Intervju sa Zoranom Vujčićem (I deo)

Da, trudim se da naučne činjenice, kojih je sve više, približim svima prema polaznoj osnovi koju imaju. Lakše je sa studentima, jer od njih nikada nećete čuti ništa pozitivno o urinoterapiji, Himalasjkoj soli, sodi bikraboni bez aluminijuma.

Zorane, poznati ste kao popularizator nauke, ali ništa manje i kao neko ko naučnim činjenicama pobija razna alternativna učenja o ishrani i lečenju. Šta Vas je motivisalo da se time bavite?

Različiti su bili motivi, pa i aktivnost na početku i sada. Početak je bio inspirisan konjskim šamponom koji obnavlja kosu, petrolejem koji leči rak i raznim drugim napadima na zdrav mozak i zdravlje ljudi. Nervirao me je (i sada me nervira) konstantan napad na hemiju i nerazumno optuživanje hemije kao trovača i zagađivača. Tada sam shvatio da su ljudi u principu neobrazovani i da su i ono elementarno znanje iz osnovne škole zaboravili. Takvima je uvek bilo lako manipulisati. Sada je to deo navike, tvrdoglavosti i nepristajanje da me pobede tabloidi i nemam druge reči osim bruke novinarstva – veb portali koji stalno ponavljaju iste serije gluposti, u talasima. Ipak, malo sam zatečen da se retko oglašavaju moje kolege, kao da im je svejedno što kao društvo tonemo sve dublje u glupost, neznanje i rijeliti manipulacije.

Redovni ste profesor na Katedri za biohemiju pri Hemijskom fakultetu u Beogradu. Iz Vaših onlajn članaka, stiče se utisak da Vam je jedan od ciljeva i približavanje nauke običnim ljudima, jezikom koji lako mogu razumeti. Imate li isti pristup i u radu sa studentima?

Zapravo neki su mi studenti i rekli da bi bilo zgodno da to što ih učim i zapišem, da bi pokazali svojoj rodbini, majkama koje su ih (pogrešno) terale da jedu spanać zbog gvožđa, žuti šećer zbog minerala i slične gluposti. Da, trudim se da naučne činjenice, kojih je sve više, približim svima prema polaznoj osnovi koju imaju. Lakše je sa studentima, jer od njih nikada nećete čuti ništa pozitivno o urinoterapiji, Himalasjkoj soli, sodi bikarboni bez aluminijuma. Studenti su veoma kritični prema takvim stavovima. Nažalost svetom ne upravljaju nevine duše, već ružna, prljva politika, kojoj odgovara da joj narod bude neobrazovan i da veruje u svakakve čudotvorne lekovite trave, marihuanu koja će izlečiti ono što ne leče lekovi i sl.

Vaš blog, “Hemija oko nas” (https://zoran-vujcic.blogspot.de) poznat je po obilju sjajnih tekstova, ali i po tome da povremeno imate sjajne goste-autore. Da li ste razmišljali o tome da sve tekstove jednom objedinite u štampanu publikaciju, popularnu knjigu?

Jesam. Moj problem je hronični nedostatak vremena. Te dve stvari je teško pomiriti. Da ne govorim o tehničkim stvarima tipa izdavača, finansija i sličnog. Ako uspem to da pomirim, rado bih napravio neku verziju vodiča kako doživeti i razumeti običnu nauku. Obična je ona koja nam je najpotrebnija. Visoku je lako razviti kada imate pismenu naciju. Ako poredimo Srbiju i Finsku, videćemo da prihvatanje nauke kao neophodnosti razvoja društva ne ide skupa s raznim polulikovima koji nas godinama maltretiraju sa TV ili kroz druge vidove “glasila”.

Gde je Srbija, u odnosu na svet, po pitanju povodljivosti za raznim New Age pomodarstvima? Da li smo ranije bili manje skloni tome, ili je tih pomodarstava danas jednostavno više?

Srbija je idealna meta, a kao što rekoh, lako je posegnuti uvek za onim što je bliže, lakše razumljivo i “moderno”. Interesantno mi je da mame vode decu da treniraju fudbal ili košarku, devojčice u muzičku školu i odbojko i sve to traje satima, pa se ponavlja nedeljama, pa godinama. Ali zato sebi umisle da je dovoljno par sati na internetu i već znaju kako se leče ozbiljne bolesti, a da pri tome nemaju pojma o normalnim fiziolškim procesima. Neznanje je toliko duboko da se bojim da je pomalo kasno za sve. Čak i oni koji me podržavaju i hrabre, često lajkuju Herbalife i slične nebulozne proizvode, piju smutije i posežu za hronodijetama, a rezultat je unapred poznat. Ranije smo bili država, pa smo imali mehanizme zaštite. Znam da se mnogima ova moja rečenice neće svideti, ali ja prosto tako mislim. Kako Beograd nikada u mom životu nije bio prljaviji, tako ni ljudi nikada do sada nisu bili toliko na udaru, a nezaštićeni. Nekada, naročito s jeseni me hvata pesimizam. Srećom, uvek dođe proleće. A onda opet. U borbu, jer to jeste borba protiv istih stvari, prepakovanih ili još bezobraznije uguranih pod nos mladim ljudima. Zamislite samo tu glupost da ne treba decu vakcinisati, u zemlji u kojoj nam je zdravstvena zaštita nikada gora. E, tome služe škole. To je još Dositej znao. Današnjim klincima se mnogo toga uskraćuje. Nudi im se zabava, laka zarada, i nikakva odgovornost. Mada, moram da priznam da uvek ima par procenata onih koji veruju nepokolebivo u svet nauke, razvoja, prosperiteta. Takvi su imi inspiracija da istrajem i da sprečim pogrešno tumačenje mnogih hemijskih procesa.

Hajde, zarad čitalaca, da se osvrnemo još jednom na uobičajene zablude u vezi sa “alternativnim” lekovima i posledicama promovisanja istih. Krenimo od jedne od uobičajenih tema – soda bikarbona i lečenje raka.

Soda bikarbona je so koja nema nikavog efekta na rak. Odlična je za pranje zuba, proteza, poneku fleku i ništa više. Slabo je bazne reakcije i nema poznatog mehanizma kojima bi napala bilo koji tip raka. Naravno da bi se prodavala, morala je da se lansira paralelna priča. A to je da je izazivač raka Candida. A kako soda bikarbona ubija gljivice, ubiće i rak. Na moju veliku žalost soda bikarbona ne ubija gljivice. To radi domestos. A Candida nije izazivač raka. Soda bikarbona nije lek.

Šta je sa zeolitom? Da li je lekovit ili iole koristan?

Zeolit je mineralna supstancija koja apsorbuje na svojoj površini i u šupljinama čestica metalne jone, boje i prljavštinu. Odličan je za upijanje mirisa. Inferioran je u poređenju s aktivnim ugljem. Neke forme se dodaju stočnoj hrani, jer adsorbuje aflatoksine. Ne vidim svrhu zašto bi neko pio pesak, glinu ili zeolit. Osim preventivnog čišćenja organizma od toksina. Ova rečenica je šala. Po našem organizmu ne kolaju neidentifikovani toksini koji jedva čekaju da se nakače na zeolit i izluče iz organizma. Zeolit je odlično sredstvo za upijanje mirisa mačje mokraće i tu se treba zaustaviti s njegovom upotrebom. Zeolit nije lek.

Šta je B17 i šta je istina o tvrdnjama da je u košticama kajsije, nekakav tajni prirodni lek za rak?

B17 nije vitamin. U pitanju je cijanidni glikozid, kod koga su dokazani slučajevi trovanja, a nema nikakvih naučnih dokaza da je oralna ili injektovana verzija dovela do izlečenja nekih pacijenata obolelih od raka. Nema dokumentovanih slučajeva. I ono što je najluđe u celoj stvari, razni “novinari” znaju tajnu koju farmakomafija krije od ljudi. Ali to je već “otkrivena” tajna. Ljudi su uzimali, naravno bezuspešno “lek” i umirali. Mnogo mi se rođaka takvih ljudi javilo koji su isprobali mnoge alternativne varijante. Sa istim zaključkom. Ništa im nije izlečilo drage ljude. B17 nije lek.

Da li je ulje kanabisa lek za rak, ili ima sasvim drugačiju namenu?

Nije lek za rak, ali jeste sirovina za dobijanje korisnih lekovitih supstancija i opijata, npr. THC, tetrahidrokanabionol. Bojim se da je priča o tzv. legalizaciji, put u narkomaniju na mala vrata.

Šta je sa petrolejom i ima li ikakva lekovita dejstva?

Ne i ne. To je otrov čija se upotreba širi, uz famu da je albanski najbolji. Prodaje se nesrećnim i neukim ljudima i po 100 evra za litar. Petrolej nije lek, to je naftna frakcija. Da li bi se iko usudio da pije naftu, ako se zna koliko je riba i ptica umrlo zbog unošenja nafte u organizam?

Čuli ste, sasvim izvesno, za Slađanu Velkov i njene “domestos” preporuke za lečenje najtežih bolesti. Kako se izboriti sa takvim ljudima? Šta je tu posao države, a šta protiv šarlatana može da učini običan čovek?

Čini mi se da me njeno ime neprekidno udara pravo u mozak. Ta žena je čisto zlo. Njeni saveti su van vremena, struke i nauke. Čak i prakse. Zastrašujuće je što ima armiju vernika, koji su neverovatno agresivni i odani. Nemoguće je da im se suprotstavite argumentima, jer ih ne razumeju i sve su pretvorili u teoriju zavere. Naravno zbog agresivnosti izgledaju da su brojniji nego što stvarno jesu. U tome se razlikuju društvene mreže i stvarnost. Kad god su pokušali da se okupe, od par desetina hiljada, skupi ih se jedva sedamdesetak. Stvarnost je drugačija kada se iziđe na dnevno svetlo. Deca i unuci smatraju da ih sramote i brukaju. Kako se izboriti? Nikako. Mi nemamo uređenu državu, svi sve manje znaju i TV i društvene mreže zamenjuju razgovor i iskustva između ljudi. Veoma sam pesimističan po tom pitanju. Naravno, ne znači da neću uvek da ukažem na gluposti i lupetanja kojima se ta žena i njoj slični služe. Još kada ih ne bi dovodili na TV da sluđuju ljude, sve bi bilo lakše. Običan čovek je prepušten stihiji. Ne mogu da verujem da kada neka klinka bude duhovita oko izbora, policija reaguje trenutno, a kada ova zla žena savetuje da se deca tretiraju i klistiraju hlordioksidom njih nema niotkuda.

Razni “magovi”, “iscelitelji” i šarlatani i nadrilekari, imaju na desetine hiljada pratilaca na društvenim mrežama i sasvim sigurno i značajan broj onih koji u stvarnom životu praktikuju njihove metode. Šta nam se to dogodilo, pa smo kao narod postali tako povodljivi prema očiglednim štetnim besmislicama?

Bojim se da je to samo deo statistike. Svaki narod ima 3 do 10% visokoobrazovanih ljudi. Tu ne računam formalne diplome, jer bi delovalo kao da su se Srbi naglo propametili, jer nam rapidno raste broj doktora nauka. Radi se o opštoj kulturi. Ako silikonske kreature i kreacije imaju toliko obožavalaca i dece koja bi se poistovetila s njima, mračno nam se doba piše. Kako naterati ljude da se obrazuju kada raste broj privatnih “Univerziteta” kod kojih se diploma dobija redovnom uplatom školarine? Mi postajemo funkcionalno i suštinski nepismena nacija, koja se hrani po restoranima brze hrane, uz obožavanje potrošačkog i prostačkog ponašanja. Prevaranti su vešti, inteligentni i pre svega pokvareni ljudi. Neki su i čisto zlo.

U Srbiji jača i pokret antivakcinaša. Podaci o sve manjem procentu redovno vakcinisane dece su zabrinjavajući, a reakcije zvaničnih organa u najmanju ruku mlake i neefikasne. Plaši li vas putanja na kojoj se društvo nalazi? Da li moramo udariti u dno da bismo se prenuli?

U Srbiji jačaju svi pokreti čije utemeljenje može u sekundi da uništi obrazovanje. Pri tome ne mislim samo na nauku. Ovi “moderni”, a zapravo zatucani pokreti propagiraju praksu koja je lažna. Neutemeljena u stvarnosti i do sada stečenom iskustvu. Kao kada biste čoveka koji je upao u ledenu vodu izvukli i lečili ga tako što ga stavite u zamrzivač. Roditelji su neodgovorni, jer misle da imaju pravo da se pitaju oko stvari o kojima ništa ne znaju. Zamislite kada bi se roditelji pitali da li da vade kvarni zub ili da ne leče slomljenu ruku, jer će svemoćna priroda za to da se pobrine. Njihova mantra je da “organizam zna” šta je najbolje za njega i onda imate apsurdnost da tvrde da su nevakcinisana deca zdravija od vakcinisane. A brojne lokalne epidemije ih negiraju, pogotovu sa određenim smrtnim ishodima. Veoma često roditelji deci daju džank fud, da se izrazim moderno, puše u njihovom prisustvu ili im tolerišu pušenje u ranoj mladosti. Ili ih podržavaju u bojkotovanju fizičkih aktivnosti. To nisu odgovorni, a ni dobri roditelji.

Šta je sa “sangejzerima”? Gde je granica između blagotvornog dejstva sunčevih zraka i štete koju možemo načiniti sopstvenom telu?

Gledanje u sunce kao hranu je zaista toliko glupo da ne mogu da trošim reči na to.

Autor: Marko Ekmedžić

%d bloggers like this: