Dragićević: O sekularnosti

Prethodno: O nepoštovanju religije i slobodi govora

Većina građana ni ne zna šta je sekularnost, a kamoli zašto je bitna.

Koja je svrha postojanja Udruženja građana ,,Ateisti Srbije”?

Borba za poštovanje Ustavnog načela apsolutne sekularnosti u praksi, te promocija humanističkog i ateističkog pogleda na svet.

Kako stoje stvari po pitanju sekularnosti u Srbiji? Kako biste ga ocenili na skali od 1 do 10?

vpSpec011-ustav5. Negde smo u sredini: daleko iza Francuske, ali daleko ispred Islamske Države. De iure, Srbija je po jedanaestom članu Ustava sekularna država sa načelom apsolutne sekularnosti, odnosno država je potpuno odvojena od verskih zajednica. To bi se barem računalno za pet poena, međutim, u praksi, sekularnost je ozbiljna narušena, ali ne mislim da još možemo da kažemo da živimo u de facto teokratiji, iako poslednji događaj i sve ćvršći zagrljaj između Crkve i državnih fukcionera deluje zaista zabrinjavajuće i ima vrlo uznemiravajuće implikacije. Međutim, dokle postoji ustavni bedem protiv verskih organizacija, imaćemo kakvu-takvu sekularnost. Ipak, problem je što se ona svakodnevno siluje zakonima i uredbama koje očigledno nisu u skladu sa slovom i duhom Ustava. Politikanti uzimaju olako sebi za pravo da podrivaju ono najvažnije u jednoj zemlji, njen Ustav, ne bi li svojim mahinacijama dobili trenutni politički plus. Demagogija se ovde isplati. Takvim zaista ozbiljnim pravnim pitanjem morao bi da se pozabavi prevashodno Ustavni sud, no naše incijative do sada su ostale bez odgovora, o čemu je nedavno bilo reči i na televiziji. Mislim da je jasno i zašto: Ustavni sud ne može da ih odbije jer zna da smo u pravu, a ne može da ih prihvati zbog… drugih razloga. Pritisaka nesumnjivo ima i mislim da su oni pre finiji, odnosno nedirektni. Ipak, mislim da je daleko bitnije edukovati građane o važnosti sekularnosti u jednom društvu. Većina građana ni ne zna šta je sekularnost, a kamoli zašto je bitna.

A zašto je sekularnost bitna?

Zato što sekularna država jednako tretira sve svoje građane i ne favorizuje nikoga. To je više neutralna nego ateistička država: za nju je pitanje religije irelevantno. Da li ste vi hrišćanin, budista ili pripadnik neke plemenske afričke religije je za nju posve nebitno. Ona vas tretira kao jednakog građanina, a vaša veroispovest ostaje vaše ljudsko pravo u privatnoj ravni. Religije čak mogu da nastupaju javno, ali ne smeju da se prepliću sa državom. Takvo rešenje je svima na korist, zato zaista ne vidim zašto mu se određeni vernici protive. Sveštenstvo, kome takvo uređenje nije drago jer mu ukida privilegije, posve razumem.

Koji su najdrastičniji primeri kršenja sekularnosti kod nas?

vpSpec011-bojan9Sada ste me zaista zatekli, bilo je toliko slučajeva da je teško opredeliti se za najdrastičnije. Verovatno činjenica da se verske zajednice finansiraju iz budžeta Republike Srbije i da ne plaćaju porez. Ne postoji jedan ozbiljan i racionalan argument zbog kog verske zajednice ne bi plaćale porez državi, pošto ga očevidno ostali građani plaćaju. Posebno ako pogledamo njihovu finansijsku moć i kako je koriste: luksuzni dvorci, automobilske flote i zidanje hotela ne deluje baš kao izraz skromnosti na koju su se navodno obavezali zavetima. Zbog čega bi oni bili privilegovani u odnosu na građane koji svoj hleb pošteno zarađuju radeći krvnički mesec dana za 25 000 dinara? Još dalje, zar ne bi bilo smislenije i društveno korisnije uložiti novac za finansiranje verskih zajednica u škole i bolnice, od kojih bi zaista bilo neke koristi?

Ovih dana se govori i o verskoj nastvi, kako gledate na celu tu priču?

Drugi slučaj o kom sam želeo da govorim je baš uvođenje takozvane veronauke, a zapravo katihizisa, u državne škole. On je možda još pogubniji od prvog iz prostog razloga što dezorijentiše mlade generacije i omogućava da se ovakvo stanje održava, postajući gore iz godine u godinu. To je zaista bila skandalozna i kratkovida šibicarska politička odluka kojom je tadašnja vlast kupila ćutanje SPC povodom izručivanja Miloševića Hagu, ne razmišljajući o njenim posledicama. Jer verska nastava jeste indoktrinacija – prestanimo da se pretvaramo, to je podlo i nisko ispiranje mozga. Pokojni Stevo Žigon[XXIX] je pre nego što je ova obrazovna kuga uvedena u prosvetni sistem napravio sjajnu poentu kada je upitan da li je verska nastava potvrda bogatstva izbora : „Sam naslov veronauka kaže da ćemo govoriti o veri i da tu nema nikakvog izbora. U tom predmetu sigurno neće govoriti o ateizmu – nego će osuđivati ateizam. Zato je taj predmet i uveden. Nemoj se zavaravati…“ Namera je jasna – ogaditi ateizam deci i učiniti da ateiste posmatraju podozirvo i ispod oka, dok usvajaju mitološko-magijski pogled na univerzum…

Šta je pogrešno sa veronaukom u državnim školama?

Jezgrovito, sve. Sa zakonske strane je prilično upitno zašto su verskom nastavom privilegovane samo tri najveće monoteističke vere, a sve ostale diskriminisane, posebno pod svetlom sličnih slučajeva iz međunarodnog javnog prava. Iz moralnog ugla, nejasno je kako indoktrinacija može da bude dopuštena u državnim školama . Sa naučnog gledišta, neprihvatljivo je da kroz versku nastavu u državnoj školi provejavaju antinaučne kreacionističke ideje. Jednako je neverovatno da se deca u državnoj školi podučavaju teologiji, koja ne zadovoljava kriterijume da bi se uopšte mogla nazvati naukom. Kako bi Dešner[XXX] rekao, teolog je jedina vrsta učenjaka koja ne zna ni da li njen predmet proučavanja uopšte postoji. Setite se dokle je to dovelo: imali smo ministarku koja je htela da izbaci teoriju evolucija iz škola. To je već nešto čega se ne bi postideo ni poglavar Islamske Države. Ekonomski, ne postoji jedan razlog zbog koga bi građani Srbije bez obzira na svoju veroispovest plaćali sveštenicima da im zaglupljuju decu u okviru formalnog obrazovanja. Mi ne želimo da zabranimo versku nastavu, samo da je vratimo tamo gde joj je mesto – u bogomolje. Verske organizacije su slobodne da o svom trošku podučavaju decu koja to žele tamo.

Zašto su one protiv ovakvog rešenja?

Zato što im oduzima priliv ogromnog broja godišnjih žrtava za indoktrinaciju, a uz to ih i finansijski pogađa. Dozvoljavam sebi da pretpostavim da bi posete u tom slučaju bile jako retke. Zašto plaćati nešto iz svog džepa kada će to platiti neko drugi? Zašto se mučiti da privučete decu u bogomolje kada u školama moraju da dođu katahetama „na noge“? Sve u svemu, smatram da je najpametnije izbaciti i versku nastavu i njenog nakaznog brata blizanca, građansko vaspitanje, uvedeno samo da bi se imalo teorijsko pokriće da je verska nastava izborna, iz državnih škola. Oba predmeta učenike tretiraju kao imbecile, oba su prazna i bespotrebna, ne vode ničemu i ne nude bilo kakvo korisno znanje.

Kakve su posledice veronauke u obrazovnom sistemu? Prilikom njenog uvođenja tvrdilo se da je potrebno moralno uzdići mlade. Vidimo li efekte toga nakon petnaest godina?

Vidimo, ali ne onako čudotvorne kakvi su nam se obećavali. Zapravo, efekti su izrazito negativni, bolje rečeno katastrofalni, pošto je stanje drastično gore: pogledajte zvanična istraživanja, pogledajte statistiku, to je toliko poražavajuće da predstavlja jedan od najvećih šamara koje jedno društvo može da primi. I posle tog šamara – niko se ne okreće da nešto promeni, niko ne vidi da je zaista pet nakon dvanaest. Pogledajte ankete koga mladi najviše mrze: homoseksualce, ateiste, odlične učenike, ljude druge vere ili nacionalnosti, bilo koga ko je drugačiji na bilo koji način… Pogledajte ko su im idoli prema anketama. Nemojte da se iznenadite ako u njima nađete nekog bogougodnog ratnog zločinca… Jesu li to rezultati veronauke i višedecenijskog propadanja jednog društva, koje ne može da dotakne dno, zato što dno za njega ne postoji? Je li veronauka zaista sanirala moralne pukotine ili ih je produbila, kao što religija uvek zasoli svaku ranu? Zaključke donesite sami. Kako sve to meni izgleda… Mentalitet krda koji porađa nemisleću glasačku rulju idealnu za političku manipulaciju demagoga doveden je do perfekcije u našem kilavom i neretko autoritarnom obrazovanju, koje ne ispunjava svoju primarnu funkciju: prosečnost je ideal, opasno je štrčati.

Kuda nas to vodi kao društvo?

Ka daljoj homogenizacija, fašizaciji i zatupljivanju, te ništenju svake nezavisnosti – to su već uobičajne pojave. Iz škola nam deca izlaze polupismena i bez ikakvog moralnog kompasa, bez osećaja odgovornosti, tragično nenaučena da kritički razmišljaju i već zaražena bespovratno svim bolestima koje nam decenijama izjedaju društvo. Kome to odgovara? Onima kojima odgovara trenutno stanje, politikantnima i sveštenicima, koji su na antikomunističkom talasu ponovo dograbili stare privilegije. Veronauka i konstantno gledanje u četrneasti vek umesto u zvezde ne pomaže preterano da se kao društvo pomaknemo iz živog blata – štaviše, pre bih rekao da je to upravo živo blato u kom se nalazimo i u koje sve dublje tonemo. Što više grcamo za prošlošću i nebom, to nam je jadnija sadašnjost i zemlja. Siromašni u svakom smislu, postajemo kulturna i civilizacijska deponija. Gde je beda, tu cvetaju snoviđenja nacionalizma i religije.

Šta smatrate najnemoralnijom potezom Srpske pravoslavne crkve kao najveće verske organizacije?

Cenim da bismo ostali ovde do kraja vremena kada bih počeo da nabrajam, ali lično najogavnije mi je bilo odlikovanje vladike vranjskog Tomislava Gačića, poznatijeg u narodu kao Pahomije, koji je bio krivično gonjen zbog pedofilije sa jako ozbiljnim dokazima, pre nego što je misteriozno nastupila zastarelost… Kako zgodno, kako ubedljivo. Neko od lutkara se zaista potrudio da se nasmeje žrtvama pedofilije u lice. Kako beše, „teško onom ko povredi dete?“

Dobro, već znamo da se sveštenici ne pridržavaju svojih knjiga, to teško da je nešto novo.

Prisiljen sam da se složim. Pretpostavljam da jednako na moju listu dolazi i kanonizacija popa Mace[XXXI] od pre desetak godina, inače člana četničke crne trojke, koji je nadimak dobio po macoli kojom je ženama i studentima razvaljivao glave tokom Drugog svetskog rata. Posle rata suđeno mu je i streljan je od strane komunističkih vlasti jer je preklinjao da mu se presuda preinači iz vešanja u streljanje, iako je prisutan narod hteo da ga linčuje. Jedna od žrtava ovog monstruma je bila i majka našeg poznatog glumca Miše Janketića, koji je potresno govorio o tome javno. Kanonizovati takvog čoveka, zajedno sa njegovim sabratom u zločinu, Slobodanom Šiljkom[XXXII], zaista služi na čast Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenim vernicima. Gospodin Janketić je bio toliko zgađen da je o tom slučaju rekao: „Ovo što je učinila Srpska pravoslavna crkva je toliko amoralan čin da neću u tome da učestvujem ni kao protivnik.“ Ja, sa druge strane, mislim da im time treba neprestano mahati u lice: ne zato što gajim iluzije da će se postideti, savršeno sam svestan da je reč o ljudima koji nemaju stida, već zato što će takvo nepočinstvo možda naterati nekoga da se zamisli. Ovakvo ponižavanje žrtava ratnih zločinaca od strane jedne verske zajednice zaista zvuči degutantno. Kao i mnogo toga iz kuhinje SPC, ali retko od samih vernika čujemo javnu, otvorenu i glasnu kritiku takvih stvari. Da ima malo više otpora među njima, možda bi SPC ponekad pripazila šta radi.

Mikelanđelo, Stvaranje Adama bez Boga (1510 - 1512), Sikstinska kapela

Mikelanđelo, Stvaranje Adama bez Boga (1510 – 1512),
Sikstinska kapela

Ovako ne pazi šta radi?

Ovako se ponaša bahato jer ne nalazi na bilo šta što bi joj pokazalo da tako ne može. Vernici su nezainteresovani, država je u savezu sa njom… Ovako može do mile volje da vodi ozbiljan teološki spor da li kišu izaziva Parada ili pobeda Končite Vurst na Evroviziji, dok se vernici oduševljavaju slikom Svete Petke u kori drveta ili na krompiru, te fotošopiranim Isusom na nebu. Za to vreme čovečanstvo šalje letelicu pored Saturna, porodilišta nam se raspadaju, a kraj Kraljeva se gradi krst visok 33.5 metra od 100 000 evra…

Kako je biti ateista u Srbiji?

Zavisi od sredine u kojoj se krećete i kruga ljudi sa kojima ste u kontaktu. Neki će vas prihvatiti najnormalnije, drugi će u vama videti Lucifera lično, posebno u manjim sredinama, koje se odsečene od sveta. U svakom slučaju, izvesno ćete imati nekih neprijatnosti, posebno ako rešite da govorite otvoreno o svom ateizmu. Bićete najverovatnije i žrtva stereotipa i predrasuda o ateistima.

Kakvih predrasuda i stereotipa?

Da ste komunista, homoseksualac, da ste nemoralni, da niste Srbin, da ste plaćenik, da mrzite boga, da biste spaljivali crkve, da poštujete đavola… Bizarnosti je mnogo. Pod ti podrazumevam i gubitak nekih poznanika, moguću osudu od prijatelja i porodice, neprijatnosti na poslu i osećaj izopštenosti uopšte, neretko i uvrede. Sve od ljudi koji su, da budem ljubazan, pomalo intelektualno limitirani, pa to nadoknađuju agresivnošću prema svemu što ne razumeju … Zbog takvog stanja, mnogi odbijaju da se jasno deklerišu kao ateisti i ja ih razumem, premda smatram da nema cene koja je previsoka da se bude pošten prema sebi. Ja se nikad nisam pokajao zbog te odluke.

Da li se ateisti suočavaju sa pretnjama?

Nisam govorio, očigledno, o javnom zastupanju ateizma, pošto ćete se pored toga onda vrlo verovatno susresti i sa pretnjama nasiljem, a i sa nasiljem. Što se tiče poziva na linč, njih uvek ima u izobilju.

Dobijali ste pretnje? Kako se osećate povodom toga?

Gotovo svakodnevno. Do sada na stotine pretnji, od onih tipično verničkih, paklom, koje ne računam, do onih vrlo ovozemaljskih, koje su se ticale mog fizičkog integriteta, a neretko i fizičkog integriteta meni dragih osoba. Moji bliski prijatelji imali su slučajeve i pretnji njihovoj deci. Iznenadili biste se koliko vernička ljubav može da bude kreativna: od silovanja, preko nabijanja glave na kolac, do klanja dece, razne psihopatologije su me uverile u to da je religija sklona nasilju jer je nesigurna u sebe. Ako nemate ništa bolje da prigovorite čoveku od „ućuti da ti ne bih silovao devojku i zaklao te“ onda je jasno da ste izgubili svaku raspravu. Očigledno je da su sve te situacije jako neprijatne i stresne, posebno što su neke od tih pretnji bile jako ozbiljne, ali ne smemo dozvoliti da nas odvrate od našeg posla i obeshrabre. Neretko se dešavalo da takvi ljudi prete upadom na tribine koje organizujemo, tako da se zaista nadam da će se krivično pravosuđe konačno pozabaviti njima na adekvatan način.

Gde vidite najveće teškoće u organizovanju ateista u Srbiji?

Na veliku žalost, u preteranoj nezainteresovanosti. Tako banalno, ali gotovo nepremostivo. Tužno je što je mnogima maksimalan domet online aktivizam koji se svodi na lajk kada smo u neizricivo velikoj potrebi za svakim čovekom, ali šta možemo… Mi svoj posao obavljamo volonterski zato što smatramo da je ono što radimo ispravno i jako korisno za društvo. Neko mora da gurne točak istorije napred jer se on zaglavio i polako kreće da se vraća unazad. Ja razumem da ljudi ne vole da se eksponiraju ili izlažu strašnom pritisku ili pretnjama, ali neko mora. Nikad nije bitnije biti antiteista nego kad je to najteže i najopasnije. Tada je to zaista dužnost svesnog pojedinca.

Raselov čajnik

Raselov čajnik

Da li pasivnost drugih ateista može da bude frustrirajuća?

Ni ne slutite koliko. Uložite godine svog života i onda slušate nečija slabašna opravdanja kako nema dva sata slobodnog vremena mesečno za nekakav aktivizam.

Dešava li se da Vam ateisti zamere oštrinu kritike? Da li Vam to smeta?

Da, to se dešava redovno. Ne smeta mi ni najmanje, pluralitet mišljenja je uvek poželjan, ali to ne znači da moram da se složim sa njima. Nekako sam stekao dojam da red takozvanih tihih ateista misli da će stvari promeniti same od sebe. Oni su za tišinu i čekanje, za kompromis, za popuštanje, za ulagivanje većini – zapravo, imam utisak da ono što nikako ne mogu da izgovore zvuči kao pravdanje zlotavljane žene: „Nemoj da ga provociraš, strašno je nezgodan kad se napije i iznervira.“ Oni nemaju mentalne snage da se usprotive. Nekoliko put sam čak posmatrao koketiranje sa poznatim domaćim teolozima, sve u cilju ulizivanja koje će nas odvesti… kuda tačno? Meni je to odvratno, i još gore, besmisleno. Tako se ništa neće nikad promeniti, niti dobiti, kao što nam je istorija pokazala bezbroj puta. Morate da budete jasni i glasni, morate da budete hrabri i gađate pravo u poentu, a ne da cinculirate okolo, nadajući se da će neko shvatiti šta hoćete ili da će čovek koji vas maltretira reći: „Ah, pa ti si baš fin, možda ne treba da te maltretiram.“ To se nikad neće desiti. Morate da se izborite za svoja prava, a jedini način da to uradite jeste da budete otvoreni. Pored toga, niko ne voli kukavice. Da ne ulazim u to da oni, bili svesni toga ili ne, služe kao dobrodošao primer teolozima za satanizaciju nas koji se zalažemo za apsolutnu sekularnost kao nekakvih fanatika. Tako posmatrano, da, oni zaista pasivno prave štetu sekularnosti, jer odbranu Ustavnog načela predstavljaju kao nepoželjni ekstremizam i fundamentalizam.

Kako vidite budućnost ateizma i sekularnosti na svetskom i lokalnom nivou?

To je otvoreno pitanje i mislim da dosta zavisi od nas samih, ali optimista sam. Na globalnom nivou zapadna civilizacija je uglavnom postojana što se tiče sekularnosti, ali se pretnja širenja islama, koji želi da potisne načelo sekularnosti i sjedini svetovnu i duhovnu vlast, polako nadvija nad njom. Mislim da je to pretnja koju treba jako ozbiljno shvatiti, ali isto tako ne verujem da će ona biti u stanju da oduva sve što je do sada urađeno na tom polju. Te tekovine su građene na previše čvrstim temeljima koji se neće tek tako raspasti. A opet, ne bih da zapadnem u grešku koju je Karl Poper[XXXIII] uobličio pišući o pogubnosti istoricizma, tako da ću ovo zaista ostaviti na nivou sopstvenog nagađanja. Ipak, ne želim da se pretvaram da me velika popustljivost kvazilevice, koja islamsko nasilje nad sekularnošću trpa pod plašt multikulturalizma i koja je sada postala evropski trend, ne brine.

A na lokalnom planu?

Što se lokalnog nivoa tiče, malo više zainteresovanosti pomoglo bi da brže dođemo do rezultata, međutim smatram da će pre ili kasnije Srbija morati da krene svetskim tokovima po pitanju odvojenosti države od verskih organizacija u praksi. Mislim da će Sud za ljudska prava imati izvesnog udela u tome. Ali da bi promena bila postojana, da bi se razumeo značaj neke civilizacijske tekovine, moramo sami da se izborimo za nju. Tu je valjda i ključan razlog zašto ne razumemo značaj sekularnosti: dok su Evropljani bili tlačeni od strane verskih organizacija, mi smo živeli pod turskom okupacijom. Nikada nismo iskusili zašto su te vrednosti i principi bitni, već smo ih sa oslobođenjem samo prerano plagirali iz evropskog prava. Zato su nam često kršenja istih maglovita, nejasna i nevažna.

Autor: Vladimir Božanović

Nastavak: O formalnim debatama


vpSpec011-stevo-zigon(XXIX) Stevo Žigon (1926 – 2005), jugoslovenski glumac


vpSpec011-karlhajnc-desner(XXX) Karlhajnc Dešner (1924 – 2014), nemački autor, esejista, istoričar religije i književni kritičar


vpSpec011-maca-vukojicic(XXXI) Milorad Vukojičić (1917-1945), zvani pop Maca (deminutiv od „macola“) ili pop Koljač, je bio crnogorski sveštenik SPC, vođa četničke crne trojke u Drugom svetskom ratu. Nakon rata je osuđen na smrt i pogubljen. Proglašen je za sveca Srpske pravoslavne crkve 2005. godine.


vpSpec011-slobodan-siljak(XXXII) Slobodan Šiljak (1881 – 1943) bio je crnogorski četnik u službi italijanskog okupatora i sveštenik SPC. Po odluci partizanskog vojnog suda streljan je 5. decembra 1943. Proglašen za sveca SPC 2005. godine.


vpSpec011-poper(XXXIII) Karl Poper (1902 – 1994), austrijsko-britanski filozof i otac empirijske falsifikacije

%d bloggers like this: