Dragićević: O Bibliji i judeohrišćanskom Bogu

Prethodno: O ateizmu kao filozofskoj poziciji

Prosto, pravljenje budale od samog sebe samo zato što bih se tako trenutno osećao bolje mi nikada nije bio hobi.

Tokom Vašeg gostovanja u emisiji Zabranjeni forum televizije Pink BH, podigli ste veliku prašinu kada ste biblijskog boga opisli kao narcisoidnog i sujetnog, do te mere da Vas je paroh sarajevski gospodin Jovanović optužio za banalizaciju i vređanje pred kamerama. Zašto ste to uradili i da li se kajete?

To su, da budem bolno iskreno, verovatno dve najlepše stvari koje sam imao da kažem o njemu kao književnom liku iz fikcije, ali iz meni nepoznatnih razloga delovalo je da su veoma potresle kako publiku, tako i moje drage prijatelje u svešteničkim odorama. U svakom slučaju, kajem se jedino što sam zanemario činjenicu da mi vreme polako ističe – mogao sam opavdano da dodam par epiteta Bogu koji bi gospodina Jovanovića daleko više uznemirili. Plašim se da gospodin Jovanović nije imao šta pametno i konkretno kaže na tu zamerku, pa se očajnički okrenuo logičkoj zabludi argument iz tona i pozivu na vređanje kao vrsti crvene haringe, odnosno argumentu koji treba da skrene razgovor na drugu stranu i izvede ga iz neprijatne situacije, iako je po sebi irelevantan za iznetu poentu. Jeftina oratorska dimna zavesa.

Da li je biblijski bog zaista narcisoidan i sujetan?

vpSpec011-karavadjo-zrtva-isakovaBojim se da je jasno da je biblijski bog i narcisoidan i sujetan: cele prve četiri zapovesti je posvetio naredbi da se obožava na ovaj ili onaj način, i to samo on i ništa drugo. Sa druge strane, nije našao za shodno da pomene zabranu ropstva, štaviše Biblija jasno podržava isto. A ako je to malo, konačna konkluzija se nameće kada pročitate poglavlje u kom Bog naređuje Avramu da zakolje sina Isaka, koga voli najviše na svetu, samo da bi dokazao da Boga voli još više. Kakva je to poremećnost! Ako to nije primer narcisodnosti i sujete, te poremećenih moralnih principa, ne znam šta jeste, zaista. Iz ostalih delova Biblije vidimo da Bog ne ume da primi šalu na svoj račun do te mere da naređuje kamenovanje za bogohulnike: dakle, svemoćni tvorac univerzuma deluje poprilično nesigurno i patetično, kao kakav razmaženi diktator Kaligulinog tipa. Ipak, to je još najmanji problem sa onim kako je predstavljen u sopstvenoj svetoj knjizi: kao siledžija koji naređuje ubistva dece, kao zaštitnik i pokrovitelj ropstva, kao surovi plemenski starešina koji ne vidi ništa sporno sa genocidom, kao primitivni zakonodavac koji gubitak nevinosti žene pre braka ili preljubu sankcioniše smrtnom kaznom, kao užasni sadista koji će mučiti čitavu večnost zbog konačnog zločina, suprotno osnovnom načelu krivičnog prava da kazna odgovara zločinu, kao, kako bi Pelagić[XXIII] rekao još pre 130 godina, loš majstor koji za to što mu je lonac ispao loše krivi sam lonac – pogađate da govorim o Edenskom vrtu i potopu… Sve u vezi njega urla da je u pitanju projekcija primitivnih pastira i surovih osvajača, a ne nekakav realno postojeći entitet.

vpSpec011-bojan5

Čini se da je u pitanju tipičan osvajački mentalitet preslikan na komandu nebeskog autoriteta zarad moralnog opravdanja.

Baš tako. Ubij pripadnike drugog plemena, zatri sve muško i sve žensko što je spavalo sa muškarcem, ali ostavi nevine žene, da bi mogao da ih siluješ na miru… Pobij sve ljude u gradu u kom živi makar jedna osoba koja poštuje drugog boga – jer je taj grad nečist. Ovo je doslovno ono što piše u Bibliji. Kako bolje opravdati osvajanje, pljačku i pokolj nego božanskim pravom?

Bog, kažete, samo je projekcija?

vpSpec011-prometejUpravo. Zato, uostalom, Bog misli da se lepra leči krvlju ubijene ptice, zato nema reči o zabrani ropstva ili pravima žene, ali ima naredbe da se vešitici ne dozvoli da živi, zato nema ničega što se ne može pripisati jednoj neukoj mitološkoj i magijskoj svesti pre nego sveznajućem umu: iz tog razloga Biblija ne pominje tamnu materiju, kvantne partikle ili evoluciju. Zato Bog kažnjava Izraelce jer nisu pobili sve neprijatelje, već su neke poštedeli – kažnjava ih jer nisu bili dovoljno krvoločni. Okamova oštrica[9] je neumoljiva. Civilizacijski je potrebno da vekovi prođu da bi čovečanstvo dostiglo taj nivo, a pošto bogovi postoje samo u našim glavama, mogu znati samo ono što mi u tom momentu znamo… Sve ovo je ipak jako ilustrativno kada gledamo pod verničkom prizmom i onda se mizoteizam[10] mora činiti kao opravdan. Međutim, posmatrano sa ateističke strane, ovakvo ponašanje Boga Avramovog, Jakovljevog i Isakovog predstavlja ozbiljnu indiciju da je on ništa drugo do izmišljotine neukih ljudi iz vremena kome istorijski pripada. Odatle njegove primitivne vrednosti i zapanjujuće neznanje. Opet, Okamova oštrica je korisna.

vpSpec011-vilijem-okamski
Da, zaista postoji mnoštvo priča iz Biblije u kojima se bog ponaša monstruozno.

vpSpec011-jelisejNajblaže rečeno, dotle da je vrlo lako pomisliti da je Bibliju napisao đavo kao vrstu sopstvene propagande. Četiri biblijske priče, barem po mom ukusu, najbolje ilustruju njegovu zastrašujuću nemoralnost: priča o Jeliseju, Knjiga o Jovu, priča o sinu Davidovom i priča o pokolju egipatskih prvorođenih. Jelisej je bio jedan od proroka ovog boga smrti i nepravde. Jednog dana, kraj puta je sreo 42 dece, koja su ga ismevala da je ćelavko (pritom je odista bio ćelav). Jelisej to nije mogao da podnese, pomolio se Bogu, a zatim je Bog poslao dve medvedice iz šume, koje su decu rastrgla na komade. Kraj. Savršena pravda i krasna priča za uspavljivanje dece…

Jelisej nije toliko poznat koliko Jov, koji se pominje gotovo redovno?

vpSpec011-gonzalo-krasko-jovovo-zastoJelisej je bitan prorok koji se pojavljuje mnogo puta u Bibliji, ali rekao bih da je Jov danas uistinu poznatiji. Knjiga o Jovu je nešto obimnija od ove specifične priče o Jeliseju, ali mislim da je moralno još dubioznija. Jov, pravednik, kako ga opisuje sama Biblija, koji je u svemu držao zakone i reč Božiju, biva brutalno maltretiran, zaražen teškom bolešću, dok gleda kako mu žena, deca i stoka bivaju otrgnuti iz života… sve zato što je svemoćni Bog pao na najjeftiniji trik obrnute psihologije, koji mu je podvalio njegov arhineprijatelj. Sve zato što je Bog narcisoidan do te mere da želi da ga Jov voli iako mu je poubijao ženu, te sve ćerke i sinove. Đavo igra na tu kocku. Kaže Bogu: „Ali Jov te voli samo zato što si mu sve dao.“ A šta Jehova odgovara? „E, pa, samo me gledaj, sad ću da mu sve oduzmem i opet će da me voli! Maltretiraj ga po volji, samo nemoj da ga ubiješ, sve ostalo možeš da radiš.“ Bezuslovna ljubav, san svakog opsesivnog manijaka… Nije li to sujeta Boga i nedostatak bilo kakvog samopoštovanja kod Jova?

Šta je Jov trebalo da uradi?

vpSpec011-bojan6Čovek sa kičmom bi pokazao Bogu srednji prst i svojevoljno otišao u pakao, pokazao bi da ne želi da životi njegove porodice budu igračke bilo čije sujete , a Jov mu se zahvalio… Teolozi kažu da je Jov savršeni vernik i da treba učiti od njega. Ja mislim da ga treba prezirati kao ljigavog. Kakav užasan mazohizam, kakvo najteže silovanje dostojanstva, kakvo besmisleno ubijanje nevinih, kakva pakost, kakav nedostatak viteštva i osećanja prema svojoj porodici! Još uvek sam zgađen tom pričom. Priča o sinu Davidovom može vrlo lepo da se sažme: David je seksualno iskoristio žene drugih ljudi i onda je Bog rešio da ga kazni. Ovo možda ne zvuči užasno, dok se ne shvati da Davidu neće faliti ništa, već će Bog ubiti njegovo dete, koje će posle sedam dana umreti.

To je neka vrsta nasleđa, ta krivica…

Zapravo to je dosovno u pravu nasledna krivica, najnemoralniji koncept koji je odavno odbačen u krivičnom pravu, užasna, bolesno pokvarena ideja da smo krivi za grehe naših predaka, da smo krivi zbog nečega na šta ni na koji način nismo uticali, niti smo mogli da utičemo … kakvo iznenađenje što su obični profesori prava uspeli da moralno nadmaše sveznajućeg i moralno savršenog Boga kad je uloga zakonodavca u pitanju. Ako mi ne verujete, uporedite bilo koji moderni krivični zakonik sa Levitskim zakonikom. Ipak, Biblija uporno insistira na tom konceptu nasledne krivice, tvrdeći čak da deset generacija kopileta neće moći da uđe u raj. Znači, ukoliko sam bio dobar čovek, a rođen sam iz pogrešne veze, ništa od raja za mene? To je vrsta aristokratskog elitizma… A, kad smo već kod Davidovog deteta, kako je dete krivo za bludničenje oca? Moglo bi se svakako reći da je kazna namenjena Davidu – na kraju krajeva, malo šta je strašno kao gubitak deteta- ali šta je život tog deteta, kolateralna šteta? Toliko malo Bogu vredi?

vpSpec011-mikeladjelo-strasni-sud

Priča o prvorođenima je verovatno najpoznatija od pomenutih, zapravo bila je ekranizovana u crtanom filmu za decu.

Da, osim što u crtaću nije bilo scene samog pokolja, što je sasvim razumljivo. Nemam reči za tu moralnu kloaku u kojoj Bog za kaznu faraonu ubija svu egipatsku decu, od prvorođenčeta faraona do prvorođenčeta svih neegipatskih robova, iako je nekoliko poglavlja ranije sam isti čin ocenio kao nemoralan. Pa šta je onda Bog, ako ne licemer? Samo ubistvo faraonovog deteta zbog njegove odluke je nemoralno, ali za šta su krivi robovi, a kamoli deca robova? Zašto su ona morala da umru? To je zaista neshvatljivo svakome ko je etički polupismen… A opet, samo izvlačenje ovih priča iz rukava nekako nagoni hrišćane da se zamisle. Uvek sam ponavljao da ne bi bilo loše kada bi poneko od njih zaista i pročitao svoju svetu knjigu. Ipak sa mojim bliskim hrišćanskim prijateljima još nisam bio te sreće. Možda su zato i dalje hrišćani.

sdffdfdfdfdfdd

Jevreji podsećaju sveznajućeg Boga u koje kuće da ne pusti anđela smrti prilikom masakra egipatskih prvorođenih tako što premazuju ulazna vrata jagnjećom krvlju.

Koje su najapsurdnije biblijske naredbe?

Dvoumim se između „nemoj kuvati jareta u mleku majke njegove“ i naredbe da ženi, koja se umeša u tuču dva muškarca da bi zaštitila muža i pritom zgrabi testise njegovog suparnika, treba odseći ruku. Pošto je ova situcija izgleda bila dovoljno česta da zasluži svoju naredbu, čovek mora da se zapita koliko je nekad život bio zanimljiviji.

Peta knjiga Mojsijeva 25-11 „Ako bi se svađali ljudi, jedan s drugim, pa bi došla žena jednoga da otme muža svojega iz ruke drugoga koji ga bije, i pruživši ruku svoju uhvatila bi ga za mošnice. Odseci joj ruku; neka ne žali oko tvoje.“

Peta knjiga Mojsijeva 25-11
„Ako bi se svađali ljudi, jedan s drugim, pa bi došla
žena jednoga da otme muža svojega iz ruke drugoga koji
ga bije, i pruživši ruku svoju uhvatila bi ga za mošnice.
Odseci joj ruku; neka ne žali oko tvoje.“

Vi kao da govorite da Bog ne postoji, a onda ulazite u moralnu analizu njegovog lika. Da li je to kontradikcija?

Ali to uopšte nije ono što govorim: agnostički ateizam je na poziciji da nema dobrog razloga za verovanje u postojanje boga, bilo kog od hiljada njih. To nije eksplicitna tvrdnja da božanstvo ne postoji, još manje tvrdnja da Jehova ili Jahve, kako vam draže, ne postoji. Međutim, naravno da nije reč o kontradikciji, što zna svako ko je makar jednom u životu prisustvovao časovima književnosti: analizirati moralne izbore nekog lika ne znači smatrati ga realno postojećim. Ne mislimo da su Merso, Aramis, Zevs ili Kirilov realno postojeći kada ih analiziramo, govorimo o njima isključivo u sklopu literarnog sveta. Kada govorim o božanstvu judeohrišćanstva, ja govorim o onome što se nalazi u svetim knjigama, ni za trenutak ne smatrajući da to predstavlja neku istorijsku istinu. Zapravo, mislim da smo dobili neiscrpnu količinu arheoloških dokaza koji pokazuju suprotno.

Ipak, u Bibliji postoje i etičke smernice koje nisu tako loše. Uostalom, Vi ste uglavnom sada govorili o Bogu u Starom zavetu. Novi zavet, na primer, uči nas da pomažemo siromašina, te da volimo svoje neprijatelje i bližnje… Zar Bog ne deluje pitomije u Novom zavetu?

Hoćete reći da deluje drugačije? Kao da je šizofren? Ta slika starog biblijskog božanstva kao destruktivnog i besnog manijaka okrenutog kazni i nasilju zarad svake sitince, koja je biblijski sasvim utemeljena, često se stavlja kao kontrast božanstvu Novog zaveta, koje je navodno blago, divno i opraštajuće… Osim što nije, ali opet kako bi to znala horda vernika koja zapravo nikad i ne čita Bibliju? Propaganda je jako moćna stvar. Ali zar vam se ne čini da bi to, tako izneto, bilo loše pisanje i iskakanje iz lika slično onome kada bi Tolkinov[XXIV] Sauron u „Dve kule“ počeo da deli bombone bez ikakvog objašnjenja u tekstu? Što nije ni začuđujuće kad pogledamo broj autora Biblije i njenih prevodilaca… Ali zar se ne biste zapitali: „Čekaj, šta se desilo sa ovim likom? Ovo nije on. On ovo ne bi uradio.“ Zašto je Bog Starog zaveta toliko drugačiji od Boga Novog zaveta?

Da, ta promena zaista deluje sumnjivo.

Da ne pominjemo da je Bog po učenjima teologa moralno savršen, a to je apsolut i nema menjanja jer promena nije logički izvodljiva: ili je ropstvo moralno opravdano ili nije. Ne može i biti i ne biti. Ubijanje dece je ili dobro ili nije. Ne može biti oba. Ili oko za oko ili drugi obraz, ne može oba. Nasilničko ponašanje je ili dobro ili nije. Moralno savršena ličnost ne može da se promeni u svoj opozit, ne možete Boga kao tribalnog osvajača da promenite u pacifistu, a da ostane jednako moralno savršen. Te odlike su suprotne i isključuju se između sebe. Zato i ovde imamo odjek toliko prisutnog verskog licemerja. Uzgred, isto važi i za moral, posebno univerzalni, kog se religija drži: ako je ropstvo bilo moralno nekad, kako to da sad nije? Zaista me zanima kako vernici to uspevaju da pomire u svojim glavama.

Gnevni Mojsije sa zapovestima kao predstava gnevnog Boga Starog zaveta

Gnevni Mojsije sa
zapovestima kao
predstava gnevnog
Boga Starog zaveta

Da se vratimo na krakter Boga Novog zaveta. Bog Novog zaveta uopšte nije dobrodušan, kako se predstavlja?

Zapravo, Novi zavet donosi razrađenu misao o paklu kao večnom mučilištu, u Starom zavetu je zagrobni život posve drugačije i neodređenije pominjan. Kako bi Hičens rekao, jednom kada vas Bog Starog zaveta kazni, kada vam njegove horde zapale kuću, siluju ćerku, a vas sa sinovima i ženom pobiju, otimajući vašu stoku i drugu pokretnu imovinu, jednom kad vas zemlja proguta i prekrije, stari Bog je završio sa vama. Ali Bog Novog zaveta vas tek onda uvodi u mučilište, i to večno. Apsolutno nemoralna ideja jer je nemoguće napraviti beskonačno veliki zločin koji bi odgovarao beskonačno dugoj kazni – veliki, da, ali ne beskonačno veliki: to je srž nepravde pri kažnjavaju jednako kao kada bi vas sutradan država obesila jer ste prešli ulicu na crveno. A ipak, vidimo da će vrlo beningne moralne pogreške voditi u pakao: sama Biblija eksplicitno kaže da će svi lažovi ići u pakao. Ne mnogi, ne većina, svi. Svi koji su ikad izgovorili makar jednu laž, ma koliko sitna ona bila, završiće u paklu.

Jeste li nekad slagali?

Jesam.

Izgleda da će tamo biti poprilične gužve. U pakao će očigledno otići i nekrštena deca, barem prema biblijskim stihovima. Dakle, dete nekog Inke koji nikada nije čuo za Isusa će biti večno mučeno zbog toga što se rodilo na pogrešnom mestu? Na stranu to što sam Isus eksplicitno kaže da se sve monstruozne odredbe Starog zaveta važe do poslednjeg slova i što opet imamo smrtnu kaznu, mizoginiju, preporuku za samosakaćenjem i ropstvo u novim količinama na stranicama Novog zaveta. Taj deo ne sadrži samo Besedu na gori, preporučio bih vam da čitate daleko obminije delove Savla iz Tarsa ili da se upoznate sa mračnijim Isusovim minutima…

Teolozi često u odbrani Biblije govore o metaforama i alegorijama, te shvatanju konteksta. Šta kažete na to?

Ja znam nešto malo o književnosti, ali ovde sam nemoćan i osećam se nekompetentno. Voleo bih da mi neko objasni gde je konkretno metafora u „ubij devojku koja nije nevina prve bračne noći“ ili „ubij onog ko radi na Šabat“. Šta to zapravo znači? I u kom kontekstu su te stvari prihvatljive sa aspekta apsolutnog i univerzalnog, objektivnog morala, koji zagovaraju ti isti teolozi? Zar moralno savršen Bog ne bi znao ili možda ne bi bio moralno obavezan da objavi u svom otkrovenju kako su one varvarske, zabranivši ih ako su se one spontano razvile u prvim društvima? Ne, naprotiv, one nam se nude kao sam božanski zakon. Kakva koincidencija što se sveznajući Bog uklapa savršeno u tribalni moral, skoro kao da ga je neko, usuđujem li se da primetim, izmislio… Metafora je lep način da potuljeno pokušate moralno da rehabilitujete religijske spise za nasilje ili neznanje. Recimo biblijska smrtna kazna za veštice je u međuvremenu postala metafora – od XV do XVIII veka hrišćani nisu misli da je to metafora, zapravo bili su jako uvereni u njenu bukvalnost, toliko da je to 60 000 žena platilo glavom. Treba li to da se zaboravi, a ta odredba ignoriše? Sa kojim moralnim pravom? Imamo i drugi vid metafore na stolu, kao što je recimo biblijska kreacija, koja je bila buklvano shvatana dok nismo zahvaljujući prirodnim naukama shvatili pravu starost unvierzuma i dobili teoriju evolucije koja objašnjava raznovrsnost živog sveta. Onda je to postala metafora. Dakle, metafora je izraz koji koristimo za biblijske tvrdnje ili naredbe koje su prevaziđene bilo zbog moralnog progresa, bilo zbog naučnog uspona. Hoće li, pitam se, na kraju i Bog postati metafora?

Spaljivanje veštica na lomači

Spaljivanje veštica na lomači

Šta mislite o Isusovim moralnim poukama?

Sve u svemu, mislim i da je mnogo hvaljena krilatica o voljenju svojih neprijatelja sirovo nasilje nad čovekom prirodom i najstrašniji mazohizam, kao i što je ideja praštanja grehova kroz pokajanje duboko nenormalna suspenzija pravde, koja očigledno favorizuje nasilnika i pljuje na žrtvu. Ne vidim u tome ništa uzvišeno. Lično mislim i da je naredba da volimo bližnje svoje protivna ljudskoj prirodi – jednostavno ne može se narediti da se neko ili nešto voli, niti ljubav trpi prinudu, a svakako bih imao nisko mišljenje o mojoj ljubavi i slobodi kada bi mi bilo naređeno da ih nekome pružim. Prinuda na ljubav je loša jer je preterana. Ipak, izgleda da imam više ljubavi prema komšijama od nekih crkvenih otaca, poput Tertulijana[XXV], jer ne mislim da bi mi bilo zadovoljstvo da iz raja posmatram mog komšiju kako se večno muči u vatrama pakla. Zapravo, nikad ne bih pristao na takav raj dok znam da ljudi koje sam poznavao i oni koje nisam najstrašnije pate.

Autor: Vladimir Božanović

Nastavak: O moralu

[9] Filozofski princip koji se pripisuje logičaru i franjevcu Vilijemu Okamskom. Ironično, vremenom je počeo da služi baš kao jedan od glavnih principa pro ateizam. „Entitete ne treba nepotrebno umnožavati.“ Šta ovo znači? Na osnovu raspoloživih podataka, mora se težiti najjednostavnijem mogućem objašnjenju, izbegavajući kompleksnija objašnjenja neke pojave ako na njih ništa ne ukazuje. Nepotrebne pretpostavke se eliminišu.

[10] Stav da božanstvo ili bogovi postoje, ali da zaslužuju mržnju, prezir i odbacivanje, a ne pokoravanje.


vpSpec011-pelagic(XXIII) Vasa Pelagić (1833- 1899), srpski filozof, socijalista i prosvetitelj


(XXIV) Džon Ronald Ruel Tolkin (1892 – 1973), profesor anglosaksnonskog jezika i engleskog jezika i književnosti na Oksfordu, pisac epske fantastike


vpSpec011-tertulijan(XXV) Tertulijan (oko 160 – oko 240), hrišćanski latinski pisac, apologeta i filozof