Intervju sa Markom Ekmedžićem (II DEO)

Istina je da širom sveta postoji mnoštvo deklarativno sekularnih, a u praksi nesekularnih društava.

vp017-intervju-marko02

Sekularnost nije ni u svetskim razmerama univerzalno zastupljena. Ima li logike u tome da se onda ne insistira previše na sekularnosti u Srbiji?

Ne, zato što treba ići napred i tražiti pozitivne uzore, umesto zadovoljavanja prosekom ili štetnim uzorima. Istina je da širom sveta postoji mnoštvo deklarativno sekularnih, a u praksi nesekularnih društava. Kritičari udruženja „Ateisti Srbije” često koriste upravo te države kao nekakav kontraargument našem zalaganju za sekularno društvo u Srbiji. Ironija je u tome da ti nazovi branitelji države i društva, zapravo društvo „brane” od nas koji samo želimo da se Ustav Republike Srbije poštuje u punoj meri. Svesni smo da je potpuno sekularno društvo teško ostvariti i da je za to potrebna šira društvena svest, ali svakako mislimo da ima primera koji se mogu uzeti kao pozitivni. Za svakog onog ko bi rekao da je u Srbiji odlično, u poređenju sa Saudijskom Arabijom ili Iranom, ja bih primetio da je u Srbiji očajno u poređenju sa Francuskom ili Danskom. Dakle, treba tražiti pozitivne uzore i ići stalno napred.

Ti tihi ateisti ipak nisu protivnici sekularnosti, zar ne?

Ne naravno. Šta više, kao što sam već rekao, oni potpuno jednako nama žele sekularnost u Srbiji. Problem je međutim u tome, što oni za to nisu spremni da se bore istinom, već pravljenjem kompromisa, koji nas samo udaljavaju od cilja. Ako niste spremni na to da se oni koji štete napretku društva osete uvređeno, onda ste u startu izgubili. Ako niste spremni da za ono što je štetno, loše, užasno, tragično i monstruozno kažete da je zbilja takvo, onda se svemu tome štetnom, lošem, užasnom, tragičnom i monstruoznom i povinujete. Loše stvari, štetne stvari i pojave treba kritikovati i treba vređati. One to zaslužuju.

Moguće je da se boje osude ili da se boje pretnji?

Moguće je, naravno. Ali, da citiram veikog pisca Mešu Selimovića, „Boj se ovna, boj se govna, a kada ćeš živjeti?” Strah je sasvim prirodno osećanje i ima potpunog smisla. Pretnje naravno postoje, strah od osude sredine je realan. Ali, niko od nas koji odbijamo da ćutimo zarad trulih kompromisa, ne radi to što radi samo zarad svoje lične potrebe da govori istinu. Svi mi se ponašamo tako kako se ponašamo, misleći na sutrašnjicu, budućnost, napredak celog društva. Širom sveta, veliki broj javnih ličnosti i još veći broj privatnih lica, svakoga dana kritikuje štetne pojave vezane za religiju. Stiven Fraj, Edi Izard, Rouen Etkinson, Džimi Kar, Džon Stjuart, Bil Mer, Ričard Dokins, Sem Heris i mnogi, zaista mnogi drugi, svakoga dana istinom „vređaju” verske dogme. I nemaju nameru da prestanu. Istina ostaje zbilja istina, bez obzira na to koliko je puta ponovite, ali da bi je čulo što više ljudi i da bi što više ljudi imalo priliku da o njoj razmisli, nužno ju je ponavljati.

vp017-intervju-marko01.jpg

Ipak, izjašnjavaju se kao ateisti, a to je takođe bitno, zar ne?

Tu i tamo. Nijedno formalno udruženje osim udruženja „Ateisti Srbije” nema u svom nazivu ateiste. Postoji ta oportuna, donekle pragmatična potreba da se zaklone iza pojmova sekularnosti ili prosvećenosti, samo da ne bi nekoga uvredili, iziritirali ili „boli oči”. Za mene lično, sa jedne strane je razumljiva ljudska potreba da se lični strah ublaži, ali mi je sa druge strane savršeno jasno da se ćutanjem i kukavičlukom ništa neće promeniti.

Možda tako žele samo da formiraju širi front onih koji su za sekularnost?

To bi se moglo pretpostaviti, kada činjenice vezane za delovanje tih grupa ne govore drugačije. Uzevši u obzir da su te grupacije listom nastale odlaskom iz udruženja „Ateisti Srbije”, a zbog animoziteta prema određenim članovima udruženja, razlozi su, bojim se, daleko prozaičniji.

Spominjete i pretnje. Ko su ljudi koji Vam najviše prete?

Prema mom iskustvu, u pitanju su ili tinejdžeri ili mlađi odrasli ljudi, mahom ne stariji od dvadeset iili dvadeset pet godina. U pitanju je upravo ona generacija koja je prošla kroz „dril” veronauke u školi, praćen sunovratom školskog, obrazovnog sistema i svih društvenih vrednosti. To su ona deca koja su odrastala u nemaštini, nadomešćivanoj mitovima i mitomanijom o veličini naroda kom pripadaju. To su mladi ljudi čiji idoli su ljudi koji bi u normalnim okolnostima bili na margini društva, a ne deo njegovog mejnstrima.

Oni su dakle vernici? Prosečni vernici?

Mislim da ne. Prosečan vernik je neko, po svojoj suštini, poput ma kog običnog člana društva. Prosečan vernik je neko ko je pre „običajac” i „imaneštovac”, nego neko ko prati sve kanone svoje verske zajednice. Šta više, prema jednom ranijem istraživanju „Galupa”, vernika koji zaista prate kanone svoje verske zajednice, u Srbiji ima tek nekih tridesetak procenata, prema njihovim sopstvenim iskazima. Dakle, ogromna većina deklarisanih vernika su to iz navike ili emotivne potrebe da u nešto veruju i tako sebi prividno olakšaju teškoće, na emotivnom nivou. Oni nisu ljudi koji će vam pretiti. Pretiće vam oni agresivni, koji su bukvalno dresirani da budu takvi i da napadaju, što je agresivnije moguće, sve ono što doživljavaju kao ugrožavanje svoje religije ili tradicije. Doduše, da im je religija snažna kao što bi volela da bude predstavljena, te da zaista postoji nekakva viša sila koja bdi nad njima, ne bi bilo ni potrebe da je agresijom brane, već bi sama sebe mogla da odbrani argumentima i činjenicama. Često se kaže da ako bi neki bog zaista bio svemoćan, ne bi morao da bira one najneobrazovanije i najproblematičnije, kao svoje branitelje, već bi se sam odbranio. Šta više, idealno bi se odbranio ako bi se napokon ukazao, ma koji od njih oko 100’000.

vp017-intervju-marko03

Da li to utiče na Vaš generalni stav prema vernicima?

Ne. Svako od nas u svojoj okolini, među rođacima i prijateljima, ima i vernike. Ne postoji opšti stav o svim vernicima, već samo posmatranje pojedinaca ili nekih grupa, zavisno od njihovog ponašanja. I među vernicima postoje sekularisti, tj. ljudi koji su svesni toga da je i za crkvu i za državu bolje da ne budu u previše čvrstom zagrljaju. Postoje i fundamentalisti i ekstremisti, koji su opasni ne samo po nas ateiste, već i za neistomišljenike u svojim verskim zajednicama. Dakle, nisu ni svi vernici isti.

Problemi ateista u Srbiji nisu izolovani primeri. Toga ima i u čitavom regionu bivše Jugoslavije?

Apsolutno. Situacija je gotovo istovetna u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Oslobađanje od komunizma je bilo praćeno skretanjem u nacionalističke krajnosti u celom regionu. Nacionalizam, koji je svoju kulminaciju imao u tragičnim ratovima tokom devedesetih, ruku pod ruku je išao sa uključivanjem verskih zajednica u politiku i državne prilike. Ta veza, jadnom očvrsnuta, sada je gotovo neraskidiva. Toj neraskidivosti doprinosi i nedostatak želje država da društva učine zbilja sekularnim, kao i nedostatak verskih zajednica da nezaslužene privilegije podrede potrebama osiromašenih društava i svojih vernika.

Postoji li regionalna saradnja ateista?

Da, u određenoj meri. Kako su nam problemi suštinski identični, prostor za saradnju se prirodno otvara. Određeni koraci su već učinjeni i postoji manje-više formalizovana saradnja sa udruženjem „Protagora” iz Hrvatske. Naravno, kako su i ateisti pre svega obični ljudi, odnosi povremeno bivaju bremeniti nasleđem devedesetih. Jednostavno, katkad pogrešno o sebi umemo da mislimo da smo mnogo bolji od proseka, pa su i međusobni odnosi i saradnja ateista nalik na vožnju po neravnom putu. Ipak, uveren sam da nas zajednički interesi i pre svega zajednički problemi, nužno moraju okrenuti punoj saradnji.

Postoji sigurno i određeni broj onih koji Vam zameraju kritiku prilika u Srbiji, iako ne živite trenutno u njoj?

Naravno. Među njima su najglasniji oni koji u isto vreme idolizuju Nikolu Teslu, čoveka koji je tokom svog života, u Srbiji proveo ukupno dva sata, ili Novaka Đokovića, vrhunskog sportistu koji ne živi u Srbiji. Takođe, među njima je i podosta onih koji su fanatični protivnici zapadne civilizacije i društava i koji svaku kritiku srpskog društva vide kao čin izdaje ili nekakve globalne zavere. Ironično, uglavnom kritikuju korišćenjem upravo dostignuća tog istog zapada, preko društvenih mreža, pomoću mobilnih telefona, itd.

Zameraju Vam oštrinu kritike?

Između ostalog. Ali, kao što narod kaže, „Na ljutu ranu, ljuta trava”. U Srbiji danas postoji mnogo, zaista mnogo problema, pa je potrebno, čak neophodno, imati oštar i odlučan pristup. Da budem iskren, postoji zaista i veliki broj ljudi koji cene i prihvataju upravo takav, otvoren i iskren pristup problemima.

Kako promeniti prilike u Srbiji?

Teško, uporno i na duge staze. Često se kaže da je potrebno bar dvostruko više vremena da se nešto popravi, u odnosu na vreme potrebno da se nešto pokvari. Sa društvom je možda i gora situacija. Potrebno je stvarno jako malo vremena da se društvo uruši, a mnogo, baš mnogo vremena i truda da se prilike poprave. Današnja Srbija je rezultat katastrofalnih poteza i procesa koji su se dešavali pre 25 i više godina i koji su kontinualno oblikovali društvo dugi niz godina. Današnji prosečni građanin Srbije je rezultat potpunog haosa koji je zavladao našim životima i tresao ih svom silinom tokom devedesetih i delimično u poslednjih petnaest godina.

Nekada je prosečan građanin bio pristojno obrazovan, napredan i okrenut ka svetu. A danas?

Danas je prosečan građanin jedan od onih milion i po građana koji su za predsednika države izabrali čoveka koji telefonom poziva „Fejsbuk”, iskopava dinosauruse u Kostolcu i nije u stanju da memoriše dve rečenice na ruskom jeziku. Na čelu države imate funkcionalno nepismenu osobu, neobrazovanu i na mnogo načina primitivnu, kao odraz većinske volje glasača. Upravo je ta osoba slika i prilika današnjeg prosečnog građanina Srbije. Predsednik koji se savetuje sa patrijarhom SPC, tvrdi da je svaki vernik dobar čovek i za poplave okrivljuje „Veliku vodenu zmiju”, upravo je ono sa čim se taj prosečni građanin danas identifikuje. Ironično, pre tridesetak godina, taj isti prosečni građanin bi se takvog uzora stideo.

vp017-intervju-markoE04

Deluje beznadežno. Da li je zaista tako?

Ne. Jedino je potrebno mnogo vremena i truda, ali nije sasvim beznadežno. U svakom vremenu, u svakoj epohi i u svakom društvu, postojale su situacije koje su bile teške i naizgled beznadežne. A opet, u svakoj epohi i u svakom društvu, postojali su i pojedinci i grupe koji su radili na tome da se teškoće otklone i problemi reše. Nijedna značajna promena se nije desila tek tako, sama od sebe i preko noći. Ono što mi radimo danas u Srbiji i za Srbiju, svoj odjek će imati tek u decenijama pred nama. Bez namere da bilo koga od nas poredim sa velikanima civilizacije, daću sebi slobodu da na jednom manjem planu, na planu naše zemlje, vidim to što mi radimo kao nešto što će na duge staze pomoći da Srbija postane savremena, napredna i civilizovana država.

Autor: Vladimir Božanović

%d bloggers like this: