Levica postavlja zatucanost na pijedestal (I DEO)

U progresivnom akademskom svetu je došlo do sveopšteg odricanja od intelektualnog nasleđa prosvetiteljstva, „revolucije razuma“ koja je preobrazila Evropu i Severnu Ameriku tokom 17. i 18. veka.

Šta ovih dana znači kada neko za svoju politiku kaže da je “levičarska” ili “progresivna”?


To pitanje je uvek bilo sporno, ali u skorije vreme su dotični termini poprimili značenja koja bi ranije generacije levičara jedva prepoznale. Ideje za koje se nekada smatralo da čine srž levičarskog razmišljanja sada su okrenute naglavačke.

Martin Luter King

Da biste razumeli na šta ciljam, uzmite u obzir sledeći misaoni eksperiment. Pokušajte da zamislite kako bi jedan umereni levičar sa tradicijom socijaldemokratije (moja situacija) ili jedan liberal u američkom smislu reagovao ukoliko bi se danas probudio iz stanja suspendovane animacije, u kom je proveo pola veka.

Recimo da je tik pred nastupanje suspendovane animacije slušao fantastični govor Martina Lutera Kinga (Martin Luther King) o građanskim pravima 1963. godine, u kom je čeznuo za danom kada će o njegovoj deci suditi na osnovu njihovog karaktera, umesto na osnovu boje njihove kože. U to vreme, Kingova osećanja su širom sveta doživljena kao sama suština liberalnog progresivizma.

Zatim pretpostavite da je taj kriogeni eksperiment izveden na teritoriji jednog od kampusa na Kalifornijskom Univerzitetu u Los Anđelesu. Zamislite da je osoba koja je bila podvrgnuta eksperimentu član osoblja i, pošto sad treba da se obavesti o aktuelnoj politici univerziteta, šalju ga na kurs gde će naučiti kako da izbegne “mikroagresije”, reči ili fraze koje se smatraju blago rasističkim. Takva obuka je nedavno postala obavezna po nalogu predsednice Kalifornijskog Univerziteta Dženet Napolitano (Janet Napolitano).

Naš Rip Van Vinkl(2) (Rip Van Winkle) bi bio zaprepašćen kada bi naučio da među te užasavajuće mikroagresije spadaju i izjave poput: “Kada te gledam, ne vidim boju” ili “Postoji samo jedna rasa – ljudska rasa”. Takva osećanja nikada ne smeju biti ni izgovorena, a kamoli diskutovana, u svetu koji bi našem sveže probuđenom liberalu delovao kao neka alternativna realnost u stilu sveta Bizaro(2) (Bizarro World).

Ričard Volin

Pa, šta se to desilo? Ukratko, u progresivnom akademskom svetu je došlo do sveopšteg odricanja od intelektualnog nasleđa prosvetiteljstva, “revolucije razuma” koja je preobrazila Evropu i Severnu Ameriku tokom 17. i 18. veka. Prosvetiteljstvo je akcenat stavljalo na polemičku racionalnost i naučni metod. Favorizovalo je otvorenu raspravu o spornim pitanjima, uključujući i mogućnost slobodne kritike na račun religijskih doktrina. U pitanju je bila jedna univerzalistička vizija u kojoj se ljudi doživljavaju kao članovi zajedničkog čovečanstva i svakoga od njih odlikuju racionalnost i delovanje, a ne tek kao bića iz određenog kulturnog ili religijskog miljea u kom su rođeni.

Pravo na oštru kritiku religije je ukinuto, doduše selektivno.

Istaknuti istoričar prosvetiteljstva Džonatan Izrael (Jonathan Israel) identifikuje jednu pod-struju, koju je nazvao radikalno prosvetiteljstvo, a koja je intelektualnim slobodama koje zahteva konvencionalno prosvetiteljstvo dodala i snažnu posvećenost jednakosti svih ljudi, bez obzira na rasu, rod ili društvenu klasu. Do nedavno, levičarski intelektualci bi bez izuzetka sa zadovoljstvom svoje poreklo povezali sa tim pokretom. Čak su i pristalice komunističkog totalitarizma poštovale načela prosvetiteljstva, tvrdeći da je njihov “naučni socijalizam” pružio najpotpuniju realizaciju prosvetiteljskih ideala.

“Projekat prosvetiteljstva”, kako ga sada nazivaju, progresivno nastrojeni intelektualci u današnje vreme uglavnom nipodaštavaju. Ideal ljudske univerzalnosti se odbacuje u korist politike kulture i identiteta; vrednost razumne debate je pod znakom pitanja jer se argument doživljava samo kao maska iza koje se krije upotreba moći; potragu za objektivnom istinom zamenio je akcenat na pripovestima i pričama; pravo na oštru kritiku religije je ukinuto, doduše selektivno.

U svojoj knjizi Zavođenje nerazumnosti (The Seduction of Unreason), američki politički filozof Ričard Volin (Richard Wolin) daje opsežnu intelektualnu genealogiju ovog razvoja. On primećuje da je “jedna od osobenosti našeg vremena to što su kontra-prosvetiteljski argumenti, nekada isključivo povlastica političke desnice, sada dobili novu šansu među predstavnicima kulturne levice… Kako tvrdi jedan istaknuti zagovornik postmodernističke političke teorije, kontra-prosvetiteljsko stanovište treba samo opremiti novim “načinom izražavanja” kako bi postao upotrebljiv za ciljeve postmodernističke levice”.

Alijevoj nisu dozvolili da govori na Brandeis univerzitetu u SAD, na zahtev koalicije “progresivnih” studentskih grupa.

Dobro došli u levičarsko kontra-prosvetiteljstvo. Pojedini kritičari u Britaniji i SAD su za ovaj pokret skovali izraz “regresivna levica”. Postoje dva aspekta regresivne levičarske ideologije. Značajan sadržaj ideologije predstavlja politika identiteta, gledište prema kom ljude suštinski treba posmatrati ne kao članove zajedničkog čovečanstva, već u vezi sa određenom identifikacijskom grupom.

Ajan Hirsi Ali

U Stanfordskoj enciklopediji filozofije se nalazi članak koji je napisao jedan saosećajni akademik, koji je to ovako izrazio: “… grupe zahtevaju priznavanje u svojstvu žena, u svojstvu crnaca, u svojstvu lezbijki. Zahtev se ne odnosi na prihvatanje u okviru “univerzalne ljudske vrste” na osnovu zajedničkih ljudskih atributa; niti se zahteva poštovanje “uprkos” nečijoj različitosti. Umesto toga, zahteva se poštovanje pojedinca kao različitog.”

Primetite da, kada članovi određene identifikacijske grupe zahtevaju da budu poštovani “kao različiti”, oni ne govore o poštovanju individualnosti i delovanju svake osobe. Naprotiv, insistiraju na tome da ljudi prihvate da budu definisani na osnovu svog identiteta i da se drže prihvaćenog scenarija, posebne priče o statusu žrtve, koji se odnosi na njihovu grupu.

Lajonel Šrajver

Članovi svake ugrožene grupe se pozivaju da polože pravo – štaviše, da u tom pogledu budu ekstremno teritorijalni – na sve aspekte svoje kulture, uključujući i prolazne pojave kao što su stil oblačenja i kuhinja. Sve se moramo pridržavati svoje kulturne rezervisanosti. Prekršiti ovo načelo znači počiniti teški zločin “kulturnog prisvajanja”.

Prošlog vikenda, na Festivalu pisaca u Brizbejnu, američka spisateljica Lajonel Šrajver (Lionel Shriver) dala je briljantnu kritiku ovakvog mentaliteta i njegovog umrtvljujućeg uticaja na pisanje fikcije, na opšti užas organizatora, koji su se brže-bolje ogradili od njenih stavova.

A teško onome ko prekrši ovo kardinalno pravilo, u šta su se uverili disidenti islamske kulture, poput Ajan Hirsi Ali (Ayaan Hirsi Ali). U najboljem slučaju, mogu da očekuju omalovažavanje od strane ortodoksnih progresivnih intelektualaca, od kojih su neki optužili Hirsi Alijevu da je “prosvetiteljska fundamentalistkinja”.

U medijima će biti izvrgnuti ruglu i suočiće se sa pokušajima da se spreče njihovi govori u kampusima i drugde, kao što nedavno Hirsi Alijevoj nisu dozvolili da govori na Brandeis univerzitetu u SAD, na zahtev koalicije “progresivnih” studentskih grupa. Tu su zatim i pretnje smrću od strane islamskih ekstremista rešenih da kazne počinjeni greh apostaze. Savet bivših muslimana u Britaniji je ove godine objavio izveštaj, u kome detaljno pišu o tome kako su ekstremističkim propovednicima date odrešene ruke da govore u britanskim kampusima, dok je vođa pomenutog saveta, Marjam Namazi (Maryam Namazie), levičarka iranskog porekla, izložena upornim nastojanjima – uključujući i pretnje smrću – da se spreči da govori.

Ovim aktivnostima redovnu podršku pružaju studentske organizacije iz kampusa, među kojima su – što je za nevericu – i feminističke, lezbijske, gej, biseksualne i transrodne grupe.

De fakto savez koji se razvio između levice i militantnog islama, najnazadnije sile u današnjem svetu, najčudniji je i najuznemirujući politički razvoj koji sam za svog života doživela. Ukoliko je politika identiteta suštinski deo ove mutantske ideologije, odsek povinovanja i prisile je sistem kontrole misli koji danas nazivamo politička korektnost.

Marjam Namazi

Prema mentalitetu političke korektnosti, neko ko otvoreno ili makar i privatno dovodi u pitanje načela politike identiteta ne samo da greši, već je i moralno izopačen. Sa takvom osobom se ne treba upuštati u raspravu, već je treba ocrniti, cenzurisati i, tamo gde je to moguće, pravno goniti, koristeći sredstva kao što su nepravični odeljak 18C našeg Zakona o rasnoj diskriminaciji i njegovi ekvivalenti u drugim državama.

Ukoliko bude po njihovom, “progresivni” političari će uvesti još restriktivnije zakone. Bivši britanski laburistički lider Ed Milbend (Ed Miliband) pred poslednje izbore u Britaniji obećao je da će islamofobiju, koju se nikada nije potrudio da definiše, proglasiti teškim krivičnim delom.

Regresivni levičarski aktivisti često tvrde da se bore protiv “fašizma” ili “ekstremne desnice”. Ironično, upravo oni su ti koji redovno pribegavaju klasičnim fašističkim taktikama iz 1930-ih, kao što su sabotiranja sastanaka njihovih protivnika i, u nekim slučajevima, uznemiravanje ili napadanje prisutnih.

Na najprestižnijim univerzitetima u SAD se čak predlaže da se potisne “slobodan govor”, uz insistiranje na izrazu “socijalno pravedan govor”.

To sam i sama iskusila prošle godine kada sam prisustvovala sastanku na Univerzitetu u Sidneju, na kom se obraćao govornik za koga se zna da je na strani Izraela, što je stav koji je sada zabranjen u kampusima širom sveta.

Sastanak je prekinula gomila koja je skandirala i koju je predvodila jedna mlada žena sa megafonom; vođe su kasnije jasno dale do znanja da njihov cilj nije bio da se suprotstave niti da diskutuju, već da ućutkaju.

Neki lokalni akademici su zapravo stali u odbranu takvog ponašanja, potkrepljujući svoj stav tvrdnjom da “ne postoji prirođeno pravo na slobodu govora” ukoliko je ta u sukobu sa progresivnim pogledom na svet. Na najprestižnijim univerzitetima u SAD se čak predlaže da se potisne “slobodan govor”, uz insistiranje na izrazu “socijalno pravedan govor”. Za ne poverovati je činjenica da je mlada žena, koja je predvodila gore pomenuti protest, vičući izrazila bes zbog toga što je jednom govorniku iz zagrižene antisemitske organizacije Hizbut-Tahrir ranije bilo zabranjeno da govori na istom tom univerzitetu.

Ovakva vrsta ugađanja ekstremnom antisemitizmu, prividno maskiranog u anticionizam, jedan je od najgnusnijih aspekata regresivne levice. Američka profesorka kvir teorije (queer theory) Džudit Batler (Judith Butler), koju opisuju kao “postmodernističkog kolosa” i vodeću figuru u pozivanju na globalni bojkot, lišavanje i sankcije Izraelu, insistira na tome da Hamas i Hezbolah treba posmatrati kao deo “globalne progresivne levice”. Obe grupe su izrazile težnju da istrebe Jevreje; u slučaju Hamasa, to piše i u osnivačkoj povelji.

Autor: Meredit Doig (Meredith Doig)

(1) Rip Van Vinkl je lik iz istoimene kratke pripovetke američkog pisca Vošingtona Irvinga, u kojoj naslovni protagonista tokom šetnje u šumi zaspi i nakon buđenja otkrije da je spavao dvadeset godina. – Prim. prev.
(2) Izmišljena planeta u stripovima izdavačke kuće DC Comics u kojoj je sve suprotno od onoga kako je na Zemlji. – Prim. prev.

Leave a Reply