? Da li će se pokrenuti dijalog i da li će čovečanstvo dobiti makar izvinjenje za sva istorijska zla koja su mu naneli hrišćanska crkva i „božiji izaslanici“ na Zemlji?

U skladu sa citatom L. N. Tolstoja sa početka teksta, koji je i sam osetio hrišćansko milosrđe na svojoj koži, svaka od grana hrišćanske crkve tvrdi za sebe da je istinita i prava, da nema spasenja van nje. Svaka sebe hvali, a ujedno pravi velike društvene podele među ljudima, koji nastavljaju da se nesmanjenom žestinom spore oko crkvenih dogmi. U svom delu „Razgolićeno hrišćanstvo“, Pol Holbah je dao jednu od najboljih definicija religije, koju shvata veštinom opijanja ljudi zanesenošću da bi ih sprečila u borbi protiv zala kojim ih vladari opterećuju na Zemlji. Uz pomoć nevidljivih sila kojima prete ljudima, prisiljavaju ih da ćuteći podnose nesreće kojima ih opterećuju vidljive sile i varaju ih nadama da će, ako pristanu da budu nesrećni na ovom svetu, biti srećniji na drugome. Zapitajte se nad ovim i počnite da razmišljate!

Zar još ljudi nisu dovoljno sazreli da uvide da treba da sruše sve ono što ih razdvaja, a da prihvate ono što ih spaja, a to je nauka, obrazovanje, koje je brana svim sličnim ideologijama. Kako reče Viktor Igo: „Nauka je istinito shvaćena vlast. Čovekom treba da upravlja nauka.“

Međutim, ipak je ljudski duh, koji je jedan, kako reče Tolstoj, uprkos svemu, uprkos strašnom progonu, vodio generacije ka svetlosti, ka istini, lepoti, znanju, izdižući ga iznad mraka u kojem ga je držala crkva. U toj veri u veličinu ljudskog duha, moći razuma, čovečanstvo treba da pobedi. I hoće!!!

Autor: Igor maksimović

Jedan ruski pravoslavni patrijarh imao je izreku: „Za crkvu je krajnje opasno da upadne u kandže klerikalizacije, a posebno da se veže za totalitarni društveni režim, jer kad režim padne, crkva ostane usamljena udovica“.

Klerikalizacija kao proces ima bogatu istoriju u Evropi. Savremena hrišćanska crkva od početka 19. veka ne naseda na zamku klerikalizacije, jer ona nanosi ogromnu štetu društvu i još veću štetu samoj crkvi. Podrazumeva sukobe vladara sa papstvom, ali je u tom sukobu crkva korišćena kao ideološki servis države, naročito totalitarne države.

Proces klerikalizacije uočljiv je u svim zemljama bivšeg istočnog bloka, ali je najizraženiji u Srbiji, gde postoji sukob dogme i slobodnog razuma. Jedan ruski pravoslavni patrijarh imao je izreku: „Za crkvu je krajnje opasno da upadne u kandže klerikalizacije, a posebno da se veže za totalitarni društveni režim, jer kad režim padne, crkva ostane usamljena udovica“.

Filetizam poprima tolike razmere u Srbiji, da dolazi do susreta dva nacionalizma – crkvenog i političkog.

Pojava klerikalizacije u Srbiji se na najeksplicitniji način videla dolaskom Miloševića na vlast. Prvi događaj koji je zbunio ozbiljne krugove u svetu bio je čuveni miting na Gazimestanu. Do tada, crkva je bila skrajnuta. Nije bila zabranjena, ni proganjana. Mi smo jedna od retkih zemalja u kojoj progona nije uopšte bilo, ako se izuzmu neki incidenti.

Tada se događa veliki preokret. Crkva, koja je bila svedena na prostor između porte i oltara, vraća se na scenu u najmasovnijem smislu. Prvi put su se mogle videti zajedno zastave sa petokrakama i zastave sa krstom i tu počinje klerikalizacija. Na prvo mesto stavlja se nacija (etnos), pa tek onda vera; to je tzv. filetizam (filet – pleme). Uprkos osudama filetizma od strane sabora hrišćanskih crkava, on poprima tolike razmere u Srbiji, da dolazi do susreta dva nacionalizma – crkvenog i političkog.

U skladu sa podrškom koju je pružala Miloševiću, Crkva je bila i direktna podrška njegovoj ratnoj politici.

Crkva je postala oruđe političkih partija i dominantna sila u društvu. Dobija ulogu koju je do tada imao Savez komunista i postaje jedan od stubova Miloševićeve diktature, pored partije, policije i Akademije nauka. Dospeva u situaciju koja se zove „Konstantinov zagrljaj“ (crkva se pokorava vladaru i političkim strukturama države, sve što se donese na Saboru, nije validno ako car ne potpiše). Vladike SPC otvoreno prihvataju nacionalistički program na čelu sa tadašnjim Miloševićevim dvorskim teologom, vladikom Irinejem.

U skladu sa podrškom koju je pružala Miloševiću, Crkva je bila i direktna podrška njegovoj ratnoj politici. Počelo je događajima u Foči. Kulminacija je bila kad su novine prikazale patrijarha Pavla sa episkopima koji su došli u Foču, koja je preimenovana u Srbinje. Ne samo da su svi proterani i srušena džamija iz XV veka koja je bila pod zaštitom UNESCO, nego je na ruševinama osnovana srpska crkva i bogoslovija. To je bila kap koja je prelila čašu. Kada je strana štampa, od Stokholma do Pariza, utvrdila i pisala da je Crkva dala podršku ratnoj politici i kad su se u tome istakli francuski listovi „Le Monde“ i „Liberation“, SPC je te listove tužila sudu. Suđenje, održano 1996, bilo je svetska senzacija. Trajalo je mesec i po dana. Srpsku crkvu je branio zahumsko-hercegovački vladika, Atanasije Jeftić. Pred sudom su predočene činjenice i dokumenta i SPC je zvanično osuđena kao ratnohuškačka. Sudija je rekao: „Idite u Srbiju, pa vladajte. Ovde, u Francuskoj, zakon je zakon!“. Kod nas ovaj događaj nije bio adekvatno medijski zastupljen i uglavnom je tumačen tako da nas svet mrzi. Na odluku suda bilo je moguće uložiti žalbu, ali to SPC nije učinila.

Ono što je bilo paradoksalno jeste to što je, nakon pada Miloševićive vladavine, Crkva doživela veliki uspon. Toliko se novih crkava o trošku vlade gradilo, da se u samoj Crkvi, u ozbiljnijim krugovima, postavljalo pitanje: „Šta će nam to? Mi, zapravo, nemamo toliko vernika“. Patrijarh Pavle je sam rekao da Crkva Svetog Marka zvrji prazna. Odbio je da bude sahranjen na Vračaru, pa i u Sabornoj crkvi i izabrao je manastir u Rakovici. To je bio šamar i državnim i crkvenim vlastima.

Klerikalizacija se direktno ogleda u skrivanju Mladića i sudskom epilogu „slučaja Pahomije“.

I sam Đinđić, koji po svojoj političkoj filozofiji nije klerikalac, napravio je ustupak klerikalizaciji uredbom o uvođenju veronauke. On je to učinio u dobroj nameri, da bi uneo mir, ali su posledice po njega i po sistem za koji se zalagao bile katastrofalne. Osim što nije doprinelo obrazovanju, to ga je i lično koštalo.

Koštuničina vlada, koja je imala dva mandata, smatra se prvom klerikalnom vladom u Srbiji. Klerikalizacija se direktno ogleda u skrivanju Mladića i sudskom epilogu „slučaja Pahomije“. Kad je ta afera izbila, Crkva, umesto da sama reaguje i da organizuje komisiju, zanemela je. Dobila je signal od vlasti da se ne meša. Protiv Pahomija svedočili su sveštenici, monasi i kaluđerice, pod svojim imenom i prezimenom. Kad je stvar došla do suda, klerikalna vlada smislila je pravni trik da se stvar razvlači dok ne zastari. Izrečena je „oslobađajuća presuda“, koja nije umirila ni žrtve ni javnost, ni ogroman broj ljudi u Crkvi koji znaju o čemu se radi.

U svetu se smatra da je za situaciju u kojoj se Srbija nalazi glavni krivac klerikalizacija. Nedavno se Savet Evrope obratio vladi sa preporukom da pokuša da zaustavi klerikalizaciju, jer ona ukida svaku mogućnost civilizacijskog opštenja. Vrhunac je kad novine javljaju da savremenu opoziciju predvodi patrijarh Irinej, koji se 23. septembra 2011. godine okupljenim Srbima u Gračanici obraća rečenicom „I krv da prolijete!“ To je dokaz da klerikalizacija nije samo akademska tema o kojoj se može raspravljati, već veliko i ozbiljno pitanje. Sad od Crkve i klerikalnih struktura zavise odnosi sa Makedonijom, sa Crnom Gorom…

U Srbiji postoje snage koje su sposobne da izvuku zemlju iz kandži klerikalizacije. Postoji širok front u laičkoj javnosti, ali je on potisnut, jer je klerikalizacija politički fenomen. Stvorena je takva atmosfera da se nijedna partija ne usuđuje da bilo šta prigovori Crkvi, jer automatski gubi biračko telo. Iako Crkva nije zvanično na izborima, sve ono što se oko Crkve orijentiše glasaće automatski protiv. Čak je i naša tradicija potisnuta. Ne postoji drugo rešenje, osim da se te snage organizuju. Nažalost, u postojećim partijama ne mogu naći oslonac.

Kada se crkvi i njenim dogmama prizna zvanično pravo da budu dominantne u društvu, dobije se zastoj i gušenje slobodne ljudske misli.

Sve crkve imaju svoje dogme i između sebe se žestoko sukobljavaju. U francuskom ustavu postoje dve kratke rečenice: „postoji sloboda veroispovesti i potpuna sloboda za sve druge“. Samo to je rešenje. Da čovek potpuno slobodno istražuje, veruje ili ne veruje. Tolerancija i netolerancija su floskule.

Klerikalizacija nije budućnost crkve, a nije ni budućnost društva.

Autor: Mirko Đorđević

„Sada imamo direktne dokaze rođenja univerzuma i njegove evolucije… talasanja vreme-prostora su nastala pre prvog jednomilijarditog dela sekunde od početka vremena. Ukoliko ste religiozni, to je isto kao da ste upravo upoznali boga“, Džordž Smut (George Smoot).

Iz današnje perspektive deluje gotovo nestvarno podatak da je pre 1920. godine najveći broj ljudi, kako laika, tako i naučnika, zaista verovao da univerzum nema početak. Zapravo, verovali su da je univerzum večan, kako sa stanovišta gledanja unazad kroz vreme, tako i u smislu njegove budućnosti. Istine radi, malo njih je u to vreme verovalo i da će Sunce ikada istrošiti svoje gorivo. A onda, nakon 1920. godine, nove naučne činjenice su dovele do toga da ljudi počnu da preispituju uvrežene stavove o univerzumu.

Zvezde i galaksije su počele da nastaju daleko nakon nastanka prvih atoma i prve svetlosti.

U to vreme, čovek pod imenom Edvin Habl (Edwin Hubble) koristio je najmoćniji teleskop na svetu. Držao ga je usmerenog ka zvezdanim sistemima sa milionima ili čak milijardama zvezda, koji se nazivaju galaksije, iako se tada smatralo da je ceo svemir, zapravo, naš Mlečni put. Recimo odmah i to da su gotovo sve zvezde delovi galaksija. Mi živimo u galaksiji koja se zove „Mlečni put“ (neko će reći i „Kumova slama“), koja, po svoj prilici, ima preko dvesta milijardi zvezda. I nije jedina, što je jedan od ključnih doprinosa Hablovih izučavanja, uz otkriće da se svemir širi, svakako. Dakle, on je otkrio da iza naše galaksije (koliko god u beskrajnom svemiru pojmovi „ispred“, „iznad“, „gore“ i „dole“ zvučali nepraktično) postoje i druge galaksije. I ne samo to, on je čak uspeo da ih donekle uspešno i grupiše prema obliku, postavši tako ne samo čovek koji je otkrio, već i onaj koji je uspešno klasifikovao galaksije.

Rezultat Hablovog otkrića trajno je izmenio način na koji mi posmatramo univerzum, a sve shodno međusobnom kretanju galaksija. Habl je utvrdio da se najveći broj galaksija udaljava od drugih, i to velikim brzinama. Što je neka galaksija dalje od Zemlje, to se brže i kreće. Potom su i mnogi drugi naučnici teleskope usmerili ka daljinama univerzuma, uporedili podatke i složili se sa Hablom. Sam Habl je, prateći logiku svojih istraživanja, kao jedini ispravan zaključak izveo teoriju da se univerzum, zapravo, neprekidno širi, što je postalo potkrepljeno istraživanjima većeg broja nezavisnih naučnika.

Jedini izuzetak od novouspostavljenog pravila su bile galaksije koje se nalaze blizu jedna drugoj, što je, takođe, imalo svoje jednostavno objašnjenje. Naime, kada su galaksije blizu, gravitacija ih privlači. Tokom dovoljno dugog vremena, približavaju se sve više i sve brže, sve do trenutka dok se ne sudare. Taj sudar nije baš pravi, katastrofalni sudar, nalik na fantastične prikaze iz filmova. Pre se može reći da se radi o sudaru gravitacionih uticaja, koji kao posledicu ima deformisanje galaksija. Naravno, u beskraju svemira, moguće je zamisliti i sudar zvezda. Ako ste ikada videli, makar i na filmu, sudar dva automobila koji su se kretali velikom brzinom, možete da zamislite, makar i otprilike (korišćenje mašte je više nego preporučeno), kako bi izgledao sudar neke druge zvezde sa našim Suncem. U najmanju ruku, to bi bio kraj života na Zemlji. U najmanju ruku! No, o tome ne treba brinuti previše, jer se sigurno neće desiti još mnogo godina.

Na osnovu zaključaka o kretanju, odnosno međusobnom udaljavanju galaksija, rodilo se more novih ideja o samoj prirodi svemira. Zanimljivo je to, da je većina novih ideja, zapravo, bila istinita i lako dokaziva, kao da je jednim otkrićem pokrenuta prava lavina novih naučnih proboja. Najvažnija nova ideja je bila ta, da se univerzum vremenom širi. Druga važna ideja se pozabavila razdaljinom među galaksijama. Udaljenije galaksije se kreću brže od onih koje nisu toliko daleko, ili se može reći da se udaljenije galaksije kreću sve većim brzinama. To se naziva Hablovom konstantom.

I, kako su ljudi prihvatili nove ideje? Nove činjenice mogu izazvati velike promene, a ova činjenica je bila zbilja velika.

Hajde da napravimo jedan pravi eksperiment sopstvene mašte. Zamislite da treba da napravimo igrani film o svim galaksijama koje se udaljavaju jedne od drugih, od početka vremena. Kako vreme prolazi, galaksije se udaljavaju sve više i više. Nakon završetka snimanja, odlučimo da film premotamo i tako posmatramo kako se galaksije približavaju jedne drugima, a sve ka trenutku njihovog nastanka, na samom početku našeg filma. Svaka velika, na spiralu nalik galaksija tako bi se prividno razbijala na jednu ili više manjih beba galaksija. Onda, gledajući još dalje unazad, te male bebe galaksije kao da se raspadaju do stanja izuzetno svetle i ekstremno vrele ključajuće svemirske „čorbe“. Mogli bismo samo zapanjeno da posmatramo kako nam se pred očima čitav univerzum smanjuje do veličine obične čestice i nestaje brzinom svetlosti. Ne bi bilo neobično ni da, gledajući takav snimak unazad, pomislimo da je ceo svemir nastao ni iz čega. I upravo je taj trenutak nastanka svega, iz prividno ničega, trebalo nekako opisati i objasniti.

Možda bi najlakše bilo reći da je univerzum nastao iz nekakvog gigantskog oslobađanja energije. E, upravo je to ona tačka iz koje je nastala čitava teorija „Velikog praska“ („Big Bang theory“), koju savršeno podržava upravo činjenica da se galaksije stalno udaljavaju jedne od drugih. Dobro. A šta je to tako važno kod teorije „Velikog praska“? Po svoj prilici, najbitnija je upravo ideja da je univerzum kakav mi danas poznajemo, zapravo, imao početak, i to vrlo definitivni, vrlo određeni početak.

I, naravno, kako je svaki naučni proboj praćen i određenom, manjom ili većom dozom skepse (čuveni Lord Kelvin je 1895. godine negirao bilo kakvu naučnu mogućnost da će ikada poleteti bilo kakva naprava teža od vazduha), isto se dogodilo i sa teorijom „Velikog praska“. Po poznatom, nepisanom pravilu, pojavili su se naučnici koji su, da bi sporili novu teoriju, izbacivali nove ideje i postulate, sve pokušavajući da objasne da svemir nije imao početak.

Tako je nastala direktno suprotstavljena teorija „Stabilnog univerzuma“. Da bi uspeli da objasne svoju tezu, ti naučnici su morali, pre svega, da objasne činjenicu da se univerzum stalno širi. Prizivanjem antičkog „boga iz mašine“ („Deus ex machina“), izveli su jedini mogući zaključak, a to je da se nova materija jednostavno pojavljuje sa vremenom i tako čini da je univerzum zapravo nepromenljiv sa vremenom i suštinski večan.

Tako se, zapravo, učvrstio snažan otpor teoriji „Velikog praska“, za koju su naučnici morali da nađu još novih dokaza, kako da bi je branili, tako i da bi uspešno iz igre izbacili teoriju „Stabilnog univerzuma“.

Nova otkrića iz 1965. godine su dala i teoriji „Velikog praska“ novi podsticaj. Zapravo, čitav period ubrzanog razvoja nauke i tehnologije nakon II svetskog rata je pogodovao punom dokazivanju teorije „Velikog praska“.

Ključni momenti i ključne činjenice koje dokazuju teoriju „Velikog praska“ mogu se dati kao niz tema, predstavljenih u nastavku.

Kosmičko pozadinsko mitrotalasno zračenje
(Cosmic Microwave Background Radiation-CMB)

Hajde da još jednom pustimo mašti na volju. Kada pogledate noćno nebo, videćete mnoštvo zvezda, poneku planetu i, neretko, Mesec. Zamislite sada na jednom mestu sve zvezde iz celog svemira, sve planete, Zemlju, Mesec i Sunce. Potom, zamislite da sve to možete da stavite na sopstveni dlan. A onda dlan stisnete. Prema teoriji „Velikog praska“, čitav univerzum biva sabijen na veličinu manju od samog dlana. Zapravo, bio bi sabijen do veličine koju čak i nije moguće videti. Za običnog posmatrača (nekoga od nas), delovalo bi kao da je čitava materija koja čini naš svemir, potekla ni iz čega.

Isprva, univerzum je bio potpuno drugačiji od svega što možemo zamisliti. Okolnosti te prvobitne sredine su bile toliko ekstremne, da čak ni elementarni atomi nisu mogli postojati. Na primer, vrelina je bila veća nego što je moguće zamisliti. Isto važi i za pritisak. Ipak, umesto atoma, postojale su subatomske čestice, koje su tokom vremena narastale, zauzimajući sve veći prostor.

I tako, sve je nastalo na prečac, odjednom, naglo, praskovito. Otuda i naziv „Veliki prasak“, koji je, isprva šaljivo, osmislio britanski astronom i matematičar, ser Fred Hojl (Sir Fred Hoyle), a koji se zadržao, iako bismo verovatno očekivali neki naučniji i, svakako, komplikovaniji naziv. Prema sada već uoblikovanoj teoriji, čitav svemir je „ispao“ iz te malene zapremine. Kako se širio, tako su temperatura i pritisak opadali, što je sasvim u skladu sa postulatima termodinamike. Nakon mnogo vremena (a veruje se da je svemir star blizu 14 milijardi godina), temperatura se spustila sasvim dovoljno da omogući atomima da nastanu iz subatomskih i novih čestica. Negde u to vreme, koliko god bilo neprecizno govoriti o vremenskim intervalima od više stotina hiljada ili miliona godina, pojavila se i svetlost, kao vrsta zračenja nazvanog „Kosmičko pozadinsko mikrotalasno zračenje“ (CMB).

Upravo u tom momentu dolazimo do tačke koja laičkom posmatranju svemira može da deluje kao paradoks, a to je trenutak u kom je svetlost nastala pre nastanka zvezda. Zapravo, zvezde i galaksije su počele da nastaju daleko nakon nastanka prvih atoma i prve svetlosti, ponekad zgodno nazvane i „zid svetlosti“. Tom pojavom, tim finim talasnim fenomenom, završeno je rađanje teorije „Velikog praska“.

Već smo spomenuli da nauka počinje da proučava teorije drugačije od večitog univerzuma, još od dvadesetih godina dvadesetog veka. Ipak, konkretnije, decidnije formiranje same teorije „Velikog praska“ počinje negde od 1933. godine. Od tada, pa narednih petnaestak godina, matematičari i fizičari su se znojili nad mogućnostima koje su se otvarale i nemogućnostima koje je trebalo razbiti.

Univerzum kakav mi danas poznajemo je imao početak, i to vrlo definitivni, vrlo određeni početak.

Godine 1948, američki naučnik rođen u Rusiji, Georgij Antonovič Gamov (Георгий Антонович Гамов), prvi je pretpostavio da je upravo „Veliki prasak“ izazvao CMB i prvobitnu svetlost. Već 1950. godine, još dva naučnika, Ralf Ašer Alfer (Ralph Asher Alpher, sin ruskih emigranata u SAD) i Robert Herman (ne, on nije ruskog porekla), nezavisno od Gamova, dolaze do istog zaključka. Međutim, tek je predstojao teži deo, jer je trebalo otkriti CMB svetlost da bi se moglo jasnije ukazati na „Veliki prasak“ kao trenutak stvaranja univerzuma. Ali, iako to nije baš naučni pristup, i sreća je ponekad neophodna za naučne proboje. Godine 1965, američki naučnici Arno Alen Pencias (Arno Allen Penzias, ovaj put rođeni Nemac) i Robert Vudro Vilson (Robert Woodrow Wilson, rođeni Teksašanin) pukim slučajem su došli do otkrića CMB-a. Od tog trenutka, otvorilo se izuzetno široko polje izučavanja svih pojedinosti CMB-a.

Štaviše, 1992. godine NASA je u orbitu Zemlje poslala satelit COBE („Cosmic Background Explorer“), namenjen isključivo sakupljanju najnaprednijih podataka o CMB zračenju. Rezultati rada satelita su bili toliko dobri, da je direktor NASA dao vrlo originalnu izjavu tim povodom: „Sada imamo direktne dokaze rođenja univerzuma i njegove evolucije… Talasanja vreme-prostora su nastala pre prvog jednomilijarditog dela sekunde od početka vremena. Ukoliko ste religiozni, to je isto kao da ste upravo upoznali boga.“ – Džordž Smut (George Smoot).

Poslednjih godina, otkrića i naučni napori samo se intenziviraju. NASA je 2001. godine u orbitu poslala još sofisticiraniji satelit, nazvan WMAP („Wilkinson Microwave Anisotropy Probe“), sa ciljem da sakupi još kvalitetnije podatke od onih do kojih je došao COBE. I WMAP je opravdao očekivanja. Načinio je izoštreni snimak CMB-a, daleko kvalitetniji od onog sa COBE satelita. Pomoću tih rezultata, naučnici su mogli da fino podese svoje formule i proračune i da zaključe da se CMB svetlost pojavila nekih 379.000 godina od „Velikog praska“ (ako bismo zamislili da je celo dosadašnje trajanje univerzuma predstavljeno kao dan od 24 časa, od ponoći do ponoći, onda bi se pojava CMB svetla desila ni dve i po sekunde otkako otkuca ponoć početka dana).

I, zašto je pronalaženje CMB-a bilo toliko važno? Pa, pre svega, naučnici su predvideli postojanje tog zračenja i pre nego što je pronađeno. Ako se nauka zasniva na tim principima, jasno je da ideja ima čvrste osnove. Upravo zato je otkriće CMB-a iz 1965. godine dovelo do toga da teorija „Velikog praska“ deluje veoma kvalitetno i ispravno.

Naučnici koji se drže teorije „Stabilnog univerzuma“ ne mogu da objasne CMB. No, bar im upornosti ne nedostaje, s obzirom na to da čak i danas postoje oni u naučnoj zajednici koji se tvrdokorno drže te teorije.

Da bismo nastavili dalje, moramo da pogledamo sam kraj vidljivog svemira. U tome će nam pomoći svemirski teleskop „Habl“.

Nastavak teksta u sledećem broju.

Autor: Marko Ekmedžić

Verovanje u tvrdnje za koje ne postoji ni najmanja indikacija da bi mogle biti istinite je ne samo besmisleno, nego i veoma opasno. Takvi ljudi su podložni najgorim manipulacijama od strane raznih prevaranata.

Ne postoji razlika između sujeverja i religije. Tačnije, jedina razlika je u tome što religija ima institucije koje su dovoljno moćne da mogu da zahtevaju poštovanje. Takođe, religijske institucije to rade već vekovima, pa je postalo sasvim normalno bezrazložno poštovati njihove neracionalne tvrdnje i delovanja i kloniti se kritike, dok je kritika ostalih sujeverja prihvatljivija; tačnije, toleriše se, iako se i tada ljudi koji veruju u bilo koju glupost mršte i ljute kada neko kritikuje ili uopšte dovodi u pitanje njihova neosnovana verovanja.

Uvek se takve diskusije završavaju izjavom „Ali ja u to verujem!“. Pa veruj, niko ti ne brani! Postavljanje pitanja i kritikovanje nije zabrana verovanja.

Postavljanje pitanja i kritikovanje nije zabrana verovanja.

Ako neko smatra da je postavljanje pitanja i objektivna razumna logička kritika nekog verovanja isto što i sprečavanje/zabranjivanje tog verovanja, onda taj neko, definitivno, nije siguran u to u šta veruje i, dodatno, uopšte nije zainteresovan da sazna da li je to u šta veruje istina ili nije.

Ja želim da znam da li je nešto u šta verujem istina ili nije. Meni je bitno da verujem u istinu. Meni je istina najvažnija i najvrednija. Ali, to ne znači da sebe ubedim da je nešto istina, već da objektivno, naučno, činjenično, logički proverim i potvrdim da li je istina ili nije.

Ljudi kojima je istina vredna sposobni su da promene svoja mišljenja, stavove, verovanja. Ljudi koji smatraju da je kritika napad nisu. Njima je verovanje vrednije od istine. Njih ne zanima da li veruju u potpuno neverovatnu priču, kao, na primer, da je neka osoba džogirala po vodi, njima je bitno da veruju.

Verovanje u tvrdnje za koje ne postoji ni najmanja indikacija da bi mogle biti istinite je ne samo besmisleno, nego i veoma opasno. Takvi ljudi su podložni najgorim manipulacijama od strane raznih prevaranata, kao što su nadrilekari, poput Miroljuba Petrovića i Tatjane Đorđević, vračare (Kleopatra, Zorka i slični), ali i mnogi drugi!

Ljudi koji veruju u jednu vrstu apsurda sasvim normalno će primetiti greške i obmane u drugim, suparničkim besmislicama, ali neće biti sposobni da taj isti kritički pristup primene na svoje neosnovano verovanje.

Zbog toga ćete često čuti čitav arsenal kvazidokaza i kvaziindikacija za mnoge besmislene tvrdnje u koje ljudi veruju. Apsolutno svaki takav dokaz, svaka indikacija koju ćete dobiti kao opravdanje za verovanje u magiju (crveni konac, beli luk ili sveti duh, potpuno je svejedno) biće laž, obmana, trik ili logička greška. Najgore od svega je to, što će ljudi koji veruju u jednu vrstu apsurda sasvim normalno primetiti greške i obmane u drugim, suparničkim besmislicama, ali neće biti sposobni da taj isti kritički pristup primene na svoje neosnovano verovanje.

Na primer:
● Mormonske zlatne ploče su smešne i besmislene, ali kamene nisu.
● Verovanje u magični donji veš je smešno, ali verovanje da obična voda iznad koje neko mahne rukom i promrmlja neku glupost postaje magična, to nije.
● Verovanje da ćeš imati sreće ako nađeš detelinu sa četiri lista je smešno, ali verovanje da ćeš imati sreće ako nađeš tri zrna pšenice u travi na Kalemegdanu, to nije.
● Verovanje da je Ksenu pre 75 miliona godina pobio ljude, zarobio njihove duše i onda im izbrisao memoriju je smešno, ali verovanje da je Isus ležao mrtav u pećini tri dana i onda ustao dobro naspavan, to nije.
● Verovanje da Hari Poter postoji i kada kaže „Duro“ pretvara neku stvar u kamen je smešno, ali verovanje da, kada pop izgovori „Са страхом Божијим и вером приступите“, hleb i vino postaju meso i krv Isusa (koje onda vernik još i proguta), to nije.

I tako dalje…

Praznoverja, sujeverja, jednako kao i religija, ne zaslužuju poštovanje. Da ponovim: praznoverja, sujeverja i religija ne zaslužuju poštovanje jer su jedno te isto. To što ih ljudi koji su obmanuti da veruju u neku specifičnu priču vide kao drugačije, kao važne ili validne, samo dokazuje da su ti ljudi obmanuti i ni na koji način ne dokazuje da je to verovanje ispravno. Milioni ljudi veruju u besmislicu poput horoskopa, milioni ljudi veruju u besmislicu zvanu feng-šui, milioni ljudi veruju u besmislenu homeopatiju i, isto tako, milioni ljudi veruju u religiju.

Praznoverja, sujeverja i religija ne zaslužuju poštovanje jer su jedno te isto.

S druge strane, potpuno suprotna ovakvom, magijskom, načinu razmišljanja, jeste nauka. U nauci, naučnici su obavezni da kritički, skeptični pristup primenjuju na apsolutno sve, uključujući, naravno, i samu nauku i sopstvene tvrdnje, pretpostavke i verovanja. To je najveća prednost nauke i zbog toga ona pobeđuje jer, kao što je rekao Hoking, nauka funkcioniše.

Autor: Predrag Stojadinović