Skandalozno! Pop je…

Lekar dilovao drogu – ništa posebno. Pop dilovao drogu – skandal!

Čini se da se danas svakog meseca u medijima pojavi nekoliko ovakvih tekstova. Pop mrtav pijan, pop uhapšen zbog pedofilije, pop dilovao drogu, pop potajno gej… Popovi su senzacija na internetu. Skoro svi u Srbiji znaju za popa koji je u govoru rekao „Voda skupa, preskupa; heroin loš i nikakav“. Niko ne zna kontekst, ali su svi videli taj snimak oca Rafaila, igumana manastira Podmaine kod Budve. Rafailo je dobro poznat na jutjubu, jer je imao mnogo bisera: joga je satanistička, pokemoni su demoni… No, što smo toliko opsednuti popovima?

Događaji vezani za njih dobijaju veću medijsku propraćenost nego bilo koji vezani za ljude sa drugim zanimanjima. Lekar dilovao drogu – ništa posebno. Pop dilovao drogu – skandal! Policajac došao pijan na posao – ništa novo. Pop došao pijan na krštenje – udarna vest! Očigledno nas popovi privlače zbog njihove mantije.

Od popova se očekuje da su moralniji od „normalnog“ čoveka. Njihov posao je vezan za Boga i zato se očekuje da oni imaju bolji moralni kompas od nekog prosečnog čoveka na ulici. Očekujemo da su popovi dobri ljudi, jer nam mantija uliva poverenje na isti način na koji policajska uniforma utiče na to da se osoba percepira kao autoritet. Taj psihološki efekat je dobro poznat, ali da li je opravdan?

Hrišćanastvo je legalizovano Milanskim ediktom 313. godine, a za manje od veka će ono postati zvanična religija Rimskog carstva. Više se hrišćani nisu progonili, nego su počeli da podižu crkve i manastire širom Afrike, Azije i Evrope. Mnoge crkve su počele da sakupljaju knjige koje su tada bile skupe u svojim bibliotekama. Zbog ovoga su postale centri obrazovanja u srednjem veku, a čak će i univerziteti započeti kao manastirske škole.

Od crkvenih ljudi se očekivalo da su najpametnije osobe u društvu. Negde su ta očekivanja počela da blede u renesansi, negde tokom prosvetiteljstva, a negde nikada nisu. Priča Srbije je još komplikovanija, jer je Srpska pravoslavna crkva igrala značajnu ulogu u formiranju i očuvanju nacionalog identiteta. Crkva je u srednjem veku bila centar obrazovanja, zatim je tokom perioda Osmanskog carstva imala centralnu ulogu u čuvanju identitet Srba, a nakon osamostaljenja je obrazovni sistem kasnio za evropskim prosvetiteljstvom tako da je crkva opet preuzela ulogu koju je imala u srednjem veku. Pre nego što je naš najpoznatiji prosvetitelj, Dositej Obradović, zabeležio čuvenu rečenicu „knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!“ je i sam želeo da postane svešteno lice.

Naravno, sa vremenom je i Srbija promenila mišljenje. Danas se crkveni ljudi ne smatraju jednim od najpametnijih, ali su svakako jedni od najuglegnijih ljudi, pogotovo u ruralnijim mestima. U selima je pop jedan od najvažnijih ljudi. Ali, čak i u gradovima se rad popova prati, iako se polako i njihov moral preispituje. U urbanijim mestima se čak i zbivaju šale na račun popova, a i komentarišu se njihova primanja. „Gle, pop Miroslav je kupio nov džip“. Mada smo daleko od toga da popovi izgube ugled i samim tim crkva natera da plaća poreze i odvoji od države.

Ipak, popovi i dalje uživaju u ugledu. Da se neko napio na sahrani nije udarna vest. Novinari se ne bi usudili da pišu o takvoj boloj temi, osim ukoliko nije neka poznata ličnost u pitanju. Mada, kada se sveštenik Nenad Obradović iz sela Drugovac nadomak Smedereva napio, mediji u Srbiji i šire su delili priču:

Sveštenik koji je trebalo da održi opelo „nije bio u stanju“ ni da odšeta do groblja u ovom selu, već je morao da se vozi. Kako očevici tvrde, „pop je malo više popio“ pa je do groblja u traktorskoj prikolici i zadremao pored kovčega sa pokojnikom. – (Izvor: SDCafe)

Priča je izazvala niz reakcija. Neki su oštro osuđivali postupak, a neki su rekli da su i popovi ljudi te šta je tu strašno. Kada su pomenutog popa pitali o incidentu, on je rekao da mu je namešteno. Rekao je da ga ljudi koji su ga fotografisali ne vole, a da nije bio pijan, nego mu je pozlilo i pao je. Rekao je da ima astmu i da je to uzrok, ali je priznao da je popio jedno pivo, ali kako sam dodaje: „Šta je za mene jedno pivo? Imam 110 kilograma.“

Dakle, da li su popovi ljudi poput ostalih? Naravno da jesu. To moramo i upamtiti. Društvo od njih očekuje da su moralni zbog posla kojim se bave, ali to je apsurdno. Ne postoji zanimanje zbog kog moraš biti visoko moralna osoba. Posedovanje moralnosti se i ne očekuje od profesije, nego od čoveka. Da li je neko novinar, policijac, političar, vatrogasac, lekar, učitelj ili pop, koja je razlika? Da, želeli bismo da su svi oni moralni, jer naš život zavisi od njihovih profesija (barem nekih). Ali, to ne znači da oni zbog profesije moraju biti visoko moralni – svesni smo užasnih stvari koje su radili neki političari, lekari i sveštenici tokom Drugog svetskog rata ili policajaca koji danas tuku nedužne građane. Ljudi se ponašaju moralno zato što drže do sebe.

Da li se neko napio i pravio nered u kafani nema veze sa njegovom profesijom, nego sa njegovim karakterom. Raditi u crkvi je isto kao i raditi u nekom javnom ili privatnom preduzeću. To je samo posao. Popovi, kao i poslovni ljudi, imaju svoj život van profesije. Imaju porodicu i hobije. Omiljena jela i pića. Neki imaju poroke poput alkohola ili cigareta, a možda i nekog ilegalnog narkotika. Mada, koja je razlika da li je pop pušio marihuanu ili je to radio veterinar? Možda imaju čak i iste hobije, a jedina razlika je što je jedan studirao na Fakultetu veterinarske medicine i radi u privatnoj ambulanti dok je drugi studirao na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu i radi u crkvi. Što ne bi obojica mogli da slušaju hevi metal ili rok? Zašto bi bilo čudno čuti da pop svira u rok bendu, ali da je veterinar basista u bendu nije ništa posebno?

Svaka osoba odgovara za svoje postpuke i odluke bez obzira na to čime se bavi. Ni popovi na sebe ne gledaju kao na neke „više“ ili „bolje“ ljude od prosečnog čoveka. Oni znaju da su isti kao i svi; zašto ih onda društvo ne posmatra tako? Da neko kupi Iphone, ništa novo, ali ako pop kupi to je onda strašno. Počeće svakakvi tračevi da se čuju po komšiluku. Šta će to njemu? On je život posvetio Bogu, ne trebaju mu materijalne stvari. Ali, da li je on život posvetio Bogu ako ima isti život kao i svi drugi ljudi sa izuzetkom što radi u crkvi, a ne u kancelariji? Popovi ne idu u manastire da se odvoje od sveta. Oni nisu svoj život predali službi Bogu, samo rade posao kao i bilo koji drugi.

Šta je onda strašno u tome da uveče nakon posla odu sa društvom da popiju nešto? Šta je nezamislivo u tome da preteraju sa pićem? Ljudski je grešiti, a i popovi su ljudi. Da, nemaju kancelarijski posao od 8 do 16 časova, slobodne vikende, a i ne plaćaju porez, ali su ipak ljudi kao i svi. To moramo upamtiti. Davno se promenilo društvo iz srednjeg veka. Uloga crkve i njenih zaposlenih se menja. Jedini način da Srbija postane u potpunosti sekularna država je da se to uvidi i prihvati da su i ljudi koji rade u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ili bilo kojoj drugoj religijskoj organizaciji obični ljudi.

Autor: Miloš Todorović

%d bloggers like this: