Počelo je od Koelja (II deo)

U jednoj fazi svog duhovnog razvoja, Mira je pila sopstvenu mokraću jer joj je jedna, o strahote, lekarka rekla da je to zdravo!

Ona je htela nešto više – duhovni napredak, jer joj je neka budala rekla da će idealni partner ući u njen život tek kad bude duhovno napredovala. U tom grmu je dakle ležao zec i oko tog zeca se dakle pleo grm. „Kad ću ja progledati? Zašto ne mogu da shvatim, da progledam?!“, plakala je i vriskala potpuno zdrava i odlično situirana Mira, u velikoj dobro zagrejanoj kući i sa svim pogodnostima koje sistem ni onda ni sada nije davao većini ljudi. Gde god bi čula za novi lek, za neki novi metod, Mira je letela da isproba – a imajući i novac i svoja kola i uvek dovoljno benzina, čak i u doba najstrašnijih nestašica goriva, stizala je svuda. Pokušala je i sinove da uvede u te duhovne vode, ali dva mlada biznismena jednostavno nisu bila zainteresovana. Majku su puštali da radi šta hoće, sve u nadi da će se smiriti kad joj uvale unučad na čuvanje. Ali, gle vraga: Mira, koja je starijeg sina rodila kad je imala 17 godina, a prvo unuče stekla u četrdesetoj, nikako nije pokazivala znake smirivanja. Sa ogromnom energijom i agresijom koja skoro da je ponekad ulivala strah, podsećala je donekle na tetku Poli iz „Toma Sojera“: Poli, koja je čeličnog zdravlja, stalno isprobava neke nove lekove – i to na Tomu Sojeru. Miri može da posluži kao olakšavajuća okolnost što je te preskupe preparate i potpuno nebulozne metode isprobavala na sebi, a ne na sinovima ili unucima. U jednoj fazi svog duhovnog razvoja, Mira je pila sopstvenu mokraću jer joj je jedna, o strahote, lekarka rekla da je to zdravo! Tako je stekla ružan nadimak kojim je i dan danas zovu njene poznanice kad god je spominju. Posle faze pijenja mokraće, na red je stigao izvesni doktor Nenad koji je izmislio neki kosmički generator na kome se čuju kosmičke vibracije. Taj generator (koji sam videla svojim očima) bio je obična drvena kutija i u njoj ugrađen mehanizam za okretanje kompakt diska. Kutija je koštala 1000 evra, svaki CD po 100 evra i Mira je te pare ‘ladno platila i slušala kosmičke zvuke. Inače, nikakvog zvuka tu nije bilo. Električari kojima sam opisivala Mirin kosmički generator valjali su se od smeha. Ali, Mira, žena neobrazovana u svakom pogledu, a naročito u pogledu elementarne fizike, iskreno je verovala svom dr Nenadu koji joj je objasnio da samo treba da drži dve ručke na spoljnoj strani „generatora“ i da će njene ćelije izvesti kvantni skok iz bolesnog stanja u zdravo. I Mira je visila uz generator satima i satima napajajući se energijom direktno iz kosmosa. Tada je još bila potpuno zdrava, osim u glavu, kako se to u mom kraju kaže. Međutim, dr Nenad, koji em nije bio nikakav doktor em je posle i hapšen zbog prevara u Beogradu, propisao joj je i režim ishrane: samo sok od grejpfruta i to isključivo crvenog, pšenične klice i magnetizovana voda. Sad zamislite tu tragediju: žena dobrog apetita, koja je volela i mogla da mnogo i fino jede, u čijoj kuhinji stoje dva zamrzivača do vrha puna svinjskog i živinskog mesa, u čijem špajzu ima namirnica dovoljno da se svakog dana prave gozbe i koja ima novca da plati najukusniju hranu – živi od jednog grejpfruta i šake nekuvane pšenice na dan. Posle nekoliko nedelja ovakvog samomučenja, Mira je odneta u bolnicu, dijagnoza: vezana creva. Posle operacije Mira se nije dobro oporavljala. Nikakav medicinski, paramedicinski, alternativni ili nadrilekarski tretman nije pomagao. Ubrzo je umrla.

Jeza me hvata koliko bi ljudi moglo da se prehrani od hrane iz Mirinih zamrzivača i skladišta. A ona je – kraj svih svojih para i obilja hrane – umrla od gladi! Do poslednjeg dana slušala je savete nadrilekara koji joj je izvukao oko 15.000 evra na „lečenje“ – a nije bila bolesna dok idiotskim režimom ishrane nije uništila svoj veliki, zdravi organizam.

Primer treći. Katica zvana Kekica. Simpatična bakica iz komšiluka, pravi pauk koji se hrani tuđim sudbinama, kako se izrazila jedna nevina žrtva. Kekica je rođena davne 1937. godine i završila je šest razreda osnovne škole. Od četrnaeste godine radila je na teškim fizičkim poslovima da bi joj kao mladoj i agilnoj ženi upala sekira u med: postala je spremačica u bolnici. S tog radnog mesta je otišla i u penziju i potpuno se posvetila spasavanju ljudi. Gleda u kafu, karte, ali najviše voli da je zovu „terapeut“. Još u bolnici se oblačila u bele lekarske mantile koje je trebalo da nosi u vešeraj i predstavljala se kao doktorka kojoj su pacijenti i njihovi srodnici s punim poverenjem predavali novac, pečene prasiće i sve ostalo što su doneli kao „čast“ da bi bolesna osoba imala bolji – ili barem manje loš – tretman u bolnici. To je veoma nerviralo lekare i sestre pa je Kekica, čim je njen zaštitnik, poznati kikindski hirurg, penzionisan, i sama odletela u penziju. O sebi govori da poseduje tajanstvenu moć te da je bolje biti ljubazan prema njoj ako ne želite probleme. Za divljenje je kako žena koja nema apsolutno nikakvu društvenu moć, znanje, obrazovanje niti ikakav drugi kvalitet uspeva da okupi oko sebe krug obožavateljki koje je slušaju kao božanstvo, a u tom krugu žena ima i fakultetski obrazovanih. To izgleda ovako: preko preporuke od prijateljica žena stiže u Kekicinu kuću – malu skromnu kuću nedaleko od centra. Obično se te posete zakazuju uveče, kad mrak dodaje notu tajanstvenosti svemu, ali ne mari ni ako se dolazi posle jutarnje kupovine na pijaci. Kekica odmah zahteva da se obuća izuje kako negativna energija ne bi ušla u njenu kuću (da bi manje brisala pod, što da se lažemo). Kad uvede klijenta (ona ne kaže pacijenti, nego insistira na izrazu „klijent“) u svoju tajanstvenu kuhinju, najpre neko vreme ćuti. Onda progovori – a klijentu, upravo klijentkinji se noge odseku, jer joj se čini da bakica zna sve o njoj. Bakica se naravno na vreme raspitala, što uopšte nije teško u malim gradovima, a ostalo izmislila na licu mesta – dara za improvizaciju joj uopšte ne fali i veoma je rečita. Sledi ritualno ispijanje kafe i gledanje u talog od iste, ali, nezavisno od kafe, Kekica izjavljuje odlučnim glasom „ti si draga moja ozbiljno bolesna, tvoja energija je na svega 10% i ako te ja ne budem izlečila, za godinu dana ćeš se vući po ulici / završiti na psihijatriji / umreti.“ Umesto da opsuju i odu, žene se dave u suzama i pristaju na svako lečenje koje Kekica naredi. A Kekica naređuje 10 do 15 „tretmana“ i još dva „kontrolna“. Tretmani izgledaju ovako: žena dođe, pije kafu, donese sve namirnice koje je Kekica zahtevala – šećer, ulje, brašno, maslac, smrznuto meso, pakovanje jaja itd. itd. – i tada „klijentkinja“ legne na kauč (na svoju posteljinu koju mora da donese) a Kekica je UDARA namirnicama koje je donela, veštačkim cvećem, drvenim predmetima, sitom, četkom, već šta „terapija“ nalaže. Posle toga sledi ohrabrujući razgovor u kome „terapeut“ (ne voli kad joj kažu „terapeutkinja“) diktira žrtvi (u svesku) šta sve treba da donese na sledeći tretman i kakve sve zadatke treba da izvrši. U okviru svih zadataka je neka usluga koju žena treba da učini direktno Kekici, a i namirnice koje žene donose Kekica zadržava pa posle ili sama jede ili dostavlja nezaposlenoj kćeri i njenoj porodici. Žena dobija u zadatak da radi i vežbe disanja i inhalaciju različitim čajevima, a najbolje će joj biti ako Kekici pokloni nešto, ali veliko. Njeni zahtevi su različiti: od haube za kosu do pet dana u banji, i upravo zbog svog sve većeg apetita Kekica u poslednje vreme gubi klijentelu. Mnogo se žali na isceliteljke tipa Sneže feng šui, kaže da sada više ljudi ide kod njih, ali pre samo desetak godina Kekica je žarila i palila i odlično zarađivala. Jer, ona svoje „seanse“ i naplaćuje – 400 dinara, ali za ženu čija je penzija 13.000 dinara malo li je. I još ima da jede celog meseca, što od penzije ne bi mogla, a mnoge od njenih žrtava pozivaju je na ručak ili večeru. Za sebe kaže da ima „dar od boga“, ne precizira od KOG boga, ali kako joj je dnevna soba i kuhinja puna ikona među kojima brojem dominiraju ikone Hrista Pantokratora, može se osnovano sumnjati da je u pitanju hrišćanski i to pravoslavni bog, na čiji se autoritet „terapeut“ rado i često poziva. Ženama „zadaje“ i da petkom nose tamnije boje „da ne bi uvredile majku Petku“ (valjda nešto u vezi sa kultom svete Petke), koje poslove smeju kog dana da rade, kako da praznuju praznike itd. Kekica takođe s ponosom ističe da je zahvaljujući njenim „terapijama“ 700 parova dobilo decu i ne libi se da te svoje klijente poziva telefonom i žica im pare. Takođe kaže da je „sparila“ preko 160 parova i omogućila im da pronađu sreću u okviru zakonitog braka. „Ja mogu da navedem dvostruko više parova koje je razdvojila“, kaže jedan od njenih komšija, već deset godina kivan na Kekicu kod koje je njegova bivša žena redovno išla na kafu – i tamo se sastajala sa svojim tadašnjim ljubavnikom s kojim je kasnije i otišla iz kuće i braka. Novo u Kekicinoj ponudi je razdvajanje istopolnih parova, što očajni roditelji sve ćešće zahtevaju. Kekica im obećava da će njihovo dete iz čista mira postati sklono suprotnom polu i udati se ili oženiti. . . ali, to košta 700 evra. Mnogi su se ovako zeznuli pa dali žive evre nizašta. Veoma je zanimljivo kako ona manipuliše ljudima, s jedne strane deluje kao da zna odgovor na svako pitanje i sve može, sa druge – tako dreči zbog visokih računa da žrtva i ne primetivši otvara tašnu i daje Kekici i nedogovoreni novčani prilog.

Jedna od žrtava imala je zadatak da terapeutkinji donese tri para gaća. Žena donela obične pamučne gaće, kakve u našem kraju nose starije žene, a Kekica, koja je očekivala nešto luksuzno, svileno, pošizela i izbacila je iz kuće. Drugoj je naređeno da kupi Kekici nov dvosed. Ta je pobegla i više se ne javlja, čak je broj mobilnog promenila da se spase terapeutkinje. Jedan kikindski inženjer (obično su žrtve žene, ali, bilo je i izuzetaka) nekoliko godina je svojim kolima nosio Kekicu u svoju kuću u jednoj od banja, na letovanje i tamo je trpeo po deset i više dana godišnje, samo da reši problem impotencije. Spasao se gnjavaže tek kad je našao stalnu partnerku, koja je Kekicu bez mnogo priče izbacila iz njihovog života.

Šta je zajedničko u ova tri slučaja i svim sličnim?

  1. manjak obrazovanja naročito formalnog kod „isceliteljki“, a veoma raznolik kod klijentele;
  2. visoko mišljenje o sebi koje se graniči sa manijom veličine: osobe „imaju tajanstvene moći“, „leče“, „spasavaju“, a nisu sposobne da reše svoje probleme i probleme svojih najbližih srodnika;
  3. varalice zahtevaju od svojih žrtava puno poverenje i uvek ističu kako je obrazovanje, naročito visoko obrazovanje, u stvari prepreka da čovek iskreno spozna stvari i poveruje u „spasenje“;
  4. varalice i dobijaju puno poverenje svojih žrtava (inače ne bi mogle da im izbiju pare) služeći se različitim manipulativnim tehnikama i ne prezajući od vike, plašenja, naglog prekida kontakta ili ponižavanja žrtve, saznavanja njenih intimnih jada i pretnji ucenom;
  5. žrtve se ni u kom slučaju ne obraćaju policiji – čak i ako shvate da su ispale ovce, nastoje da još nekome preporuče „isceliteljku“ kako ne bi bile jedine prevarene;
  6. varalice se služe rečima kao što su terapija, isceljenje, rekonekcija, regresija, novi nivoi energije, astralno telo, ovo i ono, čime izazivaju strahopoštovanje svojih jednako neobrazovanih žrtava;
  7. žrtve su osobe koje su po pravilu već doživele da ih lekar, advokat, psiholog ili neki drugi stručnjak razočara i ne pomogne im;
  8. muškarci srazmerno retko učestvuju u ovakvim igrama, njima je za postizanje pune duhovnosti još uvek dovoljno obično apatinsko pivo ili domaća rakija. Zbog toga nisu osobito poželjni kao žrtve isceliteljki (neki su naime tražili da im se novac vrati, što su isceliteljke, pod pretnjom batinama, i uradile);
  9. žrtva razočarana i u isceliteljku može da dospe i kod psihologa/ psihijatra – pa da čak ni tada ne prizna kod koga je išla i kakve je uznemirujuće gluposti tamo čula;
  10. isceliteljka kojoj je žrtva ipak pobegla ne okleva da njen slučaj ispriča svima koje sretne.

Sad da ne bude da je ovaj tekst nastao samo radi ruženja i ismejavanja žena koje su se na ove načine snašle da zarade pare. Tradicija odlazaka kod vidovnjaka i raznih varalica u Kikindi nije prekinuta nikada. Još početkom XX veka u Kikindi je ordinirala čuvena Ljuštikinica – to joj je nadimak, pravo ime se nekad nije spominjalo ni šapatom, tako da je zaboravljeno. Bila je nevenčana partnerka vrlo uticajnog Kikinđanina iz familije Budišin, koji joj je kupio kuću na lepom mestu i imao s njom nekoliko dece, tako da joj ni vlasti nisu pravile probleme. Noviji primer je gospođa vrlo uticajnog kikindskog funkcionera koja je nosila svoj zlatni nakit na „čišćenje vatrom“ kod samoproglašenog duhovnog učitelja, pa ne bi više videla ni nakit ni učitelja da gnevni muž nije pozvao policiju. Muškaraca nema mnogo u ovom biznisu s prevarama, verovatno zato što imaju druge izvore prihoda. Gospoda igraju na veliko: velike investicije, velike političke igre, velike pare, velike nove crkve, velike prevare i veliko zlo. Ženama ostaju ovakve sitne igre sa izvlačenjem novca ili namirnica od onih koji vole da im se gata, saliva strava i skidaju čini. Činjenica je da su dometi medicine ograničeni i u mnogo bogatijim društvima, da su mnogi stručnjaci potpuno nezainteresovani za ljude koji im se obraćaju i da institucije prečesto ne mrdaju da reše probleme s kojima im ljudi dolaze. Zbog toga verovatno nije ni čudo da se sluđeni i očajni ljudi obraćaju svakom ko se reklamira, tako da mnogi postaju plen raznih varalica. Kod varalice, ako već ništa drugo, barem u početku čuju poneku ljubaznu reč koju nisu čule od sveštenika „tradicionalnih“ religija, lekara, advokata ili državnog službenika.

A sve ovo nije počelo od Koelja.

Autor: Gordana Perunović Fijat

%d bloggers like this: