Jasmin Mohamed – bekstvo iz zatočeništva islama (I deo)

Originalni članak: Trapped in A Marriage with an Al-Qaeda Operative, Yasmine Fought Back for the Sake of Her Daughter

Sedela sam bespomoćno dok je lomio Kenija Rodžersa, Henka Vilijemsa i Doli Parton u komade. Moja majka je samo sedela sklopljenih ruku, pogleda uprtog u tepih, izbegavajući naše poglede i ignorišući naša pitanja.

Jasmn Mohamed (Yasmine Mohammed) je arapsko-kanadska predavačica na koledžu, aktivistkinja, podkaster i spisateljica. Jasmin će podeliti sa namasvoju priču o odrastanju u islamskom fundamentalističkom domu i o tome kako je prisiljena na brak. Ona se sada bori da ponuidi nadu bivšim muslimanima, ateistima i slobodnomislećim ljudima. Kroz program u našem kampusu, radimo sa Jasmin i drugim bivšim muslimanima i muslimanskim reformatorima, na suprotstavljanju islamističkoj ideologiji. Mišljenja izneta u tekstu pripadaju Jasmin i ne predstavljaju nužno viđenja i stavove Fondacije AHA (AHA Foundation – Ayaan Hirsi Ali Foundation).

Rođena sam u umirućem braku. Moji roditelji su se preselili iz Kalifornije u Vankuver (Kanada), da bi odgajali decu u mirnom okruženju daleko od kulture slobodne ljubavi San Franciska 1960-ih. Već su bili rastavljeni kada je moja mama saznala da je trudna sa mnom. Ponadala se da će ta novost navesti mog oca da se predomisli, ali ju je svejedno napustio. Ostavio ju je sa troje male dece u gradu koji nije poznavala, u zemlji u kojoj joj nije bilo prijatno.

Moja majka, rođena i odrasla u Egiptu, počela je da traži podršku i zajednicu kojoj bi pripadala i nažalost, ta potraga ju je navela da počne da se kreće ka lokalnoj džamiji. U toj džamiji je upoznala muškarca koji je već bio oženjen i već je imao troje dece, ali je ponudio da je uzme kao svoju drugu ženu. U islamu, muškarac može da ima do četiri žene. Njegova preobraćena kanadsko-francuska žena je prihvatila ovaj dogovor.

Imala sam oko pet ili šest godina kada je ovaj čovek ušao u naše živote. Nisam mogla da razumem zbog čega je moja mama prihvatala svu njegovu brutalnost. Zahtevao je da nosi maramu preko kose, što nam je bilo čudno, a mene je ljutilo to što mi menja majku. Ubrzo potom, rekao nam je da posedamo i onda je pred nama polomio sve naše ploče. Sedela sam bespomoćno dok je lomio Kenija Rodžersa, Henka Vilijemsa i Doli Parton u komade. Moja majka je samo sedela sklopljenih ruku, pogleda uprtog u tepih, izbegavajući naše poglede i ignorišući naša pitanja.

„Muzika je haram!”, režao je.

Nikada pre nisam čula tu reč, a opet, nakon tog dana, retko da sam čula bilo šta sem nje. Haram znači zabranjeno. Od tog trenutka je praktično sve postalo zabranjeno – nisam više smela da slavim rođendane, da vozim bicikl, idem na plivanje, učestvujem u danu hot-doga u školi ili da se igram sa prijateljima u velikom holu naše zgrade – poišto oni nisu bili muslimani. A druženje sa nemuslimanima je takođe bilo haram.

Sve to što mi je oduzeto, bilo je zamenjeno molitvama pet puta na dan i učenjem Kurana napamet. Svakog jutra smo buđeni da molimo fadžr (jutarnja molitva, صلاة الفجر), molitvu koja se mora obaviti pre svanuća, a potom, u satima u kojima smo čekali na školu, morali smo da sedimo i klatimo se napred nazad, memorišući strane zvuke iz prastarog teksta. Nismo imali pojma o tome šta izgovaramo. Ali je to bilo nebitno. Cilj nije bio da nešto naučimo ili razumemo. Cilj je bio da nabubamo.

Napokon, kada sam napunila devet godina, umotana sam u hidžab i poslata u lokalnu islamsku školu. Naredne godine su bile neprekidno natezanje i muka, jer sam se uporno borila protiv ovog bolesnog opsedanja mog sopstvenog života, ali sam istovremeno bila i do trnjenja uma uplašena od otpora. Nisu samo do mučnih detalja iznošene pojedinosti obećanja muka u grobu, na dan Strašnog suda i u paklu, već su i sasvim zemaljske kazne koje sam podnosila svakodnevno, bile deo pretnji koje su pratile verska učenja.

Sa trinaest godina, uspela sam da umešam socijalne službe i molila sam da me odvedu iz tog doma. Rekla sam njima, policiji i sudiji kako sam surovo premlaćivana. Rekla sam im kako sam vešana naglavačke u našoj garaži i kako sam tučena po tabanima.

Svi su to znali.

A ipak, nakon meseci odugovlačenja, sudija je presudio da različite kulture imaju pravo da disciplinuju decu na različite načine.

Zbog svojih kulturoloških normi, mojoj porodici je oprošteno zbog toga što me je mučila. Tada sam shvatila da da sam bila plavokosa i plavooka devojčica, moja bi me zemlja zaštitila. Ali, rođena sam u pogrešnoj porodici. Moja koža nije bila ispravne boje i stoga nisam bila vredna zaštite.

Nakon toga sam prestala da se borim. Naučila sam da će se pokazati to šta Alah želi. Alah će se pobrinuti da ne pobegnem. I Alah će se pobrinuti da budem kažnjena za pokušaj bekstva. Otišla sam nevernicima, neprijateljima, po pomoć. Za to nije moglo postojati opravdanje.

Godinama depresije i nastavljene traume potom, prisiljena sam na brak sa čovekom kog sam jedva i poznavala. Imala sam devetnaest godina, kada mi je majka rekla da sednem i potom mi kazala da joj je već dosta petljanja sa mnom i da više ne želi da se bavi time. I meni je bila muka od nje. Nakon godina borbe, pomislila sam da ako je budem samo slušala, možda ću joj se zaista i svideti… Možda će me zavoleti kao što je volela moju sestru, koja se nikada nije ni za šta bunila. I da će on možda biti neki pristojan čovek. Bila sam toliko umorna od borbe i tako bez novih mogućnosti, da sam se predala. Nisam se slagala sa brakom, per se, ali u islamu, ženino ćutanje je pristanak.

Sedela sam stoički, sa suzama koje su mi se slivale niz lice, dok se katb kitab, islamsko venčanje, odigravalo.

Nakon što smo legalno venčani i pošto sam prešla u njegov stan, premlaćivanja i silovanja su počeli gotovo odmah. Pokušavala sam da dobijem majčinu pomoć, ali bi me ona samo podsetila na stihove iz Kurana, koji su mu davali jasnu dozvolu da me tuče i siluje. Ko sam bila ja da prkosim Alahovim naredbama? Povukla sam se u sebe ispod crnog nikaba koji me je pokrivao u potpunosti, čak i oči. Nosila sam i crne neprozirne čarape i crne rukavice, dopremljene iz Saudijske Arabije.

Prihvatila sam svoju sudbinu zato što nisam videla drugu mogućnost.

Jedino što me je održavalo je bila zamisao da če mi ovo čudovište podariti devojčicu. To bi bila svetlost u tami života u ovom paklu. Imala bih devojčlicu koju bih volela i koja bi volela mene i koja bi mi bila najbolja prijateljica.

Ubrzo sam zatrudnela i nedugo nakon mog 22. rođendana, držala sam u rukama moje maleno čudo. Volela sam je sa više ljubavi nego što sam ikada mislila da je moguće voleti. Bila mi je sve. Dok sam ljubila njene prstiće obmotane čvrsto oko mog prsta, on se nagnuo i upitao:

„Da li je očišćena?!

„Da, upravo sam je okupala”, odgovorila sam.

„Ne, mislim, da li je sređena?”

„Ne razumem na šta misliš…”

„Ne, ne”, ubacila se moja majka, „To ćemo uraditi kasnije. Kada bude starija.”

A onda sam shvatila. Govorio je o genitalnom unakazivanju žena (female genital mutilation – FGM). Želeo je da unakazi moje malo čudo. Odgovorila sam defanzivnim besom za koji nisam znala da još uvek imam u sebi. Skočila bih kroz prozor sa mojom bebom, samo da je sklonim od njega. Ali mi je odgovor moje majke ipak kupio još malo vremena.

„OK. Dobro. Bolje da to odmah uradimo. Neću da mi ćerka bude nečista.”

„Da, da”, odgovorila je moja majka, „Odvešćemo je u Egipat i uradićemo to čim budemo mogli.”

To je bio trenutak kada sam odlučila da ću izbaviti ćerku pre nego što budu dobili priliku.

Samo sa srednjom školom i bez podrške bilo koga izvan moje porodice, islamske zajednice, nisam imala pojma kako ću se izvući, ali sam znala da ću morati to da učinim. Trebao mi je plan.

Kada je moja ćerka imala oko godinu dana, moja majka je dobila iznenadno i obilno krvarenje iz nosa i usta. Pozvala sam hitnu pomoć histerično. Mislila sam da će umreti. Kada su kola hitne pomoći došla da je odvedu, oklevala sam – nikada nisam do tada napustila kuću bez njega. Znala sam da će pobesneti. Ali, ovo su sigurno olakšavajuće okolnosti? Zgrabila sam moju devojčicu i ušle smo u kola hitne pomoći sa mojom mamom.

Kada smo stigli u bolnicu, dok sam sedela u čekaonici, prišli su mi muškarac i žena. Objasnili su mi da su iz CSIS-a, suštinski kanadske verzije CIA-e. Nisam čak ni znala da imamo obaveštajnu službu.

Rekli su mi da je čovek sa kojim sam venčana, Esam Hafez Marzuk (Essan Hafez Marzouk, عصام حافظ محمد مرزوق) operativac Al Kaide koji je usko povezan sa Osamom bin Ladenom.

U svetu pre 11. septembra, te reči mi nisu mnogo značile. Znala sam da je bio u Afganistanu pre nego što je došao u Kanadu, pa sam posumnjala da ima određene veze sa džihadistima. Zbog čega bi inače egipatski tinejdžer išao u Afganistan? Ali nisam imala pojma o punom opsegu njegove umešanosti.

Kroz niz složenih okolnosti, koje do detalja objašnjavam u mojoj knjizi, „Ispovesti bivše muslimanke: Od Al Kaide do ateizma” (Confessions of an Ex-Muslim: From Al Qaeda to Atheism), uspela sam napokon da pobegnem od njega i moje porodice, zajedno sa mojom ćerkom i da počnem da studiram. Na fakultetu, pohađala sam i istoriju religije, koja je potpuno promenila putanju mog života. Tada sam otkrila da je ova knjiga, za koju sam verovala da je doslovna reč samog Boga, samo knjiga plagiranih priča. Bez božanstva povezanog sa njom, postala sam slobodna da denunciram tu knjigu i vremenom i navodnog autora iste.

Sada, kada sam slobodna žena, mogu da dam savet devojčicama kojima preti prisilni brak – ne odustajte. U moje vreme nije bilo društvenih mreža. Nije bilo nikoga ka kome bih pružila ruke u nadi. Danas imate privilegiju da imate mrežu koja je prostrana koliko i sama planeta.

Posegnite za podrškom i pronaći ćete je.

Ako se suočavate sa zločinima iz časti, FGM-om, prisilnim brakovima ili drugim vrstama nasilja, molim vas da se javite Fondaciji AHA (https://www.theahafoundation.org)

Ako živite u zemlji sa muslimanskom većinom, kontaktirajte me preko mog sajta (http://www.confessionsofanexmuslim.com/) i ubaciću vas u program Free Hearts, Free Minds, koji će vas povezati sa životnim trenerom (life coach) bivšim muslimanom i koji će vam potom pomoći da pronađete unutrašnju snagu i naoružaće vas alatima koji su vam potrebni da biste se suprotstavljali. Ako ste bivši musliman u Severnoj Americi, možete da kontaktirate EXMNA (https://www.exmna.org), organizaciju bivših muslimana ovog kontinenta. Ako ste musliman, možete kontaktirati grupu Muslimish (www.muslimish.org) u SAD, ili Faith to the Faithless (https://www.faithtofaithless.com) u UK. Postoji mnoštvo organizacija i pojedinaca koji će vas podržatri, ako posegnete za podrškom.

Saradnjom sa Fondacijom AHA, trudim se da ponudim suprotstavljanje uobičajenom narativu o islamu kao feminističkoj religiji i Muhamedu kao prvom feministi. Nijedna religija se ne može identifikovati kao feministička, a ponajmanje od svih islam. Ako prihvatimo da je ovaj narativ istina, ignorisaćemo milione žena koje se bore za svoju slobodu širom planete, svakodnevno. Žene koje su prisiljene da se oblače na određeni način. Žene i devojčice koje su primorane na brakove ili na to da im se tela unakaze, sve u ime islama. Te žene su ignorisane više od jednog celog stoleća. Sada kada je islam napokon u rečima političara i opšte javnosti, to je naša prilika da pružimo ruke u znak podrške. Ako negiramo da postoji ovaj duboki problem mizoginije u islamu, kako možemo da se čak i ponadamo da ćemo ovo pitanje ikada rešiti?

  • ———
  • Dodatak – Ko je Esam Marzuk?

    Esam Hafez Mohamed Marzuk je Egipćanin koji se doselio u Britansku Kolumbiju (Kanada). Došao je u Vankuver 1993, kao izbeglica proganjana u Pakistanu. Bio je jedna od 14 osoba koju je CIA podvrgla posebnom tretmanu ispitivanja u trećim zemljama, pre 2001. i objave Rata terorizmu.

    1999. je osuđen kao član Prethodnica osvajanja (Talaa’al al-Fateh), egipatkse terorističke grupe, iz koje je kasnije nastao al-Džihad. Za egipatkse vlasti, on je i član al-Džihada. Trenutno služi kaznu od 15 godina zatvora u egipatskom zatvoru, zbog podrške terorizmu.

    Rođen je 1960. u porodici bogatog inženjera iz Kaira (Egipat). Odrastao je u petospratnoj kući u kairskom predgrađu Mohandesin. Nakon službe u Egipatskoj armiji, rekao je ocu da želi da studira u SAD, ali je zapravo sa 19 godina otišao u Savezno upravljane plemenske oblasti (pakistanska savezna provincija) kod pakistansko-afganistanske granice.

    1986-1987. je radio kao vozač ambulantnih kola u bolnici Crvenog polumeseca u Pešavaru (Pakistan), gde je sreo kanađanina egipatskog porekla Ahemda Kadra (Ahmed Khadr, أحمد سعيد خضر) i potom počeo da radi za Muslimansku svetsku ligu (Rabitat al-Alam al-Islami).

    1988-1993. je najverovatnije vodio jedan logor za obuku terorista al-Džihada u Afganistanu.

    1993. je nabavio dva lažna saudijska pasoša i prešao u Kartum (Sudan). Tu je kupio avionske karte za let od Damaska (Sirija) do Vankuvera (Kanada), preko Frankfurta (Nemačka).

    Obučen kao saudijski šeik i koristeći ime Favzi al-Harbi, uhapšen je u Kanadi kada je imigracionom službeniku postala sumnjiva njegova priča o tome kako je bio „arapski dobrovoljac” u Afganistanu i Pakistanu, pa je naredio pretres njegovog prtljaga i tu našao lažne isprave.

    Ali Mohamed (علي محمد), dvostruki agent CIA-e i egipatskog krila Islamskog džihada je krenuo da ga dočeka na aerodromu, ali ga je aerodromsko obezbeđenje zadržalo na ispitivanju i potom pustilo. Dok je bio u zatvoru, zbog falsifikovanih dokumenata, prevare i ilegalnog ulaska u zemlju, Marzuk se prijavio za status izbeglice, tvrdeći da se plašio verskog i političkog progona u Egiptu. Bio je ispitivan i o mogućim saznanjima o bombi u Svetskom trgovinskom centru 1993.

    Šest meseci posle Marzukovog hapšenja, Ali Mohamed je putovao u Sudan da se sretne sa Osamom bin Ladenom i potom sa sobom doveo Kaleda Abu el-Dahaba, takođe egipatskog teroristu. El-Dahab je po nalogu bin Ladena obezbedio novac za Marzukovu kauciju, u nadi da će ga kasnije nekako prebaciti u SAD. Kao sumnjivu osobu, Konjička policija je zadržala u pritovru i Mohameda, ali su ga nakon provere sa FBI-jem, koji ga je identifikovao kao agenta CIA-e, pustili. Marzuk je u pritvoru držan gotovo godinu dana, dok nije dobio status izbeglice i dok nije pušten, 12. decembra 1994. Zbog sumnji, nije dobio status trajno naseljenog lica.

    Advokat zadužen za Marzukov slučaj ga je čak doveo u svoj dom na neko vreme, opisujući ga kao „veoma pristojnog”.

    Autor: The AHA Foundation

    Preveo i priredio dodatke: Marko Ekmedžić

    %d bloggers like this: