Kejsi izveštaj razotkriva neuspeli pokušaj integracije muslimanskih manjina

Izvor: National Seculas Society “The Casey Review lays bare the failure to integrate Muslim minorities”

Izveštaj Kejsi predstavlja dubinsko i temeljno urušavanje višedecenijske politike slobodne imigracije, kao i zvanične kulture, koja je demonizovala kao rasiste one koji su naglas govorili o problemima koji postoje u mnogim muslimanskim zajednicama.

Dama Luiz Kejsi upućuje oštru kritiku na račun masovne imigracije koja se sprovodi bez ozbiljnih napora da se novopridošlice integrišu, međutim,zazire od toga da se propisno pozabavi pitanjem verskih škola, a problemi koje identifikuje su možda neiskorenjivi.

Izveštaj Kejsi predstavlja dubinsko i temeljno urušavanje višedecenijske politike slobodne imigracije, kao i zvanične kulture, koja je demonizovala kao rasiste one koji su naglas govorili o problemima koji postoje u mnogim muslimanskim zajednicama.

Kulturni relativizam i moralna slepost Britanije dostigli su svoj najveći uspon u trenutku užasavajućih otkrića u vezi sa bandama silovatelja u Roderamu. Kejsijeva piše da je u pitanju „katastrofalni primer situacije u kojoj su vlasti zažmurile na prouzrokovanu štetu kako bi se izbegao sukob sa jednom određenom zajednicom.“ Cenu za to je platilo više od 1 400 dece.

Napredak pri integraciji mnoštva muslimanskih zajednica u Britaniji je spor, dodatno zakomplikovan pristizanjem „prve generacije u svakoj generaciji“ supruga stranaca, koje često ne govore engleski jezik, kao i sve većim „osećajem poistovećivanja“ britanskih muslimana „sa nedaćama Ume, iliti globalne muslimanske zajednice.“

Svakih nekoliko meseci imamo neku novu anketu, istraživanje ili zvanični izveštaj, koji upozoravaju da nas slepa težnja ka multikulturalizmu vodi ka katastrofi i teraju vladu da nešto preduzme.

Ranije, u januaru, Trevor Filips je upozorio kako je iluzorno pretvarati se da će „jedna grupa konačno postati kao i mi ostali“ „samo zbog toga što im konstantno govorimo da bi u suštini trebalo da budu kao mi“.

Kejsijeva ima pravo kada (ponovo) naglašava potrebu da se u školama promovišu britanske vrednosti, istorija i pravo, ali je Trevor Filips postavio jedan fundamentalniji izazov: šta ako muslimani jednostavno „svet posmatraju drugačije od nas ostalih“?

Promovisanje naših vrednosti je, naravno, neophodno, ali je možda nedovoljno.

Kao i u slučaju drugih zvaničnih izveštaja i dokumenata, Kejsi izveštaj počiva na pretpostavci da se nešto može učiniti i da će eksperiment sa multiverskim (i multicivilizacijskim) društvima na kraju biti uspešan, uz dosta posredovanja i akcije od strane države. Ja ne vidim nijedan razlog zašto bismo pretpostavili nešto tako.

Autosegregacija zajednica sada već izgleda endemična, a to je naročito istinito u slučaju određenih muslimanskih zajednica: „U poređenju sa verskim grupama drugih manjina, muslimani su skloni tome da žive u većim koncentracijama stanovništva na nivou gradskihopština,“ opaža Kejsijeva.

U Blekbernu, Birmingemu, Bernliju i Bredfordu sada imamo opštine sa između 70% i 85% muslimanskog stanovništva. U jednoj od škola koje je posetio tim koji je pripremao izveštaj, učenici su ocenili da 50 do 90 odsto stanovništva Velike Britanije čine Azijci, tako visok je stepen segregacije u njihovom području.

Veća gustina muslimanskog stanovništva stvara veći broj društvenih problema i očigledno umanjuje kontakt između ljudi različitog socijalnog porekla, što negativno utiče na društvo u širem smislu. Izveštaj koji je prošle sedmice objavio Policy Exchange otkriva da se osobe koje žive u područjima sa većom koncentracijom muslimanskog stanovništva češće protive predavanju likovne umetnosti i muzike u školama u odnosu na one koji žive u mešovitijim područjima (ili bar u područjima u kojima muslimansko stanovništvo nije toliko dominantno).

Izveštaj je oštar u smislu problema na koje ukazuje, ali neodržive verske škole su izgleda zabranjena tema, čak i za izveštaj u kom se o svemu drugom bez ustručavanja govori osvežavajuće iskrenim jezikom.

„Čini se da je segregacija najizraženija u manjinskim etničkim i manjinskim verskim zajednicama i školama, tako da bi ukidanje podrške države svim verskim školama bilo nesrazmerno,“ tvrdi se u izveštaju, a ipak, u ovo doba jednakosti za sve, apsolutno je nemoguće da vlada nekim zajednicama dozvoli da imaju verske škole, a nekima ne.

I umesto da zahteva gašenje svih verskih škola, Kejsijeva radije odlučuje da prihvati verske škole segregacionih manjina, kao cenu koja se mora platiti da bi se zadržale i ’popularne’ verske škole, ali pod uslovom da im se nametnu „testovi integracije“. Sramota je da su čak i u ovom impresivnom izveštaju verske škole zaštićene pred zahtevom za ozbiljnom reformom.

Problemi koje Kejsijeva opisuje, šerijatski ’sudovi’, prinudni brak, sakaćenje ženskih genitalija, bande silovatelja dece koje prolaze nekažnjeno, stvari su koje bi prethodnim generacijama bile nezamislive. Ali paralelni životi se sada pretvaraju u paralelne civilizacije, koje žive svaka u senci one druge, sa potpuno odvojenim društvenim, obrazovnim, religijskim, moralnim i političkim običajima.

Očajnički je potrebno da vlada nešto preduzme – moratorijum na verske škole bi bio dobar za početak, a smanjenje stope migracije populacija koje se teže integrišu bi bio sasvim razuman drugi korak.

Ipak, treba uzeti u obzir da bi se ovaj projekat na kraju mogao pokazati kao neuspešan i da vlada ne može naterati ljude da stiču prijatelje koji potiču iz različitih etničkih i religijskih grupa, da postupci države ne mogu nadvladati ljudsku prirodu i nagon da živimo sa ljudima koji su nam sličniji. Država može prestati da preduzima neke korake koji nisu od pomoći (kao što je promovisanje verskih škola), ali ne može na silu izazvati promene u društvenom životu.

Nastojanja da se islam ’reformiše’ i ’reinterpretira’ su dobrodošla, ali je sigurno da su bolje prihvaćena među sekularistima nego među muslimanima. A nada da će mlađi muslimani postati sekularniji, liberalniji i tolerantniji je realistična samo ukoliko oni budu izloženi širem društvu. Sve dok autosegregacija postoji kao opcija i sve dok muslimani mogu da žive u gradskim opštinama koje su skoro u potpunosti islamske, postojaće veliki broj, ili bar znatna manjina, onih, koji će zadržati regresivne, separatističke stavove.

Prošlonedeljni izveštaj Policy Exchange-a je sadržao i neke pozitivne strane, muslimani se snažno poistovećuju sa Britanijom. Ali imajući u vidu kolika je segregacija u državi i nekim muslimanskim zajednicama, kako možemo sa sigurnošću znati sa kojom „Britanijom“ se to oni poistovećuju?

Uprkos decenijama neuspeha, treba primetiti da ni drugde u svetu problemi sa integracijom muslimana nisu retki i da taj problem nije karakterističan samo za Ujedinjeno Kraljevstvo. To nas dovodi do zaključne neizrecive stvari – većini britanskog stanovništva je dobro poznato, ali se ne sme pomenuti zvaničnicima i političarima: islam je poseban slučaj.

Kejsijeva je u BBC-jevoj emisiji DailyPolitics izjavila da je islam „miroljubiva religija“ (čemu je sledilo žestoko slaganje od strane prisutnih političara), a u izveštaju se tvrdi da se šerijatski zakon „zloupotrebljava“. Izveštaj je veoma dobar kada je u pitanju razotkrivanje samozadovoljstva vlade i nepodesnosti zvaničnika, ali očigledno je da postoje izvesna pitanja koja su još uvek zabranjena.

Autor: Bendžamin Džouns (Benjamin Jones)