Levica postavlja zatucanost na pijedestal (II DEO)

Vođa britanskih laburista Džeremi Korbin (Jeremy Corbyn) je srdačno govorio o svojim „prijateljima“ u Hamasu i Hezbolahu.

Batlerova se zbog ovoga našla na meti kritika, ali to nije umanjilo njen zvezdani položaj u progresivnom akademskom panteonu.

A nisu u pitanju samo akademici. Vođa britanskih laburista Džeremi Korbin (Jeremy Corbyn) je srdačno govorio o svojim „prijateljima“ u Hamasu i Hezbolahu.

Dakle, veoma je jasno protiv čega se bori regresivna levica. Ali za šta se onda oni tačno bore? Njeni članovi bi odgovorili da se bore za „socijalnu pravdu“. Zapravo, preciznije bi bilo reći da su oni za aktivizam socijalne pravde. Ranije inkarnacije levičarske ideologije su sve sadržale isti koncept „dobrog društva“ za koje se bore, pa čak i ako je ponekad to društvo puno mana, kao što je bio slučaj sa komunistima.

Posetite sajtove radikalnih levičarskih grupa koje nose nazive poput Socijalistička alternativa i videćete da alternative tamo nema. Ne trude se čak ni da je uspostave. Oni su u suštini nihilisti koji se ne zalažu ni za šta. Aktivizam je cilj sam po sebi, a ne neka željena država kojoj se teži kao krajnjem cilju.

Jedan skoriji vrhunski primer aktivizma za društvenu pravdu je pokret „Crni životi su bitni“ (Black Lives Matter) u SAD. Imitacije ovog pokreta se rađaju širom sveta, uključujući i Australiju, prema nedavnom izveštaju nacionalne medijske kuće ABC.

Akademski stručnjaci za područje poznato pod nazivom kritička teorija rase su brže-bolje požurili da ponude teoretsku pomoć. Priroda nekih od tih stvari bi zaprepastila našeg Rip Van Vinkla1. Na veb stranici Pravnog fakulteta na Harvardu nalazi se članak u kome se poziva na „mobilizaciju na osnovu rase“, što je rečnik koji bi se sasvim lepo uklopio u Nemačkoj 30-ih godina prošlog veka.

Kada su u pitanju aktivisti za socijalnu pravdu, dva pitanja su zabranjena. Prvo, priče žrtava se ne smeju dovoditi u pitanje, bez obzira na to koliko su protivdokazi ubedljivi.

Dakle, pucanje u crnog mladića u Fergusonu, u Misuriju, bilo je očigledan slučaj ubistva, žrtva je upucana sa rukama dignutim u vazduh. Ova verzija događaja je u međuvremenu potpuno opovrgnuta. Ali bez obzira na to, brigada kritičke teorije rase ostaje pri prvoj priči u svojim „akademskim“ člancima, među kojima je i jedan koji je napisao istaknuti akademik sa Univerziteta u Zapadnom Sidneju, a koji je slučaj u Fergusonu zapravo nazvao „rasističkim ubistvom“ dugo nakon što su utvrđene prave činjenice.

Tu se ne radi o običnoj nemarnosti. Čitajući tako nešto, ubrzo shvatite da su za ovakvu vrstu „učenjačkih“ činjenica dokazi i istina apsolutno nebitni.

Što me dovodi do druge vrste pitanja koja se ne smeju postaviti. Da li se tim aktivizmom zaista nešto postiže? Da li je pokret „Crni životi su bitni“ zaista poboljšao živote ljudi zarobljenih u siromašnim getima u unutrašnjosti grada? Dokazi govore suprotno. Stopa ubistava u gradskoj unutrašnjosti je u izuzetnom porastu otkako je pokret nastao, obrnuvši tako višedecenijski trend opadanja broja ubistava. Direktor FBI-ja Džejms Koumi (James Comey) je to doveo u vezu sa odbijanjem policajaca da deluju proaktivno, zbog toga što se plaše javne osude i mogućnosti da budu krivično gonjeni.

Jesu li se izgledi da će Palestinci moći da vode pristojan život popravili zahvaljujući međunarodnoj BDS kampanji2 koja ih podstiče da se drže svog otporaškog oružja, čime sprečavaju dogovor sa Izraelom i na taj način osuđuju buduće generacije na obnavljanje konflikta?

Imaju li devojčice iz muslimanskih zajednica ikakve koristi od stavova koje izražavaju osobe poput Džermejne Grir (Germaine Greer), koja je nastojanja da se sakaćenje ženskih genitalija proglasi nezakonitim nazvala „napadom na kulturni identitet“?

Bolnice u Britaniji prijavljuju prosečan broj od 15 takvih slučajeva dnevno, pa ipak do sada nije bilo uspešnih krivičnih postupaka, iako se ta praksa smatra nezakonitom još od 1984. Gde su sada feministkinje da se izjasne o ovome i o prisilnim brakovima? Reklo bi se da ih nema, uz nekoliko časnih izuzetaka. Čini se da za regresivnu levicu postoji određena hijerarhija pravednosti, u kojoj je uvažavanje kulture glavni adut.

Vrsta moralne katastrofe do koje ovo može dovesti se ogleda u šokantnom nizu događaja u gradu Roderamu na severu Engleske. U periodu od 16 godina, 1 400 devojčica, pretežno iz disfunkcionalnih porodica, bile su žrtve seksualnog zlostavljanja organizovanih bandi seksualnih predatora, koji su poreklom muslimani iz Pakistana. Kako su otkrila dva naknadna zvanična izveštaja, svi vladini odeljci koji bi morali zaštititi devojčice – policija, socijalne službe, škole, lokalni savet na čijem čelu su laburisti – bili su paralizovani iz straha da će biti proglašeni rasistima i islamofobima.

Ja na regresivnu levicu gledam kao na neki virus uma, parališuće oboljenje koje ozbiljno onemogućava zapadna društva da valjano prodiskutuju o nekim od najvažnijih problema sa kojima se suočavaju. Prožet je civilizacijskim samoprezirom – oštro osuđuje „bela“ zapadna društva u periodu nakon prosvetiteljstva, dok je na drugoj strani spreman da pređe preko nekih od najnečuvenijih mana kod drugih vrsta društva, pa čak da se za njih i izvini.

Da bi vam bilo jasno kakve posledice može imati ova paraliza, samo pogledajte kako se Evropa bori sa posledicama odluke koje su doneli njeni lideri, da otvore granice prema severnoj Africi i Srednjem istoku.

Razmislite o razmerama transformacije kroz koju Evropa trenutno prolazi i zamislite kako će izgledati za nekoliko decenija, ukoliko se ovo nastavi. Pa ipak, reklo bi se da je evropska elita nesposobna da povede iskrenu diskusiju o mogućim posledicama svega toga, jer bi to podrazumevalo postavljanje nekih teških pitanja o tome da li je islam, sa svojim nesumnjivim nasilničkim i rasističkim aspektima, u krajnjoj liniji kompatibilan sa liberalnim društvima. Izgleda kao da su se neki od evropskih lidera zapravo pomirili sa mogućnošću da će veliki delovi Evrope postati islamizirani. Na kraju krajeva, šta može biti gore od postojeće civilizacije, koja nije ništa drugo do duga lista izvinjenja zbog rasizma, kolonijalizma i ugnjetavanja? A kao najveći gubitnici će iz svega izaći samoproklamovani progresivci. Kakva li tek budućnost očekuje prava gej populacije u toj novoj preraspodeli?

Nemoć i intelektualna paraliza bi bili daleko manje ozbiljni kada bi bili ograničeni samo na pravu levicu, ali nisu, što nam pokazuju neverovatno naivni koraci koje je tokom prethodnih godina preduzela Angela Merkel. Nagon da se cenzuriše i anatemiše svako ko dovede u pitanje preovlađujući duh vremena se može primetiti i u strankama koje se svrstavaju u centar ili čak desnicu. Ovo je dovelo do stvaranja prostora za pojavu novih političkih snaga širom zapadnog sveta, uključujući i Australiju, gde je na nedavnim izborima zabeležen nagli porast podrške Polini Henson (Pauline Hanson).

Verujem da je došlo vreme za temeljno preispitivanje linija političke podele. U ovom kritičnom istorijskom trenutku,ugledni levičari moraju zaboraviti na mazohističku opsesiju za omalovažavanjem zapadne civilizacije u periodu posle prosvetiteljstva i udružiti se sa liberalima, konzervativcima i drugima u zajedničkom nastojanju da je odbrane od dosad neviđenih pretnji sa kojima se trenutno suočava.

Autor: Piter Boldvin
(Peter Baldwin) je bio ministar u laburističkim vladama Hoka i Kitinga (Hawke and Keating).

Napisala: dr Meredit Doig (Meredith Doig), predsednica Udruženja racionalista Australije
https://www.rationalist.com.au/left-puts-bigotry-on-a-pedestal/

(1) Rip Van Vinkl je lik iz istoimene kratke pripovetke američkog pisca Vošingtona Irvinga, u kojoj naslovni protagonista tokom šetnje u šumi zaspi i nakon buđenja otkrije da je spavao dvadeset godina. – Prim. prev.
(2) Pokret za bojkot, lišavanje i sankcionisanje Izraela (Boycott, Divestment, Sanctions Movement) – Prim. prev.

%d bloggers like this: