Intervju sa Jasmin Mohamed – od Al Kaide do ateizma

Originalni članak: From Al Qaeda To Atheism

Pobegla sam sa mojom ćerkom, mojim srednjoškolskim obrazovanjem i sa nikabom preko mog lica. Nisam imala ništa osim snažne želje da razbijem taj krug i zaštitim ćerku od života koji sam ja proživljavala.

U nastavku možete pročitati intervju koji sam napravio sa Jasmin Mohamed (Yasmine Mohammed). Jasmin mi je prvi put privukla pažnju kada sam primetio da je veliki broj istih ljudi koji su lajkovali moju Fejsbuk stranicu (https://www.facebook.com/DocHorf/), lajkovao i njenu (https://www.facebook.com/ConfessionsOfAnExMuslim/). Zainteresovan, kontaktirao sam Jasmin i saznao njenu izuzetno uznemirujuću životnu priču i u isti mah pomislio da je prilika da se njena priča podeli sa našim zajedničkim pratiocima predobra da bi se propustila. Jasmin je bila izuzetno ljubazna i prihvatila je intervju (obavljen preko mejla), pa ispod možete pročitati misli koje smo razmenili.

Rejs Hohdorf (Race Hochdorf, u daljem tekstu RH): Kao prvo Jasmin, hvala ti što si pristala da daš ovaj intervju. Svestan sam ličnih rizika sa kojima se suočavaš svaki put kada sretneš nekog novog ko očekuje tvoje poverenje i u isto vreme sam zahvalan što si odlučila da mi dovoljno veruješ da bi pristala na ovaj razgovor. Unapred se izvinjavam zbog toga što će neka od mojih pitanja u stvari biti grupe dva ili tri međusobno povezana pitanja, ali naravno, možeš odgovoriti na pitanja na koja želiš i izostaviti ona na koja ne želiš da odgovoriš.

Prvi put sam postao svestan tvog rada kada sam uočio da je mnogo pratilaca moje Fejsbuk stranice, takođe među pratiocima tvoje. Ali za one moje čitaoce koji možda ne znaju za tebe, reci nam nešto o tvojoj prošlosti i tome kako je na kraju dovela do toga da napustiš islam i postaneš aktivistkinja.

Jasmin Mohamed (u daljem tekstu JM): Odrasla sam u strogo konzervativnoj salafističkoj porodici. U hidžab sam umotana sa devet godina, a u nikab deset godina posle toga. Prisiljena sam na brak sa operativcem Al Kaide. Dobila sam i bebu sa njim. Pobegla sam sa mojom ćerkom, mojim srednjoškolskim obrazovanjem i sa nikabom preko mog lica. Nisam imala ništa osim snažne želje da razbijem taj krug i zaštitim ćerku od života koji sam ja proživljavala. Krenula sam na studije i dok sam bila na univerzitetu, počela sam da pohađam predavanja iz istorije religija i tada je sve krenulo da se dešava. Shvatila sam da Kuran nije ništa više od knjige prepune plagiranih priča, a ne neka sveta stvar koju je napisalo vrhovno božanstvo. Ne zaslužuje više poštovanja od dečje slikovnice. Zapravo, ta slikovnica zaslužuje više poštovanja, jer je bar originalno delo.

RH: Spominješ da si prisiljena da se udaš za pripadnika Al Kaide, a na svom sajtu kažeš da je baš njega svojevremeno kaucijom iz zatvora izvukao lično Osama bin Laden. Možeš li da nam ukratko opišeš kako izgleda svakodnevica u braku sa borcem Al Kaide, posebno za jednu tinejdžerku?

JM: Prošlo je gotovo dvadeset godina od kako sam pobegla, a opet je to pitanje istog časa stvorilo čvor u mom stomaku i ispunilo mi oči suzama. Ne znam kako da ti to precizno opišem. Pretpostavljam da je najbolja analogija koje mogu da se setim – gušenje. Da li si ikada doživeo onaj trenutak panike zato što si nešto loše progutao, pa sad grcaš i ne možeš da dođeš do daha? Sad proširi taj trenutak na čitave godine. To je verovatno najbolji način na koji se ovo može objasniti.

RH: Možeš li nam reći kako si pobegla od tog muža, tog ludaka, i kako si inače pobegla iz sveta radikalnog islama? Da li je postojao trenutak ili više njih, kada je tvoje bekstvo bilo ugroženo i kada si mogla biti uhvaćena?

JM: Pa, to je duga priča, ali ću je sažeti. Moja majka je živela sa nama i jednog dana, dok je on bio van kuće, počela je obilno da krvari iz nosa i u isto vreme da iskašljava krv. Pozvala sam hitnu pomoć i u ambulantnim kolima otišla sa njom do bolnice. To je bio prvi put tokom čitavog trajanja braka, da sam izašla iz kuće bez njega pored mene.

Nekoliko minuta nakon dolaska u bolnicu, kontaktirao me je agent CSIS-a. CSIS je nešto poput kanadske CIA-e. Čekali su na priliku da porazgovaraju sa mnom i najzad im se ukazala šansa. Rekli su mi sve. Ispričala sam to majci, u nadi da će mi ona pomoći da uteknem od njega, ali moja majka nije bila iznenađena. Već je znala. Shvatila sam da je jedini način da odem od njega bilo to da zavadim i zavladam… Sve dok su on i moja majka bili udruženi u tome da moja ćerka i ja budemo zatočene, neću se osloboditi.

I tako, rekla sam majci da mi je on govorio da želi da se skloni od nje. Toliko se uvredila i naljutila da se odselila od nas. Živela sam sa njim i sa našom bebom neko vreme i postalo je zaista lakše nego što je bilo dok je i moja majka bila sa nama, pošto je on stalno nekuda odlazio, a ja sam ostajala sama sa mojom bebom. Želela sam da odem, ali nisam imala ni hrabrosti niti sam imala plan. Postala sam pomirena sa sudbinom.

A onda sam saznala da sam ponovo trudna. To me je slomilo.

Već je bilo dovoljno teško biti u suštini jedini roditelj jednoj bebi, a kamoli imati dve. Bila sam tako besna na sebe zbog toga što nisam otišla onda kada sam imala priliku. Osećala sam kao da sam potpuno propala sa još jednom bebom. Samo bih prihvatila svoju sudbinu. Osećala sam kao da sam se toliko dugo borila za vazduh i da sam u tom trenutku, jednostavno odustala od dalje borbe. Odlučila sam da prestanem da se opirem i da prepustim tami da me prekrije.

Ali, onda sam saznala da beba nema otkucaje srca (najverovatnije zbog žestokog premlaćivanja, toga što me je muž bacao niz stepenice itd.). Otišla sam na kliniku na dilataciju i kiretažu, proceduru koja je zahtevala da budem pod totalnom anestezijom. Dopušteno mi je da odem kod mame na nekoliko dana, da bi mi pomogla oko ćerke dok se oporavljam. Shvatila sam da je to ta retka prilika i rešila sam da ne propustim i ovu šansu. Preplavilo me je ogromno olakšanje, u senci još snažnijeg osećaja krivice zbog toga što sam osetila olakšanje. Ali, morala sam da spasim dete koje sam imala. Morala sam da se probijem kroz svu moju krivicu i strah i da je izbavim.

Kada je moja mama narednog jutra otišla na posao (bila je na čelu Odseka za islamske studije u islamskoj školi koju sam i ja pohađala dok sam odrastala), pronašla sam u imeniku advokaticu i otišla do nje, prekrivena crninom od glave do pete i sa bebom u naručju, da zatražim tri stvari: 1) Zabranu prilaska, 2) Razvod i 3) Puno starateljstvo nad mojom bebom. Morala sam da budem brza, pre nego što se moja mama vrati sa posla. Advokatica neće moći da me pozove (to je vreme pre mobilnih telefona) ili da mi bilo šta pošalje poštom. Moraću da je kontaktiram samo kada bude prilike. Bila je moj spasilac. Uradila je sve što sam želela i nikada mi nije ispostavila račun.

Vratila sam se neopaženo do maminog stana i onda sam postala pokretna meta dok sam čekala da mom mužu uruče dokumenta. Kada se to dogodilo, njegova reakcija je bila očekivana. Srećom, nije bilo načina da se u zgradu u kojoj je mama živela uđe mimo interfona. Stanari su počeli da se okupljaju kod ulaza i nisu želeli da se sklone, jer bi to omogućilo urlajućem ludaku da uđe. Pozvala sam policiju, kao i mnogi drugi stanari. Obavešten je da postoji naredba o zabrani prilaska i da ne sme više ni da priđe zgradi, inače će biti uhapšen. Nisam nijednom izašla iz stana, u strahu da će čekati u potaji iza nekog ćoška, spreman da izvrši sve one nasilne stvari koje mi je obećao da će uraditi dok je urlao ka stanu moje mame.

Nešto kasnije me je CSIS ponovo kontaktirao sa njegovom slikom iza rešetaka u Egiptu i sa zahtevom da potvrdim da je to zaista on. Bio je to on. Doživela sam veliko olakšanje. Tada sam se napokon i prijavila za studentski kredit i odlučila da počnem da živim sopstveni život. Sledeća prepreka je bila to da odem od mame, pošto je bilo potpuno neprihvatljivo da devojka kao ja živi potpuno sama. Devojka odlazi iz očeve, u kuću svog muža. Nema drugog izbora. To je doduše sasvim druga duga priča, pa ću celu tu sagu ostaviti čitaocima moje knjige.

RH: Ono kroz šta si prošla tokom odrastanja je, sasvim iskreno, pakao. Ono što me je ipak iznenadilo je to da se sve desilo iako si živela u Severnoj Americi (gde tačno nećemo reći). Moje pitanje je, kako je sve to prošlo tako, neprimećeno? Postoje li neke aktivnosti koje zapadnjačke vlade mogu preduzeti da bi na bolji način uočile viktimizaciju mladih devojaka kakva si bila i ti?

JM: Pa, nije bilo sasvim neprimećeno. Postojao je trenutak u kom su socijalne službe bile umešane. Molila sam Službu za zaštitu dece da me smesti kod staratelja. Sve sam im ispričala. Pokazala sam im modrice. Stigli smo i do suda, gde je on (suprug moje majke) bio optužen za zlostavljanje deteta, ali ga je potom sudija oslobodio. Sudija me je vratio u zlostavljačev dom, nakon što sam ga razotkrila. Kako taj sudija može samog sebe da pogleda u ogledalu, misterija je. Telesno, tj. fizičko kažnjavanje nije nezakonito u Kanadi (Nemam problem sa tim da ukažem na to da se sve dešavalo u Kanadi. Nemam problem da pokažem to kakav je ovde zakon i šta mi je učinio i kako se mora menjati).

Kako nije tehnički nezakonito udariti svoje dete, sudija je presudio da je u pitanju jednostavno pitanje kulturoloških razlika. Ljudi iz nekih zemalja jednostavno jače udaraju svoju decu od ljudi iz drugih i nije na njemu da kažnjava tog čoveka zbog zlostavljanja deteta, jer bi time sudio normama njegove kulture. Rekla sam im kako sam visila naglavačke u garaži, dok mi je mlatio tabane. Rekla sam im da sam trpela fizičko zlostavljanje i nasilje od svoje šeste godine, a oni su mi rekli da su to samo „kulturološke slobode” mog zlostavljača.

RH: Uobičajena kritika nekih feministkinja trećeg talasa i posebno nekih belih feministkinja* je to da beli muškarci (da bude jasno, ja sam beli muškarac) koriste temu muslimanskog zlostavljanja žena, da bi skrenuli pažnju sa sopstvenog ugnjetavanja zapadnjakinja i da bi promovisali „islamofobiju”. Šta imaš da kažeš na to? (* kažem „neke feministkinje trećeg talasa” i „neke bele feministkinje”, zato što, prema mojim saznanjima, ne iznose sve ove tvrdnje)

JM: To su veće gluposti od najvećih gluposti. Ne razumem čak ni putanju mentalne gimnastike kojom se dolazi do tog zaključka. I uopšte me ne zanima ko to kaže – muškarac ili žena. Ne interesuje me ni to koje im je boje koža. Samo sam zahvalna da je nekome stalo. Ono šta te žene rade je to da u suštini omogućavaju nasilje.

Tako je jednostavno.

Imate ženu koja vrišti da je silovana, neki muškarac bi joj pomogao, ali mu to ne dopuštaju feministkinje koje kažu, „Hej ti, želiš da joj pomogneš samo zbog bla-bla-bla sranja”. I dok to rade, ženu i dalje siluju, njoj iza leđa! Samo smetaju i omogućavaju da se zlostavljanje nastavi i u suštini pomažu napadaču svojim kratkovidim, promašenim, narcisističkim osećanjem moralnog autoriteta. Ako te „feministkinje” ne žele da pomognu ugnjetenim muslimankama, u redu, ne morate. Ali molim vas, odjebite više od onih koji žele.

RH: Ako smem da zađem u domen ličnog, kako je tvoj brak pun nasilja, kao i tvoje bekstvo iz njega, uticalo na tvoje potonje veze? Šta je tvoj savet muslimankama i bivšim muslimankama, koje su takođe pobegle iz brakova punih zlostavljanja, kada pričamo o ljubavi i vezama? Kakve psihološke prepreke ostaju kao posledica bekstva iz užasne veze, a koje muslimanke i bivše muslimanke moraju da prevaziđu u svom novom životu?

JM: To je veliko pitanje. Postoji mnogo toga što se mora prevladati. U kontaktu sam sa mnoštvom bivših muslimana, muškaraca i žena i svima su nam zajedničke psihološke traume. Moj život je bio prilično loš, ali čak i za one koji dolaze iz umerenijih domova, verska učenja su zlostavljanje dece.

Pretnje deci detaljnim opisima o tome kako su posmatrana i kako će, ako načine pogrešan korak, meso sa njihovih kostiju goreti, ponovo se pojavljivati i ponovo goreti kroz večnost… To sranje nije šala. Deca to shvataju doslovno. To izaziva anksioznost, napade panike, noćne strahove… Očigledno, sasvim očekivane rezultate.

Mogu sa punim uverenjem da kažem da su me muškarci sa kojima sam bila zaista voleli! Ne vidim kako je drugačije bilo moguće da se izbore sa teškim problemima vezanim za poverenje, sa snažnim nagonom da bežim i na najmanji znak problema… Mnogo toga sam morala da prevladam. Sada sam u braku već deset godina i nedavno, dok smo se suprug i ja raspravljali oko nečega, povisio je ton i ja sam istog časa skupila u strahu i prekrila glavu rukama. Mnogo je godina prošlo od kako me je muškarac dodirnuo na nasilan način, ali moje telo pamti. Moje kosti i mišići su rasli zalivani vodom prepunom nasilja. Bez obzira na to koliko sati terapije sam prošla i koliko knjiga sam pročitala ili koliko kurseva sam pohađala, to ne mogu da promenim.

Želim ipak da završim u pozitivnom tonu. Želim da tvoji muslimanski i bivši muslimanski čitaoci znaju da bez obzira na to koliko strašno može da deluje, bez obzira na to koliko deluje nemoguće, veruj mi kada kažem da se isplati. Nisam imala pojma kako izgleda sreća. Nisam je nikada iskusila dok nisam napustila islam. Izuzetno jasno se sećam dana kada sam razvila to čudno osećanje… I kada sam shvatila da to mora biti sreća. Nema više neprekidnog straha. Nema više srdžbe. Nema više mržnje prema samoj sebi. Nema više borbe. Nema više gajenja mržnje prema drugima, samo zato što ti je neko tako rekao.

Islam utamniči svaki trenutak vaših života. Sve je određeno, od momenta kada se probudite – kako da jedete, kako da idete u kupatilo, kako da se obuvate. To je stalna tamna senka nad vašim umom, ali je i bliska vama. Sloboda nije nešto na šta ste naviknuti. Sama misao na nju je zastrašujuća. Ali kada jednom savladate prepreke i dođete do druge strane, biće vam samo žao što niste ranije spasili sopstveni život. Sloboda da jednostavno budete ono što jeste. Da radite ono što vas čini srećnima i da radite ono što želite da radite, a ne ono što vam je rečeno da radite… Nema previsoke cene koju možete za to da platite. I nema tog sukoba koji neće biti u potpunosti vredan rezultata.

Hvala ti, Rejs, što si mi dopustio da podelim moju priču. Zahvalna sam ti na tome što si iskoristio svoju platformu da bih se ja oglasila. Nadam se da će uticati makar na jednu osobu.

Jasmin trenutno vodi vebsajt Confessions of an Ex-Muslim i nedavno je dovršila knjigu „Ispovesti bivše muslimanke: Od Al Kaide do ateizma” (Confessions of an Ex-Muslim: From Al Qaeda to Atheism).

O autoru (njegovim rečima): Ja sam pisac, vojni veteran, sekularni humanista, stoik, ponosni deo antitotalitarne levice, potomak nemačkih Jevreja i prokleto dobar kuvar (ako smem tako sam da kažem). Nakon tri godine studiranja biologije, psihologije i filozofije i nakon što sam stekao nižu kvalifikaciju u žurnalizmu, napustio sam univerzitet da bih se posvetio uzbudljivijem životu… I za sada se nisam razočarao. Moja profesionalna karijera uključuje mešavinu vojne službe, privatnog vojnog preduzetništva i političkog organizovanja (uključujući tu i jednu predsedničku kampanju). Zbog potreba posla, živeo sam i proputovao čitav svet – Aziju, Afriku, Evropu, Južnu Ameriku, Karibe i Bliski Istok. Moji tekstovi su objavljivani u nizu publikacija, među kojima su i Thought Catalog, The Humanist, Areo Magazine i Intellectual Takeout. Ono što možete očekivati da nađete na mom sajtu (na kom vičem u prazninu i nadam se da će mi praznina odgovoriti vikom) su moje lične misli o filozofiji, istoriji, trenutnoj politici u svetu i hrani. Život volim već dvadeset i šest godina i nadam se da ću ga voleti još sedamdeset i četiri.

Autor: Rejs Hohdorf (Race Hochdorf)

Preveo i priredio: Marko Ekmedžić

%d bloggers like this: