Zbogom, ličnosti (I DEO)

Izvor: Patheos “So Long, Self: How Christianity Teaches You to Hate Yourself”

Ne mogu da dokučim razlog zbog kog bi uprava moje teretane mislila da je dobra ideja da se do maksimuma napregneš i potrudiš na benču, uz njanjave zvuke vođe molitve u uskim farmerkama, koji nariče o tome kako je slabašan i ojađen i kako ne može dalje bez tuđe pomoći.

Jedna od većih radosti života u Bible Belt-u (“Biblijski pojas”, široki pojas jugoistočnih SAD, u kom konzervativni protestantizam ima veliku ulogu u društvu i politici, a posete crkvi su veće od nacionalnog proseka) je to što ćete čuti hrišćansku muziku skoro svugde gde krenete. Evo, prošlog vikenda sam svratio do kafića, teretane, prodavnice brze hrane, prodavnice krofni (znam, ironija), do lekara i apoteke, i na svakom od ovih mesta je svirala hrišćanska muzika. U mom kraju ima banaka na čijim tendama stoje biblijski stihovi između rata hipoteke, a postoji i hrišćanski skejt park, gde možete da skejtujete do mile volje, uz poslednje hrišćanske prerade popularnih rima (uz povremeni “čiken dens” i “houki pouki”).

Ono što me najviše uznemirava je teretana. Ne mogu da dokučim razlog zbog kog bi uprava moje teretane mislila da je dobra ideja da se do maksimuma napregneš i potrudiš na benču, uz njanjave zvuke vođe molitve u uskim farmerkama, koji nariče o tome kako je slabašan i ojađen i kako ne može dalje bez tuđe pomoći. Ne mogu da zamislim da tako nešto ljude dovodi do raspoloženja za vežbanje. Već sam se time ranije bavio i već mi je mnoštvo ljudi savetovalo da naprosto promenim teretanu, a ja sam svaki put morao da objašnjavam da je plivanje ključni deo moje rutine i da je ovo jedina teretana u blizini moje kuće, koja ima bazen. Takođe, time se potpuno promašuje moja poenta.

Ima jedna pesma koju u poslednje vreme često puštaju, a koja je bila na mojoj plejlisti muzike za trčanje, u vreme kada sam bio hrišćanin. Nekada sam stvarno voleo ovu pesmu, a čak i deset godina kasnije, dobar ritam deluje kao prava stvar za jutarnje džogiranje. Pesma je skočila na sam vrh top liste kada se pojavila i ostala je na listi omiljenih pesama niza hrišćanskih radio stanica širom zemlje. Zove se “So Long, Self” (Zbogom, ličnosti) i peva je Mercy Me, ista grupa koja nam je dala i večitog pratioca sahrana, “I Can Only Imagine”. Evo dela stihova pesme:

Stop right there because I know what you’re thinking, but no we can’t be friends
And even though I know your heart is breaking, this has to end
And come to think of it the blame for all of this simply falls on me
For wanting something more in life than all of this, can’t you see?
Chorus:
So long, self! Well, it’s been fun, but I have found somebody else
So long, self! There’s just no room for two, so you are gonna have to move
So long, self! Don’t take this wrong but you are wrong for me, farewell
Oh well, goodbye, don’t cryyyy…woahoah so long, self!
Bridge:
Don’t feel so bad (don’t feel so bad)
There’ll be better days (there’ll be better days)
Don’t go away mad (but by all means)
Just go away, go away

Zastani odmah, jer znam o čemu misliš, ali ne, ne možemo biti prijatelji
I mada znam da ti se srce slama, ovo se mora okončati
I mislim da krivica za sve ovo jednostavno pada na mene
Zbog želje da se u životu ima nešto više od ovoga, zar ne vidiš?
Refren:
Zbogom, ličnosti! Pa, bilo je zabavno, ali našao sam nekog drugog
Zbogom, ličnosti! Nema mesta za oboje, pa ti moraš da se skloniš
Zbogom, ličnosti! Nemoj ovo pogrešno da shvatiš, ali nisi za mene, zbogom ostaj
Oh pa, zbogom, ne plačiiiiiiii… voahoa zbogom, ličnosti!
Prelaz:
Ne osećaj se loše (ne osećaj se loše)
Biće i boljih dana (biće i boljih dana)
Ne odlazi u gnevu (ali svakako)
Samo odlazi, odlazi

Ukoliko niste živeli u evanđeoskoj hrišćanskoj kulturi, ovakav način izražavanja vam može delovati čudno, ali vas uveravam da savršeno hvata evanđeoski pogled na ličnost. “Ne odlazi u gnevu, ali svakako, samo odlazi.” Ovaj, šta?

Da li vam ovo deluje kao tradicija koja uči ljude da imaju zdrav pogled na same sebe? Ni meni. A ukoliko mislite da od buve pravim slona, tvrdim vam da možete mnogo naučiti slušajući pesme koje ljudi pevaju, posebno onda kada su te pesme pisane da specijalno osnaže fundamentalne teološke ideje, na način na koji to rade pesme na hrišćanskim radio stanicama. To je i bio kontekst iza mog stava iznesenog u tvitu od 19. februara 2016., da “Ako želite da znate u šta ljudi veruju, ne gledajte njihove debate. Slušajte njihove pesme.”

Naravno, kako je moja lista onlajn prijatelja prepuna pametnjakovića, ovo je pokrenulo niz mudrolija i promisli, poput one koju je ponudio Metju Lans (Matthew Lance):

“Tako znate da su ljudi koji vole velike zadnjice iskreni, da Šakirini kukovi ne lažu i da milkšejk ima isti efekat na muškarce, kao Axe Body Spray na žene.”

Lepo. Ne baš onako kako sam ja zamislio, ali tri bambija za lucidnost.

Pišem sve ovo iz makar nekoliko razloga. Kao prvo, vidim ovo kao suštinsku grešku hrišćanskog pogleda na svet. Mislim, čak i mimo sasvim očiglednih stvari, poput verovanja u nevidljiva bića koja ne postoje. Govorim o daleko praktičnijim stvarima – onome do čega možemo zaista doći u razgovoru, bez da se zaglibimo u metafizičku argumentaciju i tome slično. Čačkam, ispitujem, rastežem i sabijam definiciju “hrišćanina” već par godina, pokušavajući da potrefim šta je to proizvod poznat kao “Hrišćanski pogled” na bilo šta i samo da vam kažem, nije to ni malo lak posao. Kao što sam već često govorio, religija je izuzetno subjektivna stvar, a to znači da će te tek površno moći da povežete raznoliku porodicu religija, koju nazivamo hrišćanstvom, u jednu, univerzalnu definiciju, bez da dođete u sukob sa bar tri ili četiri podgrupe. Da to drugačije kažem, nema jednog, monolitnog hrišćanstva. Postoji mnoštvo hrišćanstava, od kojih je svako poprilično sigurno da je “Jedino ispravno”, a da svi ostali silno greše.

Postoji ipak makar ponešto osnovnih stvari, koje se po svemu sudeći nalaze u temelju svega što razumno možemo nazvati “hrišćanstvom”, a ovo je izgleda jedna od tih stvari – Da bi vam bio potreban spasilac, morate osećati da postoji nešto od čega biste bili spaseni, a to znači da morate verovati da ste nekako u baš-baš lošem stanju. Morate pre svega verovati da vam je potrebno spasenje. A to znači da morate sve ono kako sebe sada vidite, kako god to nisko bilo, da snizite još više.

Na pukom minimumu, morate verovati da su vaši nedostaci, zajedno sa nedostacima ostatka čovečanstva, tako silni i tako uvredljivi Bogu, da neko mora biti mučen i ubijen umesto vas. Najčešće prihvaćene verzije, dodatno tvrde da će večno i svesno mučeni biti svi oni koji se ne pomire sa tim što su učinili, a što je izazvalo Boga da uradi Isusu sve ono što mu je zbog vas priredio. Morate biti stvarno sluđena osoba.

Nisu to samo fundamentalisti. Ne potežu svi Pakao, ali čak su i oni “progresivniji” hrišćani sa kojima sam razgovarao pokazali nesposobnost da se izbore sa osećajem fundamentalne ništavnosti. Pokušao sam da ih navedem da ponovo uspostave osnove svoje vere bez tog činioca, ali oni to jednostavno ne mogu, ili makar ne žele. Na kraju sam se time pozabavio u članku koji sam nazvao “Nismo u kvaru” (We Are Not Broken).

Nedugo nakon moje dekonverzije, podvrgao sam se nedeljnim terapijama kod hrišćanskog savetnika, tokom cele jedne godine, da bih pokušao da spasem moj brak (nije upalilo). Sećam se ovog posebnog pitanja koje se pojavljivalo u našim seansama s vremena na vreme. Rekao sam da nas vera u kojoj smo podignuti, uči da imamo veoma nisko mišljenje o nama samima, ali je terapeut prasnuo uz: “Ne! Apsolutno ne! Nema boljeg uvida u sebe samog, od onoga što dobijemo iz Jevanđelja!” Poštedeću vas njegove bolne racionalizacije te tvrdnje, jer je puno ignorisanja činjenice da prema njegovom pogledu na svet, sva vrednost čoveka je izvedena – ona proističe iz onoga što je neko drugi učinio za nas, a ne iz toga što nam je svojstvena.

Nisam se previše opirao tokom ovih nedeljnih seansi i sada žalim zbog toga. Kada bih mogao da ponovo proživim taj period, svoja mišljenja bih iznosio daleko otvorenije. U to vreme sam samo pokušavao da budem što je moguće više kooperativan, jer sam zaista želeo da sve to uspe. Ali čak i u sred tog samonametnutog ućutkivanja, morao sam makar jednom da mu napomenem da je izuzetno licemerno reći to da tvoj pogled na svet ljudima daje pozitivnu sliku o njima samima, dok im u isto vreme govori da zaslužuju da zauvek budu mučeni. Te dve ideje se jednostavno ne slažu nikako.

“Ako ljude učite da zaslužuju beskrajno kažnjavanje, ne možete reći da vaš stav promoviše dobro samopouzdanje.”

Autor: Nil Karter (Neil Carter)

Preveo: Marko Ekmedžić

%d bloggers like this: