Intervju sa Biljanom Stojković (I deo)

Na osnovu svih dosadašnjih podataka, verovatnoća da ćete preuzeti gen iz GMO, nakon što ga pojedete i svarite, jednaka je verovatnoći da će vam se to isto desiti sa bilo kojom „prirodnom“ hranom. Dakle, šanse su zanemarljive.

Postoji li razlog da se bilo ko plaši da će mu od GM hrane izrasti ljubičasti pipci, crvena kresta ili se među prstima pojaviti plovne kožice? Da se genetička slika tako lako menja, ne bismo li već odavno izgledali kao živina, s obzirom na to koliko se živine svakodnevno pojede širom sveta?

Kao evolucioni biolog, ja bih apsolutno uživala u proučavanju živog sveta koji bi se toliko intenzivno menjao i vremenom sve više ličio na organizme koje jede. Zamislite samo da postoji takav mehanizam promena – krava bi zasigurno počela da vrši fotosintezu i bila bi prekrivena listovima umesto dlakama, vuk bi verovatno skakutao i mahao svojim zečjim ušima ili kljunom kljucao zrnevlje, ukoliko je prethodno preferirao živinu u ishrani, a kod ljudi bismo na prvi pogled mogli da vidimo da li su vegeterijanci ili vole meso ili ribu. Bilo bi super da neko napravi SF igrani film sa ovom temom – mogućnosti su zaista neograničene, a evolucioni principi ne bi ni najmanje ličili na ove koji realno postoje! Rado bih se prepustila takvim kreativnim maštarijama.

U stvarnom životu, ipak, nema ovakvih dešavanja te ne postoji opasnost da ćete ikada fizički zaličiti na kokošku. Evoluciona istorija živog sveta jeste prepuna događaja premeštanja gena iz jedne u drugu vrstu, i mi to možemo detaljno rekonstruisati metodama komparativne genomike, ali takođe razumemo da se to ostvarivalo sasvim specifičnim (danas opisanim) molekulskim mehanizmima koji su kod višećelijskih organizama uvek uključivali vektore, kao što su virusi. Takođe, što je složeniji organizam, mehanizmi odbrane njegovog genoma evoluirali su ka većoj suptilnosti i efikasnosti, što horizontalni transfer gena čini sve manje verovatnim. Sama laboratorijska praksa genetičke modifikacije, kojom se prave GMO, imitira prirodne mehanizme transfera i nailazi na velike teškoće upravo zbog brojnih načina „odbrane domaćina“ od „stranih“ DNK fragmenata. Svaka genetička modifikacija pažnju posvećuje, između ostalog, i analizi mogućnosti da se novoubačeni gen nekontrolisano premešta u genome drugih organizama, npr. u organizme koji pojedu GMO. Na osnovu svih dosadašnjih podataka, verovatnoća da ćete preuzeti gen iz GMO, nakon što ga pojedete i svarite, jednaka je verovatnoći da će vam se to isto desiti sa bilo kojom „prirodnom“ hranom. Dakle, šanse su zanemarljive.

Možete li ukratko objasniti razliku između genetičkih modifikacija i ukrštanja?

Ukrštanje podrazumeva postojanje mame i tate, tj. njihovih gameta (jajnih ćelija i spermatozoida) koji sadrže sopstvene kombinacije gena i čijim spajanjem nastaje oplođena jajna ćelija i nov organizam. Zahvaljujući spajanju genetički različitih gameta, svaki nov organizam je jedinstven po kombinacijama gena. Važno je naglasiti da se u procesu stvaranja gameta dešavaju različite mutacije u genima, što dovodi do pojave novih genetičkih varijanti u novim generacijama. Na ovaj način formira se raznovrsnost organizama i pokreće se evolucija živog sveta. Čovek je tokom 10 000 godina koristio ove mehanizme za domestikaciju biljaka i životinja. Biotehnološka praksa veštačke selekcije podrazumevala je odabir jedinki koje nose neke osobine povoljne za ljudsku upotrebu (npr. krave sa više mleka, trava sa većim semenom, itd.) i ukrštanje tih jedinki kako bi se njihove varijante gena prenele na sledeću generaciju. Dakle, mnogo pre ikakvog znanja o genetici i genetičkoj osnovi osobina organizama, zapažanje da su potomci slični svojim roditeljima omogućilo je ljudima u ranom neolitu da genetički modifikuju organizme. Praksom veštačke selekcije, neke genetičke varijante su „izbacivali“ iz genskog fonda kultivisane vrste, a neke mutacije su favorizovali zbog njihovog pozitivnog uticaja na svojstvo od interesa.

U današnje vreme, zahvaljujući našem dubokom znanju o tome šta je i kako funkcioniše genetički materijal, kao i razvoju precizne tenhologije u molekularnoj biologiji, genetičke modifikacije možemo vršiti direktno. Gen možemo „ugasiti“ umesto da ga godinama postepeno izbacujemo iz genofonda; možemo direktno izazvati mutacije koje su nam interesantne, a ne da čekamo njihove „prirodne“ pojave; a možemo i ubaciti gen iz jedne u drugu vrstu (tehnologija rekombinantne DNK). Još jednom moramo naglasiti, premeštanje gena iz jedne u drugu vrstu nije „neprirodan“ proces, ali svakako jeste veoma redak kod savremenih organizama. Trikovi kojima se služimo u modernoj biotehnologiji jesu trikovi same prirode!

Kako procenjujete stanje svesti prosečnog građanina ili građanke Srbije danas, a u kontekstu raznih teorija zavere, u odnosu na stanje svesti pre dvadesetak ili pak tridesetak godina?

Moj utisak je da 21. vek definitivno jeste vek „stupidizacije“ (zaglupljivanja) stanovništva na čitavoj planeti, ne samo u Srbiji. Nisam sklona da o toj tendenciji razmišljam kao o osmišljenom projektu tajnog društva svetskih moćnika, već kao o neminovnoj posledici suštinske promene društvene paradigme na globalnom nivou. Sve ideologije, kao specifične ideje vodilje o razvoju svakog pojedinačnog društva, umrle su pre četrdesetak godina. Kada nemate ideologiju, nemate ni promišljanje o tome u kom pravcu treba organizovati i oblikovati društvo. Jedina preostala vrednost jeste – novac. Funkcionisanje svakog aspekta društva, uključujući i obrazovanje, svedeno je na platežnu moć svakog pojedinca. Definitivno smo izgubili oslonac koji smo nekada imali u kako-tako organizovanoj zajednici i sada se svako od nas oseća prepuštenim nepredvidivoj budućnosti u kojoj vam jedino novac može dati sigurnost. A novac definitivno nije stimulus za duboka promišljanja i žeđ za znanjem.

Suštinski, svi trendovi koje sam ovde opisala imaju dve glavne posledice. Prvo, obrazovanje vam neće nužno doneti novac koji je postao jedina vrednost. Logična posledica je strahovit pad pismenosti i opšteg obrazovanja u savremenom svetu. Drugo, osećaj panične nesigurnosti u odsustvu funkcionalne zajednice i društveno organizovane podrške pojedincu, inicira sklonost ka mističnim projekcijama nekakvih nevidljivih neprijatelja koji vrebaju iza svakog ćoška, što je suština teorija zavere. A budući da nemate obrazovanje, pa samim tim nemate ni informacije niti razvijen mentalni sistem kritičke analize pojava i događaja, lako je prepustiti se verovanju u nevidljive zaverenike, što makar na emotivnom planu pruža zadovoljenje naše potrebe da razumemo sopstveni jad.

Znamo da je obrazovanje u našoj zemlji sve lošije. Deca izlaze iz školskog sistema, a da često čak i ne razumeju osnovne principe npr. evolucije. Imate li informaciju kakva je situacija na tom polju u nekim drugim zemljama i šta bi po vašem mišljenju trebalo da se promeni u našem obrazovnom sistemu?

Postoje svetli primeri obrazovnih sistema u nekim evropskim državama (pre svega u Finskoj), gde se intenzivno radi na unapređivanju metodike rada u školama. Pristup učeniku je dinamičan, zahtevi koji se pred njih postavljaju prilagođeni su uzrastu, a način prezentovanja gradiva je interesantan i uključuje angažovanje dece. Svako dete može naučiti bilo šta samo ukoliko umete da s njim radite. Poseban element u celoj toj jednačini je izuzetno oštra selekcija studenata koji će se školovati za nastavnike, a to se može postići samo ukoliko je nastavnička profesija visoko cenjena u društvu – i po ugledu i po zaradama. Kod nas ne postoji ništa od toga. Obrazovna struka je potpuno ponižena, a obrazovanje se suštinski smatra nepotrebnim luksuzom koji ne bi trebalo biti obaveza države.

Antiintelektualizam, tj. svođenje obrazovanja na zadovoljavanje potreba kapitala za radnom snagom, postao je deo svih obrazovnih zakona. Urušavanje značaja znanja vidimo i kroz selekciju političkog kadra na vladajućim pozicijama i u Skupštini. Najveći broj tih ljudi nema završene škole ili ima nekakve kupljene i/ili plagirane diplome, što je najbolja demonstracija marginalizacije svake struke. Skoro da je postalo sramota biti zaista obrazovan!

Da bismo promenili ovaj nakaradni sistem neophodno je, za početak, dovesti obrazovane stručnjake na političke i izvršne funkcije i na taj način pokazati da nam je obrazovanje ponovo postalo bitno. Po mom mišljenju, važno je nametnuti nastavnicima obavezu da osavremenjuju nastavu na svaki način, a ujedno im dati veliku autonomiju u načinu na koji će raditi. Konačno, važno je vratiti dostojanstvo toj veoma važnoj struci i ljudima koji našu decu obrazuju.

U Srbiji sve više jačaju kreacionističke struje, ili je makar takav utisak. Da li postoji i koja je potencijalna opasnost od takvog pristupa „nauci“?

Priča o jačanju kreacionizma naslanja se, u velikoj meri, na teorije zavere i njihovo masovno prihvatanje. U ovom slučaju potura se ideja da je evoluciona biologija, ali i čitava nauka, podmetačina nekakvih zaverenika čiji je osnovni motiv da udalje ljude od „jedine istine“ sadržane u Knjizi postanja, odnosno da ih etički degradiraju i osude na patnju na ovom ili „onom“ svetu. Manipulacija ovim primitivnim emocijama sastavni je deo konzervativnih političkih programa u svakoj savremenoj državi, pa i našoj. Zaista postoje prilično jasne korelacije između smanjenja nivoa obrazovanja i jačanja konzervativnih političkih partija, s jedne, i napada na nauku, s druge strane.

Što se same nauke tiče, kreacionizam za nju ne predstavlja direktnu opasnost. Nauka nije zainteresovana za Biblijske priče i fantazmagorije, već se bavi realnim svetom. U svakom obrazovnom sistemu biće klinaca koji će razumeti nauku i jednog dana postaće ozbiljni istraživači. Problem je, međutim, u tome što će, zavisno od društvene klime, manje ili više naučnih saznanja stizati u škole, a to svakako utiče na formiranje svesti većinskog stanovništva. Za nauku su od presudne važnosti racionalno promišljanje, skepticizam, upitanost, kritičko mišljenje i kreativnost. Kroz učenje o nauci razvijate takve kvalitete, a izbacivanjem nauke iz škola stimulišete poslušnost, intelektualnu lenjost i neupitne autoritete – bilo da su oni natprirodni ili „ovozemaljski“ vladari. Dakle, opet stižemo do obrazovanja kao ključnog elementa u razvoju društva!

Fondovi za oblast nauke su u Srbiji veoma mali, Ministarstvo je gotovo pa karikaturalno. Čemu mogu da se nadaju mladi naučnici u Srbiji i imate li neku poruku za njih?

Politička „elita“ u Srbiji nauku ne razume i smatra je nepotrebnim troškom. Postoje tragovi svesti o tome da je veoma lepo i korisno hvalisati se pred svetom da i ovde obitava nekakva naučna zajednica koja ide u korak sa savremenim trendovima. I zaista, moram reći da u Srbiji možemo prepoznati ogromne napore entuzijastičnih ljudi da, uprkos nakaradnom sistemu i odsustvu bilo kakvog poštovanja i razumevanja, ostvare dobre rezultate i objave ih u vrhunskim međunarodnim naučnim časopisima. Kao i u svakom aspektu srpskog društva, vladajućoj garnituri važan je provizorijum, dok sagledavanje budućnosti i ulaganje u prave vrednosti nisu bitne stavke u agendi.

Jedna od najporaznijih rečenica, koja je već postala opšteprihvaćena, jeste da su iz Srbije „otišli najbolji“. Činjenica je da veliki procenat obrazovanih odlazi iz ove zemlje, ali to nisu nužno najbolji. Ja poznajem svoje studente i znam da su mnogi među najboljima ostali ovde. Pokažimo im poštovanje umesto da ih automatski degradiramo.

Šta mogu da im poručim? Bavljenje naukom u ovoj zemlji je mala oaza zdravog razuma i možete osetiti veliko zadovoljstvo kada uronite u svoju naučnu oblast koja vas izoluje od svega nakaradnog. Naša mala zajednica je pronašla načine da se poveže sa svetom i da radi zajedno sa svetski poznatim istraživačima. Zbog takvih veza, a ne zbog sistemskih rešenja ove države, mladi imaju mogućnosti da odu na studijske boravke i da se potom vrate i primene ono što su tamo videli. Ponekad imam utisak da smo napravili paralelni sistem koji funkcioniše uprkos nerazumevanju države i svim otežavajućim okolnostima. Meni je to veoma uzbudljiv, skoro pa disidentski poduhvat! Naravno, svaki mlad i obrazovan čovek mora sam odlučiti šta će učiniti sa svojim životom. Mnogi među njima i nemaju prevelikog izbora zbog nemaštine u kojoj se nalaze.

Svedoci smo da oko nas sve više ima pseudonauke i, što je možda najgore, ljudi veoma često padaju na to (lekovi koji leče sve moguće bolesti, talismani, amajlije, molitve…). Kakav je, po vašem mišljenju, najefikasniji način borbe protiv toga, na ličnom (kako ubediti bližnje da soda bikarbona nije lek protiv svega, ili bilo čega) i na globalnom planu (koje korake bi trebalo država da sprovede kako ljudi ne bi nasedali na ovakve prevare)?

Ovim pitanjem se vraćamo na zaključak s početka našeg razgovora – obrazovanje je centralni problem našeg društva. Ovde bih dodala još jednu bitnu posledicu koja proizilazi iz male prosvećenosti društva, a to je relativizacija znanja. Neverovatno je da prosečan građanin ne ume da pravi razliku između mišljenja jedne estradne zvezde i stavova struke. Važno je dati pravo svakom pojedincu da ima sopstveno mišljenje o bilo čemu, ali je takođe važno napraviti razliku u utemeljenosti svačijeg mišljenja. Odgovornost države je tu najveća. Umesto rijaliti programa koji promovišu najprizemnije emocije i najgore delove društva, dajte priliku onim divnim, najboljim mladim ljudima da pokažu šta znaju i da argumentovano objasne javnosti šta je nauka, a šta diletantska pseudonauka. Kritičko mišljenje, koje počiva na znanju, skoro da je prestalo da postoji u javnoj sferi.

„Zahvaljujući“ antivakcinacijskim grupama i elementarnom nepoznavanju naučnog principa, procenat vakcinisane dece svake godine opada u Srbiji. Kakve posledice ovo može imati na našu zemlju (imajući u vidu da smo već imali talas malih boginja i da postoji mogućnost prelivanja epidemije poliomijelitisa sa bliskog istoka)?

Problem sa epidemijom malih boginja je najbolja ilustracija trenda relativizacije znanja i neodgovornosti države prema vrednostima i značaju svake struke. Demokratija i uvažavanje svačijeg mišljenja jesu važne civilizacijske tekovine, ali u pitanjima koja suštinski jesu naučna, ne može biti demokratije iz sasvim očiglednih razloga. Odličan primer za ovu tvrdnju dao je Janis Varufakis – kada želite da sagradite most, sigurno nećete demokratski odlučivati o parametrima statike, materijalima ili postupcima izgradnje, već ćete to prepustiti građevinskim stručnjacima. Potpuno je ista stvar i sa vakcinacijom. Ukoliko država to ne shvati, plašim se da ćemo biti svedoci tragičnih posledica. Ja ne zagovaram nekakve prisilne mere; objašnjenja, konsultacije sa strukom i poverenje u znanje je važan zadatak društva.

Kakvo je inače vaše mišljenje o ljudima koji se kriju iza struke ili titula, a bave se promovisanjem „sangejzinga“, korišćenja sirove ishrane ili pak nevakcinisanja dece, s obzirom na broj njihovih sledbenika i onih koji podržavaju takve stavove?

Mali je broj pravih stručnjaka koji će javno zastupati pseudonaučne budalaštine. U svakoj struci imate, naravno, i one koji nisu sasvim razumeli naučni princip ili vrednost naučnih dokaza. Nažalost, takvi likovi predstavljaju argument svim zastupnicima pseudonaučnih principa.

Meni su zanimljiviji ljudi koji svoje titule iz jedne oblasti upotrebljavaju kao autoritarnu argumentaciju u drugoj oblasti, o kojoj ništa ne znaju. Ja sam imala takvo iskustvo sa prošlogodišnjim napadom na evolucionu biologiju kroz nekakvu peticiju za zabranu učenja evolucije u školama i fakultetima. Pokretač peticije bio je lekar, a potpisnici, osim dva izuzetka, bili su ljudi koji veze nemaju sa biologijom. Najistaknutiji biolog među potpisnicima peticije poznat je kao adventista, još iz studentskih dana. U toj peticiji bilo je napisano neverovatno puno budalaština koje su jasno oslikavale apsolutno nepoznavanje, ne samo evolucije, već i čitave biologije. Zanimljivo je da je pomenuti lekar suvereno koristio svoje zvanje hirurga kako bi „pojačao“ sopstvene stavove i prikrio totalno nepoznavanje onoga o čemu priča. U javnosti, koja ne pravi razliku između struka, njegov „autoritet“ je sigurno ostavio traga.

U skladu sa svime prethodno rečenim, kakva je vaša procena nivoa kvaliteta znanja koji današnji mali maturanti i maturanti nose sa sobom napredujući kroz školski sistem do akademskih i stručnih zvanja? Gde je, po vašem mišljenju, srpsko školstvo danas u odnosu na svet, ali i u odnosu na samo sebe iz vremena od pre 25 ili 30 godina?

Naše obrazovanje se teškom mukom pomera od starih pristupa obrazovanju u kojima je važno memorisati gomile podataka bez da se insistira na njihovoj funkcionalnoj povezanosti i suštinskom razumevanju. Kada uporedite naše i strane školske programe, često ćete zaključiti da je, prema obimu naučnih fenomena koje treba obraditi, naše školstvo veoma ambiciozno. Neka deca, koja su veoma zainteresovana za učenje, promišljanje i pokazuju visoke kapacitete, mogu, čak, i vrlo dobro profitirati od takvog školskog programa i biti značajno obrazovanija od svojih vršnjaka iz drugih zemalja. Međutim, većinski to nije dobar pristup, pa od velikih ambicija završimo u nepoznavanju elementarnih stvari zato što nismo izdvojili bitno od nebitnog ili naglasili logiku onoga što deca uče. Neko je to veoma dobro objasnio – naš školski sistem pravi mali broj zaista izuzetnih na račun većinski niskog proseka obrazovanosti. Mislim da je takva situacija oduvek postojala kod nas, s tim što je taj prosek značajno opao u proteklih nekoliko decenija usled rapidnog urušavanja ugleda obrazovanja i profesorske struke.

Što se univerziteta tiče, a ovde mogu sa sigurnošću da govorim samo o svom fakultetu i donekle o drugim fakultetima prirodnih nauka, kurikulumi su takođe prilično teški i obimni. Ali, za razliku od nižih nivoa obrazovanja, zastupam mišljenje da univerzitet i mora biti na ovaj način ambiciozan. Tačna je primedba da imamo manje mogućnosti za praktični rad, zbog nedostatka novca, ali naši studenti, kako najbolji tako i oni prosečni, odlaze u beli svet upoznati sa svim savremenim znanjima, često spadaju među najbolje i značajno su više cenjeni nego što bi to bili u sopstvenoj zemlji.

Autor: Marko Ekmedžić

%d bloggers like this: