Napad kreacionista – opet!

Izvor: Peščanik.net, 09.05.2017. “Napad kreacionista – opet!”

Ovaj trenutak možemo smatrati prelomnim – ili ćemo ponuditi obrazovanje koje se zasniva na savremenim naučnim temeljima, ili ćemo odabrati put unazad ka retrogradnim, nenaučnim, biblijskim vizijama sveta.

Biljana Stojković

Verovali ili ne, razum u Srbiji 21. veka ponovo vodi bitku sa vračima, vidovnjacima, šamanima, propovednicima, kvazinaučnicima, neinformisanim sveznalicama i raznim likovima takve sorte. U eri svemirskih putovanja, otkrivanja novih solarnih sistema, prodiranja u tajne subatomskih čestica, razotkrivanja najsićušnijih mehanizama molekulske mašinerije života, pronalaženja novih bioloških vrsta u najekstremnijim staništima na planeti Zemlji i, sve u svemu, intenzivne akumulacije neverovatnih otkrića za koja možemo da zahvalimo samo i isključivo nauci, pomislili bismo da smo inkviziciju uperenu ka satiranju nauke u školama ostavili daleko za sobom. U Srbiji nas, međutim, svako-malo nanovo iznenadi povampirenje čudnovatih likova sa još čudnijim ambicijama.

Krenimo ispočetka. U četvrtak, 4. maja, u javnosti se pojavila nekakva „Peticija za reviziju izučavanja teorije evolucije u našim školama i na fakultetima“ (pdf). Zapravo, javnost je za Peticiju saznala tek nakon što je ona poslata Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Odboru za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj Skupštine Srbije, Predsedništvu SANU i Senatima svih univerziteta u Srbiji. Povod za najnovije pokretanje kreacionista u Srbiji jesu aktivnosti prosvetnih vlasti i stručnih zavoda u pravcu osavremenjivanja nastave u našim školama, pod čim se prevashodno misli na usaglašavanja nastavnih planova i programa sa usvojenim strategijama obrazovanja. Ovaj trenutak možemo smatrati prelomnim – ili ćemo ponuditi obrazovanje koje se zasniva na savremenim naučnim temeljima, ili ćemo odabrati put unazad ka retrogradnim, nenaučnim, biblijskim vizijama sveta.

Naši kreacionisti, međutim, tvrde da nisu kreacionisti! Iako na brojnim mestima u peticiji pominju inteligentnog tvorca, biblijsko shvatanje nastanka života i naširoko kritikuju nezainteresovanost nauke za religijska pitanja, na čudne načine oni se, ipak, odriču boga (ne toliko u samoj peticiji koliko u naknadnim intervjuima). Korene ove čudne bog-ne-bog koncepcije možemo pronaći u istoriji kreacionističkog pokreta. Prvobitni pokreti, nastali u ruralnim područjima juga i srednjeg zapada SAD-a, bili su otvoreno biblijski. To je podrazumevalo negiranje svake nauke, otpor prema uvođenju nauke u obrazovanje i, konačno, izričit zahtev da se zabrane određene oblasti nauke (pre svega evoluciona biologija) u školama. Ideja vodilja kreacionista bila je izjava Martina Lutera da je „Razum je najveći neprijatelj vere… Ko želi da bude hrišćanin neka zaboravi na razum”. Ovo je obeležilo obrazovnu politiku SAD sve do polovine 20. veka. Tek 1968. godine, Vrhovni sud SAD stavlja van snage zabranu učenja o evoluciji u školama, a 1987. godine konačno iznosi stav da nastava iz kreacionizma u državnim školama predstavlja kršenje prvog amandmana o razdvojenosti religije i države, jer je kreacionizam religijska ideja koja nema veze sa naukom. Dodatno, napredak nauke nije se mogao zabašuriti, a korist civilizacije od naučnih istraživanja bila je prevelika da bi se to olako oklevetalo i negiralo. Kako u svojoj knjizi navode Barbara Forest i Pol Gros, banalnost kreacionističkih argumenata postala je tolika da su i slabo naučno edukovani novinari uspevali da ih uspešno raskrinkraju i ismeju.1

Vilijam Pejli

Postalo je jasno da je došlo vreme za evoluciju samog kreacionizma. Novi pristup načelno se zasnivao na tvrdnji da kompleksnost sveta sama po sebi predstavlja dokaz da svet i život nije mogao nastati prirodnim procesima, već je morao postojati neki inteligentni dizajner koji je sve to napravio. Zapravo, bio je to povratak na stare ideje tzv. prirodne teologije, po kojima sama priroda jeste argument za postojanje tvorca. Među najpoznatijim kreacionističkim argumentima nalazi se onaj o časovničaru, koji je formulisao Vilijam Pejli, s kraja 18. veka. Ukratko, ako vidite složenost jednog časovnika, sve njegove zupčanike, federe i šrafove, jasno vam je da je to mogao sklopiti samo inteligentni časovničar. Po analogiji, ako u prirodi vidite složenost (npr. neki organ kao što je oko životinje, ili strukturu univerzuma), morate nužno zaključiti da je to delo inteligentnog tvorca. Postepena evolucija ovakvih sistema, koja bi se odvijala po prirodnim zakonima, nije prihvatljiva za kreacioniste budući da, kako oni smatraju, ukoliko nedostaje jedan jedini delić u satu ili u oku kičmenjaka, ta mašina i taj organ neće biti funkcionalni. Evoluciona biologija je uspešno osporila ovaj kreacionistički „argument po dizajnu“ pokazavši da i u sadašnjem živom svetu postoje fotosenzitivne strukture veoma različitih složenosti koje, iako jednostavnije od kičmenjačkog oka, uspešno obavljaju funkciju vida. Savremena molekularna biologija razvića odgonetnula je sve evolucione promene u genetičkom materijalu i molekulskim mehanizmima, koji su omogućili postepeno usložnjavanje ove strukture. Kako za oko, tako je i za druge organe rekonstruisana „istorija porekla“ i postepena evolucija – počevši od molekula do makronivoa.

Značajna prekretnica u podizanju uspeha kreacionističkog pokreta u celom svetu desila se 2001. godine kada je poznati kreacionista Filip Džonson objavio dokument pod nazivom „Klin“ (engl. Wedge) u kom je najavio novu strategiju kreacionista u borbi protiv nauke. Da bismo razumeli koliki je bio značaj ovog dokumenta moramo se prvo osvrnuti na to šta je postao centralni fokus novog kreacionističkog napada – a to je sama srž nauke! Najmanje dve stvari u nauci sačinjavaju njenu okosnicu. Prvo, nauka se zasniva na tzv. metodološkom naturalizmu koji podrazumeva da se objašnjenja prirodnih fenomena moraju tražiti u prirodnim mehanizmima. Za tako nešto potrebno je dobro poznavanje zakona fizike i hemije, kao i svih bioloških procesa koji se na njima zasnivaju. Ne mora se posebno ni naglašavati da naučna metodologija izričito zahteva da sva ponuđena objašnjenja nekog fenomena moraju biti proverljiva, čime se obezbeđuje da ona budu ili prihvaćena ili odbačena. Svako objašnjenje (hipoteza) koje bi u sebe uključilo pozivanje na natprirodno (tvorac, bog, bogovi, boginje, dizajner) nije proverljivo, ne može biti opovrgnuto i samim tim ne može biti naučno.

Filip Džonson

Drugi temelj svake prirodne nauke je sledeći: prirodni zakoni koji funkcionišu danas na Zemlji i u svemiru, jesu isti zakoni koji su funkcionisali i u prošlosti, od kada je univerzum začet. Današnja nauka ovo veoma dobro poznaje. Na primer, savršeno nam je jasno na koje načine mala promena kiselosti ili temperature u medijumu može promeniti afinitet za interakciju između dva molekula, kakve hemijske veze se mogu formirati i kakve se molekulske strukture mogu stvoriti u različitim fizičko-hemijskim uslovima. Odlično razumemo na koje se načine genetička informacija „prevodi“ u osobine organizama, zbog čega i kakvim molekulskim procesima životna sredina može uticati na razviće svojstava jedinke… Takvih primera je bezbroj u svakoj oblasti nauke.

Imajući u vidu detaljno poznavanje prirodnih procesa, nauka može da „radi“ u dva pravca. Prvi je prediktivan, što podrazumeva mogućnost da se predvidi na koji način će se prirodni sistemi menjati. Na primer, postoje jasne projekcije o budućnosti naše planete u uslovima globalnih klimatskih promena, uključujući i mogućnost da procenimo buduća kretanja samih klimatskih promena. Ili, na osnovu analize brojnosti i genskog fonda različitih vrsta životinja i biljaka, mogu se napraviti projekcije o njihovoj budućnosti, stepenu ugroženosti i merama zaštite. Tu mogućnost imamo zato što poznajemo evolucione mehanizme genetičkih promena u populacijama, a razumemo i zakonitosti ekoloških procesa uključenih u populacionu dinamiku.

Drugi pravac u kom nauka, poznajući prirodne procese, može da funkcioniše jeste rekonstrukcija prošlosti. Takav pristup imaju sve nauke, a najizraženiji je, na primer, u astronomiji i astrofizici kada se izučava postanak svemira, planeta i čestica, kao i, naravno, u evolucionoj biologiji koja analizira postanak i evoluciju živog sveta. U pitanjima postanka života, evoluciona biologija se oslanja na fizičku hemiju, biohemiju, geohemiju i molekularnu biologiju, budući da je nastanak prvih rudimentarnih bioloških sistema podrazumevao prebiotičke molekulske interakcije i njihovo postepeno usložnjavanje. Rekonstrukcija postepene evolucije biološke raznovrsnosti živog sveta uključuje u sebe znanja genetike, molekularne biologije razvića, paleobiologije (fosile), uporedne anatomije, ekologije i, zapravo, sve oblasti biološke nauke.

Vratimo se sada na kreacionistički projekat „Klin“. Njegova suštinska ideja jeste pravljenje epistemološke pukotine između empirijskih podataka prirode i prirodne filozofije koja u sebe uključuje oba gorenavedena principa. Drugim rečima, to je tendencija da se obore temelji nauke na oba fronta. Prvi bi se oborio tezom da objašnjenja o prirodi mogu biti arbitrarna – i prirodna i natprirodna. Udar na drugu naučnu premisu jeste stav da sadašnji zakoni prirode nemaju nikakve veze sa onima od ranije. Na ovaj način, uvođenjem principa da je baš sve moguće i prihvatljivo, otvara se široko polje za maštovite projekcije o čemu god i kako god želite, jer ionako niti možete niti morate testirati svoje pretpostavke i objašnjenja. Nauka je u potpunosti relativizovana pa, stoga, jedan čvrst empirijski dokaz postaje jednako relevantan kao i ideja o tome da su nekada postojali zmajevi koji bljuju vatru, ili hiljadugodišnji metuzalemi u društvu sa dinosaurisima.

Ukoliko ozbiljnije promislimo o razlozima za projekat „Klin“ jasno je da je on bio nužan za kreacionizam. Naime, čvrsto utemeljena i proverena objašnjenja o postanku i evoluciji života (ili svemira) ne ostavljaju prostora za nekakvog kreatora, ma koliko inteligentan on bio. Tačnije, on uopšte nije nužan da bismo razumeli svet oko sebe. Nauku bogovi ne zanimaju! Tek kada nauku relativizujete i ignorišete sve što nauku formira, prostor za bogove otvara se sam od sebe. Pukotina između činjenica prirode i naturalističkih objašnjenja postaje polje za mistične, religijske manipulacije.

Radmilo Rončević

Da se razumemo, ovakav udar na nauku ne može poljuljati samu nauku. Van naučnih principa ne postoji način da išta razumete, saznate i primenite u praksi. Toga su svesni čak i naučnici koji jesu kreacionisti. U svom radu po institutima oni odlično primenjuju naučnu metodologiju i mogu produkovati sjajne radove i naučne zaključke. Ali, kada se zapitaju o postanku, poreklu ili evoluciji, svi naturalistički principi naprasno padaju u vodu i prizivaju se nekakvi čudnovati mehanizmi, nepoznati stvoritelji i mistična inteligentna bića. Prava opasnost od kreacionista leži u uticajima kojima oni teže u obrazovanju. Oblikovanje sistema mišljenja i razumevanje sveta kod dece zavisi upravo i isključivo od načina na koji im se taj svet prezentuje. Izbacimo li razum, logiku, kritičko zaključivanje o prirodnim činjenicama i fenomenima, dobićemo buduće građane za koje je svet velika enigma, a sve njihove probleme rešavaju natprirodna bića ili nešto najbliže njima – npr. vladari.

A šta o svemu ovome misle naši aktuelni kreacionisti? Za početak, ja nisam sigurna da oni uopšte razumeju šta je nauka i na kakvim temeljima ona počiva. Kod njih je strategija „klina“ nekako inherentna. Hoću reći, znak jednakosti između naturalizma i misticizma je podrazumevan i neupitan. Pored toga, Peticija koju su napisali jasno govori o tome da oni biologiju ne znaju, a rekla bih da ni sa hemijom ne stoje baš najbolje. Na osnovu pogrešnih znanja i poluinformacija, autori peticije prvo konstruišu svoje viđenje evolucionog procesa smatrajući ga ispravnim tumačenjem teorije evolucije. Potom, na osnovu tako iskrivljene slike, pucaju iz različitog oružja kako bi oborili sopstvenu viziju teorije evolucije. Ovo čak nije ni podla logička pogreška budući da „argument strašila“ podrazumeva da oni koji napadaju ipak moraju savršeno razumeti o čemu zapravo govore. Pokušaću da u kratkim crtama opišem gde se nalaze problemi u objašnjenju koje nam pružaju potpisnici Peticije.

Prvi problem na koji nalećemo tiče se postanka života. Tu neminovno dolazimo do molekula na kojima počiva život. Prema autorima peticije, to bi prvobitno morale biti aminokiseline. Da li iz nerazumevanja ili neinformisanosti, ovde se navodi da se ne zna kako su ovi molekuli mogli nastati iz neorganskih molekula. Isto, po njima, važi i za monomere drugih biomakromolekula – RNK i DNK. Naučna literatura, počevši od kasnih 50-ih godina prošlog veka, pokazuje da nastanak brojnih malih organskih molekula uopšte nije težak. Eksperimenti prebiotičke hemije u poslednjih nekoliko godina došli su do podataka da serijom hemijskih reakcija između vodonik-sulfida i cijanovodonika, uz UV energiju i katalizu uz pomoć različitih metala, nastaju prekursori svih monomera biološki važnih molekula – od masnih kiselina i aminokiselina do azotnih baza koje ulaze u sastav RNK i DNK. Konačno, već dugo se zna da brojni meteoriti, poznati pod imenom ugljovodonični hondriti, sadrže mnoštvo ovih organskih molekula, uključujući i svakakve šećere. Dakle, prebiotička kuhinja izgleda radi i u svemiru!

Ljiljana Čolić

Istraživački programi u oblasti prebiotičke hemije posebno se bave načinima na koje su ovi mali molekuli mogli biti povezivani u polimere (formiranjem kovalentnih hemijskih veza) i samim tim formirati inicijalne, biološki funkcionalne molekule. Danas znamo da je to sasvim moguće uz, opet, neorgansku katalizu i dodatnu spoljašnju energiju koje nije nedostajalo na ranoj Zemlji (kako nam kaže geohemija). Kombinacije i procesi koji se testiraju veoma su različiti. Opšti zaključak, sasvim u liniji sa evolucionom teorijom, podrazumeva da su prvi molekulski sistemi morali biti veoma jednostavni i da nisu bili sposobni za mnogo toga bez čega današnje organizme ne možemo ni zamisliti. Osnovni metabolizam zasnovan na neorganskoj katalizi i rudimentarno kopiranje malenih informacionih kompleksa bilo je sve što su oni mogli. U nauci postoji apsolutni konsenzus oko toga da su ovi prvi sistemi bili zasnovani na RNK molekulu. Otkriće s početka 80-ih godina prošlog veka (za koje je dodeljena Nobelova nagrada 1989. godine) da su RNK molekuli sposobni ne samo da se kopiraju, već i da obavljaju ono što danas uglavnom rade proteini – funkciju enzima, definitivno je donelo potvrdu hipoteze tzv. „RNK sveta“. Zanimljivo je da smo od tog vremena pronašli mnoštvo takvih RNK molekula (ribozima) u današnjim živim bićima. Ove molekulske relikte drevnih vremena nazivamo „molekulskim fosilima“.

Evolucionu tranziciju ka složenijim sistemima i postepeni prelazak na nama danas poznatu molekulsku mašineriju pratio je, naravno, veliki broj nadovezujućih događaja. Postoji mnoštvo hipoteza o nastanku genetičkog koda i ulasku proteina u genetičke sisteme, koje se intenzivno testiraju u biohemijskim i biofizičkim laboratorijama širom sveta. To je trenutno neverovatno uzbudljiva oblast nauke, a podaci koji nam pristižu brojni su i fenomenalni koliko i oni koje dobijamo iz svemira (npr. o gravitacionim talasima ili novim sunčevim sistemima). Konačan prelazak na DNK kao glavnog nosioca genetičke informacije nije prevelika misterija budući da i danas imamo genetičke sisteme (viruse) koji to veoma uspešno rade.

Za naše kreacioniste, svi ovi naučni podaci potpuna su nepoznanica, zbog čega valjda i tvrde da se o tome niti šta zna niti će se ikada znati. Neinformisanost, međutim, nije ovde osnovni problem. Polazeći od arhaičnog Pejlijevog argumenta, kreacionisti ne mogu prihvatiti postepenost – sve je moralo biti stvoreno odmah, odjednom i u formi kakva postoji sada! To je zapravo osnovni kamen spoticanja u shvatanju i prihvatanju evolucije.

Naredni antievolucioni argumenti, koje naši kreacionisti navode u svojoj Peticiji, definitivno pokazuju sramno nepoznavanje genetike, populacione genetike i biologije uopšte. Već od samog objašnjenja šta su to mutacije, moglo se pretpostaviti da će čitava stvar u razlaganju „argumenta“ krenuti nizbrdo. Posebno naglašena (boldovana) rečenica da „Mutacija podrazumeva oduzimanje, a ne dodavanje genetičke informacije“ strahovita je sama po sebi. Čak bi i lekar, koji je genetiku slušao samo na prvoj godini studija, morao znati da postoje i insercije, duplikacije, aneuploidije, poliploidije – mutacije koje povećavaju količinu genetičkog materijala. Totalna zbrka u povezivanju mutacija i prirodne selekcije, podstaknuta nepoznavanjem populacione genetike, dovodi ih do zaključka da ništa od svega toga ne može uzrokovati evoluciju. Koliko se može videti, nisu upoznati ni sa molekularnom biologijom koja nam je odgonetnula na koji način male promene u regulatornim genima razvića mogu dovesti do velikih fenotipskih efekata i značajnih modifikacija u strukturama i građi čitavih tela. Na osnovu ovakvih mutacija, danas možemo na molekulskom nivou opisati evolucione procese u nastanku sasvim različitih telesnih sklopova savremenih životinja od jednog zajedničkog pretka.

Veliki broj „argumenata“ iz Peticije odnosi se na optužbe da evoluciona biologija falsifikuje i montira dokaze. Drugim rečima, evolucioni biolozi lažu! Fosile nekada živih organizama smo, po njihovom uverenju, izmislili kako bismo obmanuli javnost i uverili je u realnost procesa evolucije. Ujedno, kreacionisti besramno ignorišu na desetine do sada pronađenih fosila prelaznih oblika između velikih grupa životinja (npr. kod kičmenjaka između riba i vodozemaca, vodozemaca i gmizavaca, kao i gmizavaca prema pticama i sisarima). Posebno su zabrinuti za postojanje fosilnih nalaza vrsta hominida, naših daljih i bližih predaka, koje savremeni paleoantropolozi pronalaze gotovo svakodnevno širom sveta.

Vrhunski argument o lažljivosti evolucionih biologa, nezaobilazan u svakoj kreacionističkoj literaturi, jeste nesrećna Hekelova koncepcija da je „ontogeneza rekapitulacija filogeneze“. U prevodu, Hekel je tvrdio da se evolucija ka složenijim organizmima odvija tako što se na poslednje stadijume razvića predačke grupe dodaje neki novi, složeniji stupanj razvića. Iako je Hekel bio evolucionista, njegova koncepcija uopšte nije darvinistička, niti je ikada bila prihvaćena u mejnstrim evolucionoj teoriji koja tradicionalno naleže na darvinizam. Nesreća u celoj ovoj stvari leži u tome što Hekel zaista jeste malo montirao i falsifikovao slike embriona na osnovu kojih je želeo da učvrsti svoju tezu i, dodatno, što su se te slike zaista pojavljivale u nekim evolucionim knjigama pre više desetina godina. Pojavile su se, nažalost, i u davnim udžbenicima biologije u našoj zemlji. Iako se u ozbiljnoj evolucionoj literaturi odavno više ne mogu pronaći Hekelovi embrioni, kreacionisti taj greh nikada neće zaboraviti. On im služi kao vrhunski dokaz pokvarenosti i kriminalnih aktivnosti evolucionih biologa.

Ernst Hekel

Konačno, potpisnici ove Peticije optužuju evolucione biologe da svoju lažnu nauku promovišu „iz ličnih i globalističkih razloga“ i da ih neki nedokučivi centri moći u tim naporima zdušno finansiraju. Teze o stranim plaćenicima koji rovare po nacionalnim interesima, a ujedno kroz promociju svog ateizma ugrožavaju religijsko jedinstvo i tradicionalni moral, previše su poznate i mučne da bih ih na ovom mestu komentarisala.

Naučna zajednica Srbije ponovo će snažno reagovati na kreacionističke napade. U tome su složne sve naučne i obrazovne institucije. Ne radi se ovde samo o odbrani teorije evolucije već i drugih oblasti nauke. Znamo, doći će i po njih! Naposletku, radi se o očuvanju zdravog razuma. Država Srbija je sekularna i takva mora ostati.

Autori: Biljana Stojković

%d bloggers like this: