Dragićević: O nepoštovanju religije i slobodi govora

Prethodno: O moralu

Poštovanje religije zahtevaju ili sveštenici, iz razumljivih razloga, ili ljudi koji prosto nisu sigurni u svoja verovanja dovoljno da bi čuli njihovu kritiku.

Koje su najfatalnije stvari po religiju i zašto?

Sumnja. Slobodna inteligencija. Humor. Intelektualni integritet. Upravo stvari koje religija pokušava svesrdno da suzbije, bilo da to radi kroz satanizaciju sumnje i dekapitaciju slobodne inteligencije u svetim knjigama, bilo da to radi kroz zakone o blasfemiji protiv humora ili kroz ubistva karikaturista, bičevanje slobodnih mislilaca, te njihovo bacanje sa sedmog sprata. Znate šta je Isus označio kao najveći greh? To nije genocid, ni ubistvo deteta, ni silovanje, ni posedovanje robova – najveći greh je hula na Svetog Duha. Sapienti sat. Tu je i socijalna represija koja sprečava humor i intelektualni integritet da naude religiji – ona je opasnija jer je, za razliku od otvorene zakonske prisile ili brutalne sile, u rukavicama, pa mnogi ostanu žalosno nesvesni njenog razornog dejstva na umove sumnjičavih ljudi. To je ukratko duh palanke – ne preispituj da ne bi šaputali za tobom. To je ono „treba to poštovati, iako ne veruješ“, „sa nekim stvarima se ne treba sprdati“, „nemoj da si nekulturan“ i slično.

Ne prihvatate te zamerke kao osnovane?

Sve su to malograđanske korekcije za labilnije, kakvih ipak ima, koje stadu omogućavaju da zadrži svoje iluzije pokušavajući da prisile na povlačenje kritičare vrlo prizmenim mehanizmima sramoćenja. Zašto bi bilo pogrešno šaliti se na račun bezgrešnog začeća, zmije i magarca koji govore, čoveka koji živi u utrobi velike ribe tri dana, hodanja po vodi, žurke leševa svetih u Jerusalimu nakon raspeća, grma koji govori ili razgovaranja sa smokvinim drvetom? Meni ove stvari deluju kao jako dobra šala u sebi, sem poslednjeg, koje mi pre deluje kao materijal za kvalitetnog i strpljivog psihijatra. Još bih napomenuo da je veliki neprijatelj organizovanih religija internet, koji omogućava slobodan protok informacija. Ljudima je sada kao nikada pre omogućeno da se upoznaju sa manama dokaza za postojanje boga, da gledaju formalne debate o egzistenciji božanstva, da pročitaju iskustva drugih, da vide snimke užasa koje organizovane religije ostavjalju za sobom, da upoznaju istomišljenike, pa i da nađu podršku za neprijatan „izlazak iz ormara“, odnosno javno priznanje da su ateisti. Pored toga, na internetu je nemoguće ili barem jako teško ograničiti humor i slobodnu inteligenciju. Kao što je otkriće štampe bilo seme iz kog se rodilo prosvetiteljstvo nekoliko vekova kasnije, tako će internet poslužiti kao seme humanističkom i sekularnom antiteizmu. Samo što će to biti daleko brže i, nadam se, bezbolnije za čovečanstvo.

Očigledno ste, kako ste naveli u svom eseju još pre nekoliko godina, ostali pri tome da religiju ne treba poštovati. Možete li ukratko da objasnite našim čitaocima zašto?

vpSpec011-bojan8Religiju ne treba poštovati zato što ne nudi nikakvu ontološku istinu, moralno je posramljujuća i pogubna, a društveno jako opasna. Poštovanje religije zahtevaju ili sveštenici, iz razumljivih razloga, ili ljudi koji prosto nisu sigurni u svoja verovanja dovoljno da bi čuli njihovu kritiku. Kroz poštovanje joj se samo dozvoljava da ojača i da nas sve maltretira, posebno jer u biti ne govorim o veri kao ličnom pitanju pojedinca, već o organizovanoj religiji, koja se pokazala agresivnom i totalitarnom, upijajući u sebe elemente političke ideologije. Ako se pitate kako to izgleda u praksi, pogledajte današnje islamske teokratije. Problem je što nam iskustvo pokazuje sledeće: religija želi poštovanje dok ne ojača dovoljno, čim ojača nju ne samo da ne zanima poštovanje drugog, nju ne zanimaju ni osnovna ljudska prava slobodnih mislilaca i ateista.

Šta mislite pod tim?

Počinje da nam ulazi u krevete, počinje da nam ulazi u kuhinju, u škole, u zakonodavstvo, u moralni sistem, u ono što smemo da kažemo, napišemo ili čak pomislimo, bukvalno nas porobljava. Poslednji stupanj je pokušaj da nam se zađe u glavu. Uostalom, nije li Isus govorio o grehu u mislima i izjednačio ga sa grehom u delu? Dakle, pomisliti na ubistvo nekog je identično kao ubiti ga. Šteta što ovo niko nije rekao rimskim pravnicima, koji su, jadni i glupi, poštovali načelo „za misli se ne odgovara“… No, zanosim se. Ono što je predmet zabune je sledeće: ljudi ne mogu da shvate da je savršeno moguće poštovati Ustavno pravo svakog pojedinca da uživa sopstvenu autonomiju po pitanju veroispovesti, a pritom ne poštovati sama učenja religije. To je esencijalna razlika, ona koju je nemoguće dovoljno puta podvući. Ako tražite od mene da poštujem priču o bezgrešnom začeću, vi tražite od mene da ponižavam sopstveni zdrav razum. Tražite od mene da se pokoravam i osećam kao idiot. To ne mogu sebi da dopustim. To se kosi sa mojom slobodom misli i govora, koja je, kako bi to divno primetio Patrik Kondel[XXVI], daleko svetija od svih bogova i svetih knjiga na ovom svetu.

Ne izgleda li ponekad da je ismevanje religije pomalo ekstremno? Nisu svi religiozni ljudi fanatici, pa opet ne vole da vide ismevanje svojih svetih figura. Da li podržavate apsolutnu slobodu govora? Imali smo slučaj „Šarli Ebdo“ gde su reakcije domaće javnosti bile: „Pa, dobro, sami su tražili, nacrtali su Muhameda. Dobili su ono što su zaslužili.“ Kako komentariše taj slučaj?

Ne verujem da je parče papira sa crtežom vrednije od bilo čijeg života, ma šta stajalo na njemu. U potpunosti smatram slobodu govora jednom od ključnih za nesmetano funkcionisanje otvorenog društva i podržavam je u ustavnim granicama zapadne civilizacije, drugim rečima smatram njeno ograničenje opravdanim ukoliko se jasno i otvoreno poziva na nasilje protiv nekog pojedinca i grupe. Posebno znajući koliko smo je mi u Evropi skupo platili – krvlju, ne mislim da imamo moralno pravo da je se olako odreknemo. Hičens bi rekao da je početak ljudske emancipaciju mogućnost da se smeje autoritetu. Autoritet ne trpi smeh zato što ga urušava i baš zato je smeh neophodan. Naravno da religiozni ljudi ne vole da vide ismevanja svojih svetih figura, kao što ni pripadnici neke stranke ne vole da vide ismevanje sopstvenog vođe.

Ali to je satira, neko će nužno biti nesrećan zato što satira mora da pogađa metu. Sve to podseća na „Carevo novo odelo“, gde se većina grozi nad malom grupom nezavisnih intelektualaca, koja svojom satirom rizikuje puno da bi pokazala da je car go, odnosno da je religija glupost. Ne verujete da možete mnogo da izgubite? Pitajte redakciju Šarlija. Pitajte sekulariste u Pakistanu. Pitajte sekulariste u Arabiji. Pitajte Fleminga Roza[XXVII]. Pitajte Salmana Ruždija[XXVIII].

Dakle, sloboda govora je iznad verskih osećanja?

Postavlja se pitanje da li je opravdano da zbog zabluda i osetljivosti nekolicine ili čak mnogih društvo vrati cenzuru i ponovo propadne u jamu iz koje smo se jedva iščupali građanskim revolucijama u Evropi.

Ili je u pitanju nešto drugo, strah od religije, koja je zbog šale spremna nekog da ubije na mestu, baš kao što su Jelisejevi medvedi pobili decu koja su ga ismevala?

Mislim da je pre to na pozornici, ali mislim da se pred tim strahom ne treba povlačiti – to je moralni imperativ, to je dužnost. Sloboda dolazi sa cenom, a cena je hrabrost. Što se Šarlija tiče, to je bilo poprilično neveselo iskustvo za mene jer sam shvatio koliko smo generalno daleko od poimanja vrednosti slobode govora, što možda objašnjava mlake reakcije povodom katastrofalnog stanja medija u današnjoj Srbiji. Ljudi su više marili o sirotim verskim osećanjima nego o slobodi govora i nečijem životu.

Ipak, ako za trenutak to zanemarimo i pogledamo rad Šarlija…

Slažem se, neke njihove karikature jesu otvoreno zabijanje prsta u oči, mislim da niko to neće poricati. Neke su poprilično prazno provociranje, druge nose sjajnu poentu. Ali šta je bitno? To da dok postoji Šarli, ekstreman, kako rekoste, postoji sloboda govora i sloboda kritike, koja je daleko bitnija od nečijeg osećanja uvređenosti zbog satire određene ideje. Čim budemo počeli da određujemo koje su to ideje ekstremne u satiri, odnosno koje su nepodobne i zabranjene, satira će umreti, postaće prazna i besmislena, jer je ona odraz slobodne inteligencije. A slobodne inteligencije nema ako vam kažem: „Ne smeš to da kritikuješ, a ovo što smeš da kritikuješ smeš samo na ovaj način.“ Uvređeni karikaturama su mogli da napišu neki tekst, da naprave karikaturu koja bi pokazala zašto su te karikature glupe, da zatraže zaštitu od suda ili da se upuste u javnu debatu o slobodi govora. Umesto toga, izabrali su kalašnjikove. Mislim da to dovoljno govori o psihologiji tih ljudi. Hteli su da nas zastraše i zato nisu pucali u Šarli, nego u slobodu govora. Ipak, civilizacijska je tekovina da ideje nemaju prava, a ljudi ih imaju. To je verovatno zato što su prava ideja uvek išla na štetu prava ljudi. A ljudi su bitniji od ideja.

Autor: Vladimir Božanović

Nastavak: O sekularnosti


vpSpec011-kondel(XXVI) Patrik Kondel (1950 – ), britanski pisac, komičar i javni govornik


vpSpec011-fleming-roz(XXVII) Fleming Roz (1958-), urednik u danskom listu „Jilans posten“, koji je zaradio fatvu zbog karikature proroka Muhameda


vpSpec011-salman-ruzdi(XXVIII) Salman Ruždi (1947-), angloindijski pisac i esejista koji je zbog dela „Satanski stihovi“ dobio fatvu od strane iranskih verskih vođa, kojom je njegova glava ucenjena na četiri miliona dolara

%d bloggers like this: