Počelo je od Koelja (I deo)

Tada sam nekako prvi put primetila da žene na našim uobičajenim okupljanjima uz kafu i ponešto alkohola ni u šali, ni za lek, neće da pričaju o stvarnosti.

Sumanute, šizoidne i ostale opasne ideje bez teškoća se s državnih vrhova reflektuju na živote običnih ljudi u malim mestima, tako da i u Kikindi imamo orkestriranu prodaju magle, ne samo one na veliko, preko političkih i verskih filijala, nego i u okviru malih „firmi“, obično sa po jednom preduzetnicom koja spasava svoju klijentelu, za pare, naravno, putem astrologije, numerologije, salivanja olova, gledanja u karte i ostalih manifestacija paraduhovnosti o kojoj su pisali Čajkanović i Dvorniković. Ima tu svega, od mladih astrološkinja koje se diče diplomama Kepler univerziteta (privatnog, razume se), pa do pravih samoproglašenih veštica kakvih se ne bi postideli ni etnolozi koji proučavaju vlašku magiju. U životu i na poslu imam priliku i čast premda ne i zadovoljstvo da sretnem sve više žena koje su upravo krenule „duhovnim putem“, kako to zovu. Počelo je – ili se samo pokazalo – devedesetih, u doba onih ratova u kojima Srbija nije učestvovala, dok se društvo treslo od grozne inflacije, kriminalizacije i kleronacionalizacije – što i danas traje. Tada sam nekako prvi put primetila da žene na našim uobičajenim okupljanjima uz kafu i ponešto alkohola ni u šali, ni za lek, neće da pričaju o stvarnosti. Sva strahota sadašnjosti bila je izbegnuta – namerno prećutkivana – u tim razgovorima, a nezaobilazna i sve češće jedina tema postala je netom objavljena knjiga „Alhemičar“ Paola Koelja. Žene koje se do tada nisu pokazivale kao odane čitateljke (to jest, nisu čitale ni novine ni časopise, a kamoli nešto opširnije) odjednom su počele da se kunu u knjigu koju su pročitale te da pričaju kako im je „promenila život“ i sve u superlativima. Nisam izdržala da je ne pročitam i sama. Međutim, jedina zanimljivost koju sam našla u njoj bili su motivi iz „Hiljadu jedne noći“, a njih sam pročitala kao klinka, što znači – jedno osamnaest godina pre nego što su prevodi Koeljovih knjiga promenili život čitavim grupama žena. Sledile su za Koeljom još i mnoge druge objavljotine koje su žene nemilice čitale i dalje preporučivale „ovo neizostavno moraš da pročitaš, draga“, bilo je tu psihologije, filozofije istoka, zen priča, puteva kojima se ređe ide, beleški Nikolaja Velimirovića i raznih sitnih i krupnih pravoslavnih svetaca, astrologije i numerologije, Tesle i ruskih i američkih naučnika, lekara, gurua, sve u svemu, jedan literarni i pseudonaučni bućkuriš od koga bi se svrtelo u glavi i književnom kritičaru a kamoli osobama koje poznajem od detinjstva i pouzdano znam da nisu mnogo toga pročitale ni u doba kad su morale da čitaju obaveznu školsku lektiru. I, eto nas, žene citiraju čitavu gomilu pisaca čija su dela čitale i pokušale da primene u praksi. Svaka za sebe tvrdi da je „duhovno napredovala“ i prema onima koje nisu napredovale (prema meni, na primer) se ponaša sa mešavinom pokroviteljskog stava, kritike i neke vrste sažaljenja – „shvatićeš i ti to jednog dana, draga, samo moraš da otvoriš srce i um“, obično mi govore. Pošto ne upražnjavam meditativne i druge tehnike za otvaranje srca i uma (štaviše, smatram ih za najobičniju manipulaciju i žešću glupost), primećujem kako postajem persona non grata na mnogim ženskim okupljanjima koja verovatno upravo zbog toga sve radije izbegavam. Žene tvrde – upravo: nadvikuju se – koja je više napredovala duhovno, a ja, ni uz najbolju volju, ne primećujem baš nikakav napredak ni u kom pogledu. Izgledaju isto osim onog što su još i godine donele – a nije lepota; ali, svaka za sebe kaže da je ozdravila i prolepšala se, dok joj ostale to potvrđuju. Koliko vidim, svaka ima svoje probleme koje je imala i pre „duhovnog napretka“. Koliko čujem, govore tiše, namerno, tako da svaki čas moram da pitam „molim, šta si rekla?“ što ih ljuti. Nastoje (jako se trude) da govore monotono, polako, da svom glasu daju baršunast prizvuk kakav, izgleda, zamišljaju kao znak „duhovnog napretka“ – a dovoljno je bocnuti ih nekim banalnim pitanjem, pa da im se njihov uobičajeni urlik i kukurik vrati punom snagom. Recimo, slušam 20 minuta razgovor o tome kako treba „verovati u boga“ – ja, naravno, pitam „u KOG boga, nekog određenog, ili onako, uopšte?“ Vidim kako se zgledaju i uzdržavaju da mi kažu nešto grubo – mnogo puta im je zatrebao moj pravnički savet ili neka druga pomoć. Tvrde da su se priključile na „kosmički izvor energije“ – ali, stanovi i kuće greju im se na gas ili struju ili drva i ugalj baš kao i pre tog „priključenja“, nijedna nije izbacila klima uređaj niti peć iz kuće. Tvrde da su „isceljene“ metodama ovog ili onog alternativca, čak u tolikoj meri da i same imaju moć da isceljuju. I naravno to „isceljenje“ naplaćuju. U malom gradu imaju vrlo ozbiljnu klijentelu a stižu i žrtve iz drugih mesta.

Primer. Snežana, ili kako je obično zovemo „Sneža feng šui“, pošto je feng šui bio prvi metod koji je proučila i naplaćivala, veoma ozbiljno naplaćivala. Po zanimanju bila je radnica na centrali u jednoj velikoj kikindskoj fabrici dok nije dobila otkaz u kasnim tridesetim i shvatila da mora da nađe drugi izvor prihoda pošto niko i nigde nije hteo da je zaposli. Privatno, u detinjstvu je dobijala batine gotovo svakodnevno i celodnevno od veoma strogog oca, a kasnije, kao udata žena, od muža. Kad je muž konačno otišao iz njenog života, a bilo je to upravo kad je ostala bez posla, samim tim i bez plate koju joj je uzimao do poslednjeg dinara, pošto on nikada u životu nije bio zaposlen niti je ikada išta radio, Sneža nije imala kud. Posle Koelja, koji joj je, naravno, promenio život, počela je da čita knjige o feng šuiju. Prvo je naplaćivala savete o uređenju kuće od svojih prijateljica, među kojima sam u to doba bila i ja. Znajući da je žena bez posla i bez prihoda, sa ćerkom u osetljivim godinama – čak sam i platila to neviđeno lupetanje. Da sam, daleko bilo, poslušala Snežinu „ekspertizu“ o tome kako bi trebalo da uredim kuću, to bi koštalo najmanje nekoliko hiljada ondašnjih maraka (koje nisam imala), a izgledalo bi kao dekor u psihodeličnoj pozorišnoj predstavi ili košmarnom snu. Između ostalog, krevet i sav ostali nameštaj trebalo je da postavim ukoso posred sobe, televizor da potpuno izbacim iz kuće (zbog negativnog zračenja), svaki, baš svaki zid između soba da srušim pa ponovo sazidam na drugom mestu, kupatilo da sagradim izvan kuće, u bašti, a bele roletne da obojim u crno i na njima naslikam crvene ruže.

Možeš i krevet da staviš na plafon, a luster na pod, to je sigurno po feng šuiju“, smejala se moja mati. Sneža se nije zadržala na meni i sličnim žrtvama; uskoro je počela da naplaćuje feng šui uređenje kuće ili firme svom učitelju vožnje, svojoj frizerki i ostalim privatnim preduzetnicama kojih nam je grad u ono doba bio pun, a pare su stizale. Sneža je ubrzo odštampala i svoje vizit karte i sama postala preduzetnica. Jasno, nikad nije registrovala nikakvu firmu. Ljudi su joj dozvoljavali da im uredi stan ili kuću i plaćali su to, a Sneža bi im zauzvrat obećavala da će život da im se promeni, da će sve da bude bolje. Ako bi se nekom desilo da mu posao stvarno krene ili da mu se u životu i nešto dobro dogodi, Sneža je to naravno pripisivala sebi. Ako posao i život ne krenu na bolje, reklamacije nije priznavala; jasno bi izrazila da je osoba toliko zagađena svojim pogrešnim mislima da joj feng šui ni ne može pomoći.

Inače, „feng šui“ se pravilno kaže „fen švej“, ali, ko da se bakće s pravilnim izgovorom kineskih reči kad imamo toliko problema sa poplavama a i inače.

Sneža feng šui sad bi se ozbiljno naljutila da joj neko i spomene feng šui (ili fen švej). Ona je u međuvremenu napredovala – postala je (kako joj piše na novoj vizit karti) „rekonektičar praktičar“. Sertifikat prema kome je ovlašćena da leči po metodu dr Erika Perla platila je ozbiljno, evrima, što ne propušta da istakne. „Ja sam učila, ja sam to platila, ja moram da naplatim svoje znanje“, kaže. Lečenje se inače sastoji u mahanju rukama oko „pacijenta“ posle čega mu Snežana kaže da je „isceljen“ za svega 145 evra, to je sad tarifa. Ako pacijent želi i ličnu rekonekciju, kako bi bio siguran da se bolest neće vratiti, to je još 260 evra. I pacijenata ne samo da ne manjka, nego ih je sve više. I svi plaćaju. U gradu gde živi mnogo bolesnih, ozbiljno bolesnih ljudi, u državi gde je odlazak kod lekara trauma, a lečenje sve samo ne izvesno, ljudi se hvataju za slamku spasa oličenu u samoproglašenoj isceliteljki koja im samouvereno tvrdi da će njima biti sasvim dobro te da je jedina prepreka isceljenju – pogrešan stav pacijenta prema sebi i svom zdravlju. Ljudi moji, pa ko ne bi poleteo da se leči ovakvom metodom? Desi se naravno da poneko od Snežinih pacijenata umre ili da mu ne bude bolje, ali, takve je bolje ne spominjati pred njom. „Nije sebi dozvolio da ozdravi, nije mogao da primi blagodet isceljenja“, kaže Sneža mirno.

I još nešto: počela je da se sklanja od nekadašnjeg društva. Od ljudi koji je poznaju iz vremena kad je bila samo radnica na centrali u velikoj fabrici. Udata za čoveka koji ju je mlatio. Bez dinara u džepu i bez skupih veštačkih zuba u glavi. Jednostavno, ta prošlost ne postoji – nastupilo je vreme blagostanja i redovnih poseta poniznih pacijenata, letovanja kod poniznih pacijenata u Hrvatskoj, o njihovom trošku, razume se, pravilne ishrane skupim namirnicama i uredno plaćenih računa. Mi koji Snežu poznajemo iz nekog drugog filma – bolje da se ne pojavljujemo u njenoj blizini, jer nismo dovoljno duhovni, glasovi su nam tako neprijatni, naši prejaki parfemi ozbiljno ometaju njenu prefinjenu energiju a mirisi naše kože, kose i odeće toliko su gadni, verovatno zato što nismo dovoljno duhovni. Sneža daje intervjue za novine i radijske emisije! Postala je „neko“, što nije bila nikada. I biće tako, dok se za lečenje ljudi ne bude tražilo nešto ozbiljnije od uramljenog sertifikata, naime – rezultati. Da, vidite, taj detalj nisam pomenula. Snežanino „lečenje“ ni na koji način ne menja dijagnozu niti stanje organizma pacijenta. Kad čovek ode kod lekara na kontrolu, njegova krvna slika i sve ostalo, od ekcema do karcinoma, potpuno je isto. Tumori ne nestaju. Nesanica ne prolazi. Bolovi i degeneracija traju i dalje. Pacijent se ni u kom fizičkom smislu ne menja, a lekar može samo da konstatuje da je bolest – upravo tu gde je i bila. E, sad sledi genijalno Snežino objašnjenje, toliko genijalno da upravo pleni svojom bezočnošću i bezobrazlukom: „isceljenje“ je duhovno a ne fizičko i nema nikakve veze sa fizičkim manifestacijama, a te dijagnoze što lekari pišu, pacijent treba jednostavno da zaboravi i biće zdrav. A kad je nekom od pacijenata posle „isceljenja“ još gore nego što je bilo, Sneža objašnjava da je to – normalna i očekivana reakcija na novom putu razvoja. Ako pacijent/kinja insistira da joj nije bolje, Sneža prekida svaki kontakt s njom i više joj se ne javlja ili joj otvoreno kaže da ima posla i da ne može da dozvoli da joj nedovoljno duhovne osobe oduzimaju vreme i energiju.

Šta reći na sve ovo?

Recimo, prijaviti policiji?

Ovde ljudi vrlo nerado prijavljuju da su bili žrtve prevare i da su još i platili prevarantu. Prvo, zato što ih je sramota kad vide da su ispali ovce i budale i još i pare dali za to; drugo, smejaće im se svi koji saznaju, a u malom gradu vrlo lako se sazna i ono što čovek nije prijavio; i treće, potpuno je neizvesno da će ikoja od institucija sistema zaštititi prevarenog i kazniti i onemogućiti prevaranta, na primer, naterati ga da vrati pare. Zato se većina prevaranata izvuče nekažnjeno. Kad je to moguće u državnim vrhovima, zašto se ne bi nekažnjeno provukla i prevarantkinja iz malog grada, koja samo želi da živi i zarađuje svoj hleb nasušni pošteno varajući bolesni narod? Jer, da se ne bavi tom rekonekcijom, šta bi uopšte radila, gde bi zaradila novac? Pokušala je da drži kafanu, ali previše gostiju je pilo na crtu; pokušala da tka na babinom razboju, ali niko nije kupovao ta strašila što je otkala; pokušala da diluje kozmetiku, mnogo gnjavaže a zarada nikakva. Pri tom, ni mlada, ni lepa, ni obrazovana, još manje raspoložena da radi neki fizički posao za koji se radna snaga uvek traži. Ona želi da radi nešto otmeno, nešto u kancelariji, spremna je i sposobna da posvađa dva oka u glavi, ali, nažalost, potpuno je nesposobna da ustane ujutro na vreme da bi otišla na bilo kakav posao, pošto se, zbog čiste „duhovnosti“, ne budi pre 13 sati i nije sposobna da funkcioniše dok ne popije dve kafe i popuši pola pakovanja cigareta. A trebalo je živeti i izdržavati dete, plaćati preskupi sudski proces sa bivšim mužem koji je tražio pola stana i još skuplje poklone novom muškarcu koji se u međuvremenu uselio u rekonektičarkin život. Dakle, nema druge nego varati narod. Ali, i tu ima jedna začkoljica: Sneža sebe ne doživljava kao varalicu nego kao pravu isceliteljku, koja zaista spasava ljude – iako ljudi ostaju nespaseni, što nju uopšte ne zanima. Kad neko sebe doživljava kao božje dete, veliku proročicu, isceliteljku, biće došlo iz sazvežđa Plejade sa misijom da spase svoj grad – za to postoji stara srpska reč paranoja i to stanje je neizlečivo. Da li je lepo, da li je ljudski, da li je ženski i feministički reći osobi da je pukla, da lupeta gluposti i da je duševno bolesna? Muči me velika dilema ovim povodom. Zato se radije sklanjam da ne bismo došle do suvislog razgovora. A, osim toga, Sneža zarađuje žive evre – pa dakle ima nekog metoda u njenom ludilu, što reko Šerlok Holms. Kako nazvati ludom ženu koja pričajući o isceljenju zarađuje bolje nego žene koje stvarno i ozbiljno rade teške fizičke ili intelektualne poslove? Nije isceliteljka luda koliko su ludi oni koji joj plaćaju. Ona od svog bajanja sasvim lepo živi, pa ko sme da kaže da to bajanje nije efikasno? Naravno – ne za one koji ga plaćaju nego za onu koja naplaćuje.

Primer drugi. Mira, žena bogata i prebogata. Poreklom iz porodice tako siromašne da ne spominje svoje devojačko prezime, sa završenom jedva jedvice osnovnom školom i udata za isto tako siromašnog čoveka, devedesetih postaje uticajna članica SPS i cela porodica odjednom otvara privatne firme, gradi prelepu kuću, kupuje vikendice na Fruškoj gori istresajući tom prilikom ladno u gotovini desetine hiljada maraka, kasnije evra. Muž umire, dva odrasla sina su situirana do devetog kolena i velika zdrava žena odjednom ne zna šta bi od sebe. Dok je muž bio živ, bilo je i batina; ali, sad kad je mrtav, žena shvata da je celo bogatstvo na raspolaganju upravo njoj uz ogromne količine slobodnog vremena. Kreće uređenje kuće do najsitnijih detalja, od skupocenog kristalnog posuđa do zavesa od žutog somota. Da li se neko seća Feme iz „Pokondirene tikve“? Mira putuje u Beč, Prag, Vatikan, Pariz, u Veronu itd. ali – nije zadovoljna, nije „duhovno ispunjena, kako kaže, šta god to značilo. Kreće faza čitanja Koelja i svega i svačega uz Koelja. Negde je u tom čitanju naletela na pravoslavnu tradiciju, a upravo tada krenula je i u društvu faza opravoslavljivanja stanovništva, pa je i Mira počela da obilazi manastire – i da daje pare tamo. Svejedno, koliko god para da je dala, njeno višesatno plakanje pred ikonama nije bilo simpatično osoblju manastira pa ju je jednom kaluđerica izbacila napolje. Da se razumemo, Mira je plakala ne iz nekog daleko bilo razloga, nego verujući da se duša čisti plakanjem, a to naravno nije Mira sama smislila nego pročitala u knjigama o „duhovnosti“ i čula od „duhovnih“ žena s kojima se družila i u čijem je društvu jako želela da bude. Posle tog incidenta sa izbacivanjem iz manastira, Mira je krenula da plaća astrolozima, numerolozima, prorocima, već pomenutoj Sneži feng šui i drugim personama. Jednu Kikinđanku koja gleda u tarot karte umela je da pozove po nekoliko puta dnevno, čak i u toku noći, ali, pošto je Mira uredno plaćala, žena bi se na njene pozive uvek odazvala – treba nečim prehraniti nejač, je l’ tako? Međutim, ni ta poplava proročanstava sa svih strana nije zadovoljila Miru.

Autor: Gordana Perunović Fijat

%d bloggers like this: