Ovo su 12 najgorih ideja koje je religija dala svetu

Za čovečanstvo bi bilo bolje da neke tehnološke inovacije nikad nisu ni postojale: srednjovekovna sprava za mučenje rastezanjem tela, atomska bomba i napitak od olovne prašine samo su neke koje odmah padaju na pamet. Religije izmišljaju ideje ili koncepte pre nego tehnologije, ali kao i svaki drugi kreativni ljudski poduhvat, one stvaraju i neke zaista loše ideje, pored onih dobrih.

Ranije sam istakao neke od najboljih moralnih i duhovnih koncepcija čovečanstva, naše zajedničko moralno jezgro. Ovde, nasuprot tome, izlažem neke od najgorih. Ovih 12 dubioznih koncepata promovišu sukobe, okrutnost, patnju i smrt, a ne ljubav i mir. Da parafraziram Kristofera Hičensa, oni pripadaju smetlištu istorije čim pre možemo tamo da ih smestimo.

1 Izabrani narod – termin „izabrani narod“ obično se odnosi na Stari zavet i ružnu ideju da je bog odabranim plemenima namenio Obećanu zemlju (iako je ona već nastanjena drugim ljudima). No, u realnosti mnoge sekte podržavaju neku verziju ovog koncepta. Novi zavet prepoznaje hrišćane kao one izabrane. Kalvinisti govore o „izabranicima božjim“, verujući da su oni sami posebni, izabrani pre početka vremena. Jehovini svedoci veruju da će 144.000 izabranih duša dobiti posebno mesto u zagrobnom životu. U mnogim kulturama neke privilegovane i moćne loze smatrane su direktnim potomcima bogova (za razliku od svih drugih).

Religijske sekte po prirodi imaju plemenski mentalitet i razorni duh zato što se one takmiče dajući međusobno isključive istine, i obećavajući blagoslov ili nagrade u zagrobnom životu koje suparničke sekte ne mogu da ponude. „Simboli bande“ kao što su posebne frizure, odeća, znakovi rukama i žargon razlikuju članove grupe od nečlanova, pa suptilno (ili ne baš uvek tako) nose poruku i jednima i drugima kako su članovi urođeno superiorniji od drugih.

vp015-12-heretics2 Jeretici – jeretici, kafiri, ili nevernici (da upotrebimo srednjovekovni katolički izraz) nisu samo nepripadnici grupe, već su moralno sumnjivi i često se na njih gledalo kao nekog ko nije u potpunosti čovek. U Tori, robovi koji su došli iz redova nečlanova grupe ne zaslužuju istu zaštitu kao i jevrejski robovi. Oni koji ne veruju u boga su pokvareni, izvršioci odvratnih dela. „Niko od njih ne čini dobra“, kaže se u Psalmima.

Islam uči koncept „dimituda“ i daje posebna pravila za potčinjavanje verskih manjina, gde monoteisti prolaze bolje od politeista. Hrišćanstvo međusobno meša koncepte nevernika i zločinca. Na kraju, jeretici su pretnja koju treba neutralisati konverzijom, osvajanjem, izolacijom, dominacijom ili – u najgorem slučaju – masovnim ubistvima.

Jeretici su pretnja koju treba neutralisati konverzijom, osvajanjem, izolacijom, dominacijom ili – u najgorem slučaju – masovnim ubistvima.

vp015-12-holly-war

3 Sveti rat – ako rat može biti sveti, onda je sve dozvoljeno. Srednjovekovna Rimokatolička crkva je sprovela dvadesetogodišnju kampanju istrebljenja jeretičkih hrišćana katara na jugu Francuske, obećavajući njihovu zemlju i imovinu pravim hrišćanima koji su se prijavili za taj krstaški pohod. Sunitski i šiitski muslimani kolju jedni druge vekovima. Jevrejski spisi navode veliki broj bitaka u kojima njihov ratni bog Jahve pomaže njihovom narodu ne samo da pobedi, nego i da istrebi pastirske kulture koje su okupirale njihovu „Obećanu zemlju“. Isto je i u kasnijim svetim ratovima, kao što je to danas slučaj sa usponom ISIS-a, gde im božansko odobrenje dozvoljava da ubijaju stare i decu, spaljuju voćnjake, te uzimaju device za seksualno roblje – sve vreme zadržavajući osećanje moralne superiornosti.

4. Bogohuljenje – bogohuljenje je mišljenje da su neke ideje neprikosnovene, van domašaja kritike, satire, debate, pa čak i bilo kakvog ispitivanja. Po definiciji, kritika ovih ideja je ogromna uvreda, i baš je to osećanje – ogromna uvreda – ono osećanje koje zločin bogohuljenja izaziva u vernicima. Biblija za bogohuljenje propisuje smrt, a Kuran ne, ali je smrt za bogohulnike postala deo šerijata u srednjem veku.

Biblija za bogohuljenje propisuje smrt, a Kuran ne, ali je smrt za bogohulnike postala deo šerijata.

Ideja da se bogohuljenje mora sprečiti, ili osvetiti uzrokovala je milione ubistava tokom vekova, kao i brojne druge užase. Dok ovo pišem, bloger Raif Badavi čeka rundu za rundom šibanja bičem u Saudijskoj Arabiji – ukupno 1.000 udaraca u serijama od po 50 – dok njegovi žena i deca iz Kanade mole međunarodnu zajednicu da učini nešto.

5 Glorifikovana patnja – zamislite tajna društva monaha koji svoja leđa udaraju bičem. Slika koja vam pada na pamet verovatno dolazi iz romana Dena Brauna Da Vinčijev kod, ali tu ideju on nije izmislio. Osnovna pretpostavka hrišćanstva jeste da pravedno mučenje – ako je samo dovoljno intenzivno i dugo – može nekako popraviti štetu koju je počinilo zlo, grešno ponašanje. Milioni raspeća širom sveta služe kao svedočenje ovom verovanju. Muslimani šiiti udaraju se bičevima i lancima tokom dana Ašure, što je oblik osvećene patnje zvane Matam, a koja obeležava smrt mučenika Huseina. Samoodricanje u formi asketizma i posta deo je i istočnih i zapadnih religija ne samo zbog toga što deprivacija izaziva izmenjena stanja, nego i zbog toga što ljudi veruju da nas patnja približava božanskom.

Osnovna pretpostavka hrišćanstva jeste da pravedno mučenje – ako je samo dovoljno intenzivno i dugo – može nekako popraviti štetu koju je počinilo zlo, grešno ponašanje.

Naši preci su živeli u svetu u kome je bol dolazila nepozvana i ljudi su imali vrlo malo moći da je kontrolišu. Aspirin ili jastučić za grejanje bili bi pravo čudo za pisce Biblije, Kurana ili Gite. Suočena s nekontrolisanom patnjom, najbolji savet koji je religija mogla da ponudi bio je da se osoba osloni na patnju, ili joj pronađe značenje. Problem je nastao zbog toga što je glorifikovanje patnje – pretvaranjem iste u duhovno dobro – učinilo ljude spremnijim da je nanose ne samo sebi i svojim neprijateljima, nego i onima bespomoćnima, uključujući bolesne ili umiruće (kao što je slučaj s Majkom Terezom i američkim biskupima) i decu (kao što je slučaj sa patrijarhalnim pokretom koji se zalaže za to da se deca tuku).

6 Genitalno sakaćenje – primitivni ljudi su namerno pravili ožiljke na telu, ili druge oblike modifikacije tela kako bi označili plemensko članstvo. No, genitalno sakaćenje omogućilo je našim precima još neke „dobre stvari[BM1] “ – ako želite tako da ih nazovete. Obrezivanje novorođenčadi u judaizmu služi kao znak plemenske pripadnosti, ali i kao test posvećenosti odraslih konvertita. U jednoj biblijskoj priči, poglavica pristaje da se konvertuje i podvrgava svoj klan toj proceduri kako bi iskazao posvećenost mirovnom sporazumu. (Dok su muškarci ležali onesposobljeni, čitav grad su pobili Izraelci.)

vp015-12-genital mutilationU islamu, bolno muško obrezivanje služi kao obred prolaza u zrelo doba, inicijacije u moćni klub. Za razliku od toga, u nekim muslimanskim kulturama ritualno odsecanje ili spaljivanje ženskog klitorisa i usmina uspostavlja podređen položaj žene smanjenjem seksualnog uzbuđivanja i ponašanja. Procenjuje se da je dva miliona devojčica godišnje podvrgnuto ovom postupku, s posledicama kao što su krvarenje, infekcija, bolno mokrenje i smrt.

7 Krvna žrtva – na listi najgorih religijskih ideja, ova je jedina za koju se čini da je u završnim fazama. Samo još hindusi nastavljaju s masovnim ritualnim ubijanjem i žrtvovanjem životinja.

Kad su naši drevni preci presecali grla ljudima i životinjama, ili im vadili srca, ili kad su slali žrtvu dimnim putem prema nebesima (kada su spaljivali ljude, prim. prev.)[BM2] , mnogi su verovali da oni doslovno hrane natprirodna bića. S vremenom, u većini religija ova misao se promenila – bogovima nije bila toliko potrebna hrana, koliko znaci odanosti i pokore. Preostala dečja žrtva u jevrejskoj Bibliji (da, nalazi se tamo) obično ima ovu funkciju. Uporno hrišćansko fokusiranje na krvno iskupljenje – ideju da je Isus početak i kraj, jagnje bez mane, konačna „milostiva žrtva“ za ljudski greh – nadamo se da je poslednja iteracija fascinacije krvnom žrtvom koja dugo postoji kod čovečanstva.

8 Pakao – bilo da je reč o hrišćanstvu, islamu ili budizmu, zagrobni život ispunjen demonima, čudovištima i večnim mučenjem bilo je najgora patnja koju su umovi gvozdenog doba mogli da smisle, a srednjovekovni umovi mogli da detaljnije razrade. Izmišljen, možda, kao sredstvo zadovoljenja ljudske potrebe za pravdom, koncept pakla ubrzo se srozao na alatku za prinudu na određeno ponašanje i verovanje.

vp015-12-hell

Većina budista pakao vidi kao metaforu, putovanje u zlo unutar sebe, ali opisi čudovišta koja muče te nivoa pakla mogu biti prilično eksplicitni. Isto tako, mnogi muslimani i hrišćani žure da utvrde kako je pakao pravo mesto, puno vatre i patnje nevernika. Neki hrišćani idu toliko daleko da tvrde kako se krici prokletih mogu čuti iz središta Zemlje, ili da će posmatranje njihovih muka izdaleka biti jedno od užitaka raja.

9 Karma – kao i pakao, koncept karme nudi sebični podsticaj na dobro ponašanje – sve će vam se to kasnije vratiti – ali uz ogromnu cenu. Najveća je silna težina kulturalne pasivnosti koja nastaje prilikom susreta s nepravdom i patnjom. Pored toga, ideja karme odobrava široku ljudsku praksu krivljenja žrtve. Ako se sve što radite vraća, onda je dete ometeno u razvoju, ili pacijent koji boluje od raka, ili izraziti siromah (ili gladni zec ili šugav pas) morao nešto da uradi u ovom životu, ili prethodnom, zbog čega je sada tu gde jeste.

10 Večni život – za naše umorne i neokupane pretke, ideja zidova optočenih dragim kamenjem, zlatom popločanih ulica, fontane mladosti, ili večnog anđeoskog hora (ili seksa sa devicama) možda je izgledala kao čisto blaženstvo. No, nije potrebno mnogo analize kako bi se shvatilo koliko brzo večni raj postaje paklen – beskrajno ponavljanje nepromenljivih sviščevih („Dan mrmota“ je američki film komedije u kojem glavni lik neprekidno proživljava jedan isti dan, prim. prev.)[BM3] dana (jer kako bi i mogli da se menjaju ako su savršeni).

PRAVI RAZLOG ZBOG KOGA JE IDEJA VEČNOG ŽIVOTA TAKO LOŠ IZUM JE STEPEN U KOME TA IDEJA UMANJUJE I DEGRADIRA POSTOJANJE U OVOM ZEMALJSKOM ŽIVOTU.

Pravi razlog zbog koga je ideja večnog života tako loš izum je stepen u kome ta ideja umanjuje i degradira postojanje u ovom zemaljskom životu. S očima uprtim ka nebu, ne možemo da vidimo svu lepotu koja se pruža pred našim nogama. Pobožni vernici usmeravaju svoju duhovnu energiju u pripreme za svet koji će doći, umesto da neguju i uživaju u ovom divljem i dragocenom svetu koji nam je dat.

11 Muško vlasništvo nad ženinom plodnošću – ideja o ženama kao priplodnim kobilama ili deci kao sredstvu verovatno nije potekla iz religije, ali ideja da je žena stvorena s tom svrhom, da ako umre prilikom poroda, „ona je stvorena zbog toga“, svakako jeste. Tradicionalne religije nas na različite načine uveravaju da muškarci imaju bogomdano pravo na ruku žene u braku, da ih vode u rat, da im onemoguće ulazak u raj, i da ih ubiju ako se poreklo njihovog potomstva ne može sa sigurnošću utvrditi. Otuda i katolička manijakalna opsesija Marijinim devičanstvom i ženskim mučenicama.

Kako se približavamo granicama našeg planetarnog sistema za održavanje života, i gledamo distopiji u lice, definisanje žene kao odgajivača i dece kao sredstva postaje sve skuplje. Sada znamo da je nestašica resursa okidač za sukobe, i da je potražnja za vodom i obradivim zemljištem sve veća, dok se oba resursa smanjuju. Pa ipak, papa koji tvrdi da brine za one očajno siromašne uči ih protiv kontracepcije, dok muslimanski vođe zabranjuju vazektomiju u cilju da brojem nadmaše svoje neprijatelje.

12 Bibliopokloništvo (tj. obožavanje Knjige) – ljudi koji su živeli pre pojave pisma prenosili su s kolena na koleno svoje najbolje pretpostavke o bogovima i dobroti putem usmene tradicije, pa su pravili objekte od kamena i drveta – idole, kako bi kanalisali svoju odanost. Njihove ideje o tome šta je dobro, šta je stvarno, i kako živeti u moralnoj zajednici sa ostalim članovima slobodno su se razvijale u korak s promenama kroz koje su prolazile kultura i tehnologija. No, pojava pisane reči je to promenila. Kako su naši preci iz gvozdenog doba zabeležili i sastavili svoje ideje u obliku svetih tekstova, ovi tekstovi su omogućili da njihovo poimanje boga i dobrote postane statično. Sveti tekstovi judaizma, hrišćanstva i islama su zabranjivali obožavanje idola, ali i sami tekstovi su tokom vremena postali idoli, pa mnogi savremeni vernici praktikuju – u principu – obožavanje knjige, poznato i kao bibliopokloništvo.

„Budući da je islamska vera savršena, ona ne dozvoljava bilo kakve inovacije u religiji“, kaže jedan mladi musliman objašnjavajući svoju veru na internet mreži. Njegova izjava otkriva naivni nedostatak informacija o poreklu njegovih sopstvenih dogmi. No, šire gledajući, to sumira izazove s kojima se susreću sve religije koje idu napred. Zamislite da jedan fizičar kaže: „Budući da je naše razumevanje fizike savršeno, ono nam ne dozvoljava bilo kakve inovacije na tom polju.“

Pristalice koje misle da je njihova vera savršena nisu samo naivne ili pogrešno informisane. Oni su zaustavljeni u razvoju, a u slučaju najvećih svetskih religija, oni su usidreni u gvozdenom dobu, u vremenu nasilja, ropstva, očaja i rane smrti.

Ironično je to što je način razmišljanja koji drži da su sveti tekstovi savršeni zapravo potpuna izdaja same potrage koja je gurala naše pretke da napišu te tekstove. Svaka osoba koja je napisala deo Biblije, Kurana, ili Gite uzela je tradiciju koju je primila, izmenila je, te ponudila svoje sopstveno objašnjenje o tome šta je dobro i stvarno. Možemo da poštujemo potragu naših duhovnih predaka, ili odgovore do kojih su došli, ali ne možemo da u isto vreme poštujemo i jedno i drugo.

Religijske apologete često nastoje da negiraju, minimiziraju ili na neki drugi način objasne sve grehove svetih spisa i zla religijske istorije: „Nije to stvarno bilo ropstvo.“ „To je samo Stari zavet.“ „Nije on to tako mislio.“ „Morate razumeti koliko su loši bili njihovi neprijatelji.“ „Ti ljudi koji su činili zlo u ime boga nisu bili pravi (hrišćani/Jevreji/muslimani).“ Takve fraze možda mogu da pruže udobnost, ali negiranje problema ih ne rešava. Naprotiv. Promena dolazi putem introspekcije i uvida, spremnosti da priznamo sopstvene greške i mane, dok i dalje prihvatamo naše snage i potencijal za rast.

U svetu koji vrvi od humanosti, naoružan bombama i mitraljezima, nuklearnim oružjem i dronovima, ne treba nam status quo branioca religije – potrebne su nam istinite informacije, radikalne kao one iz XVI veka, ali i mnogo šire. Samo priznavanjem najgorih ideja koje nam je dala religija imaćemo nadu da prigrlimo one najbolje.

IRONIČNO JE TO ŠTO JE NAČIN RAZMIŠLJANJA KOJI DRŽI DA SU SVETI TEKSTOVI SAVRŠENI ZAPRAVO POTPUNA IZDAJA SAME POTRAGE KOJA JE GURALA NAŠE PRETKE DA NAPIŠU TE TEKSTOVE.

Autor: Valeri Tariko (Valerie Tarico)
Prevod: Borislav Miletić

vp015-12-holly-book

%d bloggers like this: