Intervju sa Markom Ekmedžićem (I DEO)

Paradoksalno, najveći protivnici ateista u današnjoj Srbiji su upravo među onima koji se i sami izjašnjavaju kao ateisti.

vp016-intervju-marko

Čitaoci Vas znaju kao potpredsednika udruženja „Ateisti Srbije”, ali i kao jednog od najaktivnijih i najpoznatijih domaćih ateista. Koliko je to važna odrednica za Vas?

U određenoj meri jeste. Nikoga od nas ne određuje samo jedna osobina ili samo jedna oblast interesovanja. Tako ni mene ne određuje samo to što sam ateista, ali je vremenom postalo važno to što sam jedan od onih koji su dovoljno glasni i odlučni u svojim stavovima. To pomaže ljudima koji sami nisu sigurni u to da li smeju da se izjasne, a napokon, moja je lična potreba da svoje stavove, na najbolji mogući način, dam na sud javnosti.

Imate li nekog uzora među poznatim ateistima?

Ne. Postoji određeni broj poznatih ateista sa kojima se slažem u najvećoj meri, određeni broj njih sa kojima se slažem delimično i određeni broj njih sa kojima se ne slažem uopšte. Za društveni dijalog i konstruktivni pristup, verujem da je prednost upravo u tome da ne razmišljamo svi identično i prema jedinstvenoj normi koju ćemo samo slepo usvojiti. Konkretno, smatram da svoju vrednost imaju i strogi pristup Sema Herisa i komičarski pristup Tima Minčina. Podjednako su bitne i naučne analize Lorensa Krausa i i tok-šou pristup Bila Mara ili Džona Stjuarta. Raznovrsnost je prednost.

Šta je uticalo na Vas da postanete ateista?

Možda je bolje da odmah kažem šta nije uticalo na mene. Ja nisam postao ateista tako što sam čitao Dokinsa, Herisa ili Hičensa. Šta više, za njih sam u punoj meri saznao onda kada sam se već uveliko izjašnjavao kao ateista. A ateista sam postao zato što nisam mogao da budem zadovoljan prozaičnim, plitkim i neubedljivim odgovorima koja je religija pružala. Takođe, ponašanje sveštenika i ekstremnih vernika me je dodatno uverilo da je religija štetna po čoveka u najvećoj meri, pa sam vremenom uz to što sam ateista, postao i antiteista.

Da razbijemo jednu od predrasuda – antiteisti, kao ni ateisti, ne zalažu se za rušenje crkava, nasilje prema vernicima ili nasilno zabranjivanje religija?

Apsolutno ne. Ateizam je neverovanje u teističke bogove, a antiteizam je protivljenje organizovanim religijama. To protivljenje se ogleda u konstruktivnoj kritici i legalnim mehanizmima smanjivanja uticaja organizovanih religija na savremena društva, ali se ni na koji način ne ogleda i ne zasniva na pozivanju na bilo kakvo nasilje prema ljudima ili na rušenje objekata. U svakom slučaju sam i lično, kao čovek, odlučno protiv nasilja kao rešavanja problema u društvu, a posebno kao načina rešavanja problema umanjivanja ili ukidanja sekularnosti.

Zbog čega onda mnogo ljudi veruje da su ateisti borci protiv vernika i ljudi koji bi nasiljem da sprečavaju postojanje verskih zajednica?

Zbog predrasuda koje se maliciozno plasiraju već dugi niz godina. Imate mnoštvo fantazmagoričnih priča o nasilju prema sveštenicima nakon Drugog svetskog rata, iako je sporadično bilo određenog nasilja. Imate i mnoštvo romansiranih biografija novih svetaca SPC, u kojima su iznesene flagrantne neistine, samo da bi se pojačao emotivni utisak. Drastični primeri su romansirane biografije Nikolaja Velimirovića, u kojoj se iznose brutalne neistine o vremenu koje je proveo u nemačkom zatočeništvu, kao i biografije Milorada Vukojičića i Slobodana Šiljka. Za Velimirovića se tvrdi da je u logoru bio do aprila 1945., iako je pušten u decembru 1944., dok su Vukojičić, poznat i kao „Maca” (deminutiv od „macola”) i „pop Koljač” i Šiljak, još jedan sveštenik SPC, iako poznati kao koljači iz četničke crne trojke, proglašeni za velikomučenike. U toj situaciji, gde se dugi niz godina plasiraju brutalne laži, za očekivati je da i ateisti i antiteisti dobiju razne pogrdne epitete. Sve to ide uz uobičajenu predrasudu o tome da su ateisti isto što i komunisti, a da je komunizam per se, najveće zlo koje se ikada dogodilo Srbima kao narodu. Prenebregava se to da je veliki broj Srba pripada toj partiji, kao i još mnogo istorijskih istina, posebno onih vezanih za Narodnooslobodilačku borbu.

Kako ocenjujete situaciju u Srbiji, po pitanju sekularnosti?

Situacija je teška. Ne bih je nazvao još uvek katastrofalnom, jer em zaista nije kao na primer u Saudijskoj Arabiji, em uvek može i gore, nažalost. Sekularnost se krši, masovno i sasvim rutinski, pre svega uz pomoć i punu saglasnost državnih organa. Ipak, postoji još uvek prostor da se ti štetni procesi zaustave i točak istorije pokrene ponovno unapred, umesto unazad.

A veronauka u državnim školama?

Veronauka u javnim državnim školama je jedna od najvećih političkih grešaka u poslednjih petnaest godina. Posledice te greške će se plaćati dugo, generacijama.

Smatrate da je treba ukinuti?

Smatram da je treba vratiti tamo gde i pripada, u okvire verskih zajednica, u kojima je i postojala do 2001. godine i političkog dila koji je generacije dece zarobio u anahronim učenjima i paradoksalnoj situaciji da u istom danu uče da je Zemlja nastala za 6 dana i za više milijardi godina, ili da je čoveka stvorio Bog i to da je čovek proizvod miliona godina evolucije. Ne postoje standardizovani planovi i programi, ne postoji kontrola nastave, ne postoje stroge provere toga ko i šta predaje deci na nastavi veronauke. I ne, nije dovoljno to što postoji i građansko vaspitanje. Jedna greška se ne ispravlja time što se uvodi predmet koji pati od istih nedostataka loših planova i programa i neadekvatnog kadra. Takođe, veronauka je samo formalno izbor, jer u društvu opterećenom patrijarhalnošću, dogmama i primitivizmom, svako iskakanje vašeg deteta iz šablona, dovodi ga u neprijatnu situaciju, u najmanju ruku. Zato, vratite veronauku u okvire verskih zajednica i sklonite je od javnih, državnih škola.

Kakav je danas položaj ateista u Srbiji?

Položaj ateista u današnjoj Srbiji je težak, na mnogo načina. Pre svega, postoji decenijski izgrađivana percepcija u društvu, da su ateisti i ateizam nešto loše, nekakvo zlo. Ta percepcija je građena na već spomenutom pogrešnom rasuđivanju, koje je brižljivo proturano kao kakva istina, a po kom su ateisti isto što i komunisti, a komunisti su najveći neprijatelji Srba. Na taj način, sada imamo generacije tinejdžera i mlađih odraslih ljudi, koji su tu laž prihvatili kao potpunu istinu. Kada se sve to začini nacionalnim mitovima i verskim dogmama, dobijate situaciju u kojoj se ateisti doživljavaju kao neprijatelji naroda i države. Ne zaboravimo da je svojevremeno Gojko Stojčević, tadašnji patrijarh SPC, izjavio da Srbin nekršten ne biva i da Srbin ne može biti ateista. Znajući na koji način je on idolizovan od strane velikog broja građana Srbije, ne čudi to da se ateisti doživljavaju kao nekakvo zlo. Međutim, to je samo deo jedne, nazvaću je blago, zbunjenosti koja vlada među mladim ljudima. Za njih je, primera radi, jedan od primera nacionalne svesti i borbe i Slobodan Milošević, čovek koji je odgajan i uspon doživeo pod okriljem Saveza komunista i koji nikada uistinu nije bio nacionalista. Drugi flagrantan primer je Ratko Mladić, decenijski komunista koji naprasno, 1992. godine, postaje jedan od nacionalnih vođa. Galimatijas pojmova, ideologija i modela u kojima su mladi odrastali u poslednjih dvadeset godina, ostavio je katastrofalne posledice.

vp016-intervju-marko2

Ko su najveći protivnici ateista u Srbiji danas?

Paradoksalno, najveći protivnici ateista u današnjoj Srbiji su upravo među onima koji se i sami izjašnjavaju kao ateisti. Uz jedino referentno udruženje ateista u Srbiji, udruženje „Ateisti Srbije”, postoji i određeni broj formalnih i neformalnih udruženja ili grupa, nastalih isključivo na protivljenju delovanja udruženja „Ateisti Srbije”. Da ne podsećam na Dokinsovu opasku o okupljanju ateista, koje je nalik na okupljanje mačaka u krda. Problem nerazumevanja među ateistima, zaista jeste izražen, čak u nekoj meri i fatalan za ateiste, kao marginalizovanu zajednicu..

Zbog čega mislite da postoji ta vrsta podele?

Podela je nastala iz principskih razloga. Većina članova udruženja „Ateisti Srbije” se zalaže i aktivno se bori protiv verskih dogmi i za racionalni pristup stvarnosti, tako što govori istinu. Istina je često hladna, surova, brutalna, ali je i dalje samo to – istina. Među deklarativnim ateistima postoje i oni koji nisu spremni da istinu govore otvoreno i jasno, izgovarajući se željom da nikoga ne uvrede. Tako onda imamo situaciju da je problem reći za laž da je laž, za prevaru da je prevara i za glupost da je glupost. Eufemizacija se postavlja kao potreba, a politička korektnost kao zahtev. Uveren sam da je za ateiste u Srbiji i za borbu za istinski sekularno društvo, upravo istina neophodna. Takođe, uveren sam da je ćutanje štetno, a da je otvoreno protivljenje iznošenju istine, katastrofalno. Znate kako se kaže, brutalno jednostavno – ne možete tolerisati netoleranciju… Bar ne predugo.

Da li to onda znači da ti ateisti koji se pozivaju na uvređenost, štete borbi za sekularnost?

Svakako. Nijedna društvena revolucija, nijedan odlučni i veliki korak unapred u ljudskoj istoriji, nije se dogodio ćutanjem i pravljenjem štetnih kompromisa. Kroz istoriju, mnogi veliki i značajni ljudi su patili, čak i bivali ubijani zarad istine. Smatram da mi nemamo pravo da ćutimo, ako se zalažemo čak ne ni za nekakav veliki skok napred, već samo za prihvatanje elementarnih civilizacijskih tekovina. Sekularnost nije ništa revolucionarno, novo i razarajuće za ustaljeni društveni poredak. Sekularnost je nužnost, jedan od preduslova razvoja društva, oslobođenog verskog uticaja na državne prilike.

Prilično ste kritični prema ateistima koje smatrate tihim. Prema njima ste oštri kao i prema ekstremnim vernicima?

Čak i više, jer ih smatram daleko većim štetočinama. Znate, od ekstremnih vernika, od fundamentalista i očekujete da budu takvi, ekstremni. Od njih i očekujete da vas napadaju, da prete, kunu i bogorade na bezbroj sumanutih načina. Ali, postoji nešto duboko licemerno i na mnogo dublji način štetno u tom sujetnom kritizerstvu, kom pribegavaju deklarativni ili „salonski” ateisti, koji biraju taj, navodno neuvredljivi put. Licemerje je u tome da dok se trude da nikako ne povrede tanana verska osećanja čelnika crkve ili pak običnih vernika, nemaju ni lepih reči ni namera prema nama koji se aktivno suprotstavljamo dogmatizmu i štetočinstvu organizovanih religija. Licemerje je još izraženije u tome što dok se trude da javno ostave utisak nekakvih uzvišenih, moralno superiornih i bog zna kako kulturnih ljudi, u privatnoj komunikaciji ispoljavaju sve vrline lalokezije i kolokvijalnog govora. Za mene je lično to zaista vrlo licemerno. Budi ono što jesi, bez uvijanja i bez podilaženja onima koji ne zaslužuju poštovanje. I još više, ne podmeći klipove u točkove onima koji se zaista trude i zaista rade na tome da se društvo oslobodi štetnih predrasuda.

Smatrate li da su onda jednostavno zlonamerni?

Prema pitanju sekularnosti, apsolutno ne. Uveren sam da su podjednako željni toga da srpsko društvo bude sekularno, kao i svako od nas iz udruženja. Međutim, prema nama iz udruženja, u najmanju ruku nisu blagonakloni, ili makar elementarno pristojno nastrojeni.

Koje su to aktivnosti udruženja „Ateisti Srbije”, za koje bi javnost trebalo da zna?

Osim onih najvidljivijih, časopisa „Veliki Prasak”, objavljivanja saopštenja i komunikacije preko društvenih mreža, tu je i rad na projektima koji su od značaja za širu zajednicu. Tu mislim na učešće u programima namenjenim obrazovanju mladih, kao i na učešće i organizaciju tribina i predavanja. U ovom trenutku, uprkos određenim razilaženjima u mišljenjima, u tom pogledu su najaktivniji ateisti u Novom Sadu i u Subotici. Takođe, članovi iz Subotice već duže vreme pripremaju i emituju emisije iz serijala „Revolucija svesti”, koje su do sada postale na svojevrstan način etablirani popularno-naučni program, sa stalnom publikom. No, kao i u ranijem periodu, aktivizam zavisi od pojedinaca, a ateisti u Srbiji su nažalost, iz sigurno mnoštva razloga, prilično letargični i pasivni.

Autor: Vladimir Božanović

%d bloggers like this: