Intervju sa Zoranom Vujčićem (II deo)

Industrijski sirevi su bezukusni, mesne prerađevine sumnjivog sastava, sa mesom iz ko zna kojih izvora.

Ima li homeopatija ikakvo utemeljenje u nauci? Može li nešto što je više stotina hiljada puta razblaženo da zaista bude lek? Kako objašnjavate to da se homeopatija našla i na spisku zvaničnih, akreditovanih metoda lečenja (i) u Srbiji?

Rekoh da je Srbija zemlja čuda. Nije to lek razblažen hiljadama puta, već milijardama milijardi puta. Stvorila se fama o vodi koja pamti i sličnim pseudonaučnim idejama. Zapravo korak po korak i uvek udarimo u suštinu, neobrazovanje. Ne mogu da kažem da smo glupa nacija, kada nismo. Statistika nam je slična kao i kod drugih naroda. Prosto smo najneobrazovaniji narod Evrope. I svakim danom sve više to postajemo. To što se homeopatija pojavila kao zvanični vid lečenje je zastrašujuće. Da pojednostavim – Ako dobijem neku infekciju, ubaciću kapsulu antibioika u kadu punu vode, promešati, uzeti rakijsku čašicu te vode i ponoviti tako bar sto puta. I onda, poslednje uzimanje je lek. Čista glupost.

Teme kojima se bavite, svakako izazivaju i negodovanje u krugovima ljudi koji su svojevrsni gurui „alternativnog” lečenja. Da li ste do sada imali neprijatnosti zbog svog aktivizma?

O, da. Itekako. Bilo je i pretnji u FB grupama, ali i na tekstovima blogova. Naročito su se ljutili prodavci peska, ups, zeolita. Naročito su vulgarni i skloni kletvama anonimni muškarci. Ako se i tu ne pretvaraju, pa pišu u drugom rodu.

Bavite se u značajnoj meri ishranom, odnosno hranom koju koristimo. Recite nam za početak, kakav je kvalitet hrane koju danas možemo naći u supermarketima i na zelenim pijacama?

Očajan. Na pijacama je veći izbor. Sigurnost u kvalitet niko nema, jer se sve radi mutno. Maxi je silnu reklamu složio o kvalitetu svojih proizvoda, a sami znate koliko puta su ljudi našli buđavo, trulo, pokvareno, smrdljivo i voće i povrće. Nepostojanje nacionalne laboratorije koja bi se brinula o kvalitetu hrane je sasvim dovoljan indikativ. Kao i brza promena zakona o aflatoksinima. Industrijski sirevi su bezukusni, mesne prerađevine sumnjivog sastava, sa mesom iz ko zna kojih izvora. Znam da će me tehnolozi podržati, jer znam koliko sam puta s raznih strana dobijao dojave kako se izigrava kvalitet. Uzmite samo primer meda i rakije, kao nečega malo zastupljenog u ishrani. Kako med može u supermarketima da košta ispod 350 dinara po kilogramu? Ili da „domaća“ rakija bude ispod 300 dinara po litri? Paštete su postale vodene, meso se desetinama puta iznosi i vraća u hladnjače. Zato niko i ne prepoznaje više one ukuse zdrave, seljačke hrane. Kada su nam seljaci postali farmeri, klinci iz kraja koji su izbegavali školu postadoše bizMismeni, a devojčice kratke suknje i nesposobne da uče postadoše „zvezde“. Ko da brine o hrani? Stručnjaci polako nestaju, a novi koji nastaju…da ne budem nepristojan.

Zanemarujući etičke razloge na koje se pozivaju, a koji spadaju u domen subjektivnog, vegani često vole da ističu da je njihova ishrana prilagođenija našem telu od one svaštojedske. Koliko je to tačno ili netačno? Nismo li evolutivno razvijeni kao svaštojedi (omnivori) sa razlogom? Nismo li postali upravo sapiensi, baš zbog proteina životinjskog porekla?

Vegani imaju zabluda o ishrani, kao i svi ostali. Navodno je ta hrana zdravija, upravo zbog raznih hormona rasta koji se nalazi u mesu stoke. Ili korišćenih antibiotika. I to jeste tačno. Meso jeste zagađeno. Biljke nisu, da se našalim. Kažu da se jabuka od početka sezone do izlaska na sto prska od 17 do 22 puta. Ali to je zdravo. Žitarice i orašasti plodovi mogu da imaju (i imaju) aflatoksina. Toliko da recimo zagade mleko. Još ako se u to umeša i moda smutija i nekuvanja, eto dobrog puta ka infekciji. U biljkama ima herbicida, pesticida, insekticida i naravno insekata. Zato svaki pravi vegan zna da je nemoguće biti 100% vegan, jer naš organizam unosi proteine životinjskog porekla kako iz okoline (insekti oko 1-5 kg po čoveku godišnje), takođe i varenjem sopstvenih proteina i enzima koji se luče tokom varenja. Verujem da samo kombinovana i umerena ishrana nudi rešenje. Nije to uvek lako postići u modernom načinu života. Teško je ženama današnjice. Malo je pravih i kvalitetnih informacija o spremanju hrane. Spaljeni su mostovi koji su nas vezivali za tradicionalni način ishrane. Kao biohemičar volim čelik. I opremu, alate ii slično. Ali kada se kaže tradicionalna peglana kobasica, a vidim pogon, jasno mi je da je tradicija samo u terminu ostala. Opet, uskraćivati deci proteine životinjskog porekla, naročito iz mesa i jaja nije baš odlika bistrih roditelja. I tome škola služi. Ali od kako je postalo lako doći do diploma doktora nauka, o čemu da pričamo?

Vegani često govore da čak i ono što ne mogu da dobiju iz svoje ishrane, lako mogu nadomestiti raznim tržišnim suplementima. Šta mislite o tome?

To je jedina stvar u kojoj su u pravu. Naravno, ako se veruje reklamama. Jer upravo imunitet ajkulinog ulja je ono što nam je potrebno (ironični osmeh).

Šta su, po Vašem mišljenju, opravdani strahovi, a šta besmislice i teorije zavere u vezi sa genetički modifikovanim organizmima u hrani? Kako ljude odučiti od besmislica o, recimo, onom sada već popularnom nonsensu o čeri paradajzu kao proizvodu ukrštanja paradajza i „jedne odvratne ribe”?

Neukost u nekoj temi može svakoga da izblamira pa i tvorca te rečenice. Nisam ljubitelj GMO hrane iz dva glavna razloga. Prvi, ne verujem ljudima jer lako izigraju svaku regulativu. Drugi je što takav vid tehnologije nije svima dostupan. Mnogi su ekonomski i ekološki uništeni. Zagovarači GMO hrane pominju najčešće iskorišćenje slanih zemljišta i dovoljno hrane za sve. Mene upravo ta industrijalizacija i plaši. Nije to više mera progresa. Ali, budimo realni. Ta hrana je već tu. Ljudi piju pivo koje ima sve elemente GMO. Koriste se i rekombinantni proteini u terapijama, pa što ne bi i u hrani. Ja samo volim da mi ostave pravo izbora. Neću ribu, sintetičku „adidas“ slaninu, salame od alginata i soju. Pa neću baš zato ni GMO. Ali mi ne smeta slakiš koji je zaslađen korišćenjem GMO biljaka, jer je tu čist proizvod, koji se ne može zamaskirati izigravanjem papira. Takva hrana po sadašnjim naučnim činjenicama nije ništa opasnija od kupusa iz koji se đubri ljudskim fekalijama. Naprotiv.

U više navrata ste razbijali i besmislice vezane za hemijske higijenske proizvode, odnosno za kozmetiku. Bez zadrške, kritikujete argumentovano i „velike igrače” na tom polju. Da li ste nekada imali neprijatnosti zbog toga?

Zanimljivo, ali ne. Nikada. Glavni razlog za to je njihova zvanična politika. Baš kao i koncerna hrane, a ona glasi – ignoriši. Nema toga što ljudima možete da objasnite, a da vaše reči ne poništi 50 puta ponovljena reklama.

U Vašim člancima, ne bavite se previše predrasudama verskih fanatika, ali bismo Vas zamolili da sa naučnog stanovišta protumačite dve pojave. Prvo, možete li našim čitaocima da pojasnite u najkraćim crtama „tajnu” blagodatnog ognja, odnosno to kako je uz beli fosfor moguće napraviti plamen?

Beli fosfor je jedna od najopasnij hemikalija s kojom se dolazi u dodir. Njegova osobina je da se spontano pali kada je suv. Drugim rečima ako ga rastvorite u nekom rastvaraču (da ne dajem baš ideje) i poprskate po slami ili krstu ili srpu nakon sušenja, spontano će se zapaliti. Za ljude sklone mistici, eto čuda. Ne volim verske fanatike jer su izuzetno opasni. Ali tanka je linija u takvim reakcijama i ljudi često mogu da pomisle da kritikujući fanatizam kritikujete veru. Poštujem veru i tradiciju, ali kao naučniku, nespojiva mi je religija s onim čime se bavim. Znam kako život nastaje i nestaje i do sada ne videh ni jedno jedino čudo koje bi mi ukazalo na to da sam nešto prevideo. Zato verujem u nauku. Svako ima svog boga. Moj bog je PROTEIN.

Takođe, jedna od najčešćih tema među onim ekstremnijim vernicima, u pokušaju da dokažu da je njihova vera zasnovana na činjenicama je i pozivanje na ikone koje plaču i na netruležne mošti njihovih svetaca. Šta je hemija iza saponifikacije i plaču li ikone zaista?

Sa tim pričama sam se susretao, ali niti sam u životu video takvu pojavu, a šta bi moglo da stoji iza nje, stvarno ne znam.

Bavite se i inovacijama i pronalazaštvom. Šta Vam je trenutna oblast istraživanja i šta možemo očekivati iz Vaše laboratorije u narednom periodu?

Nova biljna vlakna. Iz novih materijala. Postoji jedna bitna razlika mojih vlakana od industrijskih. Industrijska vlakna se prave od spoljnih opni žitarica, koje su uglavnom celuloza. Moja se prave od mekinja. Takva vlakna imaju drugačije osobine, a daleko su zdravija, od otpadaka koji pravi industrija naveliko. Moja grupa je pre svega okrenuta proizvodnji i primeni enzima. A enzimi su kao deo porodice proteina čudo sami po sebi. Daleko veće od ikona koje plaču ili vatri koje se same pale.

Kako vidite situaciju u nauci u Srbiji i ima li nade da bude bolje? Ko je glavni krivac za sadašnje strane – roditelji, škole ili dosadašnje vlasti?

Za nauku u Srbiji nema nade. Iz nekoliko ozbiljnih razloga. Prvi je što nema privrede koja traži inovacije i ima dovoljno sluha da finansira i fundamentalnu nauku. Drugi je što je nauka pod ministarstvom prosvete. Kao kada bi pod ministarstvom energetike bila verska pitanja. Pa ako nestane struja, pozovite nekog od raspoloživih bogova. Treći je što su se roditelji suviše upleli u sistem obrazovanja, braneći decu od učenja. Nema tu zaštite dece. Ili učiš i pratiš svetske trendove, da bi dao svoj doprinos ili propadaš. Četvrti je što neko uvek vešto posvađa ili fakultete (univerzitete) po gradovima ili ljude sa instituta i sa univerziteta. Peti je što nas stalno lažu da je važno na kom smo mestu na šangajskoj listi, a sva nam deca odoše u inostranstvo. Ne na usavršavanje, već tamo ostaju. Šesti je što nema državne strategije. Svako malo, neka partija umisli da će ona nešto bolje da uradi i kreće od početnih koraka. Nauka nije podložna udarništvu, hiperprodukciji i dualnom obrazovanju. Nauka je kreativna kao pisanje ili komponovanje. Zato sada ima toliko lažnih naučnih radova, publikovanih u najcenjenijim časopisima. Sedmi je što smo siroti kao crkveni miševi. Nauka je za probrane, pametne, posvećene i sposobne ljude. A njima je potreban novac da bi rešili neki problem. Rešeni problem može da se primeni u praksi i obogati zemlju. I najzad osmi je što su naučnici uvek sami. Nema pomoći ni u pisanju patenata za evropski ili američki region, nema baze podataka, nema povezivanja. Samo lični kontakti.

Gde su danas mladi u Srbiji? Da li su deo izgubljenih generacija ili ima nade za njih? Da li ćemo se svesti na par talenata, sjajnih zvezdica koje zablistaju i potom odu u svet, ili budućnost Srbije može biti i svetlija?

Ne znam. Klinci koje ja okupim budu deo ekipe koja je posvećena. Oni čekaju, gledaju očima punim nade. Na kraju ne možete da ih zaposlite. Evo brutalnog primera – Evropske zemlje imaju po nekoliko hiljada biotek kompanija. Nastaju i nestaju u dinamičkom kretanju. Mi imamo NULA takvih kompanija. Jer nisu prepoznate. Ko bi pa to normalan radio za platu od 400 evra.

Hvala Vam na izdvojenom vremenu za naše čitaoce. Imate li za kraj neku poruku za one koji žele da se bave razbijanjem predrasuda, nenaučnih besmislica i tabua, ali nisu sigurni kako se okuražiti i početi?

Naravno da je potrebno što više mislećih ljudi. Svaka lokalna svetlost predstavlja opasnost za bubašvabe koje izmile čim je totalni mrak. Zato samo oštro po njima. I bez mnogo finoće. Ne može se nekome ko savetuje mladim majkama da decu sa temparturom ne vode lekaru reći fino da greši. Ne. To su zli ljudi. Na njih treba uvek silom argumenata usmeriti bujicu. Ja zato ne mogu uvek da biram reči. Čovek je stil, pa se to nekome sviđa, a nekome ne. Meni se lupetanja ne sviđaju i ja to tako zovem. Ja sam naučnik koji je sa suprugom odgajio dve ćerke u stanu od 46 kvadrata. Toliko o zaradi koju sam do sada dobio od farmacetske mafije (ironični osmeh). Hvala i Vama na vremenu, pitanjima i ineteresovanju za svet naučnika. Retki ste pod ovim nebom.

Autor: Marko Ekmedžić

%d bloggers like this: