O marihuani ukratko

Marihuana je odličan analgetik (sredstvo protiv bolova), možda najbolji koga trenutno imamo.

Sa jedne strane ljudi koji pričaju o farmakomafijama, sa druge oni koji izgleda ozbiljno misle da je marihuana nekakva strašna „droga.“

Da ponovimo ukratko šta je stav moderne neuronauke, trenutno medicinsko znanje o marihuani, i trenutno iskustvo iz država u kojima je marihuana legalna.

Marihuana je odličan analgetik (sredstvo protiv bolova), možda najbolji koga trenutno imamo. Osim za ekstremno akutne upotrebe (čovek u bolnici sa teškom fizičkom povredom), marihuana je za ovu svrhu daleko bolja, sigurnija i efektivnija nego opijati koji se široko koriste i prepisuju. Za razliku od opijata, marihuana takođe ne izaziva fizičku zavisnost, ne može se predozirati (predoziranje opijatima je smrtonosno), i nema teške negativne nuzefekte (opijati slabe disanje, dovode do zatvora, i proizvode razne kardiovaskularne probleme).

Marihuana je za većinu populacije jako dobar antiemetik (sredstvo protiv mučnine), opet među najboljima koje imamo. Za ljude na teškim hemoterapijama ona može da doslovno predstavlja razliku između života i smrti (o kvalitetu života tokom tretmana da i ne govorimo).

Za određen deo populacije (ne za sve!) određeni sojevi (ne svi!) marihuane daju odlične anksiolitičke efekte (protiv nervoze i paničnih napada). Kod mnogih ljudi koji pate od insomnije, marihuana je verovatno *najsigurnije* trenutno postojeće sredstvo (neuporedivo efikasnije i manje opasno od pilula za spavanje, koje takođe – za razliku od marihuane – mogu da izazovu fizičku zavisnost.)

Postoji i još par stvari kod kojih marihuana ima određeno pozitivno dejstvo, ali ne posebno medicinski upotrebljivo. Recimo, kod ljudi koji pate od glaukoma, marihuana može da smanji očni pritisak bez teških nuzefekata koji prate druge farmakološke intervencije – ali ovo smanjenje pritiska traje samo 3-4 sata, što zahteva prečesto korišćenje medikamenta.

Negativne posledice pušenja marihuane su slične posledicama koje imaju retki pušači (oni koji puše jednu do tri cigarete dnevno). Ako se koristi vaporizator ili ako se kanabis uzima oralno (kroz hranu), većih negativnih efekata po opšte zdravlje prosto nema.

Da ponovimo, nema stvaranja fizičke zavisnosti, niti se može predozirati. Kao rekreativna droga, marihuana je za dva reda veličine manje opasna od alkohola; čovek koji popije dve čašice rakije uz večeru je neuporedivo veći narkoman od čoveka koji uzme par udisaja trave pre spavanja. (Kad smo već tu, da se podsetimo da se alkohol može predozirati, da izaziva fizičku zavisnost, i da ima značajne negativne posledice po zdravlje.)

To je jedna strana priče. Ovo je druga:

Marihuana NE LEČI RAK. Kao i za milion drugih stvari koje ne leče rak, pokazano je da u određenim ćelijskim kulturama ekstrakti smanjuju brzinu deobe ćelija nekih vrsta raka, ili da ih čak ubijaju direktno. Da parafraziram Randala Monroa, svaki put kada vam neko kaže da neka supstanca X “ubija rak u ćelijskoj kulturi,” setite se da isto važi i za pištolj. Lako je ubiti ćelije raka u kulturi; uraditi to unutar živog čoveka, a da taj čovek ostane živ… to je sasvim druga stvar. Od stvari koje deluju u kulturi manje od jedne u hiljadu ima upotrebljivo dejstvo u živim ljudima.

Učestalost raka nije manja kod ljudi koji redovno koriste marihuanu ili uzimaju konopljino ulje. Ljudi koji pate od raka i počnu da koriste marihuanu imaju manje bola (analgetik), bolje se hrane (antiemetik) i manje pate od stresa (anksiolitik) – što može da pomogne da se čovek oseća bolje, a možda može da malo pomogne i u oporavku (teško je reći). Ali sasvim sigurno nije „lek protiv raka“.

Marihuana NE LEČI autoimune bolesti. Ima merljivu imunomodulatornu funkciju, i pokazuje male pozitivne efekte kod nekih autoimunih bolesti, ali trenutno nema studija koje pokazuju efekte koji su zaista vredni pomena u terapeutskom smislu. Kod ljudi sa autoimunim bolestima, smanjenje stresa može da značajno pomogne (kroz modulaciju stres-hormona kortizola), što znači da marihuana može da bude korisna u tom smislu (kao anksiolitik). Ali nije nekakav magični lek.

Marihuana NE LEČI Alchajmerovu bolest. Pomaže kod nekih simptoma (opet, anksiolitik), ali ne usporava bolest, ne sprečava je, i nema vidljivog efekta na verovatnoću njenog razvoja. (Postoje preliminarne studije na određenim supstancama razvijenim *na osnovu* marihuane, ali za sada je to sve veoma bledo.)

Ne treba preskočiti negativne nuzefekte. Korišćenje marihuane tokom tinejdžerskih i adolescentskih godina (od 14-24) povećava rizik razvoja šizofrenije. U prosečnoj populaciji, ovaj rizik je zanemarljivo mali; ali ljudi koji imaju porodičnu istoriju mentalne bolesti (roditelje ili bliske rođake sa maničnom depresijom, šizofrenijom ili sličnim poremećajima) treba da izbegavaju marihuanu makar do 25-te godine života (nakon te tačke, rizik postaje značajno manji).

Višegodišnja hronična upotreba (kada se veliki deo dana provodi pod dejstvom) dovodi do trajnog smanjenja kapaciteta u kratkoročnoj memoriji. Opet, ovaj efekt je mnogo manji nego efekt alkohola (ljudi koji provedi jednak deo dana pod uticajem alkohola su u mnogo goroj situaciji), o opijatima da i ne govorimo; ali ne sme se preskočiti.

Mada marihuana ne izaziva fizičku zavisnost, ona može da proizvede psihološku zavisnost kod oko 9% korisnika. Šta ovo znači? Fizička zavisnost kakvu proizvode opijati ili alkohol znači da čovek koji prestane sa korišćenjem ima period oporavka koji je praćen fizičkom bolešću, bolovima, i koji može biti opasan po život (pogotovo u slučaju alkoholičara). Psihološka zavisnost o kojoj ovde govorimo je nešto drugo: ljudi koji su pod ogromnim stresom, ili koji pate od prevelike nervoze, mogu da se naviknu na niži nivo stresa usled korišćenja marihuane. Povratak nazad u njihovo normalno stresno stanje im onda izgleda užasno, i oni insistiraju da nastave sa korišćenjem. To može dovesti do prečestog ili prevelikog korišćenja koje onda negativno utiče na život.

Konačno, uticaj marihuane ima neke efekte slične pijanstvu. Dakle, pod uticajem marihuane ne treba voziti automobil, ne treba koristiti opasne mašine, i treba paziti tokom kretanja i hodanja. Marihuana nije sredstvo koje aktivan i produktivan čovek može koristiti tokom dela dana kada je na poslu, recimo.

Kod određenog broja ljudi, marihuana umesto smanjenja stresa proizvodi snažnu paranoju (koja je veoma stresna, ali nije trajna). Ovo donekle zavisi od soja marihuane, ali najčešće zahteva da se prestane sa korišćenjem.”

Konačno, kod malog broja ljudi, marihuana izaziva tešku paradoksalnu mučninu (umesto normalnog antiemetičkog efekta); takvi ljudi prosto ne mogu da je koriste. (Na moju veliku žalost, u ovu grupu spadam i ja).

Ukupno, marihuana treba da bude legalna. Ovde kod mene (Arizona, SAD) je legalna za medicinske upotrebe, i široko se koristi u društvu decenijama. Potpuna legalizacija u Koloradu je dovela do smanjenja kriminala i društvenih problema (čovek koji puši marihuanu je MNOGO manji problem za druge ljude, ili za policiju, nego čovek koji pije alkohol).

Zbog preostale društvene stigme će vam to retko ko otvoreno priznati, ali u bilo kom Američkom odeljenju za neurologiju ili neuronauku makar tri četvrtine ljudi povremeno koristi marihuanu (uglavnom kao pomoć za spavanje ili kao analgetik), a oko četvrtine je koristi redovno (uglavnom kao anksiolitik).

Ne treba o marihuani govoriti kao o nekakvoj „drogi“ koja je ekvivalentna heroinu ili kokainu. Ljudi koji se zalažu za njenu legalizaciju nisu nekakvi drogiraši koji žele da pobegnu od policije.

Isto tako, ne treba je promovisati kao čudotvoran lek za sve i svašta. Osnovni, dokazani efekti su više nego dobri sami po sebi. Zašto nepotrebno dodavati izmišljene atribute?

Autor: Miloš Babić