Intervju sa Ivanom Ergićem

Religija pokazuje jednu neverovatnu robusnost i sposobnost adaptacije, i koliko god izgledala konzervativna, njene elite su itekako svesne modernih izazova.

vp015-intervju-ergic1

Koji su to stereotipi prisutni u današnjem društvu?

Postoji gomila stereotipa. Oni su uglavnom naučeni obrasci mišljenja, plod su lenjosti duha i klasične ignorantnosti. Većina ljudi je sve manje zainteresovana da spozna poredak stvari, a tako i drugog čoveka. Tu nastaje predrasuda i stereotip, jer oni su, uosatalom, i krajnje lagodan misleni refleks uprošćavanja stvarnosti. Tako da postoji streotipiziranje svega što je nedovoljno spoznato i upoznato.

Da li možeš dati neku svoju definiciju morala? U čemu vidiš izvor moralnosti?

Moralna filozofija postoji kao misao i kao disciplina od početaka samosvesnog čovečanstva, tj od kad je čovek počeo da misli o sebi kao pojavi drugačijoj od sveta oko sebe. Tako da je moralnost jako složena stvar, i koliko god bila univerzalna, ona mora da razume izazove specifičnog vremena i prostora. Svi ljudi poseduju jednu vrstu moralne intuicije, ali ona je i umni proces. Dakle, mora se biti svestan posledica koje tvoje ponašanje u krajnjem proizvodi, i u tome sam pre konsenkvencijalista, nego pristalica nekog oblika deontološkog morala. U svakom slučaju, to je racionalan proces, ali sa humansitičkim ishodištem. Dakle, ne instrumentalni, kakav je često u kapitalističkoj vrednosnoj orbiti.

Da li dominacija kolektivnog morala, „morala rulje”, proizlazi iz pogrešno interpretiranog kolektivizma?

Kolektivizam je jako opasna ideologija ukoliko ne vodi računa o pojedincu i njegovim potrebama. Ako je kolektivitet samo suma individualnog, slobodomilsćeg i dostojanstvenog, onda nemam ništa protiv takvog kolektivizma. A to je upravo komunistički ideal, koji se nigde na autentičan način još nije realizovao, čak ni na nivou kibuca i zadruga. Ako interes zajednice podređuje pojedinca svojim imperativima, onda smo na korak od totalitarizma, iako svako društvo potrebuje jednu vrstu kolektivne svesti i zajedništva, i nije aprori loše po sebi.

Toliko se loših stvari dešava u društvu koje podržava gledište da je izvor moralnosti u ljubavi prema Bogu, da je istinska ljudskost postojana jedino u religijskoj interpretaciji stvarnosti… Kakvo je tvoje mišljenje o tome?

Upravo kao što sam već rekao, moralnost je složenija ukoliko živimo u složenijem svetu. Hrišćanstvo i mnoge druge moralne filozofije i religije svode svet na manihejske obrasce dobra i zla, nad čijim interpretacijama monopol opet ima „od boga“, navodno, predodređeno sveštenstvo. Uostalom sam agapizam, kao teološki pojam znači duhovna ljubav prema Bogu, ali i ljudi međusobno, pa opet vidimo da toga nema, tako da nekad pomislim, kamo sreće da su ljudi pravi vernici, jer bi onda bilo daleko više ljubavi. Međutim većina svetskih religija baštini lažne vernike.

Tokom ljudske istorije, u različitim civilizacijama i istorijskim razdobljima, religija je imala svoju ulogu. Gde je njeno stvarno mesto danas, spram onog koje zaista i zauzima?

Tako je. Pravi karakter i prirodu relgijije, kao i svake druge pojave, odeđeuje njeno društveno-istorijsko okruženje, tj totalitet unutar kojeg se nalazi, tako da ona nije ista, recimo, u srednjem veku i danas. Ali pokazuje jednu neverovatnu robusnost i sposobnost adaptacije, i koliko god izgledala konzervativna, njene elite su itekako svesne modernih izazova. Crkva kao institucionalni oblik vere, i autentična vera su dve sasvim drugačije stvari, jer prva je politička i kulturna institucija par ekselans. U svojoj političkoj dimenziji teži da manipuliše ljudskim slabostima, da stado ostane neuko i nepismeno, strašivo, psihički nestabilno i dezorjentisano, i onda ona dolazi kao mesija, i nudi spas, na ovom i na onom svetu. Zbog toga je simptomatično, što se revivavlizacija religije dešava upravo onda kad su ljudi materijalno siromašni, i crkva se onda trudi da oni ostanu duhovno siromašni držeći ih u jednoj vrsti psihološke zavisnosti. Uz to, ona igra tu perfidnu igru, da je ona jedini autentični čuvar identiteta, kao da nemamo čitavo kulturno nasleđe nezavisno od crkve. A filetizam u pravoslavnoj crkvi je najizraženiji, iako je to po doktrini nedopustivo.

STEREOTIPI SU UGLAVNOM NAUČENI OBRASCI MIŠLJENJA, PLOD SU LENJOSTI DUHA I KLASIČNE IGNORANTNOSTI

Gde je tu sekularnost?

Sekularnost je nastala kao prosvetiteljski odgovor na relgijske dogme i tabue, koji su držali narod neprosvećenim i pokornim, i to je bilo centralno dostignuće tog pokreta evropske misli, pre svega bazirano na razumu. Nešto je sasvim drugo što je to oslobađanje dovelo do stvaranja obezduhovljenog sveta i scijentifikacije svih aspekata ljudskog iskustva, i na kraju, stvaranja instruemntalnog uma. Međutim, ja verujem i dalje u ljudski um i humnizam, jer sve govori da smo prepušteni sami sebi, i da je divinizam i okretanje božjem, ustvari samo prebacivanje odgovornosti na neku drugu silu, za ono što mi sami moramo. S toga, sekularnost je potrebna kao taj momenat spoznaje da nam niko ne može pomoći osim nas samih, i ona ima emacipatorski karakter. U svemu tome, kada vidimo kako ciklično dolazi do revivalizacije religije, vidimo da je sekularizam nešto za šta se kontinurano i uvek iznova moramo boriti. U svojoj suštini, to je borba za slobodoumlje, ali slobodoumlje koje stvara vizionarsku svest koja vidi dekadenciju liberalnog i obesmišljnog konzumerizma.

Kada je reč o toleranciji, može se zapaziti da je prisutna samo jednostrana i to kao nametnuta obaveza manjine prema većini. Da li je danas privilegija pripadati većini?

vp015-intervju-ergic3Danas, čak i u razvijenim zemljama postoji nešto što se zove iliberalna demokratija. To je jedna vrsta majoritarne demokratije, gde se legalnim izbornim procesima bira vlast i predstavnici, ali ustvari predstvalja jednu vrstu tiranije većine, i u blažoj varijanti, netoleranciju prema manjini. Što je najperverznije u svemu tome, u takvim društvima, postoji prvobitna tiranija manjinske oligarhije prema većini naroda, da bi ta većina onda, često kao kompenzacioni mehanizam, ugnejtavala određenu manjinu, da li religijsku, polnu, etničku, ili neku treću.

Različitost je marginalizovana, pogrešno interpretirana u negativnom kontekstu. Zbog čega je tako teško prihvatiti različitost?

I dalje verujem da je civilizacijsko dostignuće negovati raličitost, tj diverzitet, kako u humanističkom tako i u estetskom smislu. Svejedno da li se radi o različitosti rasa i etničkih grupa ili različtiost biljnog i životinjskog sveta, umetničkih artefakta ili nečeg petog.

Po čemu si ti različit od drugih? Da li si imao neko negativno iskustvo zbog toga?

Različitost je za mene jedna vrsta posebnosti, i to najegalitarnija. Dakle, biti različit znači biti poseban na najljudskiji mogući način, bez da si „bolji“.Ti si samo drugačiji i u tome je lepota. S druge strane, ne smatram se toliko različitim od drugih, i olakšava mi činjenica što sam na kraju ipak heteroseksualni beli muškarac, bez obzira na neke neortodoksne stavove.

U čemu vidiš uzroke otuđenosti društva?

Pre svega kapitalizam darvinisitčkog karaktera. To je Marks do sada najbolje artikulisao, i nije slučajno što je pojam alijenacije toliko frekvetan u njegovoj filozofiji. Danas je otuđenje jedan od stožernih psiholoških pojmova, pa i psihijatrisjkih, i mislim da bi velika većina psihičkih tegoba bila rešena kada bi došlo do radikalnog razotuđenja među ljudima. Zbog toga grupna psihoterapija i razgovor sa terapeutom već ima pola placebo efekta.

Idealizam ili pragmatizam?

Nije lako na taj način postaviti čovekove težnje i moralnu orjentaciju. Mislim da je stvar za nijansu složenija, opet u filozofskom smislu, jer smatram da treba imati idealističku i utopijsku svest, a istovremeno biti svestan pragmatičnih procesa njene realizacije. Toga su bili svesni svi oni koji su hteli da promene društvo, za razliku od iracilanalnih idealista koji su bili hazarderi. Međutim, rekao bih da živimo u postidealisitčkom vremenu, i da liberlalni kapitilazam uspeva da pacifikuje revolucionarne idealističke težnje. To je za sada tako, ali ja verujem da to nije večno i nepromenljivo.

Interesantno je koliko ljudi pasivno, pomirljivo primaju informacije, bez upotrebe racia. U kolikoj meri i na koji način mediji mogu doprineti da racio dobije viši nivo na skali društvenih vrednosti?

Mislim da mediji, apeluju upravo na iracionalno, ili pak nemeću određene obrasce mišljenja. Medijska industrija se toliko brzo razvila da jedna vrsta onoga što bi mogli nazvati medijska pedagogija, ne može da je prati. Čovek se više ne snalazi u medijskim sadržajima koji su šarenoliki i estetski i ideološki. Pored toga, postoje čitave kulture koje nisu imale razvijenu prosvetiteljsku i kritičku misao i prešle su sa usmene kulture, na televizijsku kulturu, preskočvši jedan važan stepen samorazvoja koji je najvažniji za formiranje kritičkog odnosa prema stvarnosti. Međutim, pokazuje se da i u liberalnim društvima, koja su prošla kroz cvilizacijsku samorefleksiju, postoji jedna vrsta utonuća u ono što bi Kant nazvao „samonametnuta nezrelost“. Dakle, teško je razviti imunitet kada su medijski sadržaji tako kreirani da podilaze osećanjima prosečnog konzumera, i kada sam konzumer želi da bude zaveden. Habermas je postavio javnu sferu kao mesto kreiranja racionalnih odluka zajednice, međutim upravo tu sferu su skvotirali mediji, i oni su na taj način jedna vrsta pseudojavnosti.

Da li je opštoj pasivnosti društva razlog defetizam koji je prisutan među njegovim članovima?

To je ono što sam rekao gore. Ta vrsta defetizma i pomirenja sa status kvo je kreirana svim mehanizmima koje sistemu i eliti stoji na raspolaganju. Ovo je prva istorijska epoha koja je sposobna da integriše i kooptira sve protivrečnosti i protivtežnje koji ga ugrožavaju. Oni to rade mekom moći, kulturnom hegemonijom i zavodljivošću konzumerizma.

Kako ga otkloniti?

vp015-intervju-ergic2Protiv njega se može boriti, svesnom političkom akcijom, i osvešćivanjem kritičko-menjalačkih potencijala jednog društva. On mora biti politički promišljen, jer postoje mnogi destruktivini odgovori na apatiju, pasivnost, nihilizam ili defetizam, ili kod nas, na jednu vrstu rezentimana i izgubljenog dostojanstva. Istorija nas uči da to često odvede u nacionalizam, fašizam, ili neku vrstu izolacionizma. Zato to mora da sprovede jedan progresivan pokret, pa makar bio avangardistički, bez napornog i bezizglednog pokušavanja politzacije baze i širokih masa, iako bi to bilo idealno.

I dalje verujem da je civilizacijsko dostignuće negovati raličitost, tj diverzitet, kako u humanističkom tako i u estetskom smislu.

Sa jedne strane pasivnost nacije, a sa druge sve prisutnije nasilje na ulicama, u školama, na sportskim utakmicama. Kako to promeniti?

To je pasivno-agresivni sindrom nacije koja je izgubila dostojanstvo, da li zbog ratova, da li zbog hroničnog siromaštva, ponižavajućeg odnosa vlasti prema njima ili nečeg trećeg. Upravo zbog toga, i svi edukacijski i pedagoški potencijali društva su samom činjenicom da živimo u neoliberalnom, divljem kapitalizmu, narušeni. To znači da institucije nemaju kapacitet da se izbore sa tim. Ono što mene zaprepašćuje je količina nelagode i nasilja u samoj familiji. To je nešto što tradicionalisti ne razumeju, i koji u vremenu nemaštine, ekonomskog, kulturnog i moralnog posrnuća, zagovaraju povratak u okrilje familije kao „osnovne ćelije društva“. Oni ne shvataju da u nezdravom društvu ne može biti zdrave familije. Oni reaguju povlačenjem u sebe, a ne izalskom na ulice, i onda se preneraze kad vide sve te patologije untar pordice, koja bi trebalo da bude nekakav stabilizirajući faktor. To je samo obmana i privid.

Kako se vratiti na stanje da sport ponovo postane zadovoljstvo u svakom smislu, a ne politikom i nasiljem protkana komercijalizovana predstava?

Ne znam koliko je sport ikad bio ono što može i što bi trebalo da bude. Ne znam šta znači zadovoljstvo, mislim da sport najveće zadovoljstvo daje kada je igra i kada je oplemenjujući po telo i duh, a on to nikad nije bio u potpunosti. Samo rekreativni sport može da stvori zdravo telo, u zdravstvenom, motoričkom i svakom drugom smislu, jer telo profesionalnog sportiste je sve samo ne zdravo. Što se tiče samog sportiranja, mislim da bilo koji sport može biti igra koja je lepa i koja stvara jednu vrstu zadovljstva za onog koji igra i za onog koji uživa gledajući. To važi i za fudbal, koji je moj bekgraund. Poenta je u tome, da tek kad budemo imali zdravo društvo, imaćemo i zdrav sport, u svakom smislu.

Da li to znači da je ljubav prisutna još samo u poeziji?

Ne, mislim da na svetu ima ljubavi, ali ona je uslovljena realnim okolnostima. Uostalom živimo u pluralističkom svetu, tako da ljubav nije apsolutan pojam, i svako je razumeva i upražnjava na svoj način. A upravo u tome i jeste njena podmuklost, postala je krajnje racionalizovana na jednoj strani, a na drugoj krajnje samodestruktivna. Opet se vraćamo na to, da li u otuđenom svetu može biti autentične ljubavi.

Autor: Tatjana Manojlović

%d bloggers like this: