Intervju sa Filipom Patom

Da se razumemo, sve Crkve misle da su jedine ispravne i da su svi ostali jeretici, ali ja se trenutno bavim ovom našom, takoreći državnom religijom.

Filipe, za početak jedno lako pitanje – zbog čega si ateista?

Dobar dan, tebi i čitaocima. Lak odgovor imam na pitanje zašto sam ateista. Ne verujem da geografska širina i dužina mogu da odrede pored veroispovesti, i nacionalnost. Eto, pored svog ateizma dao sam još i info i da sam nadnacionalan, što će tek da omrznu vaši čitaoci (smeh).

Da vidimo da li se uklapaš u stereotipe o ateistima – da li si komunista, surovi materijalista, nemoralna osoba, mrzitelj Srbije i uopšte neko ko bi, pošto ne veruje u Boga, počinio ko zna kakva zlodela?

Pa ja sam sad upravo saznao i da sam surovi materijalista! Hmmmm, moraćemo još više da se družimo, pa da saznam još neke pojedinosti o sebi (smeh).

Komunista nisam, ne verujem u utopije. Mogu reći da sam prilično socijaldemokrata. U moral ne verujem, verujem u etiku (E sad, to je široka tema na koju bih mogao da razglabam ali, nije sada trenutak). Mrzitelj Srbije ne, nikako. Ja da sam mrzitelj Srbije, živeo bih u Beču i veličao vlast. Jer samo sa bezbedne distance,čovek „ove“ može da voli, a da pritom ne mogu da utiču na njegov finansijsko-socijalni sistem.

Jel’ ostalo nešto još da negiram (smeh)

Mislim, to je učestala pojava. Negiranje ili objašnjavanje stava. Bar je meni tako. Veći deo mog života. I još nisam posustao. Nadam se da neću nikada.

Sećaš se sigurno i vremena pre ove invazije klerikalizma. Šta misliš da nam se kao društvu dogodilo?

Sećam se, naravno. Rođen sam daleke 1975. godine. Dete sam iz mešovitog braka. Sećam se da, kad se prvi put pojavio Slobodan Milošević, je moj otac rekao: „Ovaj čovek nije dobar“. Zapamtio sam to. Malo kasnije sam čuo da je isti taj drug, sad postao gospodin i da je preko noći, od komuniste stigao do nacionaliste, tačnije fanatičnog šoviniste. E sad, kad je društvo beznadežno, kad nema novca, kad nema kulture, daj mu – ništa! Da. Ništa, dobro sam rekao. Evo ti ništa i dobro ga čuvaj. Jer to je NAŠE NIŠTA, a svi ga hoće i svi su ljubomorni. E, tu se taman fino nadoveže Crkva (velikim slovom, jer firme se ispisuju velikim slovom) i ponudi -šta? Pa ništa takođe. I kaže ti : „Ti si pravoslavac, a mi svima smetamo i svi hoće da nas unište.” Da se razumemo, sve Crkve misle da su jedine ispravne i da su svi ostali jeretici, ali ja se trenutno bavim ovom našom, takoreći državnom religijom.

I kad se uveže šovinista na vlasti sa SPC firmom, narod koji nema za burek ujutro, dobije odjednom puno srce….mržnje prema drugima.

Umetnici, muzičari posebno, spadaju u onaj uglavnom kosmopolitski deo javnosti. Koliko se u svojoj profesiji susrećeš sa ljudima punim prerasuda?

Imam dvodelan odgovor. Jer, sudaramo se mi (muzičari) između sebe a i sa drugima, tj.tuđim predrasudama.

Muzičari, kao i bilo koja druga kategorija umetnosti, prvi su na udaru vlasti, odnosno nemaštine. I tu se u stvari najviše vidi kakva je država, tj. koliko je bogata ili ne.

Šta hoću da kažem, ja sam na udaru zbog svog stava, a neće se na udaru naći Bora Čorba koji peva duet sa Bajom Malim Knindžom. Neće. O tome se radi.

Što se tiče sudara sa predrasudama u narodu, to je zato što nas drže u matrici mržnje. Ja sam npr.pre neki dan na svoj način odao počast, za mene najvećem vokalu Jugoslavije, Oliveru Dragojeviću. Naravno da sam kritikovan zbog toga, javno i u inbox. Neće to sprečiti moje dalje delovanje i ponašanje. Za mene muzika nema granice i ni najmanje me ne zanima, hipotetički rečeno, ruska pop muzika. Em su mi daleko, em ih ne razumem, em to nije moja šolja kafe (smeh).

Ti si jedna od retkih javnih ličnosti u Srbiji, koja se otvoreno izjašnjava kao ateista i kao sekularista. Da li si ikada imao problema zbog svojih stavova i opredeljenja, odnosno zbog kritike klerikalizma i nesekularnosti u Srbiji?

Apsolutno sam imao probleme i verujem da ću ih tek imati (smeh).

Ne slažem se da sam javna ličnost. Živim prilično mirno i ne uklapam se u profil onoga što bih trebalo da budem da bih imao „titulu” javne ličnosti. Nemam skandal/e (smeh).

Da se vratim na pitanje. Elem, određeni broj ljudi me je otpisao zbog mog stava. Prosto se više ne družimo. Žalim zbog toga sa jedne strane, a sa druge ne. U emotivnom smislu mislim. Opet, bila je jedna gospođa koja mi je davno izdavala stan i sa njoim sam imao vrlo pristojan i razgovor pun međusobnog poštovanja. Rekla je da voli kako sviram i pevam. Kako zna sa kim radim i tako to. A onda je rekla kako je čitala da sam rekao da ne verujem u Boga i pitala da li je normalno da verujem da smo nastali od majmuna.

Ja sam prilično razumno odgovorio da verujem u teoriju evolucije, ali sam objašnjenje prilagodio njoj, tj. karikirao sam rekavši da verujem da smo nastali od majmuna. Nakon toga je gospođa podigla ton a ja joj ništa nisam ostao dužan (smeh).

Prilično si aktivan na društvenim mrežama. Koliko one odmažu, a koliko pomažu ljudima koji se osećaju stigmatizovani zbog svog verskog (ne)uverenja? Deluje da su društvene mreže izvesna oaza za nas ateiste i antiteiste. Kako ti to vidiš?

Počeću ovako. Prvo budeš anatemisan (zar nije divno da koristim crkveni rečnik u ove svrhe).

Zatim počneš da tražiš sebi slične, iako to ne mora da bude jedina tačka, odnosno osnov za druženje. I onda nađeš slične. I onda sa njima radiš intervju (smeh).

Naravno da je uz pomoć Facebook-a lakše pronaći slične sebi. E sad, ono što nije dobro je to što su to uglavnom zatvorene grupe. Razlog je naravno jasan, ali ja želim da u nekom trenutku, sve te grupe budu otvorene, da naši stavovi budu jasni. Ne moraju da budu prihvaćeni, ali ne smeju da budu izopšteni, anatemisani.

Jer i mi smo u stvari u našim grupama osuđeni na naš mali krug.

Kako ocenjuješ situaciju u Srbiji danas? I ti si otac i iz te perspektive gledaš i obrazovni sistem u našoj zemlji. Kako ti se sve to čini?

Nažalost je sreća odavno napustila našu teritoriju, i za naših života, nama neće biti bolje. Ja sam po prirodi stvari vedar i veseo čovek, ali sam i realista. Deca nam se obrazuju na dva koloseka. Ili IT sektor, što je dobro jer je budućnost upravo u tome, ili za nanosače pene za brijanje na lice.

Ja sam muzičar po vokaciji i zdravorazumski posmatram stvari. Logikom se vodim i pomalo intuicijom.

Mi smo zemlja poljoprivrede, a to smo upravo najmanje.

Šta je za tebe patriotizam?

Patriotizam sam ja. Jer se moje prezime sadrži u ovoj čudesnoj reci (smeh).

Sve što se danas servira na TV, radiju i medijima uopšte kao patriotizam, to upravo nije. To je zaglupljivizam.

Za mene je patriotizam kad moj komšija ima ujutro da dâ pare svojoj deci za doručak i da im ostane još malo para za sladoled. Patriotizam je kad navijaš za svoje sa„Bravo NAŠI!” a ne „Ua VAŠI!”

Patriotizam je kad kažem da iz moje zemlje dolazi jedan od najboljih violinista sveta, nekada Stefan Milenković, a sada Nemanja Radulović.

Patriotizam je kad se podrži Novak Đoković i kad je pao.

Patriotizam je kad država pomaže stanovništvo, a ne kompanije koje kontrolišu državu kroz „sponzorstvo”.

Često, bezmalo redovno kada si u Srbiji, odazivaš se i humanitarnim akcijama. Da li smo kao društvo, kao zajednica zaista humani ljudi, ili se i to izgubilo u Srbiji u proteklim decenijama haosa i beznađa?

Ne želim da pričam o tome šta i kako i kad pomažem. Prosto, nije umesno. Trudim se, odazivam se uvek kad mogu. Čak su me i jednom prevarili, pa ništa. Idemo ispočetka. Mi smo kao pojedinci humani. Ali smo, takođe, i sluđeni kao nacija.

Podatak da je za jedno veče, za finale „Farme”, „Zadruge” ili kako god se to zvalo, za SMS-ove otišlo više novca nego za 4 godine fonda „Budi human”, za mene je poražavajući.To je ta sluđenost, to je taj nivo zaglupljivanja.

Srećom, očigledno je da još ima ljudi koji ipak šalju SMS-ove i za decu i njihovo ozdravljenje.

Kako vidiš Srbiju za 50 ili za 100 godina? Kao bolje društvo ili ne?

Nažalost nisam optimista. Više puta sam se bavio ovom našom pomerljivom i promenljivom teritorijom i došao sam do zaključka da, prvo zahvaljujući sebi, pa tek onda drugima, mi smo uvek bili i bićemo periferija Evrope.

Znam da je to teško prihvatiti ali ja stvarno tako mislim.

Mi prosto živimo taj shizofreniživot. Volimo Rusiju, a školujemo decu na Zapadu.

Neutralni smo, a okruženi smo NATO paktom i EU, koju više ne želimo nego što želimo.

Neverovatno.

Kako vidiš današnje klince, tinejdžere, za 20-30 godina? Kao begunce iz srpskog društva, kao one koji će ostati i menjati ga nabolje ili kao utopljene u ovu čamotinju?

Kao što rekoh, nemam baš neku veselu viziju. Mislim da će ovde za 20-30 godina, na kraju ostati jedna partijska armija koja će se voziti sa članskom kartom SNS autobusom besplatno. I to će im biti sve od beneficija.

Mi ćemo već biti prematori da bilo šta možemo da menjamo, te ćemo živeti kao rani hrišćani, po rupama i katakombama (smeh).

Kakva je ovo paradigma (smeh), neverovatno!

Dakle, šalu na stranu, mi matori ćemo služiti da sačekamo kraj. I ništa više. Sve što iole ima mozga će otići odavde.

Gde su danas intelektualci, naučnici, književnici, umetnici? Margina društva, većinski deo mejnstrima, uplašeni, nepostojeći?

Jednom davno sam čuo priču u vezi sa demonstracijama 1968. u Beogradu. Priča verovatno nije potpuno tačna, ali sigurno je da ima bar neke elemente istine. Za mene ima zanimljivu težinu. Dakle, protesti su počeli i potom se širili. Vlast nije mogla da ih obuzda. Onda je glavnog pojeo mrak, a ostali ispod njega su dobili poslove u državnim firmama i stanove.

Čiča-miča i gotova priča!

Mislim da je sada tako nekako. Neki su inkorporirani u vladajući esnaf. Neki su uplašeni pa ćute. Neki su plaćeni pa ćute.

Čak i ovi koji ne ćute, nemaju gde baš da iznesu svoj stav.

Kako ti vidiš mesto velikih verskih zajednica, pre svega SPC, u Srbiji? Bolje reći, kakav je danas njen položaj, a kakav ti misliš da bi trebalo da bude?

Odlično pitanje. Ova država je sekularna. Dakle, vlast je de jure odvojena od crkve. E sad, jedno je šta je činjenica i stvarnost, a drugo šta je na papiru. Imamo prilike da vidimo da se crkva pita za sve, čak i onda kad se ništa i ne pita. Neverovatno!

Prvo, veronauka mora momentalno napolje iz škola. Momentalno! Drugo, SPC porez da plaća uredno. Treće, da su crkveni službenici, popovi i svi koji imaju veze sa crkvom dostupni policiji i sudstvu, bez obzira na to što crkva ima svoj sud (koje su to tek, uizgred budi rečeno, gluposti).

Kad ova tri budu ispunjena, mislim da ćemo lakše disati.

Jedna od čestih tema u kojima učestvuješ i ti su komentari na račun velikih državnih, budžetskih davanja za SPC. Puno putuješ, obišao se mnogo zemalja. Kako vidiš to gde se te pare troše, spram onoga gde bi mogle da se troše?

Tu prosto nema puno pameti i mudrosti. Em crkva ne daje novac za porez, em se finansira od građanstva dobrovoljno, sa čim uopšte nemam problem, ali, država ne može da iz budžeta dotira crkvu.

Jednostavno je. Ne može, ne sme.Tačka.

Ja ne pamtim da je crkva dala pare i za jedno bolesno dete. Ne pamtim da je dala pare za Tiršovu, za neki inkubator, za bilo šta što ima veze sa decom.

Za vrtić, za školu, bilo šta!

A da znaju da osporavaju pravo na abortus, to znaju. A da osporavaju položaj žena u odnosu na muškarce, to takođe znaju.

Imaš li svoje životne i muzičke uzore?

Na sceni si izuzetno ekstrovertan, šoumen koji neretko “krade šou” ostalim izvođačima. Da li si takav i privatno?

Polazim od toga da smo svi od krvi i mesa i da grešimo u životu. Ne radim to da bi mi bilo lakše i da kažem -OK, pa i ti grešiš, već prosto ne idealizujem ljude potpuno.

Veliki sam pobornik muzike Zlatana Stipišića – Gibonnija. Veliki sam fan sad pokojnog Olivera Dragojevića. Đorđe Balašević je najveći živi pesnik kojeg imamo.Ono što oni poseduju je ta opuštenost, igricu su prešli već toliko puta da uopšte nemaju potrebe da glume ludilo.

Rastao sam na Beatles-ima i za mene je to početak i kraj R’n’R muzike.

Ekstrovertan sam i privatno. Ali to ima i svoju tamnu stranu. Istrošim se. I onda mi treba malo mira. Da gledam u vodu i ćutim i pecam.

Šta smatraš najvrednijom lekcijom koju roditelj može da prenese svojoj deci i šta je tvoja najvažnija roditeljska lekcija?

Mene su roditelji vaspitali da poštujem druge. Mislim da je to osnova svega. Mislim da se po tome razlikujemo od neljudi.

Ja vaspitavam svoje dete da se javi svima koji stanuju u zgradi u kojoj i ona živi, kao i svima koje prepozna na ulici.

Poštovanju te uči porodica.

A porodica je ključ svega, ključ države na kraju.

Autor:Marko Ekmedžić

%d bloggers like this: