O debati između Džerveiza i Kolberta

Originalni tekst: Some Thoughts on the Recent Conversation Between Gervais and Colbert

Kada se postavi pitanje, “Zbog čega postoji nešto, umesto ničega?”, odgovaram uvek sa, “A zašto bi trebalo da postoji ništa, kao suprotnost od nešto?”

Nedavno se britanski glumac i komičar Riki Džerveiz (Ricky Gervais) pojavio kao gost u emisiji „The Late Show with Stephen Colbert” (1. februar 2017.). U kratkom razgovoru, Kolbert (Stephen Colbert), katolik, insistirao je da Džerveiz prokomentariše nekoliko tema u vezi sa naukom, ateizmom i verom.

U komentarima je bilo kritike Džerveiza, pre svega u vezi sa zamisli da su Džerveizove primedbe odraz vrste naivnosti koja je sve više uobičajena kod ateista i drugih nereligioznih osoba. Ispitao bih ove napade i njihov značaj, tako što ću proći kroz četiri debatne teme, koje su se pojavile u razgovoru Džerveiza i Kolberta.

Nešto iz ničega

Kolbert je počeo sa tim jedinstvenim pitanjem, „Kako nešto može nastati iz ničega?”. Ovo, sasvim razumljivo, makar isprva iznenađuje Džerveiza. Jer, kako zaista neko može razumno da tvrdi da je nešto nastalo ni iz čega?!? Problem sa ovim Kolbertovim pitanjem je međutim u tome što je u pitanju slamnati argument (straw man argument, eng.), koji je prepoznat kao takav i istican kao takav već ad nauseam, odnosno dok nam se svima ne smuči. Ateista nije ni na koji način obavezan prema tvrdnji da je nešto nastalo ni iz čega. Čak ako bih i pristao na to da je trenutni konsenzus među naučnicima to da se univerzum bukvalno, kako to apologete vole da kažu, „pojavio ni iz čega” (mada to nije trenutni naučni konsenzus), time ateisti ne bi bili obavezani da se drže blesave „nešto je nastalo ni iz čega” tvrdnje. Hajde da ponovim i po milijarditi put – teizam nije naučno izražavanje, logički pozitivizam ili, ništa manje bitno, naturalizam, bez obzira na to koliko puta vernici tvrdili drugačije i bez obzira na to koliko ateista bi se složilo sa tim pogledima. Mnogi ateisti, a među njima i ja, smatraju da je postojanje ničega, metafizički moguće. To znači da postoji neophodno metafizičko prvo stanje nečega, koje mora da postoji uvek, u svakom vremenu. To znači da je i pre velikog praska nešto postojalo. Da li znam šta je to nešto bilo? Naravno da ne. Da li moj nedostatak znanja o tome šta je to nešto, dokazuje da bog postoji, ili da je to nešto u stvari hrišćanski bog? Naravno da ne. Stoga, kada se postavi pitanje, „Zbog čega postoji nešto, umesto ničega?”, odgovaram uvek sa, „A zašto bi trebalo da postoji ništa, kao suprotnost od nešto?” Možda, koliko nam je poznato, postoji samo metafizička nužnost da postoji to nešto i ta nužnost onda objašnjava zbog čega postoji nešto, a ne ništa, iako bi ništa bilo a priori jednostavnije za ateistički pogled na svet. Da li je to stvarno tako ili je samo mogućnost, nije ni na koji način teže pitanje za ateiste, nego što je za teiste. Svi mi moramo taj lanac idenja unazad da prekinemo u nekom trenutku, napokon, a nejasno je to zašto bi neko odlučio da taj lanac idenja unazad prekine baš kod Boga, umesto kod nekog početnog ili fundamentalnog stanja kosmosa.

Izvan nauke i prirode

Džerveiz tvrdi da ateizam nije sistem verovanja. Tehnički, ukoliko pod pojmom „ateizam” podrazumevamo samo uverenje da Boga nema, odnosno još pre, samo neverovanje u postojanje ma kog boga, mislim da je to tačno. Ali u smislu toga da Džerveiz ovo koristi protiv Kolberta, onda kada hoće da kaže da je teret dokaza (u debati o postojanju Boga) isključivo na Kolbertovim plećima, taj potez je potuljen u najmanju ruku, a nepošten u najgorem slučaju. Problem je u tome da to da li je ateizam, strogo gledano, pogled na svet ili to nije, nije bitno od trenutka kada se Džerveiz izjasnio kao naturalista, a metafizički naturalizam (pogled po kom sve što postoji spada u domen prirode) svakako jeste pogled na svet. Dakle, drugim rečima, kada Džerveiz i ateisti poput njega tvrde da teret dokaza nije na njima, a opet, u isto vreme smatraju da je metafizički naturalizam istinit, oni u isto vreme pokušavaju i da zadrže kolač i da ga pojedu. Naturalizam jeste pogled na svet, pa stoga, sve dok neko tvrdi da je on istinit, teret dokaza ostaje i na njemu.

Agnostički ateizam

Džerveiz sebe opisuje kao agnostičkog ateistu, što je, a kako svako upućen u savremene debate između ateista i teista dobro zna, uobičajena terminologija među nevernicima. Ugrubo, ideja je u tome da kada se koristi pojam „ateista”, misli se na sistem verovanja, dok onda kada se koristi pojam „agnostik”, misli se na znanje. Na taj način, prema dostupnoj argumentaciji, neko može biti ateista na način da na veruje da Bog (ili bogovi) postoji, ili možda čak i da pozitivno smatra da Bog (ili bogovi) ne postoji, ali da svejedno bude i agnostik na način da ne zna ili ne tvrdi da zna, da li Bog (ili bogovi) postoji ili ne. Nadalje, postoji dodatna podela na meke (ili slabe) ateiste i na tvrde (ili jake) ateiste. Sa jedne strane, meki ateisti su oni koji tvrde samo da ne veruju u Boga (ili bogove). Sa druge strane su tvrdi ateisti, koji tvrde da znaju ili jednostavno veruju da Bog (ili bogovi) ne postoji. Deskriptivno gledano, ova taksonomija kao da je blisko povezana sa načinom na koji mnogi ateisti u današnje vreme tumače svoj ateizam. Tako, što se tiče semantike, sve je u redu. Ipak, a kažem ovo kao ateista, u smislu filozofske ozbiljnosti, pogled na svet i stvarnost ateizma ima nedostatke. Da bih to pokazao, zamislite ateistu koji koristi razliku između ateizma i agnosticizma, kao i razliku između mekog i tvrdog ateizma, u odnosu na bilo koju drugu koncepciju boga, drugačiju od uobičajene, zapadnjačke monoteističke koncepcije. To bi bilo čudno, zar ne? Tako, pitanje je zbog čega se mi ateisti ne trudimo da kvalifikujemo svoje odbacivanje Zevsa ili Odina istim ogradama agnosticizma i pukim nedostatkom vere. A ako ne moramo to da učinimo, moramo li to da činimo u vezi sa hrišćanskim bogom? Pa, iskreno, ne verujem da to moramo da uradimo. Prosta činjenica da ne znam zasigurno to da Zevs ne postoji, ne znači da moram da budem agnostik u vezi sa njegovim postojanjem, išta više nego što činjenica da ne znam zasigurno to da li sam samo mozak u tegli ne znači da moram da budem agnostik u vezi sa tim da li sam ili nisam samo mozak u tegli. Drugim rečima, ta vrsta sigurnosti na koju agnostički ateista ukazuje da bi razdvojio svoj ateizam i agnosticizam se i sam zasniva na krajnje klinačkom shvatanju epistemologije, koji je moguće rasturiti već malenim filozofskim istraživanjem. Mogu da sa sigurnošću ne znam to da Bog ne postoji, ali to ni na koji način ne znači da nisam sasvim racionalan u tome što u isto vreme potvrđujem svoje uverenje u nepostojanje Boga. I ne moram sebe nazivati agnostikom dok to činim.

Ja verujem u jednog boga manje od tebe

Morate priznati, retorički je ovo veoma dobro. Jendostavno je, lako se može razumeti i izgovoriti i makar deluje kao pokazatelj važne tačke o verovanju u Boga. Ipak, kada nije učitana, ova primedba teizmu nije ništa više od retoričke ekstravagancije. Problem, kako ga ja vidim, dvostruk je – Pod jedan, strogo govoreći, ne postoji logička nesaglasnost u negiranju postojanja svih 2999 drugih bogova, dok se u isto vreme prihvata postojanje onog 3000-og. Da se zna, smatram da bi teisti trebalo da se zapitaju oko toga koja je verovatnoća da su se slučajno našli u određenoj denominaciji određene religije, koja je potrefila njihov određeni koncept boga, ali sama činjenica da oni, poput nas, negiraju ostale bogove, dok veruju u svog, ni na koji način ne pokazuje da oni svejedno nisu u pravu. Pod dva, postoje jasne razlike između, recimo, bogova Stare Grčke i boga, odnosno bogova judaizma, hrišćanstva i islama. Te razlike nisu samo definicione, već su pre konceptualne. Konkretno, bogovi starine su posmatrani kao oni koji su u svetu u kome ljudi žive i to kao njegov sastavni deo. Bili su deo univerzuma, ako želite tako da posmatrate stvari. Nasuprot tome, bogovi koji su se pojavili između VIII i III stoleća pre nove ere, nisu osmišljeni samo kao bogovi koji postoje zasebno i izdvojeno iz sveta, već su posmatrani kao sama osnova i temelj bistvovanja i samog postojanja. Na taj način, hrišćanski bog je kategorično drugačiji od grčkih bogova, nevezano za to što koristimo reč „bog” da opišemo i jedno i drugo. Znajući to, ako ništa drugo, ovom poentom se, makar i potencijalno, deradikalizuju ateisti u očima prosečnog vernika („Vidiš da nakon svega, ipak nismo tako različiti!”). U zemlji u kojoj ljudi ateiste često vide kao velikog zlog vuka, ovo može biti upravo ono što nam je potrebno. Takođe, u odbranu Džerveiza, dok postoji svakako i vreme za ozbiljnu, filozofski iznijansiranu raspravu, postoji i vreme za brze, lako razumljive retoričke poente. Podrazumeva se da je intervju u emisiji „The Late Show with Stephen Colbert” primer ovog drugog. Stoga, mislim da možemo oprostiti Džerveizu na tome što ovom prilikom nije zaronio preduboko u guste filozofske vode.

Komentari priređivača teksta

Koliko god bilo često nezahvalno, možda i donekle nekorektno, komentarisati komentare na događaj u kom ni ja ni originalni komentator nismo učestvovali, smatram neophodnim da dam jedno naučno objektivnije gledište na pojmove koje gospodin Markam, kao filozof, po mom mišljenju, paušalno obrađuje. Kada kažem „naučno objektivnije”, tu pre svega mislim na postulate prirodnih nauka, na prirodne zakone i na pravila naučne metode. I dok ne sporim da filozofija može i sme imati svoja gledišta na razne teme, obavezan sam da na pitanje „Koliko je 2+2 u skupu prirodnih brojeva” dam odgovor „četiri”, umesto da se bavim metafizikom, tamo gde je nema.

Nešto iz ničega

Ono na šta bih ovde mogao da imam primedbu, a u vezi sa Markamovim komentarima, samo je ono vezano za njegovu vrlo eksplicitnu tvrdnju da ne zna šta je postojalo pre velikog praska. Pre svega, pre velikog praska nije postojalo vreme, tako da je suštinski besmisleno govoriti o vremenu pre njega. Naravno, ukoliko prihvatimo jednu od trenutnih naučnih hipoteza, onu o univerzumu koji neprekidno pulsira iz stanja širenja, pa do sabijanja, te ponovo širenja, pa sabijanja, a gde smo mi u jednom od tih trenutnih širenja, možda bi i imalo smisla govoriti o vremenu pre (poslednjeg) velikog praska. Međutim, kako Markam govori o naučnom konsenzusu, onda valja primetiti i to da sadašnji naučni konsenzus zapravo ostaje pri ovom jednom i jedinom univerzumu, nastalom ekspanzijom nakon velikog praska, kada je i vreme počelo da teče. Ako čisto hipotetički i zarad same priče, uopšte i želimo da govorimo o tome šta je prethodilo velikom prasku, onda izvan okvira vremena, ali donekle u okvirima prostora, možemo da spomenemo samo singularitet, čijom je ekspanzijom tokom velikog praska, nastao naš univerzum.

Izvan nauke i prirode

Markam ovde pravi, rekao bih suštinsku grešku, koju nadalje nekoliko puta ponavlja. Naime, on ateizam definiše kao uverenje, odnosno verovanje da Boga nema. Ateizam, odnosno ne-teizam, nije to. Ateizam je suprotnost teizmu, njegova negacija. Kao što je teizam sistem verovanja, običaja, tradicija i obreda posvećenih izvesnom bogu, tako ateizam nije ništa od toga. Ukratko, ateizam nije verovanje da Boga nema (ili kad smo već kod toga, bilo kog boga), već je neverovanje da Boga (ili bogova) ima. Ateizam je neverovanje, a ne verovanje. Da upotrebim jednu od uobičajenih šala, više puta rabljenih na netu i u literaturi, ateizam je verovanje, isto kao što je neskijanje bavljenje sportom ili kao što je nesakupljanje poštanskih markica hobi. Otići ću i korak dalje od opšteg i ući donekle u domen prirodnih zakona i nauka. Naime, ako parne brojeve definišemo kao brojeve koji su deljivi sa dva, a neparni brojevi su njihova suprotnost (dakle, brojevi koji nisu deljivi sa dva), markamova logika pada, onda kada bi se primenila njegova definicija. Tako, ako bismo umesto jednostavne, logične i nadasve tačne definicije da su neparni brojevi oni brojevi koji nisu parni, tj. Da su to brojevi koji nisu deljivi sa dva, pošli Markamovim putem, rekli bismo da su neparni brojevi parni brojevi koji nisu deljivi sa dva. Ta tvrdnja je očigledni nonsens jer se kosi sa samom definicijom parnog broja („broj deljiv sa dva”), na isti način kao što je nonsens reći to da je ateista neko ko veruje u nepostojanje nekog od bogova.

Nadalje, u vezi sa potuljenošću ili čistim pokvarenjaštvom toga što Džerveiz teret pozitivnog dokaza ostavlja na plećima onoga ko pozitivni dokaz i daje, imao bih napisati još par reči. Elem, poistovećivanje svakog pogleda na svet, sa pogledom na svet teista ili pak ateista, pogrešno je. Tako, čak i ako je Džerveiz u pravu u vezi stava da je sve što postoji deo prirode, a jeste, to ni na koji način ne znači da bi trebalo da odustane od toga da teret dokaza da neki bog postoji, ostavlja teistima. Naprosto, ako imamo humanistički pogled na svet, po kom su svi ljudi vredni, dostojni zaštite, prava na napredovanje i potragu za srećom, ne znači da ako se pojavi teista sa tvrdnjom da njegov bog postoji, mi moramo reći „Odustajem, jer imam svoj pogled na svet i zato nemam prava da od tebe tražim da uopšte dokazuješ tvrdnju da tvoj bog postoji.” Isto važi i za bilo koji drugi, partikularni, posebni pogled na svet. Oni se ne „gađaju” sa teističkim pogledom na svet na način da je nemoralno ili nedopustivo očekivati od teista dokaz njihovih tvrdnji. Istine radi, nismo ni mi, koji god pogled na svet imali, ili koje god poglede na svet delili, oslobođeni istog. Ako tvrdimo da je sve što postoji deo prirode, za očekivati je da smo spremni to i da dokažemo, a ne da, pred recimo teistom, kažemo da ne moramo ništa da dokazujemo, jer teisti imaju svoj pogled na svet i onda čemu sve. Ta besmislena, nerealna pat pozicija, ne odgovara stvarnosti. Suprotstavljeni pogledi na svet su teistički i ateistički, na primer, gde je sasvim opravdano dovesti u pitanje onaj koji iznosi eksplicitnu pozitivnu tvrdnju („Bog postoji i stvorio je sve na svetu”), a da tu tvrdnuju ne argumentuje na bilo koji racionalan, razuman i objektivan način. Sa druge strane, zaista bi bilo izazovno omogućiti teisti da na osnovama naučne metode, objektivnog eksperimenta i rezultata, pokaže da je njegov bog neko ko je natprirodan, odnosno iznad, samim tim i izvan prirode. Savršeno je jasno i u objektivnom naučnom smislu definitivno to da je sve deo prirode, te da ne postoji ništa što je izvan (ili iznad) prirode. Ako je nešto u okviru prirode, njen je deo. Ako se za nešto tvrdi da je izvan prirode, to nešto i ne postoji, jer da postoji, onome ko to tvrdi, moralo bi biti dostupno da na objektivan način dokaže postojanje toga nečega, makar to zvali i bogom. Pa, srećno sa tim.

Agnostički ateizam

Markam se ovde, po mom dubokom uverenju, najviše udaljio od činjenica, u iskrenom, ali promašenom pokušaju da svoju profesionalnu deformaciju, a to je izvesno učitavanje filozofije i metafizike u diskusiju, podigne na nivo razvodnjavanja jasnih definicija. Naime, ponovio je svoju tvrdnju da je ateista neko ko veruje da bog ne postoji (iako je napisao da ateista može biti i onaj ko ne veruje u postojanje boga). Nadalje, za tvrde ateiste je napisao da su oni koji opet veruju da bog ne postoji. Samim tim, izjednačio je ateizam uopšte, sa tvrdim ateizmom, iako tu nema mesta znaku jednakosti. Naime, meki ateisti su oni koji ne veruju u bogove, ali ne tvrde da oni ne postoje, dok su tvrdi ateisti oni koji tvrde da bogova nema. Moglo bi se diskutovati o tome da li je valjano nazivati se ateistom i tvrditi eksplicitno da bogova nema, ali je definicija takva kakva je. Nadalje, Markam smatra da koncepcija agnostičkog ateizma, koju je izneo Džerveiz („Ne verujem u Boga i ne znam da li postoji”), pada na testu na kom se mora suprotstaviti nekom drugom, starijem božanstvu ili manje neprirodnom božanstvu, poput Zevsa ili Odina. Međutim, uveren sam da Markam ovde greši. Zevs i Odin padaju na istom setu jednostavnih pitanja, na kojima pada i judeo-hrišćanski bog. Dakle, verujem li u Zevsa ili Odina? Ne. Znam li da li postoje Zevs ili Odin? Ne. Zaista niti verujem u njih, niti znam da li postoje. Sama činjenica da su njihovi panteoni u današnje vreme suštinski nepostojeći, ne govori ništa o tome da li Zevs ili Odin postoje ili ne. Tako, uprkos tome što se savršeno slažem sa Markamom u vezi sa tim da je judeo-hrišćanski bog osmišljen kao složeniji, vanprirodniji od većine starih božanstava, ta njegova osobina samo diskusiju sa teistima čini opsežnijom, donekle zanimljivijom ili besmislenijom, zavisno od gledišta, ali osnovni set pitanja ne ukida, niti ih čini nepodobnim ili nepogodnim za stara božanstva, poput Zevsa ili Odina. I ponovo, uz svojevrsno opraštanje Markamu na izvesnoj nadobudnosti u pogledu svog viđenja superiornosti filozofije nad jednostavnim i ispravnim definicijama i činjenicama, jasno je da je određene čvrste definicije nepotrebno promenio i time naštetio samo onima koji će se povesti za njegovim tumačenjima i nepotrebno odlutati od onog jednostavnog „2+2 u skupu prirodnih brojeva daje četiri”. Jednostavno, ako ne zna da li judeo-hrišćanski bog postoji, a ne naziva sebe agnostikom u vezi sa tim, Markam greši, nepobitno.

Ja verujem u jednog boga manje od tebe

Markam ne vidi nelogičnost u tome što teisti ne veruju u 2999 bogova, ali veruju u 3000-og boga. Međutim, ako se postavi pitanje „Zašto ne veruješ u tih 2999 bogova, a veruješ u 3000-og?”, sva logika upravo pada u vodu. Šta će vam teista reći? Da su ti bogovi nestvarni, a njegov je stvaran? Zaista? Pa kako je stvaran, na temeljima objektivnih saznanja, ponovljivih opita i objektivnih rezultata? Da li će se pozvati na danas popularan sinkretizam, gde su, navodno, svi ljudi oduvek verovali samo u jednog pravog boga (koji je baš njegov bog), ali je taj bog uzimao razne pojavne oblike, shodno sposobnosti tih naroda da ga spoznaju? Sve to nema ama baš nikakve veze sa logikom. Jedino približno logički održivo bi bilo to da kaže da mu je jednostavno lakše da veruje u misterioznog, nepojmljivog boga, nego da veruje u neko od božanstava koja su tako (pošteno) slična ljudima, dok u isto vreme nekritički odbacuje sve negativne osobine i sve iracionalnosti i logičke rupe vezane za narativ o tom njegovom bogu. Čak i tako, sve je to tanano.

Napokon, izražavam potpuno i glasno neslaganje sa Markamovom tezom da se bilo kakvim podilaženjem iluzijama teista, deradikalizuju ateisti, koji se danas često vide kao proverbijalni veliki zli vuk. Stvarno? Koliko terorističkih napada godišnje i sa koliko žrtava, izvedu radikalizovani ateisti? Koliko bombaša samoubica je bilo u poslednjih, godinu, dve, deset, sto, među radikalizovanim ateistima? Da li su zaista radikalizovani ateisti, ko god oni bili, problem? Da li je zaista potrebno podilaziti iluzijama, samo da se religiozna većina ne bi našla uvređena činjenicama i istinom? Ma dajte… U svakom slučaju, ovo je tačka oko koje se apsolutno ne mogu složiti sa Markamom, do mere izrazitog odbacivanja same premise o potrebi za „deradikalizacijom” ateista. Ateisti nisu problem. Ne može problem da bude onaj ko ne veruje u mutnu sliku sujetnog, agresivnog, kažnjavanju sklonog boga, koji je pride manjina u sopstvenoj zemlji.

I da, ne samo što ćemo u ogromnoj većini oprostiti Džerveizu to što se nije bavio nepotrebnim filozofiranjem i frljanjem pogrešnim definicijama, već će nam, uveren sam u velikom broju, biti drago to što je još jednom, jezikom običnog čoveka, iskrenog i otvorenog, pokazao to zbog čega je ateizam logički čvršći, održiviji i naprosto prirodniji od teizma.

I da ponovim još jednom, ne sumnjam u Markamove dobre namere i iskreni ateizam. Samo želim da ukažem na to da nije korisno dovoditi u zabludu brojne mlade ljude koji sigurno prate njegove nastupe i mogu steći pogrešnu sliku o razlozima zbog kojih neće verovati u bilo kog boga. Obaška to što mogu da se ozbiljno osramote u kakvoj debati sa iole načitanim teistom.

Autor: Kori Markam (Cory Markum)

Preveo i priredio dodavanjem svojih komentara: Marko Ekmedžić

O autoru:

Kori Markam je odrastao u tipičnoj nedenominacionoj hrišćanskoj porodici u Ilinoju, a sada živi u Filadelfiji. U tinejdžerskim godinama je, iz niza razloga, počeo da preispituje mnoštvo pojmova koje je do tada uzimao zdravo za gotovo, poput pojma „Boga”. Zainteresovao se za filozofiju i religiju i završio studije filozofije i religije na Univerzitetu Bredli. Trenutno je jedan od voditelja podkasta „Hinge”, u kom on kao ateista, zajedno sa jednim pastorom istražuje život i učenja (pseudo)istorijske ličnosti Isusa iz Nazareta. Čest je učesnik debata i predavač u vezi tema moralne filozofije i filozofije religije.

%d bloggers like this: