Intervju sa Markom Ekmedžićem (III DEO)

Obrazovanje je u Srbiji gotovo razoreno nizom eksperimenata koji su sprovođeni nad najosetljivijom populacijom, decom i mladima

vp018-intervju-marko01

Koliku ulogu u tome dajete obrazovnom sistemu?

Ogromnu, bezmalo ključnu. Obrazovanje je u Srbiji gotovo razoreno nizom eksperimenata koji su sprovođeni nad najosetljivijom populacijom, decom i mladima. Ogroman broj polovičnih, loših i jalovih reformi školstva je poput šmirgle strugao kritičko razmišljanje i zdravu radoznalost iz umova dece i mladih ljudi. Uz ekonomske teškoće koje su sprečavale roditelje da se u adekvatnoj meri posvećuju svojoj deci i uz skandalozne medije, u kojima su naučni i obrazovni sadržaji zamenjeni najgorim komercijalnim smećem, situacija je dotakla novo dno. Ipak, nije sve izgubljeno, nikada. Nada uvek postoji, samo je potrebna dobra volja i neka vrsta društvenog konsenzusa. Naprosto, nije da nismo umeli da živimo i u uslovima u kojima je obrazovanje bilo na znatno višim granama, tako da se ne radi o nemogućoj misiji.

Kako, najkraće, smatrate da bi trebalo da izgleda sekularna Srbija?

Upravo onako kako je opisuje Ustav. Dakle, da su crkva i država razdvojene. Da nijedna crkva nema posebne privilegije ni posebna prava. Da ne koristi budžet, ako ga ne popunjava. Da crkve plaćaju poreze, kao što ih plaćaju i građani i preduzeća. Da se verska učenja izmeste iz javnih, državnih škola i vrate tamo gde i pripadaju, u bogomolje. Da se proslave verskih praznika, kao porodičnih slavlja, vrate porodicama i uklone iz državnih institucija i organa vlasti i lokalne samouprave. Da se prava vernika poštuju u punoj meri, uz puno pravo da svoje verske slobode sprovode u okvirima svojih verskih zajednica, bez da se njima privatno nameću drugačiji pogledi na svet i bez da se njihovi pogledi na svet nameću kao državni propisi.

Neki kritičari vam zameraju da ste najoštriji prema SPC. Zbog čega u podjednakoj meri ne kritikujete i druge verske zajednice u Srbiji?

Onog trenutka kada bi recimo katolička crkva, islamska zajednica, budisti ili mormoni postali najveća verska zajednica, oni bi bili u najvećoj meri na meti kritike. Dakle, nivo kritike je jednostavno direktno uslovljen prisustvom i uticajem neke verske zajednice. U Srbiji, dominantna i najpovlašćenija verska zajednica je SPC. Kako ona najviše utiče svojim dogmama i politikom na politiku države, najviše je i kritikovana.

A globalno? Smatrate li neku versku zajednicu najlošijom ili najopasnijom?

Da. Najopasnija verska zajednica današnjice je bez ikakve konkurencije islam. Ta mešavina religije i ideologije, koja svoja učenja nije ni za jotu pomerila od VII veka i vremena svog nastanka, najopasnija je sila današnjice. Učenja i metode, koje su se unapredile samo uvođenjem savremenog oružja i načina komunikacije, pretnja su svemu civilizovanom, humanom i racionalnom u svetu.

Ima li prostora za promene?

Uvek ima prostora za promene, ali promene zavise od ljudi.

Islam nije postao agresivan pre 50, 100 ili 200 godina. Islam je takav.

Kako doneti promenu? Koliko su u pravu oni koji za agresivnost islama optužuju Zapad?

Nisu u pravu. Da poznaju makar osnovne postulate islama, koji nisu nikakva tajna, nikakva misterija umotana u metafore i ilustracije, znali bi da je islam inherentno agresivan. U vremenu globalizacije, u vremenu bržeg prenosa informacija i brzog tehnološkog napretka, jednostavno bržeg života, islamisti su se prilagodili i svoju agresiju kanalisali tako da koriste civilizacijske prednosti da bi civilizaciju rušili. Dakle, islam nije postao agresivan pre 50, 100 ili 200 godina. Islam je takav. Samo da podsetim, u prvih sto godina islama, stigli su od par šatora u Arabijskoj pustinji, sve do Poatjea u današnjoj Francuskoj, ostavivši za sobom krvavi trag. Takođe, da podsetim, u vreme osvajanja Indijskog potkontinenta, islamske snage su izvršile genocid nad 80-100 miliona hindu vernika. I napokon, danas imate identična šerijatska pravila u tzv. „Islamskoj državi”, kao i u Saudijskoj Arabiji, zemlji koja je na čelu Saveta UN za ljudska prava.

A promena, ko je može doneti? Oružje i sila, ili građanski pokreti?

Nasilje, moje je mišljenje, uglavnom samo rađa novo nasilje, iako smatram da je nasilje katkad jedini način da se obuzda širenje nasilnih ideologija. Nacizam nije bilo moguće zaustaviti građanskim protestima i legalnim izborima, makar ne nakon što se oteo kontroli i preuzeo apsolutnu vlast u Nemačkoj. Što se promene u islamskom svetu tiče, činjenica je to da najveći broj onih koji se izjašnjavaju kao muslimani, ne spadaju u islamiste. Međutim, čak ako govorimo i o samo par procenata ljudi, to su desetine miliona agresivnih muslimana. Ne pričam samo o Bliskom Istoku i Centralnoj Aziji. Islamisti marširaju i Kopenhagenom, Londonom, Briselom, urlaju o rušenju građanskih društava i zavođenju šerijata. Umereni muslimani, oni koji zadržavaju pravo da se identifikuju sa islamom en general, dok u praksi u najvećoj meri bivaju sekularni, ona su odlučujuća sila koja mora doneti promenu u islamu. Onda kada shvate da njima prvima šteti katastrofalno to što fundamentalisti rade, može se dogoditi promena. Ali, ponajviše od svih, seme promene leži u ženama. Žene su najponiženiji i najpotlačeniji deo islamskih društava. Ta sila, te stotine miliona ljudskih bića drugog reda u islamu, ona su sila koja bi mogla, iskreno se nadam, da donese odlučnu promenu.

vp018-intervju-marko04

Roditelj ste. Bojite li se za svoju decu u svetu budućnosti?

Naravno. To je sasvim uobičajeno osećanje, verovatno svakog roditelja. Čak i da su konteksti drugačiji, verujem da roditelji imaju dozu latentnog straha za sudbinu sveta i svoje dece u tom svetu. Pogledajte samo dešavanja iz Pariza ili iz Belgije. Obični ljudi stradaju, ne nekakvi vladini službenici. Obični ljudi kao Vi i ja.

Kako mislite da ih zaštitite?

Pokušaću da ih naučim da misle kritički. Na duge staze, to je možda najjače oružje koje im mogu omogućiti.

Da li to znači da ćete ih namerno uklanjati od svega što ima konotaciju religije?

Ne, nikako. Šta više, uveren sam da određena vrsta saznanja o istoriji religije i kulturoloških modela raznih religija, može samo da pomogne onome ko teži tome da razvije kritičko razmišljanje. Brojni verski običaji, širom sveta, danas imaju sasvim izmenjeni kontekst od onog u kom su nastali. Božić je na dobrom delu Zapada, danas tek sa slabim tragovima verskog, a sa mnogo većim uticajem karnevalskog. Uskrs takođe, čak možda i više. Dan veštica, ili Halloween, odavno se ne vezuje za verski praznik, koliko za maškare i slatkiše, a Dan zaljubljenih je za većinu sve samo ne svetkovina Sv. Valentina.

Identitet i kultura se ne čuvaju nasiljem i sprečavanjem smeha, šale i zabave.

vp018-intervju-marko15

Kako Vam se onda čini ponekad histerično pozivanje novih vernika u Srbiji, da se nikako ne obeležavaju ti praznici koji imaju nereligiozni, tj. puko svečarski karakter? Često ih nazivaju satanističkim.

Za mene lično, to je i sumanuto i na mnogo načina licemerno. Identitet i kultura se ne čuvaju nasiljem i sprečavanjem smeha, šale i zabave. Identitet i kultura se čuvaju vrednostima i osećajem pripadnosti koji proističe ne iz prinude, nego iz uživanja u nečemu. Kao što ateista neće postati vernik ako ode na svadbu koja se obavlja i po verskom obredu, na sahranu na kojoj postoji opelo ili na slavu na kojoj domaćin ima sveću, žito i osveštani slavski kolač, tako ni vernik neće biti „prekršten” u drugu veru, ako za Dan veštica pusti decu da se igraju maškara. Da iskoristim njihovu terminologiju, ako im je vera dovoljno jaka, iskušenje ih neće pokolebati. I napokon, veliki broj običaja koji se danas ekskluzivno vezuju za pravoslavlje sa srpskim obeležjima, snažan koren ima u ranijim verskim obredima Slovena mnogobožaca, a tradicije hrišćanstva u celini, snažno se naslanjaju na brojne kultove iz ranije istorije čovečanstva.

vp018-intervju-marko16

Stiče se utisak da je danas sve što ne odgovara učenjima SPC, nekako postalo „satanizam”.

Da, zato što je najlakše izabrati model koji ima najstrašniju konotaciju. Čim nešto nije po kanonu SPC ili po tumačenju tog kanona, to je satanizam. Samo, satanizam je takođe religija (toliko o tome da su ateisti satanisti), tj. obožavanje Satane, a i sam Satana, ili đavo, deo je hrišćanskih verskih učenja i mora biti, takođe neko ili nešto što je stvorio njihov bog. Tako da, u čitavoj zbrci pojmova koje inače paušalno koriste, sveštenici i naročito čelnici SPC, vole da potežu „teške reči”, za koje znaju da imaju uticaja na prosečnog vernika, iako nemaju mnogo suštinske vrednosti.

Ljudi se ponašaju racionalno, a sve praznije crkve ostaju kao znak prolaznosti svake zablude. To će se neminovno desiti i u Srbiji, jer apsolutno nijedna zabluda, neistina ili štetočinstvo, ne može doveka trajati.

Ima li nade za srpsko društvo?

Naravno. Znate, pre samo par stotina godina, Češka, Nemačka, Nizozemska, bile su pozornice ogorčenih, krvavih i brutalnih verskih ratova i neviđenih zverstava prema verskim neistomišljenicima. Danas su to u priličnoj meri sekularizovana društva, ne samo zbog toga što država ne forisra nijednu religiju, već pre svega zbog toga što su se ljudi, oni obični ljudi kao Vi, ja, naše komšije i prijatelji, potpuno odelili od crkve. Ljudi se ponašaju racionalno, a sve praznije crkve ostaju kao znak prolaznosti svake zablude. To će se neminovno desiti i u Srbiji, jer apsolutno nijedna zabluda, neistina ili štetočinstvo, ne može doveka trajati.

Uprkos pokušajima da veronauka postane obavezan predmet?

Uprkos tom zločinu svih zločina, pokušaju da se deca od malena zarobe u mentalnom sklopu ranog Srednjeg veka, štetnim dogmama i pukom, opasnom neznanju. Uprkos tome, mi ipak živimo u vremenu informisanosti i lako dostpunih podataka i znanja. Tako da, koliko god se SPC trudila, na duge staze, uzalud joj je. Samo će doprineti tome da će još debljim slovima ostati upisana u knjigu sramnog ponašanja. Pokušaj obavezivanja veronaukom, odnosno običnim srednjevekovnim katihizisom, jedan je u nizu promašaja ove u vremenu i prostoru izgubljene crkve, koja i dalje prebrojava crvena krvna zrnca i bavi se mitomanijom.

Za kraj, da li u Vašem životu nema mesta ni za malo natprirodnog?

Naprotiv, veliki sam ljubitelj naučne i epske fantastike. Fantazija i mašta su neophodni deo naših života, od detinjstva, kroz odrastanje i kroz zrelo doba. Jedino je bitno razgraničiti maštu i fantaziju od stvarnog života. Kada završim sa čitanjem knjige ili kada izađem iz bioskopa, ne počnem da zamišljam da u rudnicima rade patuljci, ili da ću početi da čitam tuđe misli. Uživam u fantaziji i rado joj se vraćam kao razonodi, ali joj ne dopuštam da upravlja mojim životom, niti mislim da pravila iz knjiga i filmova treba postaviti kao zakone društva. Dobro, možda bih razmislio u slučaju „Zvezdanih staza”.

Autor: Vladimir Božanović