Baltički polumesec

Izvor: BBC: The amazing survival of the Baltic Muslims

Veliko Vojvodstvo, sa svojim dubokim mnogobožačkim, paganskim korenima, stalno je bilo u opasnosti, okruženo agresivnim hrišćanskim susedima sa zapada.

vp017-polumesec-mapa-tatari

Moguće je da to nije baš mesto na kom biste očekivali da nabasate na džamiju, ali muslimani žive među šumama i jezerima Litvanije, već više od 600 godina, kao dokaz svojevrsne tolerancije koja je ovde vladala u Srednjem veku, čak i u doba kada su verski potresi uveliko drmali ostatak Evrope. Na prvi pogled, četvrtasta, drvena građevina izgleda kao hiljade onih u selima širom Baltika. Uredne, drvene letve, prozori sa drvenim ramovima, limeni krov.

Ali, na vrhu krova, umesto tačke u kojoj se strane spajaju, stoji mala staklena kupola, na čijem vrhu je kupola oblika glavice luka, kakvu možete videti i na lokalnoj crkvi. Na vrhu kupole, stoji mali polumesec.

To je džamija sa najevropskijim izgledom, na koju ćete ikada naići.

Ukoliko deluje kao da se savršeno uklapa u severnoevropski ambijent, to je zbog toga što ova džamija tu stoji, na oko 20 minuta vožnje jugozapadno od litvanske prestonice Viljnusa, još od 1558. godine.

Mali trag, skoro putokaz, stoji u imenu sela, Keturiasdesimt Totoriu. To znači Četrdeset Tatara, a prema legendi, upravo se toliko velikih tatarskih porodica ovde naselilo pre više od 600 godina, na poziv litvanskog velikog vojvode, Vitautasa (Vytautas)

Veliko Vojvodstvo, sa svojim dubokim mnogobožačkim, paganskim korenima, stalno je bilo u opasnosti, okruženo agresivnim hrišćanskim susedima sa zapada, Vitezovima Tevtoncima (Tevtonski ili Teutonski red, zvanično poznat kao Red braće nemačkog doma Svete Marije u Jerusalimu, Ordo domus Sanctæ Mariæ Theutonicorum Hierosolymitanorum, Orden der Brüder vom Deutschen Haus der Heiligen Maria in Jerusalem).

1398. godine, na povratku sa vojnog pohoda u blizini Crnog Mora, Vitautas je sa sobom doveo i mnoštvo Krimskih Tatara, muslimana, kao i grupu Karaitskih Jevreja (Karaita), čak 388 porodica, da bi pomogli u odbrani Litvanije. Ovi doseljenici su se, osim vojne uloge, pokazali i kao značajni prevodioci, vrsni poljoprivrednici, trgovci, ali i diplomate.

vp017-polumesec-zastava-beloruskih-tatara

Nekih 12 godina potom, Tevtonci su krenuli u rat sa Poljskom i Litvanijom, a Tatari i Karaiti su se borili rame uz rame sa Vitautasom u Bici kod Grunvalda (mesto između Varšave i Gdanjska), kada su Tevtonci odlučno poraženi.

Kao nagradu za njihovu podršku, Vitautas je muslimanima i jevrejima dao zemlju i punu versku slobodu i to u vreme kada su Jevreji Sefardi i najstarija muslimanska zajednica u Evropi, Mavari, bili isterani iz Španije.

vp017-polumesec-dzamija-nemezis

Danas se još oko 120 ljudi iz Keturiasdesimt Totoriua izjašnjavaju kao Tatari, a mnogi od njih tvrde da su direktni potomci upravo osnivača naselja.

Ovde smo zahvaljujući Vitautasu, ali pamtimo da smo Krimski Tatari”, kaže Fatima Stantrukova, 75-godišnja bivša profesorka ruske književnosti.

Najstariji grob koji je moguće identifikovati na džamijskom groblju, pripada izvesnom „Alahberdiju” (Allahberdi), koji je tu sahranjen oko 1621. godine.

Tatarska populacija u Litvaniji je nastavila da raste i da se širi na jug i na zapad. U jednom trenutku su postojale desetine, možda čak i stotine tatarskih džamija u selima između Viljnusa, beloruske prestonice Minska i poljskog grada Bijalistoka.

vp017-polumesec-dzamija-bohoniki

Pred početak Prvog svetskog rata, ostalo je još 25 džamija na tom prostoru. Danas postoje samo tri – u Keturiasdesimt Totoriuu i u obližnjim selima Raiziai i Njemežis. Još četiri postoje između poljskih naselja Krušnjani i Bohoniki i beloruskih gradova Navahrudak i Ivje.

Prvo je nestao tatarski jezik, po svoj prilici negde u ranom XVIII stoleću.

„Dogodilo se to da su „pauci zaborava” raširili svoje mreže preko njihovih običaja i njihovih jezika, kako je vreme prolazilo”, pisao je ruski tatarski orijentalista Muhamed Murat al-Ramzi (Muhammad Murad al-Ramzi), u XIX stoleću.
„Ipak, uprkos tome, nisu nikada izgubili svoju islamsku veru, iako nisu imali nikakvo teološko, učenjačko znanje o njoj.”

Ono malo islamskog znanja koje je među ovim Tatarima i preostalo, doživelo je novi udarac u XX stoleću.

„Sovjetski period je bio najgori. Sve verske vođe i svi ljudi od znanja su ili pobijeni ili su poslani u izgnanstvo u najudaljenije delove Sibira. Knjige i arhive su spaljene. Džamije su zatvarane i uništavane. Zajednice su zatvarane. Islam je postao zabranjen”, kaže još jedan od potomaka Krimljana koji su došli sa Vitautasom, veliki muftija Litvanije, Ramazan Jakub (Ramadan Yaqoob).

Jakub je odrastao skoro bez ikakvog znanja o islamu i sa religijom predaka se upoznao u potpunosti tek nakon pada Sovjetskog Saveza, kada su muslimanski studenti počeli da dolaze u Litvaniju. Istog trenutka je osetio povezanost sa njima i uz njihovu pomoć je otišao na studije u Liban i u Libiju. Multikulturalna atmosfera Libana je za njega bila pravo mesto da nauči da vodi muslimansku zajednicu u jednoj evropskoj zemlji, prema njegovim rečima.

Uprkos obnovi interesovanja za religiju među nekim mlađim Tatarima, nijedna džamija se ne otvara za pet dnevnih molitvi. Čak i u Keturiasdesimt Totoriuu, gde trećinu populacije čine muslimani, džamija se otvara samo u posebnim prilikama, čineći verske običaje litvanskih Tatara sasvim zasebnim od strogih zvaničnih pravila islama. Čini se kao da je za Tatare na Baltiku, religija ili manje bitna ili je nešto intimno, ostavljeno za samoću sopstvenog doma, dok je hram, odnosno džamija, tek mesto okupljanja u posebnim okolnostima i za posebne svetkovine. To je ogromna, ključna razlika u odnosu na muslimane u gotovo čitavom ostatku sveta, kojima je džamija mesto dnevnog okupljanja i pet redovnih muslimanskih molitvi tokom dana. Veruje se da je je to, između ostalog, posledica i usvajanja određenih hrišćanskih uticaja.

Uz tih sedam preostalih džamija baltičkih Tatara, postoji još jedna, udaljena hiljadama kilometara na zapad, na adresi 104 Powers Street, u Bruklinu, sa neverovatnom sličnošću.

„Odlazila sam u džamiju, mahom sa porodicom, na dane festivala, kakav je Eid (Eid al-Fitr, kraj Ramazana, velika svetkovina kojom se obeležava kraj posta)”, kaže Alisa Ratkevič (Alyssa Ratkewich), potpredsednica džamije, pripadnica treće generacije Lipka Tatara, kako se nekada nazivaju Tatari sa Baltika, sa korenima u beloruskom gradu Ivje.
„Jedno od mojih najranijih sećanja je bila „užasna” lamperija koja je ukrašavala unutrašnjost džamije. I tako, kada sam postala potpredsednica, odlučila sam da je se rešim, sve dok mi jedan od staraca nije rekao da ta lamperija stoji tu da bi ih podsećala na džamije koje su ostavili na Baltiku.”

Bruklinska džamija, koja je otvorena 1927. godine i za koju se veruje da je najstarija u Njujorku, takođe se ne otvara za dnevne molitve. Običaji preneseni sa Baltika, opstaju i ovde, u Novom svetu. Ipak, uprkos nesaglasnosti sa uobičajenim islamskim pravilima, ona ostaje ključna za očuvanje identiteta malene Tatarske zajednice, na isti način kao i sedam tatarskih džamija u Litvaniji, Belorusiji i Poljskoj.

„Nismo dozvolili da naše džamije padnu! Tokom sovjetskih vremena, našu džamiju smo koristili tajno”, seća se Fatima u Keturiasdesimt Totoriuu.

„Imam i zajednica iz 1940-ih su džamiju očuvali živom za nas decu. Džamije su sve što nam je od identiteta preostalo.”

vp017-polumesec-fatima

Vytautas

Vitautas, Vitovt ili Vitold (Vytautas, Vitovt, Alexander Vitoldus, oko 1350 – 27. X 1430), poznat i kao Vitautas Veliki (Vytautas Didysis, Вітаўт Кейстутавіч, Witold Kiejstutowicz) bio je jedan od najčuvenijih vladara srednjevekovne Litvanije. Od 1392. do 1430. je vladao Velikim Vojvodstvom Litvanijom, koja je obuhvatala mahom teritorije današnje Litvanije i oblast Ruteniju. Bio je i knez Hrodne (1370-1382) i knez Lutska (1387-1389), a Husiti, sledbenici Jana Husa, smatraju ga svojim kraljem.

U savremenoj Litvaniji, Vitautas se slavi kao nacionalni junak i kao značajna ličnost nacionalnog preporoda iz XIX stoleća. Ime Vitautas je danas jedno od najčešćih muških imena u Litvaniji. Na 500. godišnjicu njegove smrti, Univerzitet u Viljnusu je poneo njegovo ime (Vytautas Magnus Univerzitet). Između 1918. i 1939., u vreme kada je Litvanija bila nezavisna država, u zemlji je podignuto mnogo spomenika posvećenih njemu.

vp017-polumesec-vitautas

Tokom čitave vladavine i burnih odnosa sa Tevtoncima i Poljacima, Vitautas je više puta menja stranu i iz mnogoboštva prelazio u katoličanstvo i obrnuto.

Tevtonci

Tevtonski ili Teutonski red, zvanično poznat kao Red braće nemačkog doma Svete Marije u Jerusalimu (Ordo domus Sanctæ Mariæ Theutonicorum Hierosolymitanorum, Orden der Brüder vom Deutschen Haus der Heiligen Maria in Jerusalem) je katolički verski red, koji je u XII stoleću u Akri, formiran isprva kao vojni red. Do 1929. godine je bio isključivo monaški red, a i danas povremeno dodeljuje ograničene počasne titule viteza.

Red je nastao da bi pomogao hrišćanima tokom hodočašća u Svetu Zemlju i da bi formirao bolnice. Vojni deo reda je učestvovao u borbama zajedno sa ostalim Krstašima i borio se u Svetoj Zemlji i na Baltiku, tokom Srednjeg veka.

Po proterivanju iz Svete Zemlje, prešli su u Transilvaniju 1211. i tu ostali u službi mađarskih kraljeva narednih 14 godina. Kada su 1225. pokušali da se stave pod papsku nadležnost, čime bi suštinski postali nezavisni od mađarskog kralja, kralj Andrija II ih je vojnom silom naterao da napuste njegovu zemlju.

1230. su se uključili u Pruski krstaški pohod zajedno sa vladarima Mazovije, sa namerom da se baltičko-pruski krajevi hristijanizuju. Ubrzo su se pak okrenuli protiv svojih poljskih domaćina i prisvojili teritorije na kojima su boravili, a uz podršku Svetog Rimskog Carstva. Tu su osnovali svoju monašku državu, koja je vremenom zauzela celu Livoniju. Povoljan položaj na Baltiku je pogodovao ekonomiji, pa je ova država postala moćna i bogata.

Onda kada je ispunila svoju versku misiju, tj. onda kada je i Litvanija prešla na hrišćanstvo, država Tevtonaca se okrenula sukobima sa hrišćanskim susedima. Ipak, 1410. godine, poljsko-litvanske snage su ih odlučujuće porazile kod Grunvalda (Tanenberg).

1515. su izgubili i podršku Svetog Rimskog Carstva, kada se car Maksimilijan I porodično povezao sa Zigmundom I od Poljske i Litvanije. Već 1525., Veliki majstor Tevtonskog reda, Albert od Brandenburga, prešao je u luteranstvo i napustio red, da bi postao vojvoda Pruske i vazal Poljske. Ubrzo potom je Red izgubio Livoniju i protestantske krajeve u nemačkim zemljama. U katoličkim krajevima su zadržali značajne posede sve do 1809. godine, kada je Napoleon naredio raspuštanje reda i oduzimanje svih svetovnih poseda. Od tog trenutka, Red funkcioniše kao dobrotvorna organizacija, sa ceremonijalnim značajem. Izvan zakona ih je 1938. stavio Hitler, ali su obnovili rad 1945. i danas su aktivni mahom u Centralnoj Evropi.

Ostali su poznati po belim pelerinama preko kojih je stajao crni krst, koji je kasnije prešao u simbole Pruske i Nemačke i zadržao se na vojnom ordenju, poput Gvozdenog krsta i Ordena za zasluge u Pruskoj i Nemačkoj.

Lipka Tatari

vp017-polumesec-litvanski-tatari

Lipka tatari (poznati i kao Litvanski Tatari, Poljski Tatari, Lipkowie, Lipcani ili pak Muslimi), predstavljaju grupu tatara koja je isprva naseljena u Velikom Vojvodstvu Litvaniji početkim XIV veka. Ovi prvi doseljenici su pokušali da sačuvaju svoju šamanističku religiju tako što će se pred nadirućim muslimanima i okolnim neprijateljski nastrojenim hrišćanima, skloniti među nehrišćanske Litvance. Do kraja XIV stoleća, još jedan talas Tatara, ovaj put muslimana, stigao je u Litvaniju, ovaj put na poziv velikog vojvode Vitautasa. Ovi, novopridošli Tatari, naselili su se u okolini Viljnusa, Trakaija, Hrodne i Kaunasa i vremenom se širili i u druge krajeve potonje Poljsko-Litvanske Zajednice (današnja Litvanija, Poljska i Belorusija). Vrlo rano su obe zajednice dobile naziv Lipka Tatari. I premda su zadržali svoju veru, u najvećem broju, sudbina im je postala vezana za sudbinu države u kojoj su se zatekli. Njihove konjičke jedinice su od Bitke kod Grunvalda, postale učesnice svake veće vojne kampanje u Litvaniji i Poljskoj.

vp017-polumesec-jeliaszewicz

vp017-polumesec-sulejman-bej-sulkevic

Smatra se da poreklo vode iz država naslednica Mongolskog Carstva Džingis Kana – Bele Horde, Zlatne Horde, Krimskog Kanata i Kazanskog Kanata. Ironično, isprva su bili vojno plemstvo, da bi vremenom bili svedeni na nomade, vešte u izradi rukotvorina, odgajanju konja i baštovanstvu. Vekovima su se opirali asimilaciji, premda su Lipka Tatari šamanske tradicije prvi nestali, stopljeni u novopridošlu tatarsku zajednicu. Ipak, najveći deo donesenog načina života, ovi baltički Tatari, uspeli su da očuvaju. Ostali su verni svojoj verziji islama, u nekim karakteristikama značajno drugačijoj od ostatka sunitske škole, kojoj nominalno pripadaju. Kako su vekovima bili izloženi životu sa prvo mnogobošcima, a potom hrišćanima, današnje verske prakse Lipka Tatara imaju svojevrsnu mešavinu sunitskog islama, hrišćanskih obreda i starih, mongolskih tradicija, poput žrtvovanja bika. Tokom vekova, izgubio se originalni tatarski jezik, iz kipčačke grupe turkofonskih jezika, pa je najveći broj Lipka Tatara usvojio beloruski, litvanski i poljski kao svoj jezik, iako su te jezike i dalje, sve do 1930-ih, pisali arapskim pismom. U Belorusiji ih danas ima oko 7’300, u Litvaniji oko 3’000 i još oko 1’900 u Poljskoj, uz manju zajednicu u SAD. U američkoj zajednici, možda najpoznatiji pripadnik je svakako bio poznati glumac Čarls Bronson, dok su u baltičkim krajevima, gotovo tradicionalno, najistaknutiji članovi zajednice postajali plemići i vojnici u poljskim oružanim snagama, koje su sve do Drugog svetskog rata imale i tatarsku konjicu u svojim redovima. Aleksander Jeljaševič je bio major u Poljskoj armiji, poslednji komandant tatarske konjice u njoj. Posle Oktobarske revolucije je jedno vreme živeo i u jugoslovenskoj državi, gde je takođe služio u vojsci, u graničnim jedinicama. Maćej Sulejman beg Sulkijevič je pak nakon revolucije, prešao na Krim, tamo oformio privremenu vladu, da bi potom postao prvi načelnik generalštaba Armije Azerbejdžana, kao general-potpukovnik. Boljševici su ga ubili 1920. godine.

vp017-polumesec-charles-bronson

Autor: Tarik Husein

Prevod i dopuna: Marko Ekmedžić

%d bloggers like this: