Današnji svet između Orvela i Hakslija

Pretostavke optimističnih autora su se ostvarile, ali su se ostvarile i one njihovih pesimističkih kolega.

Hteli to da priznaju ili ne, pisci naučne fantastike žele da budu proroci. Njihova dela su zabavna čak i kao fikcija, ali dok ih pišu autori se konstantno trude da predvide budućnost. Zamišljaju kako će ona izgledati i trude se da to prenesu ljudima u današnjici. Brojni nam serviraju priče o tome kako je čovečanstvo krenulo da istražuje svemir, bori sa vanzemaljcima, otkriva putovanje kroz vreme i uglavnom su te priče pozitivne.

U njima se radnja odvija u nekakvoj utopiji ili se teži tome. Ipak, neki autori odudaraju od ovoga. Oni zamišljaju budućnost kao tmurnu. Ne vide pozitivan napredak već potencijalnu katastrofu. Njima se čini da ljudi u budućnosti neće živeti u utopiji, nego u distopiji. No, od prvih dela pisaca naučne fantastike je prošlo dosta vremena. Mnoge pretpostavke koje su autori poput Žila Verna (Jules Verne) postavili su se ostvarile.

Pretostavke optimističnih autora su se ostvarile, ali su se ostvarile i one njihovih pesimističkih kolega. Danas se brojni kritičari kulture i politikolozi pozivaju upravo na roman jednog takvog pisca – Džordža Orvela (George Orwell).

Orvel je možda danas najpoznatiji po romanu 1984 u kom je opisao distopiju koja je nastala. Priča se odvija oko Vinstona Smita koji u ministarstvu totalitarne države Okeanije radi na lažiranju istorijskih činjenica. Smit postaje nezadovoljan svojim životom, te vremenom postaje protivnik državnog sistema i na kraju bude uhapšen, mučen i prevaspitan.

Roman opisuje ekstremno totalitarno društvo i pojedinca koji je izložen nadzoru 24 časa. Tematika je neposredno povezana sa staljinističkim režimom i kultom ličnosti generalno, zbog čega je roman smatran politički opasnim i zato je bio i zabranjivan u nekim državama. Mnogi su se osetili ugroženim kada je Orvel opisivao najgori mogući totelitarni režim, jer su se videli u tom opisu. On je opisivao svet u kom ako država kaže da je 2 + 2 = 5, onda je to jednako 5, a ne 4.

Orvel izmišlja Velikog brata aludirajući na državni nadzor nad svim ljudima – Veliki brat te posmatra. Veliki brat je od tada postao deo popularne kulture. Čak je nastao i rijaliti šou Veliki brat upravo zbog toga što se učesnici posmatraju u svakom trenutku tokom dana. Nažalost, na Istoku se danas Orvelov košmar ostvaraje.

Istok ima veliki problem sa totalitarizmom. Dobro poznati primer su diktature na Bliskom istoku. Islam je u svojoj najčistijoj, najfundamentalnijoj formi izuzetno totalitaran. Islamski ekstremisti mrze slobodu prisutnu na Zapadu. Oni duboko smatraju da svi ljudi treba da žive pod šerijatom, skupom propisa iz oblasti verskog i svetovnog prava na osnovu kojih su uređeni odnosi u islamskoj zajednici, koji nije baš u najboljem odnosu sa idealima slobode Evropskih i Američkih država. Čak i liberalnije muslimanske države imaju problema sa totalitarizmom. Turska polako počinje da naginje prema njemu i to ubrzano budući da je u njoj čak i pristup građana Vikipediji zabranjen od 29. aprila 2017. godine – predsedniku se nije sviđala to što piše da je Turska finansirala terorističke organizacije.

Tu su i totalitarne države „Istočnog bloka“. Socijalističke diktature su odgovorne za milione smrti. Najpoznatiji primeri su diktature Mao Cedunga i Josifa Staljina. Štaviše, ove države i danas nastavljaju tu tradiciju totalitarizma.

Od kako se Sovjetski savez raspao, Rusija nije baš težila demokratiji. Danas je Putin demokratski izabran predsednik, ali ne sme se zaboraviti da je na vlasti od početka ovog veka. Nije jedini uzrok toga to što se njegova politika dopada Rusima. Imajmo na umu da je ubijeno nekoliko novinara koji su javno kritikovali vlast. Neki smatraju da je ubijeno više od sto novinara od devedesetih godina upravo zbog političke nepodobnosti. Sloboda medija nije jedan od prioriteta u Rusiji.

Neiznenađujuće je da čak i sami izbori nisu baš demoktarski. Tri potencijalna protivnika na predsedničkim izborima 2018. godine se čak i nisu ni pojavili na izbornoj listi. Centralna izborna komisija Ruske federacije je rekla da se vođa opozicije ne može kandidovati na izborima zbog optužbe za korupciju, Gari Kasparov koji je oštro krtikovao Putina je morao da pobegne iz države, a Boris Nemcov, koji je isto oštro kritikovao Putina, je bio žrtva atentata 27. februara 2015. Zatvor, egzil i atentat; Rusija nije baš bezbedno mesto ukoliko se ne slažete sa predsednikom.

Mada, Kina više od bilo koje druge države odgovara Orvelovoj Okeaniji. Kina je krenula da eksperimentiše sa uvođenjem sistema društvenog kredita – Social Credit System. Njihovu ideju Orvel nije mogao ni da zamisli. Svi građani u Kini će imati svoj društveni rezultat. Ako se dopisujete sa disedentima, ako se ne slažete sa partijom i pišete protiv nje na forumima, ako gledate slike i filmove koje država ne odobrava, smanjuje vam se broj bodova i ukupni rezultat. Imaćete manje bodova, a to znači da može da vam se zabrani da putujete avionom ili da ne možete da uzmete kredit. Oni koji imaju loš rezultat će trpeti sankcije, a oni koji imaju dobar će biti nagrađivani. Rezultat je javan što znači da će ga gledati svi, od vašeg budućeg poslodavca do partnera sa kojim želite da izađete.

Vlast u Kini počinje da eksperimentiše sa uvođenjem sistema za masovnu špijunažu sa kojim su čak i sami građani saglasni. Zastrašujuće je sa kojom brzinom Istok teži Velikom bratu, ali ni Zapad ne posustaje u trci za stvaranjem distopije. Mada, na Zapadu ne vlada Orvel, nego Haksli.

Oldus Haksli ne misli isto kao i Orvel. On u svom romanu Vrli novi svet opisuje totelitarnu državu, ali ne onu u kojoj se vlada nanošenjem bola, već jednu u kojom se vlada preko zadovoljstva. Poređenje ove dve distopije je uradio teoretičar medija Nil Postman (Neil Postman) u svom delu Amusing Ourselves to Death:

„Orvel nas je upozorio da će nas savladati eksterno nametnuta opresija. Ali, u Hakslijevoj viziji ne treba nikakav Veliki brat da bi ljudima uskratio njihovu autonomiju, zrelost i istoriju. On je video da će ljudi početi da vole svoju opresiju, da se dive tehnologijama koje poništavaju njihovu sposobnost da misle. Orvel se plašio onih koji bi zabranili knjige. Haksli se plašio da neće postojati razlog da se zabrane knjige, jer neće biti nikoga ko će želeti ih čita. Orvel se plašio onih koji bi nam uskratili informacije. Haksli se plašio onih koji bi nam dali toliko informacija da ćemo biti redukovani na pasivnost i egoizam. Orvel se plašio da će istina biti sakrivena. Haksli se plašio da će istina biti udavljena u moru irelevantnosti. Orvel se plašio da ćemo postati zarobljena kultura. Haksli se plašio da ćemo postati trivijalna kultura. Kao što je Haksli primetio u Vrlom novom svetu, branitelji civilnih sloboda i racionalisti koji paze na tiraniju nisu uzeli u obzir čovekov gotovo beskrajan apatit za distrakcijama. Ukratko, Orvel se plašio da će nas uništiti ono što mrzimo. Haksli se plašio da će nas uništiti ono što volimo.“

Imajte na umu da je Postman ovo napisao 80-ih godina. Delo je napisano kada je televizija ispirala mozak, ali princip je ostao isti i sa uvođenjem interneta i društvenih mreža. Naravno, isti, ali na steroidima. Zapad je uveliko Hakslijev koliko je Istok Orvelov svet.

Opsednuti smo izgledom, lajkovima, popularnošću, materijalnim stvarima, najnovijim trendovima… Koga zanima u da čita o neutralnosti interneta, programima kojima vlade špijuniraju građane ili ko tek želi da preispituje stvari koje mediji serviraju.

Kod Orvela mi imamo prave okove, ali i kod Hakslija su ti okovi pristuni, ali u malo drugačijem obliku. Čini nam se da mi njih držimo u rukama, ali zapravo nam oni drže ruke vezanim. Mobilni telefoni, pa i kompjuteri i tableti, koji nam serviraju orgomnu količinu banalnih i nebitnih informacija su nas ugušili. Doveli su do toga da tamo gde je društvo slobodno, tamo gde nema kulture opresije, zavlada kultura trivijalnosti.

Autor: Miloš Todorović

%d bloggers like this: