Neoporezovani zelenaši

Oslobađanje od poreza za komercijalne delatnosti od ličnog, a ne javnog značaja, neshvatljivo je i neprihvatljivo u civilizovanom svetu, odnosno državama koje se zaista ponašaju kao servisi svojih građana.

Porez je jedan od osnovnih alata koji savremena država koristi da bi svojim građanima, poreskim platišama, obezbedila usluge koje spadaju u civilizacijske tekovine. Iz poreza koji se slivaju u budžet države, servisa svojih građana, finansiraju se školstvo, zdravstvo, infrastrukturni poslovi, saobraćajna mreža i bezbroj drugih stvari koje bi trebalo da čine našu svakodnevicu.

Zato je plaćanje poreza obaveza, od koje mogu privremeno ili povremeno, biti izuzeti samo socijalno ugroženi građani i zajednice, dok poreske olakšice, prema svetskim iskustvima, mogu slediti samo onima čiji prihodi bivaju raspoređeni i onima koji su ugroženi, čime se i čitavoj zajednici čini usluga. U čitavom savremenom, civilizovanom svetu, na koji se barem deklarativno i Srbija ugleda, poreske olakšice nisu privilegija onih koji zarađuju, a da delove svoje zarade ne upućuju i onima koji su ugroženi. Takođe, oslobađanje od poreza za komercijalne delatnosti od ličnog, a ne javnog značaja, neshvatljivo je i neprihvatljivo u civilizovanom svetu, odnosno državama koje se zaista ponašaju kao servisi svojih građana.

Današnja Srbija, po mnogome čemu, podseća nažalost na puno forme bez dovoljno suštine. Zakonske norme postoje za mnogo toga, ali praksa u sprovođenju tih zakona, loša je, subjektivna, selektivna i često nepravična.

Poreska disciplina je takva da su na udaru zakona najčešće obični građani, takozvana fizička lica, ili u praksi, obični mali smrtnici, koji nemaju dovoljno debelu vezu i uticaj koji bi ih zaštitio od toga da sistem na njima „trenira strogoću”, dok one „velike igrače” najčešće ne dira.

Jedan od najflagrantnijih primera poreske nediscipline, na štetu čitavog društva, je ponašanje Srpske pravoslavne crkve (SPC) i nepostojanje adekvatne reakcije državnih organa, u vezi sa porezom na imovinu.

U Srbiji je naime u toku dugi i mučni proces restitucije, odnosno povraćaja imovine, oduzete nakon Drugog svetskog rata. Kao i u mnogo čemu drugom, Srbija i ovde kasni za drugim zemljama Istočne Evrope, odnosno nekadašnjeg komunističkog bloka. No, čak i tako, svako sa makar i rudimentarnim osećajem etike će se složiti da je restitucija otete imovine ispravna, dok se o modalitetima iste može i mora diskutovati. Iskustva govore da nigde u bivšem Istočnom bloku nije bilo restitucije koja je zadovoljila sve. Negde je uravnilovkom, svim bivšim vlasnicima imovine ponuđen isti, jednokratan i nizak iznos, jer je bilo nemoguće utvrditi jedinstveni metod za kompenzovanje nakon više decenija. Negde je državni budžet bio napregnut do krajnjih granica, da bi se imovina ili sredstva nadoknadila bivšim vlasnicima i njihovim naslednicima.

Kao po pravilu, svugde je jedan od većih poverilaca bila i crkva, skrajnuta u vreme komunizma. Nije u tom smislu mnogo drugačije ni u Srbiji. Najveći pojedinačni potražilac imovine restitucijom je upravo SPC, ali se zakonodavac u Srbiji pobrinuo da uprkos tome, SPC ima brojne pogodnosti u procesu restitucije. Pre svega, za verske zajednice postoji i poseban zakon, koji reguliše restituciju i stavlja ih u povlašćeni položaj u odnosu na ostale građane. SPC, kao najveća verska zajednica, prema poslednjem popisu, ima izražene prednosti u odnosu na građane, ali i ostale verske zajednice. Za početak, u Srbiji priznate verske zajednice, ne plaćaju porez na imovinu koja se koristi za verske službe (Zakon o porezima na imovinu, čl. 12). To znači da nema poreza na verske hramove, kao mesta obavljanja verskih službi. Ako se zna da se u tim istim objektima obavljaju itekako svetovne, komercijalne delatnosti, od prodaje sveća, knjiga, brojanica, diskova, pa do plaćanja svešteničkih usluga poput krštenja, venčanja i osvećenja slavskog kolača, duhovna dimenzija i namera oslobađanja od poreza je sasvim dezavuisana.

Nadalje, Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, određena je sa jedne strane hitnost postupka, a sa druge strane, još jedan presedan u odnosu na obične građane – kompenzovanje imovine koju iz objektivnih razloga nije moguće vratiti, drugom imovinom, koja je sada u vlasništvu države. To u praksi znači da crkve imaju prednost nad građanima u vraćanju imovine, a u slučaju kada tu imovinu nije moguće vratiti (npr. na tom zemljištu je podignuta toplana), država neće isplatiti novčanu naknadu, već će se odreći državnog zemljišta iste vrednosti i dati ga crkvi (supstitucija).

Konkretno, do sada je država SPC vratila 52871 ha zemljišta (72,78% potraživanog) i 47433 m2 stambenog i poslovnog prostora (24,78% potraživanog). U planu je da se kompletna restitucija crkvene imovine dovrši do kraja 2018.

Sve bi to bilo manje-više u redu, ili makar uobičajeno, da u ionako privilegovani položaj crkava, a posebno SPC, nije ušla i izjava sadašnjeg čelnika ove crkve, Miroslava Gavrilovića (patrijarh Irinej). Naime, Gavrilović je izjavio u januaru ove godine, da SPC ne plaća niti će plaćati porez na imovinu, sve dok joj ne bude vraćeno sve što potražuje. Skandaloznost ove izjave je uvećana saznanjem da državni poreski organi niti su reagovali, niti planiraju da reaguju na ovaj vid poreskog kriminala SPC.

Zamislite naime da ste vi neko ko je u procesu restitucije, te da čekate povraćaj pet stanova. Država vam je do sada vratila jedan stan, pre tri godine, a sada čekate da vam vremenom budu vraćena i preostala četiri stana. Čim ste ušli u posed tog jednog vraćenog stana, koristite ga po svom nahođenju, za život, izdavanje, komercijalne delatnosti, onako kako vlasnik može i sme da koristi svoju imovinu. Porez ipak odbijate da platite. Na pitanje zašto, odgovarate da nemate nameru da plaćate porez, sve dok ne dobijete kompletnu imovinu nazad. Složićemo se, poreski organi vas ne bi previše blagonaklono gledali i sasvim je izvesno to da biste bili kažnjeni u skladu sa zakonom.

Što se SPC tiče, kazne nema. Nema čak ni opomene, kritike, niti bilo kakvog kritičkog osvrta državnih organa. Na tvrdnje iz vrha SPC da porez ne plaćaju zato što su decenijama bili bez imovine, niko iz državne vlasti i odgovarajućih službi ne reaguje, legitimizujući samovolju i postavljanje SPC iznad države i naroda. Zakoni koji se odnose na restituciju, kao ni poreski i drugi zakoni Republike Srbije, ne poznaju institut neplaćanja poreza od trenutka ulaska u posed, zbog toga što se nije bilo u posedu decenijama pre ulaska u posed. Ta vrsta nonsensa, ne bi se naravno ni mogla naći u zakonima ma koje ozbiljne države. Čak ni u slučaju poslovično neozbiljne države, kakva je Srbija, takva odredba se ne bi mogla naći u zakonima.

A ipak, odluka SPC se aminuje od strane državnih organa, bez pogovora. O šteti koja se na taj način čini čitavoj državi i njenim građanima, osim činovnika same SPC, država kao nominalni servis svojih građana, ne izjašnjava se. Ta šteta svakako nije mala, zanemarljiva, neznatna.

Prosečna vrednost godišnjeg poreza na zemljište je oko 15 evra po hektaru. U slučaju SPC, to znači da ova verska zajednica godišnje budžetu, odnosno građanima, uskrati oko 795 hiljada evra.

Prosečna vrednost godišnjeg poreza na nekretnine je oko 1,2 evra po kvadratnom metru. U slučaju SPC, to znači da ova verska zajednica godišnje budžetu, odnosno građanima, uskrati oko 57 hiljada evra.

Sve skupa, godišnje se odbijanjem plaćanja i prinudnom nenaplatom poreza na zemljište i nekretnine, budžetu Srbije od strane SPC uskrati oko 850 hiljada evra.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Ilustracije radi, tim novcem je moguće kupiti tri mamografa, ili dve magnetne rezonance ili čak 105 inkubatora za bebe, ili 170 ultrazvučnih aparata ili pak 17 ambulantnih vozila.

Državu izgleda ne zanima ništa od navedenog, uprkos proklamovanoj brizi za zdravlje građana, za natalitet, brigu o ranoj dijagnostici ili omogućavanju hitne medicinske pomoći najvećem broju građana.

Objašnjenja SPC, da je u pitanju ili zaparloženo zemljište, šume ili imovina na kojoj su decenijama nekorišćenja izgubili dobit (?!?), prolaze bez komentara nadležnih službi, uobičajenim principom „ako u javnosti ignorišemo problem, problema neće ni biti”.

Opravdanja SPC da su dobili mahom devastirane nekretnine, za koje ne mogu i da plaćaju porez i da ih renoviraju, teško piju vodu u stvarnosti u kojoj znamo da je SPC jedna od najprivilegovanijih zajednica u čitavoj državi. Ne samo da su najveći korisnici izuzetno velikih budžetskih sredstava koja se poklanjaju verskim zajednicama, već imaju i niz drugih privilegija, koje nisu zaslužene, nisu često čak ni zakonski utemeljene, a Ustavno su krajnje degutantne.

Naime, SPC iz budžeta, kao nevladina organizacija, prihoduje više od sedam miliona evra svake godine. Ni na koji način ne pravda ta sredstva, dobijena iz budžeta koji suštinski i ne puni. Za takozvanu „saradnju sa crkvama i verskim zajednicama”, iz budžeta Republike Srbije je za 2017. odvojeno preko milijardu dinara, odnosno preko 8 miliona evra. O doplatnim markicama za Hram Svetog Save i drugim, „pobočnim” davanjima za SPC, bolje je i ne počinjati.

SPC od države i od lokalnih samouprava, dobija redovno zemljište i drugu imovinu, za potrebe svojih besmislenih prikazivanja verske simbolike, bez ikakvog društvenog ili pak kulturnog značaja. Štaviše, bizarni krstovi gargantuovskih razmera, postavljani na sve više mesta širom Srbije, samo na morbidan način čine da država počne da izgleda kao jedno ogromno groblje. Državno zemljište, koje bi bilo moguće iskoristiti na daleko bolje, za celo društvo korisnije načine, tako se arči zarad sujetnog, nadmenog prikazivanja paradržavnosti i od zakona izdvojenosti jedne verske zajednice.

Nadalje, sveštenici iz budžeta Republike Srbije imaju plaćeno osnovno penzijsko i invalidsko, kao i zdravstveno osiguranje. To u suštini znači da država, odnosno građani koji pune budžet, poklanjaju sveštenicima, kojih SPC ima najviše, penzijsko i zdravstveno osiguranje, u koje oni sami nisu obavezni da ulože aposlutno ništa. Naravno, ukoliko žele više penzijsko osiguranje od osnovnog, slobodni su da uplaćuju razliku, ali običan građanin nema tu privilegiju i ako mu preko firme nije uplaćivano osiguranje, lako može imati tako česte rupe u osiguranju i nedovoljne uslove za penziju ili za zdravstveno osiguranje.

Paušalna davanja vernika posebna su stavka, koja na još jedan način demantuje kao patetičnu i zlonamernu, tvrdnju da je crkvi preskupo da plaća obnovu navodno devastirane vraćene imovine. Podsetimo i na to da u tu „devastiranu” imovinu spadaju i stanovi i lokali u Bulevaru kralja Aleksandra 17 i 20, na adresi Terazije 22, zatim Studentski trg 8 i mnoge druge. U terazijskom lokalu inače se nalazi luksuzna patrijaršijska prodavnica, poznata po prodaji akciznih markica, odnosno poreza oslobođenog alkohola.

U tu, kako kažu „devastiranu” imovinu i neupotrebljive, zaparložene poljane i šume, spada možda i Pribojska banja, u kojoj mileševski vladika Jelenko Mićević, poznat kao Filaret, uz pomoć Fonda za razvoj Srbije i državnog kredita, gradi hotel?

SPC nema novca? Crkva čije vladike imaju vozni park dostojan kakvog naftnog barona, ili šeika? Molim vas.

Vratimo se na trenutak na paušalna davanja vernika, od kojih SPC ostvaruje značajne, dabome neoporezovane prihode. Ako se držimo popisne cifre od oko 85% vernika SPC među građanima Srbije, možemo pretpostaviti da će se 85% novorođenih beba krstiti, da će 85% pokojnika biti opojano i da će 85% brakova biti sklopljeno po obredima SPC. Ako krajnje optimistično pretpostavimo da svaki od tih obreda košta u proseku oko 50 evra, svesni da je to žestoko potcenjivanje kapaciteta i prohteva sveštenstva, dolazimo do cifre od oko 8,8 miliona evra neoporezovanih prihoda za SPC.

Kada bi država odlučila da ove prihode oporezuje po stopi od makar 8%, društvo bi moglo postati bogatije za još dva mamografa, ili 125 ultrazvučnih aparata, jednu magnetnu rezonancu, 12 ambulantnih vozila ili čak 77 inkubatora za novorođenčad.

Koja i kakva to država se tako lagodno odriče takvih prihoda i takvih načina da pomogne većini svojih građana?

Sve u svemu, jasno je da je odbijanje SPC da plati porez na imovinu, kao i ćutanje države i njeno okretanje glave na drugu stranu, štetočinstvo koje nema premca. Crkva koja je bez veće galame propratila krađu oko milion evra iz patrijaršijske kase, lakonski odbija da se uopšte bavi porezom na imovinu koju dobija preko reda, u punoj vrednosti, direktnom restitucijom ili supstitucijom i u iznosima koji se mere desetinama hiljada hektara i kvadratnih metara.

Nije tu, međutim, kriva SPC u meri u kojoj je kriva država. Crkva može da bude bahata, nemoralna, zelenaška ili bilo kakva drugačija. Država koja je uprkos zakonima ne omeđuje u tom ponašanju, znatno je gora. Država koja se igra „simfonije” sa crkvom, može to u XXI stoleću činiti samo na štetu svojih građana, budžeta i civilizacijskih tekovina, iako to može biti na korist trenutne vlasti i njenih uskih, privremenih, sebičnih interesa.

Kao ateisti i antiteisti, pragmatično mi može biti drago što se bahatost SPC ispoljava i na ovaj način. Činjenica je to da je odijum prema takvom ponašanju sve izraženiji među sve većim brojem građana, pa i vernika. Nije mi međutim drago, kao čoveku, zato što moralne norme i empatija nadjačavaju snažno osećaj zadovoljstva time što se sva štetnost verskih zajednica prikazuje široj javnosti. Osećaj bliskosti sa malim, običnim čovekom, žrtvom tranzicije i nakaradnog sistema koji već decenijama unižava ljudsko dostojanstvo u Srbiji, tera me da se protiv ovakvih pojava oglašavam javno. Koliko god se gnušao ponašanja crkve, toliko više se gnušam i užasavam ponašanja države, koja ima sve alate i instrumente prinude u svojim rukama, a odbija da ih primeni.

Država, koju u nekim idealnijim okolnostima činimo svi mi, građani i državni organi, u Srbiji je pretežno predstavljena kao vlast, koja upravlja procesima i diktira ponašanje gotovo svih građana. Ipak, čak i tako (sve)moćna, ona odbija da na civilizovan, korektan i nadasve fer način reši jedno od osnovnih pitanja, koje je u temelju postojanja država još od njihovog pamtiveka. Naplata poreza, taj fundament države kao takve, u Srbiji je i dalje mesto obaveze za običnog građanina i neobavezna dosada, neprijatna misao koja se odagna zamahom ruke za crkvu.

Dok se to ne promeni i dok država ne postane servis svojih građana, ravnopravnih u očima zakona, neće nam biti bolje i nećemo krenuti ni za pedalj dalje iz moralne septičke jame u kojoj smo odavno zaglibili.

Autor: Marko Ekmedžić

Linkovi i reference:

  1. Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju
  2. Zakon o porezima na imovinu
  3. Zakon o crkvama i verskim zajednicama
  4. Zakon o vracanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama
  5. Uredba o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko i zdravstveno osiguranje za sveštenike i verske službenike
  6. Patrijaršijska prodavnica na Terazijama
  7. Da li je neplaćanjem poreza crkva stavila sebe iznad države?