Intervju sa Bobom Živkovićem

Niko ne čeka samo da ti dođeš i da mu izneseš neki podatak i da on kaže „u, majku mu, od sad verujem u nauku, više ne verujem u duhove i zombije“. Nikoga nećeš promeniti.

Dobar dan Bobe.

Veče je.

Veče, veče, veče. ‘Aj’mo prvo pitanje, Star Wars ili Star Trek, i zašto baš Star Wars?

I jedno i drugo. Protiv Ane Karenjine, protiv Srpskog filma. Znači, bilo koji film u kome ima mašte, u kome ima marsovaca, u kome se ne bave idiotima, u kojima oni nisu glavna tačka, nego je maštanje i lupetanje glavno. Da se razvije ideja, mašta, san. Protiv toga se baviš socijalnom politikom i našim konjima.

Odrastao si u, donekle, svešteničkoj porodici, koja nije bila u tom pogledu konvencionalna ili stereotipna. Koliko je to oblikovalo tvoje (ne)verovanje i pogled na religiju?

Ja baš mislim da je porodica bila konvencijalna i stereotipna za ono vreme a ne za ovo novo hrišćanstvo danas. To je bila porodica u kojoj je deda, sveštenik, kada ga pitaju šta se nosi za šest meseci na grob, na ne znam šta, da li se služi vino i crno ili belo, da li tamo na grobu ili pred kućom. Onda sveštenik kaže „ponesite mu kokakolu“, pa se mi zgledamo da nije izlapeo, da ga nije uhvatila demencija. Onda on kaže „ljudi, AKO ima nečega i ako on vas vidi, njemu je važno što ga se vi sećate, baš ga briga da li pijete crno ili belo vino, na groblju ili kod kuće, to ga neće ni malo povrediti“. Tako da sam odrastao negde gde je bila poštovana suština, a ne forma, i od strane samog sveštenika, a i nas koji smo ga pratili, koji smo učili od njega. Deda je držao časove iz marksizma, do te mere je bio opšte obrazovan. A ja opet nemam, nisam imao predstavu o bibliji do svog vrlo matorog uzrasta, kad sam sam počeo da čitam. Toliko on nas nije maltretirao sa tim. Tako da, nekad je to bilo razumno, nekad su najinteligentniji i najpametniji ljudi išli u sveštenike, jer druge škole i nije bilo, a danas ko ide to samo nebo zna.

Veliki broj ljudi te je upoznao kao genijalnog ilustratora dela fikcije, fantazije, naučne fantastike, magijskih svetova. Koje je stvarno mesto magije i fantazije u svetu Boba Živkovića?

Ne mogu da verujem koliko me nervira to da novinar ima pitanja, a ja nemam napisane odgovore. I onda ti čitaš…

Je l’ ti lakše da ti pošaljem, da napišeš?

Neću, nerviram se. A, uhm, ko, jes…, nije lakše. Kaž… šta beše, šta si pitao?

Veliki broj ljudi te je upoznao kao genijalnog ilustratora dela fikcije, fantazije, naučne fantastike, magijskih svetova. Koje je stvarno mesto magije i fantazije u svetu Boba Živkovića?

Vrlo kompleksno pitanje. Prvo, ozbiljna priča, socijalna priča, rasprava između mene i tebe, tvoja rasprava sa celim svetom ne može nikom promeniti mišljenje. Niko ne čeka samo da ti dođeš i da mu izneseš neki podatak i da on kaže „u, majku mu, od sad verujem u nauku, više ne verujem u duhove i zombije“. Nikoga nećeš promeniti. Kad odrtaviš, jedino da te nešto udari u glavu pa da ti možeš da shvatiš, ali u principu ni onda ne verujem da se ljudi menjaju. Ne postoji uticaj na matore. Može se uticati samo na klince. A na klince ne utičeš tako što mu kažeš „ovoga ima“, ili „ovoga nema“, ili „uzmi gledaj nauku“, ili „uzmi bavi se fizikom“, ili „uzmi idi u astronomiju“, nego metaforama. Klincima treba da otvaraš vrata. Klinca treba da naučiš da maštaju, da krše zakone, da je sve moguće. Tako da negde.. Pod jedan, sad sam zaboravio šta je pitanje, a pod dva kompletno je maštanje najbitnije, to je suština u umetnosti, ne da ti daje odgovore nego da te nauči da postavljaš pitanje. A kada bi naučio da postavljaš pitanja, onda je sve moguće i ništa nije neverovatno i nauči da gledaš što dalje i nauči da tripuješ. To je zadatak umetnosti, a ne da mi daje socijalne osvrte i da mi daje kritiku društva i da mi daje… čak ni sprdnja nije pitanje umetnosti. Sprdnja i analiza društvenog stanja je stvar dnevnika a ne umetnosti.

Glasni ljudi u pozadini: „Probaš?“, „Neću hvala ti. Pridržavam se…“

Voliš da se poigravaš stereotipima i sujeverjima.Gde vidiš granicu smešnog i tragičnog kod našeg naroda, kada se radi o tim stereotipijama i sujeverjima?

Nema granice. Svako sujeverje, svaki stereotip je smešan. (onda nešto o fijokama) Ne postoje dobri i loši ljudi, ne postoje konačne istine, ne postoje univerzalne istine. Tako da negde… uvek su smešni. Ma ljudi su smešni u svemu, šta god da rade su smešni.

Da li si nekada imao neprijatnosti zbog svog poigravanja sujeverjima?

Ne. To je sretna okolnost, em mene kakav sam čovek, em mog zanimanja. Oni me ne shvataju ozbiljno, oni se sprdaju. Moguće da će sa godinama početi da slušaju šta govorim, ili crtam.

Da li misliš da, kao društvo, napredujemo ili nazadujemo po pitanju svesti i racionalnosti? Ili je narod uvek isti, samo se menjaju okolnosti u kojima ga posmatramo?

To je sad moja omiljena teza. Do pre dvadesetak godina, gde beše…, u Norveškoj, ne, Švajcarskoj, žene nisu imale pravo glasa. Postoje najverovatnije ljudi… Mislim, u ovoj zemlji do pre dvadeset godina drugačije seksualno opredeljenje je bilo krivično gonjivo, samo i sa idejom da si drugačiji, ne sme da te uhvati da praviš sranje i da hodaš go sa patkom napolje. Mislim da bi mogli da postoje ljudi koji pamte i ropstvo, mi smo do pre neku godinu spaljivali žene jer su veštice. Društvo napreduje. Daleko smo od toga da budemo ljudska bića, mi smo stoke. Ali humanizam i… Demokratija je ideja, to je utopija, to je ono ka čemu idemo. Nismo tu, naravno. Naravno da treba da budemo nezadovoljni. Ali to nam je zadatak, da se oslanjamo i da pravimo mape za neke puteve kuda bismo išli. Nismo išli tamo, daleko smo od toga, ali iz pakla dolazimo.

I privatno i u svojim radovima, duhovit si „peckavo“ i često crnohumorno. Koliko često se dešava da ljudi, publika, ne razumeju poruku koju tako šalješ?

Generalno nemam pojma. Ja do skora nisam znao da uopšte postoji publika. Ja sam radio za sebe i ja sam prvo iznenađen da je iko išta razumeo. Jer to su bili moji interni fazoni, ja sam se sam sebi, za sebe smejao, sam sam sebi komentarisao. Mnogo više ljudi ima koji razumeju nego što sam ja ikada očekivao u životu.

Kad si bio klinac, da li si priželjkivao ovakvu karijeru, ili si imao potpuno drugačije snove?

Hteo sam da budem veterinar i Tarzan, ovo je daleko od toga.

Jedan si od onih koji su postali kultne ličnosti u svom poslu, „uprkos mejnstrimu“. Nisu te pratile sjajne ocene tokom školovanja, a postao si legenda i uzor mnogim ilustratorima. Da li školski sistem nije dobar, ili se ti jednostavno ne uklapaš u njegove kalupe?

Školski sistem je odvratan. Odavno su najgori među nama na vrhu, tako da… između ostalog i u prosveti. Ne najbolji u svojoj profesiji, nego najgori u svojoj profesiji odu da budu profesori, jer ne mogu drugačije da uspeju. Tako da, ja sam ubeđen da… Ima, e sad, to negde čini mi se van Beograda ako možeš da nađeš profesore, i u školskom sistemu stručnjake, onda su verovatno van Beograda. Vrlo malo, ja verujem da se na prste ruke može izbrojati prosvetnih radnika koji su OK u, na primer, Beogradu. Sa druge strane i ne mogu da budu OK, jer program prosvetni se pravi za mediokritete. Mislim, čak nisam siguran da li postoji mogućnost, kad tako masovno obrazuješ decu, da to bude ispravno. Oni prilagođavaju od najboljih do najgorih. Znači, najgori neće moći da shvati, najboljima će biti dosadno, a mediokriteti mogu da plivaju u tome. Tako da negde, to valjda važi i za profesore.

Kada si odbio da odrasteš i zašto je to tako neviđeno dobro?

Nemam pojma, zašto bi bilo dobro da odrastem? Probajte da mi date ponudu za odrastanje, pa da vidim da li ću da prihvatim. Do sada ništa što odrasli rade mi nije delovalo prijatno. Prosto nikada nisam… nikada mi nije palo na pamet da odrastem. Zašto? Ako mi date ponudu idem, odrastam.

Potpuno se… Ne mogu da ti dam ponudu jer se potpuno slažem sa tobom. Otvoren si i direktan, kada god ti ljudi traže mišljenje, privatno i profesionalno. Koliko su voljni da ga kao takvo, otvoreno i direktno i prihvate?

Nemam pojma.

I boli te uvo. I mene isto.

Ja sam pelcovan protiv pedagogije i metodike. Nemam nikakvu želju da ikog obrazujem. Nemam nikakvu želju da ikog izvedem na pravi put. Nemam nikakvu želju da ikome otvorim oči. Radi šta hoćeš, imao si dovoljno vremena u životu da shvatiš. Nisam ja došao ovde da tebi objašnjavam. Ako bi mi plaćao, ako bismo razgovarali o tome da vas ja podučavam to bi koštalo, a ned’o ti bog da ti kažem koliko.

Gde vidiš Srbiju za 50 ili 100 godina?

Pa valjda… nadam se da nećemo postojati. Nadam se da će da ukinu granice i da otkud znam gde ćemo da budemo i kako. Ja sam jedno vreme maštao o tome da imamo obavezan Diznilend i da moramo da ono, svako podnese opravdanje ako nije bio u Mekdonaldsu tog dana. Sad mi je i to odvratno. Tako da, nemam pojma. Valjda neće biti granica, neće biti Srbije.

Bio si nedavno u Japanu. Živeo si jedno vreme i u SAD. Gde smo mi, u svetskim razmerama? Postoji li carstvo kom se „možemo privoleti“, ili smo ovakvi kakvi smo i nema tu menjanja?

Ako bi trebalo… SAD je odvratan, Amerika je odvratna i tu nemamo šta da se privoljavamo, oni su gori od nas. Oni su Bajbl-belt, to je gomila odvratnih onih prikoličara nego što smo mi, ako je to moguće. A japanci su opet previše dobri naspram nas, to je potpuno drugi evolutivni pravac. Mi smo neandertalci prema njima. Oni su organizovani čopor ljudskih bića i onako kako… za šta nas je bog pravio. A mi smo samo gomila besnih kerova i dok mi dođemo do tog sistema čopora i do njihovog uređenja i do njihove odgovornosti i svesnosti da pripadaju… i dok ne prestanemo da su oni roboti i ovakvi i onakvi… iz svog kamenog doba, onda… Nemam predstave. Daleko smo, mnogo daleko. E sad, mislim da u svemu drugom, i u političkim promenama ljudi razmišljaju o evoluciji. Nećete vi mene evoluirati nego će biti revolucija. Od nas, od ovih govna se pita ne pravi. Ali, moguće da će postojati revolucija, da će se roditi neka deca koja će biti pametnija i drugačija od nas. Prosto, ne mogu da verujem, prvo nisam siguran da bi evolucija i do nas došla. Mi ne možemo da budemo cilj evolucije. Mi smo samo greška, neki preskok, a neki će pametni ljudi doći, valjda.

Kakve ilustratorske poslove ne voliš i odbio bi ih „na keca“?

Politika u bilo kom pogledu, pošto me boli… uvo da se bavim njima. Mislim da su kao ova govna iz Parova, samo žele pažnju i umiru od toga „da li si me nacrtao“ i „što me ne crtaš“. Ne pada mi na pamet. Ima strašno puno budala i boli me dupe da svoje vreme trošim na njih. Ni po čemu nisu interesantni, samo su zauzeli to mesto što oni misle da je mesto moći i to je sve. A prosto meni je to samo zlo.

Može li kreativac, umetnik, majstor zanata, ostati nezavistan i svoj, u svetu u kom je novac pokretač gotovo svega?

Može, zato što je novac prevara. Prvo, nije ni pokretač, ni cilj, niti sredstvo, niti bilo šta, novac te oni ubeđuju… Mene još uvek nije ubedio niko… Prvo, ne mogu 55 godina da me ubede da treba da imam dva para farmerki. „‘Oćeš da kupiš farmerke?“ Imam, na meni su. „Ali da imaš druge.“ Ne mogu da nosim, imam samo dva para nogu (Bob ovde misli na jedan par, prim. aut.), nemam četiri para nogu (Bob ovde misli na dva para, prim. aut.), šta će mi drugi par patika? (Bob ovde misli na farmerke, prim. aut.) E sada me ubeđuju da treba da imam crvene patike! Ljudi, mislim ako hoću da budem gej, to ću da uradim na potpuno drugačiji način, neću crvenim patikama! Ne možete me ubediti da treba da kupim crvene patike! I samim tim ti ne trebaju pare. Novac nije centar svega. Novac je idiotski, to je kao da mi saopštiš da je smisao bilo koje veze ili bilo kog braka seks. Seks je divna zamena za brak, ili za vezu, ili za ljubav. Ali to je vrlo jeftina varijanta. Nemam ništa od vaših crvenih patika, nemam ništa od vašeg novca, potpuno druge stvari… ono što ja tražim, za to mi ne treba novac. Tako da je to prevara, oni mene ubeđuju da ja nemam ništa zato što nemam mercedes ili obezbeđenje ili kuću, ali ljudi, meni to ne treba. Bazično, za ono osnovno preživljavanje možeš da nađeš toliko love i to nije nikakav problem. I nezavisnost te obezbeđuje da imaš toliko love da možeš da preživiš. A za crvene patike možda nemam, ali toliko me stojko zabole za patike da ne možete da verujete.

Hvala, sad možeš da se vratiš svom sladoledu.

Stiže račun, Bob i ja se bijemo.
Bob pobeđuje jer je jači.
Dramska pauza.
Vraća se intervjuu spreman da ujeda. Ne znam zašto.
Možda sam ja kriv jer sam ga tokom borbe za račun ujeo.
A ne znam ni šta hoće.
A ni na koje pitanje odgovara.

Zato što je zadatak umetnosti da ukazuje, predviđa, slika, pravi tlocrte, nacrte kako će sutra da bude. Ona treba da ti otvori vrata, otvori prozore, predvidi, pokuša da ti da ideje… ukaže na mogućnosti, a ne da kritikuje i da se bavi glupostima i zaseravanjima koje su ljudi uradili danas. Ona ne treba da analizira sadašnjost, ona treba da ti sanja budućnost. Zato je umetnost uvek SF, uvek je fantastika. Ovo drugo su kritike, socijalne drame, to su gluposti.

Autor: Predrag Stojadinović

%d bloggers like this: