Zašto religija nije istinita

Kad vernik priča o filozofiji morala, obično tvrdi, mrtav ozbiljan: Ateisti imaju moral, ali to je moral utemeljen na strahu od kazne.

vp014-religija-01

Priča. Beskonačna priča, još jedna u beskrajnom nizu izmišljotina. Kako mali Perica zamišlja ateiste. Tako ja sada mogu da ovde da držim predavanje o vernicima: Eto, vernici nemaju nikakve motivacije, već se ponašaju dobro ili loše samo zato što veruju da im preti kazna (pakao) za loše ponašanje, a da će dobiti nagradu (raj) za dobro.

Ateizam, isto kao i teizam, ne određuje ama baš ništa u vezi s moralom. Jedan teista može na osnovu svoje vere u Boga da zaključi da je dobro da za sebe prikači bombu i da sebe detonira usred gomile ljudi. Neki ateista može isto tako da odluči da veruje u Ejn Rand i njenu religiju sebičnosti.

Ali, tu je i druga strana. Vernik može da bude pokrenut idejom ljubavi, i da zaista brine o drugim ljudima.

Ateista može, shvatajući da dobrota i pravda u svetu zavise isključivo od ljudske akcije (da nepostojeći Bog ne može da donese pravdu), shvati sebe kao deo ljudske zajednice i da prestane da gleda druge ljude kao bića koja su potpuno odvojena (što je jedna od definicija ljubavi prema bližnjima).

Kad ostavimo praznu priču po strani, i odemo u svet, i VIDIMO ŠTA SE DOGAĐA, nalazimo ogroman broj država u kojima je religioznost visoka, a briga prema siromašnima i bolesnima veoma mala. Istovremeno, najateističkije države na svetu takođe pokazuju i najveći nivo morala.

Ovo važi čak i u okviru istih država. U SAD, recimo, države s najvećim brojem ateista, postoje države u kojima se mnogo ulaže u brigu o beskućnicima, mentalno obolelima i siromašnima. Države u kojima je hrišćanstvo najsnažnije (pogotovo protestantizam) jesu one u kojima ima najviše siromašnih i bolesnih, i u kojima samo stanovništvo agresivno odbija ideju organizovane socijalne pomoći. Hrišćanski vernici glasaju svake godine an blok za partiju koja brani prava bogatih, i koja pokušava svim silama da ukine pomoć siromašnima.

Ovo izgleda pomalo paradoksalno, ali psiholozi su ispitali razloge. Ateisti posmatraju društvo kao celinu; i u skladu s tim oni koji su zainteresovani za opšte dobro organizuju pomoć svima. Svako ko je siromašan ili bolestan, bio hrišćanin, ateista ili musliman, dobija pomoć. Hrišćanske grupe (opet, pogotovo protestantske) vide svet kao bitku između dobra i zla: pripadnici njihove grupe su (naravno) na strani Boga i dobra, dok su ateisti (i pripadnici drugih religija) na strani đavola, demona, zla. Otud prosečan hrišćanin koji želi da pomogne siromašnima ima otpor prema ideji da se ta pomoć daje kroz državu – umesto toga, novac ide crkvama, odakle se deli u skladu sa željama te crkve (pomoć dobijaju uglavnom samo oni koji su pripadnici iste religije – ili bar moraju da pristanu da slušaju propovedi ili postanu konvertiti da bi dobili pomoć).

Kad se uzme u obzir činjenica da verni hrišćani vide druge ljude kao borce za „sile zla“ uopšte nije čudno da se svuda u svetu generalno nalaze na strani SUPROTNOJ od one o kojoj tako uporno pričaju.

Ovo ne važi samo za društveni aspekt. Može se izmeriti i na ličnom nivou. Recimo, hrišćani su manje motivisani saosećanjem nego ateisti: newscenter.berkeley.edu

Takođe, pošto je ateistički moral zasnovan na empatiji (razumevanju za osećanja drugih), umesto na pravilima zapisanim u nekom prastarom tekstu, ne dolazi do konflikta.

U svojoj karijeri video sam mnogo studenata iz religioznih (pre svega baptističkih ili adventističkih) porodica koji su morali da napuste univerzitet zato što su počeli da sumnjaju u postojanje Boga, pa ih je porodica potpuno izbacila. Videlo se da su roditelji očajni i tužni, ali su se ipak odrekli sopstvenog deteta zato što su verovali da tako moraju.

Istovremeno, nikada nisam video roditelje ateiste koji su se odrekli deteta zato što je ono postalo hrišćanin (ili musliman, ili pripadnik Hare Krišne). Empatija dolazi prvo i pre svega. Pravila nisu bitna.

vp014-religija-02

U društvima u kojima se povećava nivo ateizma može se analizirati moral i kooperativno društveno ponašanje; rezultati podržavaju zaključak da deca koja rastu bez religije i bez religijske PRIČE O MORALU postaju u proseku malo moralnija nego što su bila s tom pričom: latimes.com

Psihologija i neuronauka su otišle duboko ispod površine kad je reč o ovom pitanju i došle do zaključka da su moralne odluke najvećim delom potpuno imune na religiozne uticaje. Religiozan čovek može jednako lako upotrebiti religiju kao opravdanje za zlo kao što može za dobro; ateizam ne menja praktično ništa po tom pitanju.

Jedan tekst na ovu temu, iz hrišćanskih izvora: christianpost.com

Intuitivni sistemi koji određuju naše moralne odluke operišu na nivou koji je daleko dublji od racionalnog uma (od koga zavisi da li će čovek pratiti religiju, i koju).

Možemo da zaključimo da je priča o moralu koju vernici stalno izvlače samo to: priča. Prazna. Kad se izmere efekti u stvarnom svetu, njihove beskrajne teorije o moralu imaju negativan efekat – koji može biti blag ili snažan, ali je uvek u pravcu većeg zla.

Zašto uopšte biti ateista?

Napraviću sledeću analogiju.

Hantingtonova bolest je smrtonosna neurodegenerativna bolest koju izaziva dominantna mutacija u genu zvanom hantingtin. Ako čovek ima mutirani gen, garantovano je da će dobiti bolest i da će od nje umreti – najverovatnije će dobiti simptome oko 40. godine života, a umreće oko 55.

Čovek koji ima roditelja koji je umro od ove bolesti ima 50% šanse da nosi mutirani gen, pa otud verovatnoća da će i on umreti od ove bolesti. Trenutno ne postoji nikakva terapija: ništa ne može da izleči Hantingtonovu bolest, niti može da je uspori.

Kad pogledamo članove porodica u kojima ova mutacija postoji, nalazimo značajno različite reakcije. Neki ljudi odbijaju da se testiraju jer ne žele da znaju. Žive najbolje što mogu, i nadaju se da bolesti nema.

Ali, za nas su ovde važni ljudi koji odluče da se testiraju, i koji saznaju da nose mutaciju – oni koji znaju, sa 100% sigurnosti, da će dobiti bolest, da će polako izgubiti kontrolu nad svojim umom i telom i da će umreti. Ovi ljudi obično padaju u jednu od dve drastično različite grupe.

Jedna grupa ljudi, nazovimo ih ovde „vernici“, posvećuje se borbi protiv bolesti. Počne da koristi razne lekovite travke, da troši ogroman novac na vitamine i nadrilekarske proizvode, ide na drastične dijete koje su nekom lekaru pale na pamet kao „nešto što možda može da pomogne“. Ništa od ovoga ne funkcioniše: mehanizam Hantingtona je takav da dijeta i vitamini nikako ne mogu da pomognu. Ali ovakvo ponašanje „vernicima“ daje iluziju kontrole nad sopstvenim životom, na osnovu koga umanjuju svoj strah od neizbežne bolesti i rane smrti koja im preti.

Druga grupa, nazovimo je „ateisti“, prihvata smireno dijagnozu. Nada se da će nauka nešto da nađe, ali ne računa na to. Umesto toga, planira život u skladu s mogućnostima. Umesto štednje za penziju, recimo, pokušava da „upakuje“ više života u prvih nekoliko decenija. Ako ima decu, obično to radi na genetskim klinikama (tako da spreči da se oštećeni gen prenese na sledeću generaciju). Ne troši pare na besmislene tretmane, već ih ulaže u bogatstvo života i u pomaganje drugima.

vp014-religija-03

Koja je razlika? Obe grupe će doživeti istu sudbinu. Ako moje kolege koje rade na problemu ne uspeju da nađu lek u toku života ovih ljudi, obe grupe će se razboleti i umreti. Ni „vernici“ ni „ateisti“ nemaju nikakvu stvarnu prednost – ono što rade im ne menja sudbinu.

Ali, razlika je u tome kako provode život. Jedna grupa ulaže svoju nadu u nešto što NIJE ISTINITO. Druga grupa živi stvaran život.

Da se razumemo, ovo nije osuda. Ljudi rade ono što moraju, pokušavaju najbolje što mogu. Neki ljudi koji dobiju dijagnozu Hantingtona ne mogu da se suoče sa stvarnošću; iluzija da će im vitamini ili biljke nekako pomoći da zaobiđu nezaobilazno neophodna im je da bi mogli da uopšte prežive. Ako bi se tim ljudima oduzele iluzije, neki od njih bi verovatno postali katatonični od straha. Svakako, ne savetujem da se to radi – samo primećujem da oni koji mogu da prevaziđu taj strah žive bogatiji život.

Isto važi i za temu našeg razgovora. Nekim ljudima je potrebna iluzija da je njihov život planiran, da postoji neko svemoćan ko se brine o njima, i da je univerzumu važno šta se događa u detaljima njihovog svakodnevnog života. Bez te iluzije, strah od ogromnosti postojanja (i od nezaobilaznog kraja) za mnoge ljude je prevelik.

Za nas koji smo savladali te strahove nema neke velike promene. I dalje smo isti ljudi kakvi smo bili, i dalje nam sledi ista sudbina kao i svima ostalima. Ništa nismo dobili. Ali smo prestali da trošimo vreme i snagu na održavanje iluzija, i možemo da živimo život slobodnije, u skladu s realnim odrednicama morala i (pronađene) svrhe – ne arbitrarnim, iluzornim naredbama koje su date u nekom (navodno) svetom tekstu. S moje tačke gledišta, tu slobodu dejstva i te kako vredi imati.

Autor: Miloš Babić

%d bloggers like this: