Heroina iranskih protesta

Na ovaj ili na onaj način, društva evoluiraju, krećući se često na tom putu po svojevrsnoj sinusoidi približavanja i udaljavanja od civilizacijskih normi.

Istorija nas uči da promene u rigidnim sistemima, političkim, ideološkim ili verskim, dolaze ili sporo i mučno, ili revolucijama, brzo i odlučno. Na ovaj ili na onaj način, društva evoluiraju, krećući se često na tom putu po svojevrsnoj sinusoidi približavanja i udaljavanja od civilizacijskih normi. Mnoga društva današnjice, bila su daleko liberalnija i demokratičnija pre nekoliko decenija, dok su druga bila zatvorenija i neslobodnija. Neka društva koja se (pre)često posmatraju kao bastioni demokratije i svetionici slobode, danas su konzervativnija i rigidnija nego u vreme svog nastanka, dok su neke nekadašnje tvrđave dogmatizma, danas načete brzinom širenja informacija i neminovnošću želje ljudi da napreduju u svakom pogledu.

Jedan od poslednjih primera pokušaja ponovnog osvajanja ličnih sloboda, odnosno prava na izbor, koji se odigravao u vreme nastanka ovog teksta je i pobuna, neko bi rekao i ustanak (iako je to u ovom trenutku prejaka tvrdnja) u Iranu.

Zvanično nazvan Iranski protesti 2017/18 (اعتراضات ۱۳۹۶ ایران), ovaj događaj obuhvata niz pojedinačnih masovnih protesta koji su se u jednom periodu vremena odigrali u Islamskoj Republici Iran. Počeli su 28. decembra 2017. u Mašhadu, drugom najvećem iranskom gradu. Isprva su bili fokusirani na ekonomska pitanja, odnosno na niz poskupljenja osnovnih potrošačkih dobara, pre svega hrane, koja je središnja vlada odobrila. Međutim, vrlo brzo su ovi, isprva čisto ekonomski protesti, prerasli u širi bunt protiv teokratske vlasti mula u Iranu, a posebno u proteste protiv dugogodišnjeg Vrhovnog vođe, Sajida Ali Hoseinija Hameneija (poznatiji kraće kao Ali Hamenei, rođen 1939. i Vrhovni vođa od 1989. godine).

Protesti su tako, svojim širenjem kroz državu, postali najsnažniji izazov teokratskim vlastima, još od masovnih protesta 2009. pokrenutih nakon predsedničkih izbora. Tadašnji Zeleni pokret (جنبش سب) je bio motivisan tvrdnjama opozicije o nameštanju predsedničkih izbora, koji su doneli još jedan mandat konzervativnom predsedniku Mahmudu Ahmadinedžadu. Kao posledica, uopšteno gledano mirni protesti, naišli su na neadekvatno brutalni odgovor režima sa premlaćivanjem demonstranata, hiljadama hapšenja, zlostavljanjem zatvorenika, silovanjima i premlaćivanjima u zatvorima islamske Revolucionarne garde, prisiljavanjem rođaka žrtava da potpišu izjave da su im srodnici umrli od srčanog udara ili meningitisa, a ne od mučenja, itd. Najpoznatija žrtva tih protesta je bila Neda Aga-Soltan, čiji poslednji trenuci i smrt su postali viralni na internetu i društvenim mrežama.

Protesti 2017/18 su drugačiji od protesta iz 2009. i po učesnicima, a svakako po uzrocima, ciljevima i sloganima. I dok će neki analitičari i dalje uporno tvrditi da su uzroci samo u nepovoljnim ekonomskim merama sadašnjeg iranskog predsednika Hasana Ruhanija, većina je u njima prepoznala potrebu velikog dela, posebno mlađe iranske populacije, da se otrgne iz rigidnih stega vlasti mula i njihove dogmatske islamističke politike, odnosno iranske zvanične politike sprovođenja šerijatskog prava. Nimalo čudno, vrlo brzo je kao glavna meta kritika isplivao Ali Hamenei, naslednik ajatolaha Homeinija, konzervativni verski vođa. Nakon desetak dana protesta i situacije u kojoj su neretko i snage reda odbijale poslušnost i sprovođenje komandi, te prelazile na stranu demonstranata, predsednik Ruhani je u zvaničnom saopštenju od 8. januara izjavio da je narod „imao ekonomske, političke i društvene zahteve”.

Takođe, vlasti su zvanično saopštile da su protesti postali nasilni u nekim delovima zemlje, a državna televizija je izveštavala da su demonstranti napadali policijske stanice, vojno osoblje i objekte i podmetali požare. Snimci koji su dospeli do društvenih mreža, a koje su demonstranti uspeli da postave uprkos cenzuri interneta, pokazivali su ne tako jednobojnu sliku i ne tako uniformnu, monolitnu čvrstinu državnog aparata sile, pred zahtevima demonstranata.

Do 2. januara, saopšteno je da je su poginuli najmanje 21 demonstrant i bar 2 pripadnika snaga reda, a da je 3700 demonstranata uhapšeno, dok je cenzura i blokada interneta bila sveobuhvatna. Znajući da je tretman političkih zatvorenika u Iranu surov, često i sasvim brutalan, ne čudi to što su 5. januara četiri specijalna izaslanika Kancelarije visokog komesara za ljudska prava UN zatražili zvanično od iranskih vlasti da poštuju ljudska prava demonstranata i da okončaju blokadu interneta.

Takođe, po već oprobanom scenariju, koji se ne razlikuje bitrno od ponašanja autokratskih, diktatorskih vlasti bilo gde u svetu, hiljade podržavalaca teokratskih vlasti su se okupljale u više gradova Irana, da održe provladine demonstracije.

Reakcije iz sveta su bile raznolike. Izrael i SAD su otvoreno podržali demonstrante, kritikujući režim u Iranu kao diktatorski i autokratski i hvaleći građane u njihovoj, kako su rekli, borbi za slobodu. Rusija i Turska, iako načelno zabrinute zbog nereda, označile su proteste kao unutrašnje pitanje Irana, a Turska je dodatno i osudila Izrael i SAD zbog, kako su naveli, mešanja u unutrašnje prilike u ovoj zemlji. UK je izrazila zabrinutost zbog protesta i pozvala vlasti da poštuju ljudska prava demonstranata.

U međuvremenu, vlasti su zabranile učenje engleskog u osnovnim školama, na zahtev Hameneija, koji je rekao da engleski jezik utabava stazu za „kulturnu invaziju” zapadnjačkih vrednosti. Ministar unutrašnjih poslova, Abdolreza Rahmani Fazli je okrivio „nepropisno korišćenje društvenih mreža” za ono što je nbazvao izazivanjem nasilja i straha i najavio razbijanje takvih aktivnosti. Državni kanal vesti je imao zvaničnu zabranu izveštavanja o protestima. Pristup internetu, koji je u Iranu inače pod kontrolom Revolucionarne garde, koja odgovara direktno i jedino Vrhovnom vođi, u nekim delovima zemlje je potpuno ukinut, a satelitski prijem nekih kanala je blokiran. U nekim delovima zemlje je obustavljen i telefonski saobraćaj, dok su negde i VPN „tajni prolazi” ka internetu isključeni. Do 1. januara, internet saobraćaj u Iranu je pao na oko 50% prethodnog, dok je broj korisnika TOR sistema bitno porastao. Servis za slanje poruka, kanal Telegram, povremeno je blokiran, a sam kanal je povremeno, na zahtev iranskih vlasti, blokirao naloge nekih korisnika ili udaljavao određene admine. Napokon, 31. decembra su vlasti blokirale pristup Telegramu, nakon što je kanal odbio da suspenduje nalog još jednog korisnika kog su vlasti označile kao kolovođu protesta. Istog dana je privremeno blokiran i Instagram, a uprkos tome što je Twitter zabranjen za širu upotrebu, tj. nedostupan većini građana, Vrhovni vođa i ministar spoljnih poslova su sa svojih naloga na ovoj mreži, slali poruke sa svojim stavovima o protestima.

Za analitičare, uzroci, posledice i reakcije na proteste su raznoliki. Iranski pisac Madžid Mohamadi je ukazao na tri uzroka protesta – korumpiranu vlast, ekonomske teškoće i verski autoritarizam, koji je označio kao glavnu metu protesta, zbog toga što mlađe generacije Iranaca žele reforme u islamskom pravu, koje verske vlasti odbijaju. Čak i konzervativniji komentatori u Iranu, iako su zanemarili protest protiv verskih vlasti, bili su uglavnom kritični prema Ruhaniju i njegovoj ekonomskoj politici. Doduše, za njih je neuspeh predsednika u tome što je dopustio da ekonomske teškoće učine narod podložnim manipulaciji iz inostranstva i što nije obavio reforme koje je obećao. Neki reformistički analitičari, poput Sadega Zibakalama su takođe okrivili Ruhanija za izneverene nade, ali su i proteste videli kao kontraproduktivne. Primetno je bilo i to da su reformisti bili suštinski iznenađeni protestima i da nisu izašli u većoj meri u javnost da podrže demonstrante, bilo zbog toga što su osetili da su izgubili težište kritike vlasti, bilo zbog toga što se nisu slagali sa tokom i načinom protesta.

Zapadni analitičari su ukazivali na dubinu nezadovoljstva prosečnih Iranaca time što sav teret ekonomskih teškoća ide na njihova pleća, dok se kasta oko Hameneija, bogati i dalje i raspolaže poslovnom, finansijskom imperijom koja vredi oko 100 milijardi dolara. Da stvari budu gore, klimatske promene i preko četvrt veka redovnih suša i manjka vode, samo su dodatno osiromašili sve nezadovoljniji narod Irana.

Posebna dimenzija protesta je u nastavku pokreta koji već nekoliko godina unazad teži oslobađanju žena u Iranu. Naime, strogi šerijatski propisi ugrađeni u zakonodavstvo Irana, nalažu obavezno pokrivanje žena. Ta diskriminatorska mera, poslednjih godina nailazi na sve odlučniji otpor žena, koje sve češće i sve otvorenije, odbijaju da nose marame i druge vidove pokrivanja glave (katkad i tela), kroz pokret koji se širi ponajviše na društvenim mrežama.

Video klip koji je 29. decembra obišao društvene mreže, a čije širenje je omogućio najpre Armin Navabi, bivši musliman, ateista i sekularni aktivista koji je svojevremeno pokrenuo sajt Atheist Republic, prikazuje ženu koja je skinula hidžab tokom protesta, na improvizovanoj govornici, tj. bini (https://twitter.com/ArminNavabi/status/946848007479103488).

Nedugo potom, na društvenim mrežama je neimenovana žena označena kao heroj protesta zbog tog poteza. Prikazana je bez pokrivanja glave i lica, kako maše belom zastavom, dok protestuje protiv strogog državnog dres-koda za žene.

Da bi se objasnio značaj i opasnost ovakvog poteza, valja razumeti makar osnovne društvene norme i zakone Irana. Tokom Islamske revolucije 1979. godine, nošenje marame i čadora su postali jedni od osnovnih simbola islamističkog pokreta koji je preuzimao vlast. U isto vreme i drugi tradicionalni delovi iranske nošnje su se vraćali u javnost, uz aktivno uklanjanje, potom i punu zabranu savremene, zapadnjačke odeće za žene. Već u prvim mesecima nakon osnivanja Islamske Republike Iran, Zakon o zaštiti porodice iz 1967. godine je ukinut. Taj zakon, predstavljao je jedan od najprogresivnijih zakona u zemljama sa muslimanskom većinom tog doba, iako nije usvojen bez protesta verskih fundamentalista i bez pretnji po život ženama poslanicama i senatorima, koje su stale iza njega. Osim što je gotovo celokupno porodično pravo (posebno u vezi venčanja, razvoda, nasleđivanja) izmestio iz islamskih, pravo u sekularne, porodične sudove, zakon je ukinuo nošenje ponižavajućih pokrivki za žene u javnosti.

Sa ukidanjem ovog zakona u novoj, islamskoj državi, žene zaposlene u državnoj službi su postale obavezne da se odevaju po islamskom dres-kodu (premda je sasvim zasebna tema to što Kuran nigde ne implicira obavezu pokrivanja žene). Plaže i bavljenje sportom su postali polno razdvojeni (polna segregacija). Donja zakonska granica za udaju devojčica je spuštena na 9 godina, da bi tek kasnije bila podignuta na 13. Udatim ženama je zabranjeno da idu u redovne škole. „Loš hidžab” ili izlaganje bilo kog dela tela osim šaka i lica, postali su kažnjivi sa do 70 udaraca bičem ili batinom ili sa 60 dana zatvora.

U tom kontekstu, kao i u kontekstu šireg društvenog pokreta za oslobađanje žena od stega diskriminatorske pokrivke (https://www.facebook.com/StealthyFreedom/), u kom se sve više iranskih muškaraca solidariše i podržava svoje majke, sestre, supruge i ćerke, potez žene koja je skinula maramu, ima veliki značaj. U talasu dešavanja, čak su i vladini zvaničnici morali da pristanu na određene ustupke, svesni širine protesta, odnosno tema koje demonstrante tište i pokreću.

Tako je ubrzo nakon ovog čina prkosa, teheranska policija objavila da više neće hapsiti žene zbog kršenja konzervativnih zakona o islamskoj odeći, uključujući tu i suspenziju procesa za nošenje laka za nokte, istaknute šminke i neutegnutih marama. Iako deluje sasvim bizarno u XXI stoleću, čak je i lak za nokte, prema zvaničnim iranskim zakonima, dovoljan uslov za hapšenje i sasvim izvesno zlostavljanje žena. Šef teheranske policije, general Hosein Rahimi je za reformistički list Šark izjavio, „Oni koji se ne pridržavaju islamskog načina odevanja, neće više biti odvođeni u sabirne centre za zadržavanje, niti ćemo podizati optužnice protiv njih”. Hidžab je i dalje obavezni odevni predmet za žene, ali će ubuduće, žene koje su uhvaćene bez „ispravnog (urednog) hidžaba”, biti primorane da idu na časove verske nastave, umesto što će biti hapšene.

Međutim, ostaje nejasno to da li će ove deklarativne promene zaista i zaživeti. Mlade generacije Iranaca su svakako za promene i to pokazuju na svakom koraku. Međutim, stariji, klerikalni i konzervativni zakonodavci su i dalje oni koji kontrolišu u punoj meri bezbednosne snage i pravni sistem. Promene koje su najavljene, mogu da posluže i samo kao način za umirenje nezadovoljnih ili za stvaranje povoljnije medijske slike u svetu, što će bliska budućnost pokazati. To treba imati na umu i nakon poslednjih izjava ministra unutrašnjih poslova, Fazlija, koji je apelovao na građane da „ne učestvuju u ovim nezakonitim okupljanjima, kojima će samo sebi i drugima izazvati probleme”. Tako ostaje nejasno šta će biti stvarni efekat promena, između njihovih najava i i dalje stalnih pretnji zvaničnika.

Možda o tome dovoljno govore i glasine da je žena sa snimka ubrzo potom uhapšena, čemu u prilog ide i to što su ljudi počeli da ostavljaju cveće na mestu na kom je obavila svoj, sada već čuveni čin prkosa.

Promene konzervativnog načina razmišljanja, koji odbija da izađe iz VII stoleća, biće duge, naporne i ne bez žrtava.

Ali upornost mladih Iranaca da uskoče u civilizacijski voz savremenog doba, daje nadu i obećanje okončanja mizoginog, dogmatskog, klerikalnog unižavanja žena u islamskom svetu.

Autor: Marko Ekmedžić

Dopunske reference:

Woman Branded a Hero for Removing Hijab in Iran

Iran protests latest: Pictures showing Tehran woman removing hijab during anti-government rally hailed as symbol of defiance

Hijab

%d bloggers like this: