Fenomen (pseudo)istorije u Srbiji

Svaki narod ima svoju istoriju, to jeste tačno. Nažalost, svaki narod ima i svoju pseudoistoriju.

Istorija je akademska disciplina, ali nikako nije egzaktna nauka. Svima je to dobro poznato: nije se ista istorija učila u školama u SFRJ i danas. Istoričari iz različitih država na isti događaj gledaju iz drastično različitih uglova što ponekad dovodi do toga da mislimo da se radi o potpuno odvojenim stvarima. Indijski i Engleski istoričari ne mogu nikako da gledaju isto na kolonizaciju Indije. Nama je Karađorđe borac za slobodu, ali je on Osmanlijama bio terorista. Zato se u šali kaže da svaki narod ima svoju istoriju, ali to i jeste tačno. Nažalost, svaki narod ima i svoju pseudoistoriju.

Oblici koje psudoistorija uzima se razlikuju. Jedina stvar koja je zajednička je to da pseudoistorijski radovi nisu pravilno istraženi, recenzirani ili njihove zaključke ne podržavaju uobičajeni istoriografski metodi. Na primer, uzmimo kao ilustraciju makedonski projekat Skoplje 2014 koji je pokrenut 2010. godine i koji je finansiran uglavnom od strane Vlade Republike Makedonije. Cilj je bio da se Skoplju da klasičniji izgled do 2014. tako što će se izgraditi oko 20 zgrada i preko 40 spomenika. Čim je projekat pokrenut, počele su kritike zbog izgradnje objekata u stilu nacionalističkog, istoricističkog kiča. Takođe se smatra da je projekat deo vladine politike „antikvizacije“, odnosno nastojanja da se Makedoncima nametne nov identitet antičkih Makedonaca, na štetu slovenskog.

Ideja da su današnji Makedonci kao narod povezani sa antičkim Makedoncima, poput Aleksandra Makedonskog, je apsurdna. Ne postoji nikakve veze između njih osim teritorije koju su naseljavali. Zbog toga ovaj primer možemo uzeti da ilustrujemo pseudoistoriju u korist politike. Dobro su poznati i drugi primeri kao Anenerbe (nem. Ahnenerbe) – nacistička organizacija koja se predstavljala kao „društvo za istraživanje drevne germanske istorije i nasleđa predaka“. Njihova istraživanja su kretala od toga da imaju zadatak šta da otkriju: da je mitološka nordijska populacija vladala svetom u prošlosti.

Razumljivo je zašto je istorija tokom vremena bila podložna zloupotrebi u političke ciljeve. Svaka interpretacija prošlosti je nužno i politički čin. Mnogi su se pozivali na istoriju svoje države, poreklo, fabrikovali priče koje idu u korist njihove kampanje… Ali, daleko od toga da je ovo jedini tip pseudoistorije. Tu je i publicistički tip koji nastaje mešanjem pseudoistorije i pseudoarheologije.

Tu spadaju ideje poput one da su čovečanstvo vekovima posećivali vanzemaljci (ideja poznata kao „Drevni astronauti“) ili da je nekada u prošlosti postojala napredna ljudska rasa – Atlantiđani ili bilo šta drugo što se izmišlja zbog popularnosti. Ideje ovakvih pseudoistoričara su namerno tako formulisane da privuku pažnju publike, čak i sami naslovi privlače pažnju u knjižarama: Istorija laže, Bogovi su bili astronauti, Sumrak bogova (Erih fon Deniken); Izgubljena kravljevstva, Putovanja u mitsku budućnost (Zaharije Sičin); Povratak bogova (Grejem Henkok). Ovo su knjige koje se prevode na brojne svetske jezike, a kod nas su ih objavile jedne od največih izdavačkih kuća – Laguna i Vulkan, i to u edicijama popularna nauka!

Naravno, tu su i oni koji se bave istorijom bez naučnog osnova kako bi dokazali neku ideju – ličnu, religijsku, političku ili koju god. Tu možemo nabrojati brojne kreacioniste koji se trude da dokažu da se potop koji je opisan u Starom zavetu stvarno desio. Ne neki sitan lokalan, već globalna katastrofa – doslovce je tačan opis potopa, ako je verovati ljudima kao što je Ken Hem. Čak su se na Nojevoj barci nalazili i dinosaurusi, ali dobro, budući da je svet za kreacioniste mlade Zemlje star samo 6.000 godina, logično je da su dinosaurusi bili na barci.

Sve ove teme su prisutne i kod nas u Srbiji. Drevne astronaute susrećemo čak i lokalnim varijantama – Otkud vanzemaljci na freskama u Visokim Dečanima? I „vanzemaljci“ iz Đerdapske klisure su samo neki od naslova tekstova koje možete pročitati na ovu temu u našim medijima. Imamo i kreacioniste poput Miroljuba Petrovića. Mada, kod nas uveliko dominira politički motivisana pseudoistorija. Svakom je i poznata koja je to tema – Srbi narod najstariji!

Devedesetih godina su se pojavile i vrlo brzo postale popularne teorije koje su bile u potpunom raskoraku sa zvaničnom istorijom. Pojavila se Srpske autohtonistička škola, čiji su se predstavnici Jovan I. Deretić, Olga Luković-Pjanović, Slobodan Jarčević i drugi manje poznati, zalagali za to da naša „zvanična“ istorija nije tačna. Iznosili su razne teorije: dovodili su u pitanje doseljavanje Slovena na Balkan, isticali Srbe kao najstariji narod i da je srpski jezik pramajka svih jezika. Neiznenađujuće, njihove knjige se štampaju u velikim tiražima i odlično se prodaju.

Akademska zajednica nije reagovala tada, jer je smatrala da su njihove teorije smešne i da je to samo nekakva moda koja će proći. Nažalost, pogrešili su i danas skoro svi znaju za krilatice ovih pseudoistoričara poput „Srbi, narod nebeski“.

Ideje koje iznose su stvarno neverovatne: svi poznati vladari su bili Srbi (od Aleksandra Makedonskog do Fidela Kastra), čak su i egipatski faraoni bili Srbi (ipak faraon Nebre mora da bude Srbin, jer ima bre u imenu – još kada bi psuedoistoričari znali da je bre turcizam), Srbi su bili svuda u svetu i skoro sve su otkrili, Srbi se pominju još u Bibliji, Srbi su otkrili pismo pre svih ostalih naroda i onda su im dali to pismo – sva pisma od kineskog preko lineara A do runskog pisma vode poreklo od „našeg vinčanskog pisma“, narod Balkana je podizao piramide pre Egipćana (Visoko i Rtanj) i još mnogo, mnogo toga. Teško je shvatiti te teorije ozbiljno, ali mnogi ih upravo tako vide.

Nijedna njihova ideja nema naučnu osnovu. Vinčansko pismo nikada nije postojalo; imamo ne samo istorijske izvore koji govore da su se Sloveni doselili na Balkan, već i arheologija potvrđuje to budući da materijalne kulture Slovena na ovom području nema pre srednjeg veka; Visoko i Rtanj su planine, nema dokaza da su piramide; etimologija (nauka o poreklu reči) jasno govori da to što se u Americi nalazi reka Potomak ne znači da su Srbi otrili Ameriku i nazvali reku… Profesor Radivoj Radić je analizirao brojne ideje naših pseudoistoričara u svojim knjigama „Srbi pre Adama i posle njega“ i „Klio se stidi“ i jasno pokazao zašto one nisu tačne. Ali, kada bi pseudonaučnici prihvatali dokaze i argumente ne bi bilo pseudonauke. Koliko god se kritikovale ideje pseudoistoričara, one nekako uvek opstaju i kruže u medijima i društvu. Odakle ta opsesija našeg društva?

Nekako je čudno to što smo mi kroz istoriju bili najmoćniji narod, a nigde ni traga o tome. Otkrili smo sve, od točka do pisma, putovali širom sveta, osnovali prvu civilizaciju, ali u svetu se ne pojavljuje nijedan dokaz koji potvrđuje ovo. Jedino pseudoistoričari pronalaze tragove, kako to da zvanični naučnici ne pronalaze? Pseudoistoričari su morali da daju odgovor na ovo pitanje i snašli su se – naš narod je žrtva zavere. Vatikan i „Zapadne sile“ namerno falsifikuju prošlost i umanjuju ugled Srbije i Srba. Ceo svet se ujedinio protiv nas i namerno falsifikuje prošlost kako bi se učinilo da smo mi neka mala i beznačajna država.

Jeste malo čudna ideja, jer što bi to neko radio? Koju korist iko ima od toga da je „najstariji“ ili da je prvi uradio nešto? Nismo otkrili pismo, a i da jesmo, pa šta? Da li bi nam se ugled u svetu promenio? Možda bi postali svetska sila zbog toga ili počeli zbog ugleda koji smo stekli da predsedavamo Ujedinjenim nacijama? Verovatno ne. Dakle što bi neko falsifikovao celu istoriju za nešto što uopšte nije bitno za moderan politički i ekonomski život? Ko zna, ali po našim pseudoistoričarima upravo se to dešava.

Ceo svet koji se ne može ujediniti niokočega se ujedinio da bi falsifikovao istoriju i učinio da se Srbi predstave kao neki manje bitan narod. U tome im čak pomažu i naši istoričari i arheolozi koji su pripadnici „Bečko-Berliske škole“, ponekad poznate kao „Vatikanske škole“, čiji je isto cilj da umanje značaj nekadašnje supersile Srba. Da li ovo zvuči logično? Bar malo?

Dakle, što imamo ovu politički motivisanu pseudoistoriju? Jednostavno je. Talas se pojavio devedesetih godina kada je nacionalizam i patriotizam harao državom. Nacionalizam je dodao benzin na iskru vatre pseudoistorije i tako se brzo proširila. Priče koje nam pseudoistoričari govore su odlična uteha za naše društvo.

Danas nismo bitna država u svetskoj politici, ni ekonomski ni vojno. Sitna država koja se nizašta ne pita, a logička greška u narodu poznata kao „dobra stara vremena“ je pomogla da nas uteši. Pseudoistoričari su nam govorili o tome kako smo bitni. Pričali su priče kako smo bili najmoćniji narod, a čak su uspeli i da objasne zašto više nismo toliko veliki – svi nas mrze. Ceo svet nas mrzi i on se ujedinio protiv nas i time nas sabotirao. Ne samo da su nas utešili pričama o dobrim starim vremenima, već su uspeli da učine da izgledamo kao žrtve koje ništa nisu mogle da urade i samim tim nismo nimalo krivi za ono što nam se dešava. Kao da to nije dosta, uz sve to su uspeli da nas učine da izgledamo jako (ceo svet je morao da se ujedini da bi falsifikovao prošlost kako Srbi danas ne bi shvatili koliko su zapravo moćni). Sve ovo zajedno u jednoj ideji!

Nije čudno da je ta ideja postala popularna u narodu, a danas pogotovo u dijaspori. Kada se kritički analizira, nekako je kompleks više vrednosti očigledan. Iskreno, da li imalo ima smisla ovakva teorija? Jedna država koja se nizašta ne pita, a ceo svet se vrti oko nje. Ne samo ceo svet, nego cela prošlost čovečanstva se vrti oko nas. Države su vekovima bile ljubomorne na Srbiju i Srbe tako da su odlučili da falsifikuju celu istoriju kako bi učinili da oni izgledaju veliko, a ne mi. Ne, uopšte nije kompleks više vrednosti, samo se čini.

Upravo zbog ovoga će pseudoistorija opstati koliko god se istoričari borili protiv nje. Ona apeluje na emocije, ne na razum. Ona nam daje fantastičnu priču o našim slavnim precima koji su odgovorni za sav napredak čovečanstva i daje nam neprijatelja koga da mrzimo. A, ako jednu stvar znamo o čoveku, to je da on voli priče. Otkako je zapalio vatru u praistoriji se okupljao oko nje i pričao priče. A kako nas Mjuriel Rajkesel podseća – „Svet nije sačinjen od atoma. Sačinjen je od priča.“

Autor: Miloš Todorović

%d bloggers like this: