Odbrana prava na uvredu

Orginalni članak: Defending the Right to Offend

Ovaj članak je zasnovan na govoru Ajan Hirsi Ali u Berlinu 19. aprila. Njena nova knjiga „Jeretik: Zašto islamu treba reforma odmah“. Član je projekta „Budućnost diplomatije“ u vladinoj školi Harvard Kenedi, gostujući profesor američkog Instituta za preduzetništvo i osnivač AHA fondacije.

Ispravka: ranija verzija ovog posta netačno pripisuje citat “Islam pripada Nemačkoj” predsedniku Joahimu Gauku (Joachim Gauck). Citat pripada bivšem predsedniku Kristijanu Vulfu.

Kada se postavi pitanje, “Zbog čega postoji nešto, umesto ničega?”, odgovaram uvek sa, “A zašto bi trebalo da postoji ništa, kao suprotnost od nešto?”

Prošlo je skoro deset godina od kada su danske novine objavile karikature proroka Muhameda i prouzrokovale burne proteste muslimana u celom svetu i istovremeno otkrili činjenicu da u Evropi postoji razlika između istinskih poklonika slobode govora i onih koji su spremni da ustuknu pred religioznim fanaticima. Otprilike u to vreme došla sam u Berlin da branim slobodu na uvredu. Nažalost to pravo nije tako sigurno kao što je bilo 2005. godine.

Pomislite samo na masakr zaposlenih u “Charlie Hebdo” kancelarijama u Parizu sedmog januara i groznog ubijanja ljudi u jevrejskom restoranu istog dana. A potom uporedite to sa začuđujućim komentarima američkog karikaturiste Gerija Tridoa (Garry Trudeau) u govoru od pre desetak dana u kome je osudio “apsolutiste slobode govora” da ne koriste zdrav razum u svom radu.

Objavljivajući sirove i vulgarne crteže koji su sličniji uličnim grafitima nego karikaturama, Šarli je zašao u govor mržnje”, tvrdi Trido.

On je čak kritikovao i francuske vlasti za hapšenje muslimana koji su “nesmotreno” koristili svoju slobodu govora da izraze svoju podršku napadima.

Da li bi on možda više voleo da su uhapsili Stefana Šarbonijea (Stéphane Charbonnier), urednika Charlie Hebdo-a?

Ja sam apsolutista slobode govora. Jedna od možda najvećih tragedija na Zapadu danas je činjenica da sloboda govora nije više pravo koje možemo da smatramo zagarantovanim. U današnje vreme to je privilegija koja je dostupna samo onima sa naoružanim obezbeđenjem.

Oni koji hoće da zatvore raspravu o islamu – o tome šta je direktno rađeno u ime Muhameda i u skladu sa instrukcijama iz Kurana – ne samo da mogu biti ubijeni, nego moraju da izdrže i lične napade. Međutim, mene pretnje neće utišati. Kako da ćutim? Da li je pretnja radikalnog islama manja nego 2005. godine? Zar da ništa ne kažem kad u Etiopiji pristalice takozvane Islamske države brutalno odrubljuju glave hrišćanima? Da li da ćutim kad zločini džihadista teraju hiljade ljudi da rizikuju živote dok očajnički pokušavaju da se domognu Evrope preko Mediteranskog mora? Ja definitivno neću da ćutim. Ponajmanje u Nemačkoj.

Berlin je grad bogat istorijom. Juče sam šetala pored Spomenika holokausta. Šetala sam pored Memorijalnog spomenika za 2000 palih Sovjetskih boraca. U Nemačkoj, totalitarna ideologija nije nešto iz daleke prošlosti što se odnosi na ljude iz dalekih zemalja. Drugi svetski rat, katastrofa izazvana nacizmom, se završio pre manje od 70 godina. Takodje pre oko 25 godina jedan manje nasilan ali svejedno diktatorski režim je srušen u ovom gradu.

Nemci razumeju, nadam se, da loše ideje nastaju prvo kao male ideje pojedinaca, pa se šire neprimećene od većine, baš kao kancer. Ako ih ignorišemo u ranim fazama, dok su pojedinci još uvek malobrojni, oni će predstavljati mnogo veći problem kad, kao kancer, prete da unište celo telo.

Verujem da je nereformisan islam totalitarni sistem, istovremeno religiozni i politički. Ja poštujem religiju i religiozne ljude. Moje odbacivanje religije mojih roditelja u kojoj sam odgajana nije zato što zameram religiji. Moje primedbe se odnose na političke dimenzije islama. Ja se protivim šerijatskom zakonu. Ja se protivim džihadu. Ja se protivim konceptu nametanja ispravnog i zabrane pogrešnog. Ja zagovaram život, a ne smrt i stoga se protivim preteranim islamskim bavljenjem zagrobnim životom.

Ja se protivim učenju i praksi Mohameda nakon njegovog prelaska u Medinu 622. godine nove ere.

Ja se protivim pasusima u Kuranu i Haditu koji naređuju verniku da ubija nevernike u svakoj prilici. Takodje se protivim postupcima koji se opravdavaju ovakvim tekstovima. Protivim se segragaciji muškaraca i žena. Protivim se držanju žena ili devojaka kao roblje. Protivim se masovnom silovanju žena. Protivim se brakovima sa decom. Takođe se protivim onima koji bacaju homoseksualce sa visoke zgrade, i – ако prežive – kamenuju ih. Protivim se, као što bi trebalo i svaki Nemac, oživljavanju antisemitizma džihadista.

Priznajem da sam nekada verovala da su Muhamedove naredbe i komande iz Kurana tu da se povinujem, a ne da sumnjam u njih. Naučila sam da se pitam. Naučila sam da sumnjam. Bio je to dug i težak proces. Danas sam ovde pred vama da promovišem poruku optimizma u svojoj knjizi “Jeretik”. U njoj pišem da treba razlikovati islam, sistem ideja, i muslimane, nama srodna ljudska bića.

Islam kao sistem ideja, bez reforme, nije religija mira.

Ali optimista sam da bi islam mogao postati religija koja promoviše mir, međutim, samo pod uslovom da bude reformisana. Zašto sam toliki optimista? Zato što postoje muslimani koji rizikuju svoje živote da ga reformišu – da bi identifikovali šta bi u Muhamedovim učenjima trebalo ostaviti u istoriji, a šta treba sačuvati.

Ja razlikujem tri grupe muslimana. Prvu grupu zovem Muslimani Medine. U popularnoj štampi oni su opisani kao ekstremisti, radikali, fundamentalisti i slično. Ono što imaju zajedničko je žarka želja da primene Muhamedov primer u Medini na društvo XXI veka. Oni teže stvaranju vlade zasnovane na šerijatu. Neki od njih imaju lokalne ambicije, neki od njih imaju regionalne ambicije, a neki od njih imaju globalne ambicije. Neki od njih žele džihad ili Sveti rat da bi ostvarili cilj, a neki od njih misle da je bolje da se cilj postigne propovedima.

Druga grupa su muslimani Meke. Mislim da su oni najbrojniji. U svakodnevnom životu oni su nekad aktivno religiozni a nekad ne. Muslimani Meke su između dva sveta. S jedne strane, oni su privučeni modernim sadržajima. Oni se okreću modernom, ponekad i očajnički, poput čamaca punih ljudi koji beže od haosa koji su izazvali muslimani Medine u Libiji. Ali oni se takođe drže Kurana i Muhammedovog učenja.

Neki od pobožnijih, ako stignu na Zapad, štite decu od modernog. Kažu: ne možete gledati televiziju. Ne možeš se šminkati. Ne možeš imati dečka ili devojku.

I konačno, broj tri, disidenti. Upravo su ovi hrabri muslimanski muškarci i žene koji se bore da objasne da nerazvijeni islam jednostavno nije kompatibilan sa modernim moralom.

Danas postoji očajnička borba između muslimana Medine i disidenta islama za srca i umove muslimana Meke. U ovoj borbi, od velike je važnosti da podržimo pravu stranu. Ranije ove godine, kancelarka Angela Merkel ponovila je reči bivšeg predsednika Kristijana Vulfa (Christian Wulff) da “Islam pripada Nemačkoj”. Verujem da je tim rečima izneverila disidente.

Divim se i poštujem kancelarku Merkel. I zbog toga, očekivala sam da će više ceniti, više od drugih zapadnih lidera, dve ključne tačke. Prvo, razliku između ideja i ljudi. Jevreji su ljudi. Muslimani su ljudi. I nemački Jevreji i nemački muslimani su Nemci. Ali islam je skup ideja kojima očajnički treba reforma; skup ideja koji ne mogu biti deo istinski slobodnog i otvorenog društva.

Drugo, odrastajući u protestantskoj porodici iza gvozdene zavese u Istočnoj Njemačkoj, kancelarka Merkel bi trebalo da razume bolje od mnogih značaj religijske reforme i patologiju totalitarnih ideja kada se one primjenjuju u praksi.

Razumem dilemu kancelarke Merkel. Razumem potrebu da se muslimani osećaju kao kod kuće u Nemačkoj, da ne treba osnažiti rasiste i ksenofobe, kao i potrebu da se vodi računa o osetljivosti koju mnogi nemački građani muslimani pokazuju kada se njihova religija kritikuje. Ali izlaženje u susret zagovornicima nereformisanog islama nije pravi način.

Rat u islamu, između onih koji traže reformu i muslimana Medine, ne samo da se događa u većinski muslimanskim zemljama, već širom sveta, uključujući tu i Nemačku. Kako je Njujork tajms objavio ovog vikenda, sada ima više britanskih muslimana koji služe u takozvanoj islamskoj državi nego u britanskoj vojsci. Muškarci i žene iz preko 90 zemalja otputovali su u Siriju i Irak kako bi se pridružili Islamsoj državi, uključujući oko 650 ljudi iz Nemačke. Posle Francuske, najveći broj ISIS regruta dolazi iz Nemačke i Britanije, prema Međunarodnom centru za proučavanje radikalizacije i političkog nasilja. Nemačka obaveštajna služba procjenjuje da u ovoj zemlji deluje 30 različitih islamističkih grupa.

Različiti ljudi idu iz Evrope u Siriju. Neki su mladi, neki stariji, neki bogati i dobro obrazovani, drugi siromašni i neobrazovani. Neki imaju kriminalni dosije, a neki ne. Šta im je zajedničko? Odgovor je – ubeđenje. Uverenje da pridruživanjem kalifatu oni služe Alahu i žive u skladu sa učenjima proroka Muhameda.

Mi na zapadu primenjujemo razne mere protiv terorizma kako bismo odvratili naše muslimanske građane od odlaska u “zemlju zla”. Opravdavamo njihove postupke špekulacijom o njihovim statusu u društvu njihovim izmešanim identitetima, njihovim teškoćama kod kuće. A ne pokušavamo da ih ubedimo da odbace ideologiju Islamske države, ideologiju koja direktno potiče iz islamskog pisma, islamskih učenja i islamske tradicije.

Berlin je grad pun istorije i spomenika. Najnoviji spomenici nam sklapaju delove priče o Sovjetskom Savezu. Komunizam nije bio poražen zbog trke nuklearnog oružja i ratova oružanih snaga koje su se dve super sile vodile na drugim kontinentima. Komunizam je poražen na bojnom polju ideja.

Svojevremeno je napravljen detaljan plan koji je pomogao, zaštitio i podstakao disidente Istočnog bloka. Kao islamski disident, predlažem da izmenimo pet ključnih načela islama:

  1. 1. Status Kurana kao konačne i nepromenljive reči Božije i nepogrešivost Muhameda kao poslednjeg glasnika boga.
  2. 2. Islamsko davanje prednosti zagrobnom životu u odnosu na život.
  3. 3. Tvrdnju šerijata da je to sveobuhvatni sistem prava koji reguliše i duhovnu i svetovnu sferu.
  4. 4. Obavezu običnih muslimana da nameću svoju verziju dobra i zla.
  5. 5. Koncept džihada ili svetog rata.

Shvatam da će takvoj reformi islama biti potrebne generacije. Ali moramo negde početi. Moramo da pružimo podršku disidentima.

Da bismo im pomogli, moramo pre svega da branimo slobodu govora. A pravo na slobodu govora mora uključiti pravo na uvrede. Moramo zaustaviti trend samocenzure. Ne smemo obraćati pažnju na “brigadu časti”, izraz koji je skovao Asra Nomani, muslimanski reformator koji tačno razume instrumente koji se koriste da se zaustavi rasprava o islamu.

Počela sam o događajima od pre 10 godina, kada je danskim karikaturistima prećeno smrću zbog karikatura Muhameda. Želim da završim sa citatom čoveka koji je ubijen zbog odbrane svog prava na uvrede.

U svom poslednjem svedočenju “Problem “, koji je napisao samo nekoliko dana pre nego što je ubijen, objavljenom u četvrtak, Stefan Šarbonije je briljantno i provokativno sumirao veliko pitanje našeg vremena:

Nije ni Kuran niti Biblija – koji su rasparčani, neusklađeni i slabo napisani romani – nego njihovi verni sledbenici koji ih čitaju kao da čitaju uputstva za sklapanje Ikea nameštaja, kao da bi se čitav svemir urušio ako se ne pridržavate svih instrukcija do detalja.

Moram se pridržavati zadatog pravca dok koljem nevjernika da mi Bog ne uskrati zagrobni “Club Med” (poznati lanac odmarališta. prim. prev.) nakon moje smrti.

Ako tretirate bilo koju svetu knjigu kao apsolutnu istinu i onda bukvalno primenite ono što ti “Sveti spisi” zagovaraju na sebe i druge šta dobijate? Krvoproliće.”

Autor: Ajan Hirsi Ali (Ayaan Hirsi Ali)

Preveo: Miroslav Stefanović

O autoru:

Ayaan Hirsi Ali je rođena 1969. u Mogadišu u Somaliji. Poznata je holandska feministička aktivistkinja i političarka. Poznata je kao vrlo aktivna (i često kontroverzna) spisateljica i kritičarka islama. Bila je članica Tweede Kamera (donjeg doma parlamenta Holandije) i Narodne stranke za slobodu i demokratiju (VVD) od 2003. do 2006. godine.
Hirsi Ali je pod velikim stepenom osiguranja zbog ozbiljnih pretnji njenom životu usled izražavanja stavova koji su prilično kritični prema pojedinim aspektima islama. Najpoznatiji je njen film Potčinjavanje, koga je režirao Teo Van Gog (Theo van Gogh), koji je zbog toga ubijen, a zbog koga je postala žrtvom Mreže Hofstad.
Hirsi Ali je 2006. objavila ostavku na zastupničko mesto u Parlamentu Holandije i otišla u SAD.

%d bloggers like this: