Intervju sa Arminom Navabijem, osnivačem sajta Atheist Republic

Većina ljudi oko mene takođe nije naročito praktikovala verske obrede. Ja sam ipak želeo da se baš-baš pobrinem da nikako ne završim u paklu. To je večito mučenje.

Armin Navabi je osnivač sajta i FB stranice Atheist Republic (Ateistička Republika, atheistrepublic.com). U pitanju je jedna od najpopularnijih FB stranica, koja se susreće sa neprekidnim cenzurisanjem sadržaja i povremenim gašenjima od strane FB administracije. Armin je rođen u Teheranu (Iran) i odgajan je kao musliman. Sada je bivši musliman i ateista koji živi u Vankuveru (Britanska Kolumbija, Kanada). Evo njegove priče.

Skot Jakobsen (Scott Jacobsen, u daljem tekstu SJ): Pa, da počnemo, popričajmo o tvom poreklu da bi priča dobila svoj okvir. Bio si aktivni, praktikujući musliman, Sada si bivši musliman. Šta se tu desilo?

Armin Navabi (u daljem tekstu AN): Rođen sam u Teheranu, u veoma liberalnoj porodici, koja je bila muslimanska po imenu, ali ne toliko i po posvećenosti obredima. Ipak, ja sam se ozbiljno posvetio veri kada sam krenuo u školu. Ono što se dogodilo je to da još od ranog detinjstva, imao sam strah od toga da ću završiti u paklu. Pakao je zaista užasavajući. Je l’ tako? Većina tome nije pridavala posebnu pažnju. Ja ipak jesam, vrlo ozbiljno. Većina ljudi oko mene takođe nije naročito praktikovala verske obrede. Ja sam ipak želeo da se baš-baš pobrinem da nikako ne završim u paklu. To je večito mučenje. Većina je brinula o karijerama, ocenama, narednim žurkama i tako dalje. Kao da niko nije brinuo o stvarnoj mogućnosti da zauvek gori. No ipak, verovali su da je to stvarnost. I tako, meni je delovalo da bi to trebalo da bude najveći prioritet među stvarima koje valja izbeći. Zar ne? Učitelji u školi su nas učili da su deca nedužna. To je drugačije od onoga čemu, na primer, hrišćani uče decu. U islamu, ne rađate se sa praroditeljskim grehom. Nedužni ste sve dok ne dođete do doba razuma. Za devojčice, ta granica se dostiže sa 9 godina, a za dečake sa 15. To znači da ste potpuno čisti i bezgrešni dok kao dečak ne napunite 15 godina, je l’ tako? I tako, pomislio sam, „Šta je sa samoubistvom? Samoubistvo je takođe greh, ali nema greha za dečake pre 15. godine?” Tako, na osnovu onoga čemu sam učen, zaključio sam da ako izvršite samoubistvo pre 15. godine, niste kao dečak počinili greh. Tako možete biti sigurni da ćete svakako ići u raj. Meni je to delovalo kao rupa u sistemu! Je l’ da? Osećao sam kao da sam pronašao rupu u sistemu. Čudilo me je kako to da više ljudi nije koristilo rupu. Pitao sam verske učitelje za mišljenje, da bih bio siguran da nisam nešto propustio. Ako se ubijem pre nego što napunim 15 godina, idem li svakako u raj? Jedini razlog koji su mi dali zbog čega to ne bi trebalo da se uradi je to da ako zaslužiš odlazak u raj, možeš zaslužiti raj višeg reda. Ali, mislio sam se, koga je briga za gornji ili donji raj ili elitni raj? Možeš da izbegneš pakao. I sa 12 godina, iskočio sam kroz prozor škole.

SJ: Oh, zaboga.

AN: Da. Nisam baš bio uspešan u tome. Sedam meseci sam proveo u invalidskim kolicima. Polomio sam levu ruku i imao frakturu kičme. Jedini razlog zbog čega to nisam ponovo pokušao je bilo to što sam video šta sam time učinio roditeljima. Po prvi put u životu sam video mog oca kako plače. Mama je dolazila u bolnicu. Razmišljao sam, „OK, biću ozbiljan. Nema više grehova. Moliću se.” Tako, počeo sam da postim za Ramazan. Nisam gledao u devojčice. To je bio i najteži deo. I premda sam poštovao sve obrede, video sam da se moji roditelji ponašaju neislamski. Nisu se molili. Pokušavao sam da ih nateram da stvari uzmu za ozbiljno. Nervirali su me. U Iranu, kao i mnogi drugi, ja sam takođe gledao puno američkih filmova. Svi ti ljudi na TV-u, mislio sam, ima da odu u pakao. To mi je delovalo tako nepravedno.

SJ: Da li bi rekao da je „nepravednost” koncepta „pakla” pomogla da kreneš drugim putem?

AN: Želeo sam da proučim druge religije, da bih razumeo šta to nije u redu sa njima. Možda su nalik na islam i imaju zapravo ista pravila? Zbog čega rade toliko grešnih stvari? Možda, pomislio sam, i neće ići u pakao. Tako sam počeo da izučavam istoriju religija. Kada sam počeo da izučavam religije, postalo je potpuno očigledno da se sve menjaju i evoluiraju kroz istoriju. Sve više je počinjalo da mi izgleda da su sve izmišljene, maštarije. Izgledalo je da su samo politička oruđa i deo širih strategija. Sve religije su ličile jedna na drugu, uz dodatak mešavine lokalnih kultura. Pomislio sam, „Šta ako je sve ovo samo izmišljeno?” Razlozi za izmišljanje religija su se tako lako postavljali pred mene. Počeo sam da paničim i pomislio sam da idem pravo u pakao. I zato sam se molio Bogu. Nikada ranije nisam ništa od toga dovodio u pitanje. Samo sam sve prihvatao. „Zašto? Zašto samo prihvatam sve to?”, pitao sam se. Molio sam se i molio, plakao sam i plakao. Stalno sam govorio, „Bože, ne želim da budem ateista. Ne želim da idem u pakao. Bilo šta sem toga. Bilo šta!” Vremenom sam ipak postao ateista. Kada se to dogodilo, nisam znao nijednog drugog ateistu, pa sam mislio da sam možda poludeo i da drugi ljudi možda vide nešto što ja ne vidim. Tada sam već uveliko studirao. Poverio sam se dvojici prijatelja, prvim ljudima sa kojima sam govorio o tome zbog čega mislim da je sve oko religija izmišljotina. I sami su ubrzo postali skeptični nakon našeg razgovora. Pomislio sam da može biti da ja i nisam lud, pa sam napravio onlajn grupu. Do tada, nisam znao za mnogo ateista. Zato sam još pre Fejsbuka, načinio grupu za persijske ateiste. Gomila ljudi se pridružila! Nisam prosto mogao da verujem! Bilo nas je zaista tako mnogo! To me je i navelo da sve učinim internacionalnijim sa Ateističkom Republikom. Sada je to najveća ateistička stranica na svetu, sa više od 1,6 miliona pratilaca širom sveta. Bio sam uistinu iznenađen. Mislio sam isprva da smo sami. Od tada je prošlo gotovo 12 godina, ali čak i sada, u Eri društvenih mreža, postoji mnoštvo ateista koji dolaze na naše onlajn grupe i kažu nešto kao, „Hej! Ja sam ateista iz Manile. Ima li ateista u Manili?” Uvek se iznenade time koliko je ateista u njihovoj okolini. Sada su već podrška jedni drugima. To je jedna zaista dobra zajednica.

SJ: Šta je to što ljudi mogu učiniti da pomognu ateistima koji su bivši muslimani, da postanu otvoreni i aktivni građani?

AN: Dajte im pravo da se čuju. Sada, posebno sa antimuslimanskim predrasudama, ljudi misle da ne bismo trebali da privlačimo pažnju na bilo koga i bilo šta što je protivno islamu. Beže od toga jer ne žele da ih neko označi kao „ljude sa predrasudama”. Time se ipak zatvaraju usta i bivšim muslimanima. Kao i muslimanima, bivšim muslimanima je takođe potrebna podrška. Zatvaraju se usta manjini unutar manjine.

SJ: To sam već čuo od Marjam Namazi (Maryam Namazie). Veoma je deskriptivno kao fraza. Da li bi mogao da kažeš onda da je u pitanju oblik dvostrukog progona?

AN: Svi smo mi samo ljudi. Samo zato što smo bivši muslimani, ne znači da je davanje podrške nama, zapravo antimuslimanski čin. Ako muslimane progone nemuslimani, potrebna im je podrška. Ako nemuslimane progone muslimani, njima je takođe potrebna podrška. Je l’ tako? Bivši muslimani koji žive ovde, veruju da je ovo zemlja slobode i da će ovde pronaći liberale koji će ih podržati. Stvar je u tome što su skrajnuti i stišavani. Želimo da pokažemo da je tim ljudima podrška potrebna i bez da se posmatraju kao antimuslimani. Najlakši način za to je da im se dozvoli da govore i da podele svoje priče. Čak i ako oni kritikuju islam, to i dalje nije licemerno i ne nosi predrasude.

SJ: Na koji način, po tvom mišljenju, liberali mogu da podrže ateističku zajednicu, posebno zajednicu bivših muslimana?

AN: Pozovite ih na vaš podkast, blog, YouTube kanal, događaj, neka dođu i podele svoje priče, neka ih drugi posmatraju kroz izbore koje su kao ljudi načinili. Kada kažete, „Islam vrši represiju nad ljudima”, neki ljudi mogu da pomisle da to nije istina. Ali onda kada ljudi ispričaju svoje stvarne priče, drugima će biti lakše da povežu tačkice. Neki bivši muslimani moraju da dođu ovde, samo zato što su bili aktivisti u muslimanskim zemljama. Reskiraju sopstvene živote. Izuzetno je bitno prepoznati to. Levica ih odbacuje, zato što veruje da treba osuditi svakoga ko govori protiv islama. A smešna stvar je to da oni pravi rasisti i ljudi sa predrasudama, targetiraju sve ljude koji dolaze iz islamskog sveta, bez obzira na to u šta veruju ili ne veruju, a da pri tome čak i nemaju problem sa islamom kao ideologijom. Ne vole vas samo zbog toga odakle dolazite. Tako vas odbacuju i ekstremna levica i ekstremna desnica. Ovo valja dobro zabeležiti – kada govorimo o islamu, ne govorimo o ljudima. Govorimo o ideologiji. Kada pričamo sa nekim i ne slažemo se oko ekonomije ili oko neke naučne teme, taj neko to neće doživeti uglavnom kao lični napad, ali kada se priča o religiji, a posebno islamu, onda se to odjednom proglašava za predrasudu. To se odmah doživljava kao lični napad. Pre svega, to znači da ne prepoznaju one koji zaista jesu nosioci predrasuda, a kojima se samim tim daje prilika da postanu još glasniji. Kao drugo, ako ne smete da dovodite u pitanje nečiju ideologiju, jedini koji će smeti o tome da govore su upravo nosioci predrasuda. Iz jednačine sklanjate diskusiju. Sklanjate ljude koji ne mrze muslimane, već žele da sa njima civilizovano diskutuju. Nadam se da će se to promeniti i nadam se da ćemo početi da imamo bolje diskusije o samoj religiji.

SJ: Hvala ti mnogo na odvojenom vremenu, Armine.

Originalni članak: https://conatusnews.com/interview-armin-navabi-atheist-republic/

Originalni intervju na engleskom jeziku je urednički sređen radi bolje čitljivosti; prevod na srpski jezik je prilagođen domaćim čitaocima i pretrpeo je manja uređivanja.

Autor: Skot Jakobsen (Scott Jacobsen)
Preveo i uredio: Marko Ekmedžić