Intervju sa Stašom Koprivicom

Ateizam podrazumeva život bez oslanjanja na ideju više sile, čuda, bez lakih objašnjenja strašnih nepravdi i generalno – bez mogućnosti brze i jednostavne utehe u stresnim situacijama.

vp019-intervju-stasa-01

Stašo, kako procenjuješ situaciju u društvu, po pitanju sujeverja kod mladih?

Na ovim prostorima nikada nije bilo jasno šta je vera, šta religija, šta narodno verovanje, a šta sujeverje. Sve je to isprepletano u neke čudne mutante gde svaka familija ima svoja pravila. I to bi bilo sasvim u redu, da svaka ta pojedinačna ekipa ne nameće svima drugima svoje viđenje duhovnog života. Mladi ljudi su po svojoj prirodi uvek sujeverni, setimo se samo koliko smo se (i jedino u tim situacijama) molili bogu u školi pred svaki svoj kontrolni i pismeni zadatak, da bismo odmah posle rezultata zaboravili na to. To je sasvim normalno. Ono što nije dobro je što starije generacije dodatno podstiču tu vrstu razmišljanja kod klinaca.

Kao nekome ko se i u svojim delima bavi savremenim pitanjima i problemima, šta bi rekla – šta narod danas želi?

Čini mi se da narod danas najviše traga za dobrim eskapizmom i oslobađanjem od bilo kakve lične odgovornosti. Pritisnuti lošim standardom života i opterećeni neslavnom novijom istorijom, ljudi su ovde spremni da poveruju u bilo šta što će ih rasteretiti i učiniti ponosnim. Otud bolesna opsesija novokomponovanom mitologijom, teorijama zavere, sportskim uspesima, otud i plodno tlo za demagoške vratolomije domaćih političara.

Da li je teško biti ateista u Srbiji, u okruženju koje je u poslednjih četvrt veka postalo snažno klerikalizovano?

Iskreno, meni nikada nije bilo posebno teško da budem ateista u Srbiji, ali mi svakako nije lako da budem ateista. Ateizam podrazumeva život bez oslanjanja na ideju više sile, čuda, bez lakih objašnjenja strašnih nepravdi i generalno – bez mogućnosti brze i jednostavne utehe u stresnim situacijama. Često mi se dešava da čak i zavidim iskrenim vernicima na tome. Međutim, kada jednom uzmeš crvenu pilulu, nema povratka u iluziju Matriksa.

vp019-intervju-stasa-02

U svetu, posebno u UK i SAD, postoji mnoštvo stendap komičara, koji se šale na račun društva i politike, svakako i religije. Kako misliš da bi prošao neki domaći stendap komičar, koji bi se usudio da kritikuje SPC, na način na koji crkve kritikuju, čak i ismevaju, na Zapadu?

Kod nas vrlo postoje stendap komičari koji se sprdaju na račun svega navedenog, što u svojim nastupima, što na društvenim mrežama. Nije to toliki tabu kao što se misli. Ipak, oni neće dobiti prostor za tako nešto na državnim medijima, na primer.

Da li misliš da crkva koristi državu, država crkvu, ili da uživaju u „simbiozi“?

Naravno, kao i svako državno preduzeće.

Primećuješ li porast broja novih vernika u svojoj sredini, svom društvu? Ima li pomodarstva?

U svom neposrednom okruženju ne primećujem nikakve promene, one su se mahom već desile početkom devedesetih, ali ono što jeste drugačije u odnosnu na vreme kada sam ja odrastala jeste da su deca mnogo više indoktrinirana nego ranije. Za to pre svega krivim obrazovne ustanove i način na koji se razgovara sa decom o svim religijama uopšte.

Radila si i scenario za humorističku seriju „Pevaj, brate!“ Koliko je humor, po tvom mišljenju, bitan za mentalno zdravlje naroda?

Humor je jedini način da se izborimo sa strahotama koje donosi ovo razdoblje i podneblje. Nažalost, pravi, zdrav, otrežnjujući, subverzivni, surovi humor koji ima taj lekoviti efekat još uvek nije dobrodošao na našim televizijama, pa ga ni i u pomenutoj seriji nema previše. Nažalost, još uvek se svi poprilično autocenzurišemo da bismo mogli da radimo većinu poslova neometano. Svedeni smo na PG-13 fore.

Da li je moguće, u današnjoj Srbiji, imati neki svoj mikrokosmos, svoj mali svet u kom te stvarnost, društvene (ne)prilike i politika ne dotiču previše?

To je uvek moguće, ali je potrebno uložiti rad i napor da se takav „balončić“ stvori. On je svakako neophodan danas kako bi se sačuvalo mentalno zdravlje, specijalno sada kada smo okruženi strašnom metastazom medijske truleži.

Aktivna si na društvenim mrežama, posebno na Tviteru. Susrećeš li se sa pretnjama i govorom mržnje i kako reaguješ inače na takve pojave?

Moram da priznam da se to vrlo retko dešava, možda zato što sam uspela da se istreniram da ne reagujem na očigledne provokacije koje se ponekad dogode. Glavni problem govora mržnje je to što onaj koji ga „emituje“ ne registruje tu kao iracionalnu mržnju, već smatra da se bori za nekakvu objektivnu pravdu. Mislim da je kontraproduktivno ulaziti u vatrene rasprave sa dotičnim osobama, i da jedino može da bude od koristi predstaviti im dobronamerno kako se zaista oseća osoba pogođena takvim govorom.

Horoskop ili vremenska prognoza u novinama, čemu više (ne) veruješ?

Mrtva trka. Doduše, horoskop ume da bude idiotski zabavan i odlično je psihološko sredstvo za upoznavanje ljudi, a vremenska prognoza je samo dosadna.

U balansiranju između govorenja istine i brige da se neko zbog nje ne uvredi, kako se snalaziš?

Ne znam ko je to tačno prvi definisao, ali postoji je pravilo kojim se služim kada god nisam sigurna da li je nešto hrabro i tačno, ili samo zlobno i uvredljivo, i ono glasi: „Ne komentariši osobu, komentariši ono što ona radi.“ Istina je, sama po sebi, vrlo klizava stvar, i trudim se da izbegavam da se izražavam u konačnim definicijama, naročito onda kada ne znam dovoljno o temi. Ne uspeva mi uvek, nažalost, nekada emocije preuzmu kormilo.

vp019-intervju-stasa-03

Imaš li omiljenog pisca i omiljeno književno delo?

Toga ima previše, ali recimo da je na mene i moje viđenje sveta tokom odrastanja najviše uticao Teri Prečet i njegova dela o Disksvetu. I dalje mislim da su njegovi romani jedno od najgenijalnijih svedočenja o svim vrlinama i manama ljudskog roda.

Koji film bi preporučila za gledanje uvek i svaki put i ponovo?

Biću krajnje subjektivna, ali trenutno je to „Igla ispod praga“ Ivana Marinovića na kome sam imala čast da sarađujem i koji će u narednih godinu dana ući u naše bioskope. Ovaj film se na vrlo duhovit i šarmantan način bavi pitanjem religije, sujeverja, atezima i skepticizma na ovim prostorima, i to bez trunke mržnje prema bilo kome.

Šta bi poručila mladim ljudima u Srbiji?

Da žive zvoj život što nezavisnije od političke situacije i medijskih “istina”:

Šta bi poručila mladim ljudima van Srbije, a o Srbiji?

Srbija je zapravo bazen pun neiskorišćene dobre energije, a ona se ipak oslobađa svaki put kada nam neko sa strane dobronamerno da šansu.

Autor: Marko Ekmedžić

%d bloggers like this: