Dragićević: O ateizmu kao filozofskoj poziciji

Čovek se pre ponaša kao sunđer nego kao slobodna i misleća individua.

vpSpec011-bojan1

Gospodine Dragićeviću, ne treba Vas posebno predstavljati, naši čitaoci Vas znaju kao jedno od najprepoznatljivih lica domaćeg ateizma. Autor ste eseja ,,Zašto ne treba poštovati religiju”, predsednik Nadzornog odobra Udruženja građana ,,Ateisti Srbije”, pisac brda filozofskih članaka o ateizmu, govornik u formalnim debatama o postojanju boga i jedan od najglasnijih zagovornika sekularnosti u javnom životu. Često smo Vas viđali i na televiziji, a prilično ste popularni i na društvenim mrežama. Kakav je osećaj znati da svoje lice pozajmljujete jednom pokretu i ideji?

Prijatan, rekao bih: radim ono što smatram društveno korisnim i lično ispunjavajućim. Uspeo sam da nađem nešto u čemu nalazim izvesno zadovoljstvo, dok pritom nastojim da pedantno i posvećeno obavljam jako odgovoran posao, koji vidim kao moralno ispravan. Čovek zaista ne bi trebalo da traži više, takva sinteza je jako retka. Drago mi je što postoji mnogo ljudi koji veliku količinu rada uloženu u sve to umeju da prepoznaju i cene. Još mi je draže što smo skoro ni iz čega stvorili jaku kičmu balkanskom ateističkom pokretu samo snagom vlastite volje i upornošću.

Zašto i kada ste postali ateista? Šta je uticalo na Vas?

Postao sam ateista zato što ni tada, kao ni sada, nisam video bilo kakav valjani i čvrsti dokaz, bio on logičke ili empirijske prirode, koji bi nam postojanje boga učinio neupitnim, niti smatram da u neubedljivim pokušajima konstrukcije takvih dokaza ima dovoljno materijala koji bi verničkoj pozicji danas makar pribavili zrno ozbiljnog intelektualnog legitimiteta, barem ne za znatižljenju osobu koja ume kritički da misli i da odano sledi elementarna pravila logike, a pritom je usmerena intelektualnim poštenjem. Donekle ironično, ali pozicija agnostičkog ateizma kod mene je nastupila nakon one antiteističke, koju sam imao od kada pamtim za sebe. Ako je nešto uticalo na nju, bila je to moja ljubav prema filozofiji i želja za korekcijom sopstvenih stavova.

Retko čujemo da ljudi uopšte pominju dokaze kada se govori o njihovom verovanju u boga. Zašto je situacija takva? Kako se u stvarnosti određujemo kao vernici?

vpSpec011-bojan3Na veliku žalost, pitanju egzistencije boga se gotovo uvek prilazi kao pitanju ličnog verovanja, a ne kao ontološkom pitanju, pa se ono za najveći broj ljudi rešava nesvesnom indoktrinacijom od strane roditelja u ranom detinjstvu ili pukim zadovoljavanjem niskih emotivnih potreba kasnije u životu, umesto pažljivim vaganjem pro i contra argumenata i filozofskom diskusijom, u kojoj slobodna inteligencija može da nam osvetli put koji vodi ka istini. Ustanovljena zabluda da je sramota promeniti svoje mišljenje, te je da je nekulturno i nepristojno uopšte polemisati o religiji, takođe igra izvesni udeo u stvaranju jednog žalosnog kalupa i kruga koji se zatvara bez bilo kakvog smisla, znanja i cilja. Čovek se pre ponaša kao sunđer nego kao slobodna i misleća individua.

Ne mislite da ima nečeg lošeg u menjaju mišljenja?

Ne, zaista nema, pod uslovom da ne govorimo o neiskrenom oportunizmu. Van toga, mislim da je nesigurnost u sopstvene stavove vrlina, koja je neopravdano etički kriminalizovana, iako zaslužuje visoko mesto na lestvici svakoga ko pretenduje da mu pogledi odgovaraju stvarnosti. Zapravo, ako pažljivije pogledate, stvar pre stoji obrnuto, moralno i praktično je daleko štetnije držati se određenog mišljenja samo zato što je naše, a ne zato što ga podržavaju ozbiljni i dobri argumenti. Skepticizam, posebno kada je reč o sopstvenim uverenjima, najvažniji je odraz slobodne misli i bez njega ne može biti reči o bilo čemu vrednosno pozitivnom i bilo kakvoj progresivnoj misaonoj genezi: on nam omogućava da vidimo gde grešimo i da to prestanemo da činimo. Ljudi često mešaju doslednost sa neotesanom i tvrdoglavom zatucanošću.

Ima li razlike?

Kako da ne, to su posve različite stvari. Ne menjati stav pod pritiskom sile, pretnje ili koristoljublja zaista jeste intelektualna doslednost koja zaslužuje divljenje i treba je pozitivno vrednovati. Ali ne menjati stav pod pritiskom dokaza – to je zatvorenost, to je krutost, to je zatucanost, to je pokazatalj da nas nije briga da li naši stavovi odgovaraju stvarnosti, već nam je bitnije da isteramo svoje, pa makar svet propao. Ego dolazi na mesto želje za otkrivanjem istine i tu više o filozofiji nema govora. Takvi ljudi su dogmatski mesečari i antiintelektualci u srži. Tog okamenjenog stava bi trebalo da se stidimo daleko više od prostog priznanja da nismo bili u pravu. Neuporedivo je teže obuzdati svoj ponos i reći: ,,U redu, ovde sam pogrešio, nisam to ispravno sagledao, sada ima novi ugao, taj argument je zapravo jako dobar, nemam šta da mu progovorim i spreman sam da promenim svoju spornu poziciju jer sam prihvatio da ona nije bila dovoljno podržana.” Tako rezonuju ljudi otvorenog uma, a ne dogmatici puni taštine. Gledajte da uvek opravdate argumentima svoje stavove pred sobom, to je najnezgodnije sito sa kojim možete da ih suočite. Ako ne vidite razloge zbog kojih biste mogli da ih prihvatite nakon temeljne analize, odbacite ih ili suspendujte sud dok ne saznate više o određenom pitanju. A uludo terati inat zarad inata, kako bi jedan od Sjenkjevičevih[I] likova primetio, mogao je i vo Aristotelu[II].

Smatrate li da ljudi različito pristupaju religiji kada je u pitanju polemisanje o istoj? Pomenuli ste insistiranje na navodnoj neučtivosti i nepristojnosti kada se pokrene pitanje postojanja božanstva… Kako gledate na taj tabu?

Znate li šta je sramotno, šta je istinski nepristojno? Nepristojno je sprovoditi ostrakizam preispitivanja neke teme, iako takvo propitivanje nužno vodi bliže istini. Sramota je poslužiti se zapušavanjem usta slobodnim misliocima samo zato što svi i odveć dobro znamo da tako drage religijske iluzije u biti jesu irealne, pa ne mogu da istrpe bilo kakvu kritiku – zato što su krhke i prazne. Ako vam smeta nešto što vodi ka istini, možda je trenutak da se zapitate da li se nalazite na pravoj strani. Ne, de omnibus dubitandum[1], to je najsvetije načelo filozofije. Celu stvar sa religijom postavio je sjajno mladi Niče[III] u pismu svojoj sestri: „Ovde se putevi ljudi razdvajaju: Ako težiš miru duše, veruj, ako težiš istini, onda preispituj.“ Sažetije teško da je moguće.

Izgleda da ste Vi odabrali kojim putem ćete ići još kao veoma mladi. Neretko kažete da se ljudi šokiraju kada saznaju da imate samo 22 godine. Da li ste nekada prošli kroz „verničku fazu“ ili nikad niste verovali u postojanje boga?

Moj put, dakle, nasuprot toj veštini obogotvorenja šarlatanstva i bezgraničnog samoljublja, koju neguje smešno oholi kult ignorancije, klanjajući se samo bogu lične sujete, uvek je bio put otvorenog skepticizma i, premda nikad nisam verovao u postojanje božanstva u smislu teističkih shvatanja generalno i avramovskih religija posebno, kao gimnazijalac sam stajao na poziciji panteodeizma i spinozista. Uticaj filozofa prosvetiteljstva, koji su, sem, Melijea[IV] i Holbaha[V], gotovo redom bili deisti, bio je očigledan na moja razmišljanja i njihovi argumenti su mi tada delovali donekle konzistentno, međutim, što sam ih više proučavao i upoznavao se sa upućenim im kritikama, unapređujući pritom sopstveno poznavanje formalne i neformalne logike, te usvajajući znanje koje su prirodne nauke uredno sistematizovale za ova dva veka, primetio sam da mi oni blede pred očima, sve dok nisam počeo da ih smatram neubedljivim i prevaziđenim, a na samom kraju čak i banalnim.

Ti argumenti su istini za volju danas dopunjeni i ponešto izmenjeni. Da li Vas to navodi da se zapitate?

Uvek, u tome i jeste lepota moje pozicije: uvek morate biti u toku sa najnovijim dešavanjima ako očekujete da imate ispravne stavove, morate biti svesni tih promena i morate ih analizirati. Evo nečeg novog, hajde da to istražimo i vidimo kako bi moglo da se reflektuje na naš pogled na svet. Preispitivanje nema kraja, mozaik ljudskog znanja nikada neće biti kompletan, što znaći da ću preispitivati i na samrtničkoj postelji. I srećan sam što je tako. Istina je da su ti argumenti sada evoluirali iz oblika koje su nekada zastupali Aristotel, Avicena[VI], Akvinski[VII] ili Lajbnic[VIII], pa umesto njih danas možemo slušati Krejga[IX] ili Plantingu[X] i njihove unapređene verzije kosmološkog[2] i ontološkog[3] argumenta, no jednako tako je, ako ne i više, napredovala i kritika tih dokaza. Ne treba napominjati, naravno, da mnogi od njih nisu uspeli da uspešno reše glomazne probleme koji su im ležali u fundamentu od njihovog nastanka, a koji im nenaknadivo urušavaju kredibilitet. Još slabije su se pokazali pod svetlima formalne debate i savremenih naučnih saznanja. Mogao bih da kažem da su pojedini ljudi, poput recimo Meta Dilahantija[XI], svojim ogromnim znanjem, strpljenjem i posvešćenošću podigili kontraapologetiku na jedan sasvim nov nivo. Prilično sam uživao u njihovom Iron Chariots[4] projektu i zaista bih voleo da vidim nešto slično na srpskom jeziku.

Hoćemo li Vas možda čuti da govorite o nekim od tih dokaza u otvorenom predavanju?

Da, već dugo nameravam da odvojim jedno predavanje koje će biti posvećeno dekonstrukciji Krejgovog kosmološkog argumenta. Kalam je verovatno najkorišćeniji debatni argument i od ključne je važnosti da publika dobije celovito objašnjenje šta je pogrešno sa njim. Mislim da je za tu priliku prikladnije organizovati posebno predavanje ili usku debatu: to je argument koji zahteva malo veću količinu logičkog seciranja za koju u formalnoj debati o postojanju bogu jednostavno nema dovoljno vremena jer je u njoj govornik dužan da se posveti i drugim argumentima koje suprotna strana iznese. Ako hoćemo zaista da shatimo šta nije u redu sa Krejgovim argumentom, te da temeljno razložimo poteškoće na koje isti neosporno nailazi, moramo razložiti obe premise, što će zahtevati strpljenje publike i malo više od uobičajnih petnaest debatnih minuta. To proizilazi iz toga što kalam pretenduje da počiva i na logčkoj i na empirijskoj osnovi podržanoj novijim naučnim otkrićima, pa detaljno razlaganje i napad na obe premise predstavlja malo obimniji posao.

Vratio bih Vas za korak unazad, ukoliko ne zamerate. Pomenuli ste antiteizam i ateizam. To je nešto što često izaziva konfuziju u razgovoru. Možete li da objasnite čitaocima razliku između ovih pojmova?

Svakako. Ateizam je prosto nedostatak verovanja u postojanje božanstva, on je stav o postojanju boga kao ontološkom pitanju. Dakle, svaka osoba koja ne veruje da postoji božanstvo po definiciji je ateista. Ateizam nije, kako bi hteli da ga predstave zlonamerno neki radi lakšeg odbacivanja, verovanje u nepostojanje božanstva iz prostog razloga što je teret dokazivanja jasan: odbaciti tvrdnju za koju ne postoji adekvatan dokaz ne znači tvrditi da je tvrdnja netačna, već da ne postoji dovoljno dobrih razloga da je uzmemo za ozbiljno i u tom nedostatku je stavljamo na stranu dok se bolji dokazi ne pojave. Hičensova[XII] oštrica je korisna: „Ono što se može tvrditi bez dokaza može se i odbaciti bez dokaza.“ To ne zahteva bilo kakvu veru, samo zdrav razum. Tvrdnja o postojanju boga je uz to izuzetno krupna tvrdnja, pa bih podestio na Laplasa[XIII], koji je još davno zaključio kako izuzetne tvrdnje moraju biti praćene težinom dokaza koja je proporcionalna njihovoj težini. Za sada, takvih dokaza naprosto nema.

Zar pojam, tako predstavljen, nije previše uzak?

Nije. Ljudi često imaju pogrešnu predstavu da ateizam označava nešto više, pa neretko tu ubrajaju moralne sudove, pogled na stav o društvenoj korisnosti ili štetnosti religije ili čak politička uverenja, što je potpuno netačno: ateista može biti humanista, kao što može biti i fašista, libertarijanac, komunista ili socijaldemokrata. Ateista može biti humanitarac ili krvoločni diktator, može biti neokantovac ili moralni nihilista, vegeterijanac, zastupnik prava na abortus ili protivnik homoseksualnih brakova. Te stvari ga ne određuju kao ateistu. Ateista može smatrati da je religija korisna za društvo iz ma kog razloga, iako on ne veruje u postojanje božanstva. Ateista je i osoba koja sprovodi verske rituale reda radi, ukoliko ne veruje da božanstvo postoji. Ateista čak može biti i sveštenik. Takve apsurdne situacije uopšte nisu retke u praksi. Antiteizam, sa druge strane, predstavlja shvatanje da religija negativno i retrogradno utiče na društvo na pregršt načina i zapravo jeste pokušaj da se taj štetan učinak neutralizuje ili potpuno minimalizuje kroz borbu protiv organizovanih religija svim zakonskim sredstvima. Humanistički i sekularni antiteizam, kao pokret kom i sam pripadam, apsolutno podržava Ustavom garantovano pravo svakog pojedinca da veruje u šta želi, međutim naša nastojanja usmerena su ka potpunom odvajanju države od verskih organizacija u skladu sa načelom apsolutne sekularnosti.

Potencirate uporno značaj dokaza, to se lako da primetiti. Zbog čega? Neki bi rekli da je prihvatanje učenja religije pitanje vere, a ne uma.

A drugi bi rekli da je proglašavanje vere za nedodirljivu vodlju zločin protiv istinoljublja. Problem sa verom je u tome što je ona jako slab, preciznije rečeno posve besokristan kriterijum za utvrđivanje objektivne istine: možete verovati u stvari koje su sasvim netačne. I ma koliko verovali u njih, one će ostati netačne. Kako onda podvlačite razliku između onoga što je tačno i onoga što nije? Ergo, vera nije baš staza ka znanju koju bih odabrao kao optimalnu. Pošto mi je važno da li moja uverenja odgovaraju istini, prisiljen sam da se oslonim na pouzdanijeg vodiča, koji zapravo nosi neku težinu.

Nekima su suvoparna debatna objašnjenja tereta dokazivanja nezanimljiva i neshvatljiva. Složićete se oko toga, mada znamo da Vam zbog te činjenice neće biti preterano drago. Koji je najmoćniji „životni“ argument za ateizam?

Mislim da je to definitivno problem bespotrebne patnje dece kao deo problema postojanja zla i patnje. Ovde ne govorim o njemu kao što je govorio Ivan Karamazov, osvrćući se na okrutnosti koje su posledica ljudskog delanja jer nemam nameru da se ovom prilikom dotičem preobimne teme, kakva je slobodna volja, kao izgovor klasične teologije. Ne, ja na umu imam ono na šta nismo mogli sami da utičemo. Prošetajte dečijom onkologijom. Gledajte bespotrebno mučenje dece. Sva ta patnja i tortura… sve to deluje kao jeziva svirepost usmerena na nevine bez ikakve poente. Shvatite da na svake tri sekunde umre po jedno dete. I ponovo. I ponovo. Nakon toga, nema praznog umovanja i teodiceje[5] koja može da opravda tako nešto. Shvatićete iskustveno da božanstvo kako ga teolozi definišu ne postoji. A kad bi postojalo, zaslužilo bi jedan dobar udarac u lice. Zamislite samo taj ishod za trenutak, zamislite da božanstvo zaista postoji, da postoji neko ko može da okonča sve to bez ikakvog napora, u jednom treptaju oka, ali to neće. Ne, neće. A svakodnevno posmatra taj užas budući da je sveprisutno i svevideće. Meni je ta solucija još više deprimirajuća od naturalističkog pogleda na svet, a za nju nema nikakvog dokaza. Zašto bih je prihvatio? I od mene se očekuje da poštujem tako nešto, da se klanjam toliko bezosećajnom bogu? Ne, hvala. Znate, postoji jako dobar razlog zašto religije brane da se preispituje moralnost samog boga. Hjum[XIV] je i sada u pravu: na Epikurov[XV] paradoks još nema kvalitetnog odgovora i ne mislim da će ga ikada i biti.

Šta je Epikurov paradoks?

vpSpec011-bojan4Filozofski paradoks koji Laktancije[XVI] pripisuje Epikuru i koji pokazuje da postojanje božanstva kako ga shvata klasična teologija, kao svemogućeg i moralno savršenog, nije kompatibilno sa postojanjem zla u našem svetu. Nije izvesno da li je paradoks zaista potekao od Epikura, autorstvo je donekle sporno, mada ga možemo pronaći prilično rano, još u pisanjima Seksta Empirika[XVII]. Ipak, filozofi, među kojima je, kao što sam pomenuo, bio i sam Hjum, uglavnom su pripisivali njegovu kreaciju Epikuru. Uostalom, autorstvo je nebitno za sam argument, na kraju krajeva, nisam danas tu da bih se time prevashodno bavio iz ugla istorije filozofije. Kako izgleda problem? Ako je božanstvo voljno da spreči postojanje zla, a nema mogućnosti za to, onda nije svemoguće. Ako božanstvo ima mogućnost da spreči postojanje zla, ali ne želi to da učini, onda nije moralno savršeno. Ako je i voljno i ima mogućnost, odakle onda dolazi zlo? A opet, ako nije nijedno od ta dva, sama definicija boga kao svemogućeg i moralnog savršenog pada u vodu.

Kako teolozi uobičajno odgovaraju na njega?

Slabo ili nikako. Kada sam na formalnoj debati u Novom Sadu „Is God good?“ upitao mog sagovornika Majkla Otsa, koji je profesionalni apologeta, kako se hrišćanin može nadati da objasni dete koje umire od raka i to pomiri sa dobrim svemoćnim bogom, on je rekao da je to zaista teško pitanje, ali da treba imati vere jer u protivnom tom detetu u ateističkom sklopu poimanja unviezuma ostaju samo patnja i smrt. Ni meni se to ne dopada više nego njemu, verujte mi, pa ipak… Ne postoji izraz u našem jeziku koji odgovara toj situaciji sasvim, ali to je čist wishfull thinking, odnosno formiranje mišljenja na osnovu onoga što je zadovoljavajuće i ugodno, a ne na osnovu onoga na šta usmeravaju racionalnost i dokazi. Meni je to delovalo kao jako mlak odgovor i izbegavanje pitanja.

vpSpec011-dete

Ipak, sigurno postoje neki tipizirani obrasci u teološkoj litreturi?

Što se tiče tradicionalne teologije, ona se dugo mučila sa ovim pitanjem. Razume se, tokom srednjeg veka problem zla nije mučio teologe kao argument za ateizam, jer su smatrali da je postojanje boga dokazano teološkim argumentima. Njih je mučilo nešto drugo: pošto je Bog tvorac svega što postoji, a izgleda da zlo postoji, onda bi moglo izgledati da je Bog tvorac i zla, što bi dovelo u pitanje njegovu moralnu savršenost, a time i definiciju. Njih je mučilo što je argument imao posledice po karakter Boga, a karakter Boga po osnovno shvatanje teologije o njegovoj prirodi. Uglavnom, postoje dve najčešće odbrane Boga: odbrana koja se bazira na dualizmu, kriveći Satanu za postojanje zla i nova Plantingina odbrana slobodne volje, koja za zlo krivi čovečanstvo. Tu je i Lajbnicova odbrana o najboljem od svih svetova, koja posmatra, da tako kažem, manje zlo kao nužno sredstvo za ostvarenje većeg dobra i tako pere Boga od odgovornosti. Ovaj svet je najbolji svet koji je bilo moguće stvoriti.

Zašto niste zadovoljni njima?

Prva je logički besmislena po definiciji: ako je božanstvo svemoćno, ono je nužno moćnije od Satane, čija je moć, ma koliko velika bila, podređena Božijoj i limitirana. Reći da Bog ne može da porazi Satanu, i to bez ikakvog napora, značilo bi reći da on nije svemoćan. Reći da je Satana isto tako svemoćan značilo bi da ni Bog ni Satana nisu svemoćni jer niti jedan , niti drugi ne bi mogli da poraze svog arhineprijatelja. Ako je Satana zaista stvorio rak koji petogodišnjacima izjeda telo, Bog bi trebalo samo da poželi da isti nestane i više ga ne bi bilo. Njegova svemoć bi uvek preovladala Sataninu volju. On je ergo kriv za njega svojom pasivnošću jer mu direktno dozvoljava da postoji, iako bez napora može da okonča patnje dece. Rak onda opstaje ne zbog đavola, nego zbog Boga. Što se odbrane slobodnom voljom tiče, ona bi podrazumevale da ono o čemu govorimo jeste plod odluke i delanja ljudi, a čak i tada bismo mogli da imamo jako dobru debatu o njoj, pa i o tome da li slobodna volja uopšte postoji, ali to premašuje naš razgovor. Zato sam i izabrao primer patnje koji evidentno ne zavisi od čoveka: sažetije je i jasnije, a uz to sprečava teologe da diskusiju toliko prošire da se na kraju niko ne bi ni sećao o čemu smo na početku govorili.

Šta je sa Lajbnicovom „Teodicejom“?

Pročitajte Volterovog[XVIII] “Kandida“ i ne mislim da ćete posle toga biti u stanju da je ozbiljno shvatite. Kada površno pogledamo Lajbnicov odgovor, ne analizirajući u sitnim detaljima sva četiri izgovora koja nudi[6], priznajem da nisam dovoljno mudar da shvatim kakvo veće dobro bi konkretno moglo da proizađe iz prerane bolne smrti stotina miliona dece. Niti sam siguran da je ovo najbolji od svih mogućih svetova. Štaviše, svet u kom moj trinaestogodišnji komšija ne bi umro od raka, ceteris paribus, bio bi izvesno bolji jer bi u njemu bilo manje patnje. Misaona hipotetička konstrukacija boljeg sveta od ovog ne predstavlja mi ni najmanji mentalni napor. Ne verujem da bi mi Lajbnic priznao takvo razmišljanje. Njegov argument, sudeći po pisanjima, pre bi išao ka sledećem: iako se smrt mog trinaesetogodišnjeg komšije može činiti događajem bez kojeg bi svet bio bolji, nema način da to pouzdano znamo. Možda bi on izrastao u krvoločnog diktatora ili serijskog ubicu, možda bi nevoljno doprineo nuklearnoj apokalipsi. Uzrok i posledica, kauzalne veze među stvarima su previše kompleksne da bismo mogli da posmatramo njihov finalni zbir na osnovu takvog površnog opažanja.

Kakve su implikacije tog odgovora?

vpSpec011-volter-kandidSumanute. Uzmimo da je to tako i da je Bog zaista stvorio ovaj svet kao najbolji od svih mogućih svetova. Prva implikacija bila bi ona po teologiji toliko milu slobodnu volju: ako Bog koristi rak da ukloni decu koja bi narušila ovaj svet kao najbolji od svih mogućih svetova, on ih sprečava da realizuju slobodnu volju. Ne vidim koji bi drugi razlog eventualno mogao da ima za tako nešto, odnosno u čemu bi se ogledao njegov motiv. A opet, kada se suspenzija slobodne volje postavi kao dozvoljena, ovaj svet očigledno nije najbolji mogući. Dalje, da li se onda od nas očekuje da verujemo da je smrt svakog deteta od raka sprečila nekakvo krupnije zlo u budućnosti? Opet, ponavaljam da na svake tri sekunde umre jedno dete. Ako bi samo jedno od te dece učinilo ovaj svet boljim mestom, onda se Lajbnicova odbrana raspada na paramparčad. Da li je to prevelika pretpostavka? A , sa druge strane, pouzdano znamo da je Adolf Hitler doživeo da dođe na vlast i uvede svet u rat koji je u leševe pretvorio tri procenta tadašnje ukupne ljudske populacije na planeti. Oprostite, ali neću kupiti fikciju da je svako dete koje je umrlo od raka moglo da uradi nešto drastičnije od toga. Sve i da je to mrcvarenje dece zaista deo nekog većeg božanskog plana, onda ja taj plan odbijam i sa prezirom moralno osuđujem. To je prilično loš plan za sveznajući i svemogući entitet: ukoliko je želeo da se petlja sa najboljim od svih mogućih svetova, božanstvo je moglo da se postara da se ta deca nikada ne rode. Svet u kome se nikad nisu rodila oslobođen je za razliku njihove patnje od onog u kojem su patila dok su umirala. Ali, da budem iskren, lično mi to izgleda kao bedan pokušaj relativizacije jednog poprilično moćnog argumenta.

vpSpec011-rodenov-mislilac

Nagovestili ste da smatrate kako ljudi veruju u božanstvo pretežno zbog indoktrinacije i zadovoljavanja emotivnog faktora. Možete li to da nam pojasnite?

Rado. Jeste li se nekad zapitali zašto verujete u konkretnog teističkog boga? Ili, još bolje, zašto ne verujete u nekog drugog? Na ovom svetu ima jako puno teističkih bogova, na hiljade njih. Da ne pominjemo da sve veće religije imaju ogroman broj denominacija, koje opet nude potpuno različita verska učenja. Samo u hrišćanstvu ih ima gotovo 40 000. To nikako nije mali broj. Na prvi pogled se nameće jedno jako prosto pitanje: „Kako možete znati da verujete u pravoga boga?“ Na koji način biramo u kog boga ćemo verovati? Pa, upravo tako, uglavnom ni ne biramo, ukoliko ćete dozvoliti sebi da pošteno odmerite ovo pitanje. To je, bojim se, u praksi najčešće određeno religijom naših roditelja: zato je sva prilika da ćete se danas u Srbiji izjasniti kao pravoslavni hrišćanin. Zašto ne kao hindus? Zašto ne kao poštovalac Merkura, Vesne ili Odina? Zašto ne kao poštovalac boga Anansija, Hvictilipučlija, Manitua ili Nane Buluku?

Zato što smo rođeni u porodici koja nas podiže kao vernike određene konfesije?

Da, a i zato što su avramovske religije društveno dominantne na ovom geografskom prostoru u ovom trenutku, baš kao što su stari bogovi bili nekad i baš kao što su u drugim delovima sveta druga božanstva. Zato što do svog religijskog stava niste došli analizom svih postojećih religija i bogova, preispitivanjem dokaza i komparativnim zaključivanjem, već ste svoj „izbor“ preuzeli od roditelja. To je izbor tek nešto više od maternjeg jezika.

Deluje da se čovečanstvo nije opametilo u međuvremenu.

vpSpec011-dan-nocIronično, ali domorodačka plemena iz džungle Amazonije biraju svoje bogove na isti način kao što to čini prosečni Evropljanin kome su dostupne sve blagodeti savremene tehnologije i civlizacije, koji na dlanu ima svaku informaciju koju poželi, ali je previše lenj da je zgrabi ili da se nad njom zamisli. Da ste rođeni u Egiptu u desetom veku stare ere ili u Indiji sada, mislim da bi pogled na „pravu religiju“ bio drugačiji jer je „prava religija“ uvek ona u kojoj smo se igrom slučaja rodili. Ideja božanstva nije nešto sa čim se rađamo, kako bi to romantizovano volele da predstave apologete religije, to je ideja koju usvajamo i kristalizujemo tokom procesa odrastanja i socijalizacije, ona je vrlo uslovljena našim okruženjem. Zato u Japanu, na Kvebeku i u Australiji nećete imati toliki broj pravoslavnih hrišćana, dok mi se nekako čini da u Rusiji budisti neće skorije postati najmnogoljudnija verska zajednica. Ontološka istina o postojanju boga nije uslovljena geografskim granicama, mislim da je to izvan rasprave, a opet, jasno je da se ovaj metod preuzimanja uverenja upravo tako ponaša… Drugim rečima, vera se prenosi sa kolena na koleno i više se niko ne pita da li u njoj ima neke istine ili ne. Zar to nije zaprepašćujući nedostatak intelektualnog poštenja?

Zašto se ne bi pitao?

Zato što su deca već inficirana religijskim sujeverjem pre nego što nauče da pišu i sabiraju, to je mnogo pre nego što su u stanju da formiraju ozbiljnu kritičku svest koja bi mogla da se usprotivi ovoj ogavnoj indoktrinaciji i zloupotrebi intelektualne bespomoćnosti deteta. Zato što se deca od malih nogu zastrašuju paklom, praznim pričama kako se nešto „ne valja“, kako nikako ne smeju psovati boga i kako će im se desiti nešto užasno ako slučajno posumnjaju u njega, kao i osudom roditelja ukoliko se usude da javno iznesu ono što svakome zdravorazumnom prvo padne na um kada se upozna sa religijom – da je to neviđena glupost. Odmah se počinje sa raznim mistifikacijama koje za cilj imaju da religiju doživljavamo mnogo ozbiljnije nego što ona to zaista zaslužuje. Takvo obeshrabrivanje razmišljanja od njih ne pravi filozofe, već nemisleće ovce. A ne mislim da je to tip ličnosti koji bi trebalo da bude društveno poželjan i generisan iz vrlo očiglednih razloga.

vpSpec011-deca

Ima li ovaj pokušaj da se deca ućutkaju i sputaju posledice?

Opet, jedan od mojih omiljenih filozofa, Bertrand Rasel[XIX], napomenuo je u svojoj verziji Deset zapovesti kako nikad ne treba obeshrabrivati razmišljanje – iz prostog razloga što ćete gotovo uvek uspeti u toj nečasnoj i niskoj zamisli. Ovo tim više vredi za decu. Naravno, kada je indoktrinacija već izvršena, čovekve emocije i potrebe se nadovezuju na nju i postaje znatno teže osloboditi je se jer ona prima facie nudi prilično dobro zadovoljenje nekih poriva i oslobađa nas potrebe da neprijatno odgovorimo na neka prilično velika pitanja. Ponekad je nemoguće otkloniti štetu nastalu u detinjstvu jer se vera ponaša ultradefenzivno kad jednom parazitski zaposedne domaćina i njegov mozak. Uostalom, zato religija vreba decu – zamislite da pokušavate da uverite tinejdžera u priču o bezgrešnom začeću. To je prizor koji bi bilo zanimljivo videti.

Na koje potrebe i pitanja konkretno mislite?

vpSpec011-egzistencijalizamOh, religija daje odgovore na neka pitanja, ne mislim da tu postoji bilo šta sporno – međutim, pošto ne dozvoljava kontra pitanja po prirodi, ti odgovori su uvek plitki, nezadovoljavajući i prazni u samoj suštini. To je glavni problem. Ti odgovori su jednostavno nedovoljni za svakog ko je voljan da malo zagrebe ispod njihove površine. Oni su dobri samo dok verujete da su takvi, odnosno dok ne počnete da razmišljate o njima. Primera radi, jedna od najčešćih teističkih potreba jeste potreba za onim što sam obično nazivao objektivnim smislom života.

Šta podrazumevate pod tim?

Priznajem da nisam uspeo da prodrem do toga zašto stalno i uporno vernici tvrde da su superiorni u odnosu na ateiste po pitanju svrhe života. Ono čemu me je svaki odgovor pri načinjanju ove teme odveo jeste tvrdnja da je ateistima život besmislen jer je smrt konačna. Ali to nas vodi na neku drugu stranu i ovde dolazimo do najmoćnijeg motiva kojim su religije vekovima tlačile čovečanstvo: straha. Iza takozvanog višeg smisla života ne krije se zapravo ništa više od dečijeg straha pred hladnim licem smrti i nestajanja. Jednostavno, ljudi nisu u stanju da se pomire da će umreti i iščeznuti iz postojanja. Umesto toga, naša antropocentričnost i ego beže u fikcije zagrobnog života, koje nam omogućavaju da naša samoljubiva svest zavara sebe da će nekako preživeti moždanu smrt. Odatle čitav nebulozni koncept duše. Verujem da je ovo najlepša ilustracija katastrofalne verske logike da između onoga što jeste i onoga što želi da bude uvek izabere ono što želi da bude, bez obzira na neporicivu gomilu dokaza na suprotnoj strani: verska logika je umetnost laganja samog sebe i ne mislim da je to nešto čime se treba ponositi.

Da li ateistički pogled na život isti obezvređuje?

Ja uopšte ne mislim da ateistički pogled na svet obezvređuje život, niti da očigledna konačnost našeg postojanja predstavlja tako gorak i poražavajuć ishod, kako to vide ovi proroci smrti: nasuprot tome, smatram da je život time vredniji i ispunjeniji. Kada zaista prihvatimo sopstvenu smrtnost, tek onda smo u stanju da slavimo život. Uživanje u svakom trenutku, u svakoj šolji kafe, u svakom vođenju ljubavi, u svakoj reči koju pročitamo iz dobre knjige, u pomaganju drugima, u čarima muzike, u svakoj partiji šaha, u svakoj predstavi koju pogledamo… To je epikurejski hedonizam, kakav nam nudi Onfre[XX], to je kreativni čovek koji stvara sopstveni smisao života, koji kroz izbor potvrđuje svoju slobodu i ne libi se da u njoj uživa, to je poslednji ples i smeh smrti i bogu smrti u lice. To je ostvarenje sebe i dostizanje onoga što su epikurejci zvali ataraxia.[7]

Ali, svesni ste da smrt dolazi… Da li Vas to plaši?

Ne, mnogo više me plaši neispunjen život. Smrt dolazi, to je neminovnost, a na nama je da, kada dođe dan kada budemo morali da sklopimo oči, ne žalimo jer smo svoj život proveli kako smo sami odabrali: bez strepnje ili lažne nade dok se život gasi, sa zadovoljnim osmehom koji će i tada nositi porugu i pobedu nad krvavim pirom smrti. Nema većeg nefasa od predavanja smrti pre nego što ona dođe. Sartr[XXI] je u pravu, čovek sam sebe definiše kroz izbore koje donosi. Egzistencija prethodi esenciji[8]… Čovek je gospodar svoje sudbine i života, a ne puki pešak, kakvim ga pravi religija. No strah od smrti svakako nije jedini razlog za verovanje.

Šta još vidite kao bitne razloge?

Tu je ono što je Rasel nazvao potrebom za bogom kao svemoćnim velikim bratom, koji će uvek biti tu za nas i pomagati nam sa preprakama na koje nailazimo. To je pokušaj da se hladni univerzum personifikuje ne bi li ga nekako postalo briga za nas. Tu je i strah od pakla, ali i od prekora porodice ili šire zajednice, tu je potreba za nekom vrstom kosmičke pravde, tu je deus ex machina za moralna pravila, tu je i plemenita želja za nedostižnim apsolutnim znanjem, ali i ono što se naziva strah od pada sa merdevina: mnogi ljudi veruju po inerciji, zato što su tako naučeni kao deca. Odbaciti religiju urušilo bi njihov pogled na svet kao kulu od karata: još dalje, takva promena bi podrazumevala da sami sebi priznaju da nisu bili u pravu, a to je nešto što većina sebi nikada neće dopustiti zbog vlastite sujete. Moram da odam priznanje jednoj prijateljici koja je primetila da ovi motive stvaraju jako moćnu mrežu koju je jako teško razbiti: raseci je na jednoj strani, stajaće na drugoj dovoljno da se niti opet isprepletu. Neretko takva uverenja dolaze kao nasleđena od roditelja, a prihvatiti da su nas oni, voljno ili nevoljno, lagali, obično nadizilazi dozu iskrenosti prema sebi koju prosečan čovek poseduje. Umesto toga, radije će igrati ulogu u kojoj se zatekao.

vpSpec011-kula-od-karata

Može li se u tim potrebama skrivati razlog zašto načelno vernici ne vole da pričaju o svojim verovanjima i svaku diskusiju doživljavaju kao lični napad?

Mislim da ste izvesno pogodili metu. Zato tiho parazitiraju na svojim verovanjima, za koja su neretko i sami više nego dobro svesni da su zapravo gluposti, prezirući svakoga ko ih preispituje – baš zato što svoje emotivne potrebe hrane kroz njih. To je školski primer Orvelove[XXII] dvomisli, a i intelektualnog kukavičluka i fascinirajuće neiskrenosti. Poenta je da ljudi ignorišu bilo kakve dokaze jer žele da veruju da bi zadovoljili najniži deo sebe, onaj koji čezne za samoobmanjivanjem, umesto da smogne snage da se suoči sa stvarnošću. A još Dejvid Hjum je primetio da mudar čovek prilagođava svoja uverenja dokazima. Oni rade suprotno, prilagođavaju dokaze uverenjima.

Da li je laganje sebe nekada opravdano? Da li ljudi imaju pravo da žive u iluziji? Da li mislite da to može biti korisno?

Ne, mislim da nikada nije opravdano, niti korisno. Vidite, istina ume da bude bolna, a realnost vrlo neprijatna. Ali to su opet istina i realnost – ako nemate dovoljno hrabrosti da ih prihvatite, onda ste sažaljenja vredna kukavica koja svesno bira da živi u deluzijama. Za ime sveta, manimo se jednom lažne učitovisti i nazovimo stvari pravim imenom. Ako već želite da se pretvarate i glumatate da bi vam bilo lakše da snosite vlastito postojanje i činjenicu da ćete umreti, sjajno, uradite to, ali bar nemojte to da predstavljate kao neki uzvišeni ideal koji svi treba da sledimo. Znate, neke je ipak briga šta je istina. Neosporno je da svako ima zakonsko pravo da živi u ma kojim fantazijama da želi, dok time ne ugrožava druge, ali ako me pitate za moralno pravo, a čini mi se da se naš razgovor kreće u tom smeru, ne bih rekao da je situacija tu jednaka. Šta je bolje – neprijatna istina ili ugodna laž? Mislim da je to pitanje na koje svako mora da odgovori za sebe, a opet pretpostavljam da je to ujedno pitanje na kom nijedan filozof neće preterano dugo oklevati.

Želeli biste da znate istinu, baš uvek?

vpSpec011-smrcuDa. Ako bih bio smrtno bolestan van nade za svakim izlečenjem, da li bih voleo da to znam? Da. Da me žena prevari, da li bih voleo to da znam ili da nikad ne saznam? Naravno da bih voleo da znam. Prosto, pravljenje budale od samog sebe samo zato što bih se tako trenutno osećao bolje mi nikada nije bio hobi. Što se korisnosti tiče, mislim da smo odviše često u istoriji mogli opaziti neizmerno nepovoljne posledice po društvo kada je dolazilo do potrebe da se laž zarad višeg cilja postavi na mesto istine. Kod mene po tom pitanju nema kompromisa. Slobodno promišljanje i gledanje istini u oči su jedini način za lični i civilizacijski napredak, ma koliko to ponekad emotivno teško bilo.

 

Šta biste posavetovali roditeljima, kako da objasne deci postojanje/nepostojanje boga?

Predložio bih roditeljima da dozvole deci da budu deca i da ih ne opterećuju bespotrebno tim kompleksnim pitanjem ni najmanje. Biće dovoljno vremena za njega kada odrastu i kada im um maturira. Preporučio bih im pak da nauče svoje dete da kritički i nezavisno misli, te da ne prihvata slepo autoritet i da uvek sledi dokaze, ma kuda vodili. Mislim da bi mu time učinili neizmernu uslugu. Smatram da bi na taj način ujedno najlepše ispoštovali i intelektualnu autonomiju sopstvenog deteta. Dozvolite detetu da reši za sebe kada postane punoletno i ne vršite pritisak na njega, ni otvoren, ni prećutan. Odluka na kraju krajeva treba da bude samo njegova.

Autor: Vladimir Božanović

Nastavak: O Bibliji i judeohrišćanskom Bogu

[1] De omnibus dubitandum (lat.) – u sve treba sumnjati.

[2] Kosmološki argument ili argument prvog uzroka jedan je od najstarijih argumenta za postojanje boga i počiva na ideji nepokrenutog pokretača i kauzalnosti. Nastoji najpre dokazati postojanje prvog uzroka, da bi se potom taj prvi uzrok izjednačio sa božanstvom (što je logički besmisleno, čak i da uzmemo kosmološki argument kao tačan, on može dokazati jedino postojanje prvog uzroka, a ne bilo kakve kreativne inteligencije, još manje božanstva, a nikako konkretnog božanstva neke teističke religije). U svojoj izvornoj formi izgledao je ovako:

  1. Sve što postoji ima uzrok.
  2. Univerzum postoji.
  3. Dakle, univerzum ima uzrok.

Krejgov kalam, koji je izvučen iz tradicije islamske teološke misli El Kindija i El Gazalija, po čemu je i dobio ime, blago je izmenjen radi izbegavanja logičke greške posebna molba, koja nastaje kada se tvrdi da sve što postoji ima uzrok, a onda se za boga ta premisa krši.

  1. Sve što je počelo da postoji ima uzrok.
  2. Univerzum je počeo da postoji.
  3. Dakle, univerzum ima uzrok.

[3] Ontološki argumenti su filozofski argumenti za postojanje boga koji potiču iz ontologije. U pitanju su, po Kantu, a priori argumenti za postojanje boga. Reč je o analitičkim argumentima koji iz definicije deduktivno pokušavaju da dokažu postojanje božanstva. Kritičari su obično govorili da ontološki argumenti pokušavaju da boga na silu definišu kao postojećeg, probivši zid stvarnosti. Prvi ontološki argument u evropskoj filozofiji konstruisao je Anselmo Kenterberijski u XI veku. Anslemov argument izgleda ovako:

  1. Po definiciji, Bog je biće od kog se bolje ne može zamisliti.
  2. Bog postoji kao ideja u umu.
  3. Biće koje postoji kao ideja u u umu i u realnosti je, ako su drugi parametri isti, bolje od bića koje postoji samo kao ideja u umu.
  4. Ako Bog postoji samo u umu, onda je moguće zamisliti biće koje je bolje od njega.
  5. Ali nije moguće zamisliti biće koje je bolje od najboljeg zamislivog bića (to bi bila logička kontradikcija).
  6. Dakle, Bog postoji.

Jedan od modernih zagovornika ontološkog argumenta, Alvin Plantinga, predložio je svoju verziju modalnog ontološkog argumenta. Plantingin argument počiva na modalnom aksiomu S5, koji tvrdi da ako je nešto moguće tačno, onda je ta mogućost nužna (moguće je da je tačno u svim zamislivim svetovima)

  1. Biće je savršeno ako i samo ako je u mogućem svetu ono svemoćno, sveznajuće i perfektno dobro.
  2. Savršeno biće je savršeno samo ako u svakom mogućem svetu jeste savršeno.
  3. Moguće je da postoji biće koje je savršeno.
  4. Dakle, moguće je da je nužno tačno da sveznajuće, svemoćno i perfektno dobro biće postoji.
  5. Dakle, (prema modalnom aksiomu S5) nužno je tačno da sveznajuće, svemoćno i perfektno dobro biće postoji.
  6. Dakle, sveznajuće, svemoćno i perfektno dobro biće postoji.

[4] Iron Chariots je online enciklopedija wiki tipa koja nastoji da pruži podatke o savremenoj apologetici i kontraapologetici. Sama Iron Chariots enciklopedija tvrdi da je cilj sajta prikupljanje „uobičajnih argumenata i pružanje odgovora, informacija i sredstava u cilju pomoći prilikom borbe sa prevaziđenošću dezinformacija i jadnih argumenata koji se maskiraju kao dokazi za verske tvrdnje

[5] Teodiceja je pokušaj da se pomiri postojanje zla i patnje sa postojanjem svemogućeg i dobrog božanstva.

[6] Lajbnic definiše zlo kao „odsustvo dobra“ ili „najmanju moguću količinu zla“, što je problematično po sebi. Van toga, na realciji dobro-zlo u funkciji apologije vidi četiri odnosa:

  1. Ono što se pojedinačno čini kao zlo, u celini posmatrano može biti dobro.
  2. Da nema zla ne bi se moglo odrediti ni šta je dobro.
  3. Manje zlo je dobro u odnosu na veće.
  4. Zlo je podsticaj za usavršavanje.

[7] Stanje bez strasti, unutrašnji mir i spokojstvo, nepomućenost, nepomerećenost, neopterećenost – pretpostavke za ostvarenje ovakvog stanja stoje u telesnom zdravlju, psihičkom miru i znanju o kosmosu. Epikurejac je u miru sa sobom, koliko i sa životom i smrću.

[8] Temeljni iskaz egzistencijalističke filozofije: čovek, pošto nema nikakav urođen smisao, identitet, cilj ili vrednost, kroz postojanje iste stvara i time obogaćuje svoju egzistenciju. Njegova svest ga oblikuje nakon što je iskusio egzistenciju. Kroz njihovu kreaciju, potvrđuje sebe kao slobodno biće i time je njegova egzistencija oplemenjenija i ukupno značajnija. Ova misao je jako zastupljena kod Sartra, a dosta je govorio o njoj u svom eseju Egzistencijalizam je humanizam.


vpSpec011-sjenkjevic(I) Henrik Sjenkevič (1846-1916), poljski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1905. godine, poznat po romanu Quo vadis, u kom je afirmativno prikazao hrišćanstvo za vreme vladavine imperatora Nerona


(II) Aristotel iz Stagire (384 pre nove ere – 322 pre nove ere), antički filozof i jedna od najuticanijih figura evropske filozofije


vpSpec011-nice(III) Fridrih Vilhem Niče (1844 – 1900), nemački filozof poznat po svojim idejama volje-za-moć, natčoveka, robovskog morala, večnog vraćanja i moralnog prevrednovanja


vpSpec011-melije(IV) Žan Melije (1664 – 1729), francuski filozof i ateista koji je proveo život kao sveštenik, da bi se posle njegove smrti otkrilo njegovo „Zaveštanje“, rukopis u kom je zagovarao ateističke ideje


vpSpec011-holbah(V) Pol Henri Ditrih (1723-1789), francusko-nemački materijalsitički filozof


vpSpec011-avicena(VI) Abu Ali el Husein ibn Sina (980 – 1037), islamski filozof, poznaiji Evropi u latinizovanoj formi imena, Avicena


vpSpec011-akvinski(VII) Sveti Toma Akvinski (1225 – 1274), italijanski sholastički filozof i katolički svetac


(VIII) Gotfrid Vilhem Frajher fon Lajbnic (1646-1716), nemački filozof, pravnik, matematiar, istoričar i pronalazač


vpSpec011-krejg(IX) Vilijem Lejn Krejg (1949-), američki analitički filozof i hrišćanski apologeta


vpSpec011-platinga(X) Alvin Karl Plantinga (1932-) , američki analitički filozof i hrišćanski apologeta


vpSpec011-dilahanti(XI) Met Dilahanti (1969 -), američki filozof i zastupnik ateizma u javnim debatama


vpSpec011-hicens(XII) Kristofer Hičens (1949 – 2011), britansko-američki ateistički filozof, javni govornik, novinar i autor


vpSpec011-laplas(XIII) Pjer Simon Laplas (1749 – 1827), francuski astronom i matematičar


vpSpec011-hjum(XIV) Dejvid Hjum (1711-1776), škotski filozof skepticizma i istoričar


vpSpec011-epikur(XV) Epikur sa Samosa (341 pre nove ere – 270 pre nove ere), antički filozof i osnivač epikurejske škole u Atini


vpSpec011-laktancije(XVI) Laktancije (c. 250- c. 325), retoričar, hrišćanski autor i savetnik imperatora Konstantina, koji ga je postavio za tutora svom sinu


vpSpec011-empirik(XVII) Sekst Empirik (c. 160– c. 210), antički lekar i filozof


vpSpec011-volter(XVIII) Fransoa Mari Arue – Volter (1694 – 1778), francuski deistički prosvetitelj, filozof i književnik


vpSpec011-rasel(XIX) Bertrand Rasel (1872 – 1970), britanski filozof i matematičar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. Godine


vpSpec011-onfre(XX) Mišel Onfre (1959 -), francuski filozof ateističkog hedonizma i anarhizma, istoričar filozofije


vpSpec011-sartr(XXI) Žan Pol Sartr (1905 – 1980), francuski filozof egzistencijalizma


vpSpec011-dzordz-orvel(XXII) Džordž Orvel (Erik Artur Bler, 1903 – 1950), engleski književnik i esejista

%d bloggers like this: