Uticaj religije na obrazovanje II deo

vp014-obrazovanje-obrazovanje-u-srednjem-veku

Obrazovanje u starom Rimu

Društveno i državno uređenje starog Rima karakterišu tri razdoblja:

  1. rodovski Rim – od osnivanja grada Rima u VII veku pre nove ere;
  2. republikanski Rim – od VI do I veka pre nove ere i
  3. imperatorski Rim – od tridesetih godina pre nove ere do pada Rima 476. nove ere.

Značajna karakteristika rodovskog Rima jeste patrijarhalno uređena porodica. Stanovništvo se bavilo zemljoradnjom. Pater familias i drugi muški članovi porodice obavljali su fizički teške poslove u polju i vodili računa o vaspitanju dečaka, učeći ih praktičnim veštinama – radovima u polju, jahanju, rukovanju oružjem. Majka je sa kćerima obavljala kućne poslove.

Otac je nad ostalim članovima porodice i robovima imao apsolutnu vlast (pa čak i pravo na njihov život).

Tek rođeno dete bi stavljali pred noge ocu koji bi mu davao pravo na život i obrazovanje ako ga podigne. U protivnom, ako ga otac ne podigne, dete je osuđivano na smrt…“

Religija i obrazovanje bili su u funkciji patrijarhalnog obeležja odnosa u porodici.

Cilj vaspitanja i obrazovanja bio je stvaranje zemljoradnika-vojnika (zavisno od potrebe države).

Moralno vaspitanje zahtevalo je skromnost, hrabrost i ljubav prema domovini. To se postizalo pokoravanjem bogovima, roditeljima i državi.

Republikanski Rim (6. vek pre nove ere) karakterišu mnogobrojna osvajanja novih teritorija, što je uslovilo porast broja stanovništva i njegovu šarenolikost.

Cilj republikanskog vaspitanja i obrazovanja bio je ispunjenje građanske dužnosti za odanost Rimu. To razdoblje karakteriše otvaranje javnih elementarnih škola, koje su nazivali Ludus.

Prvi stepen je ludus litterarius (od 7. do 13.godine), čija je suština bila pamćenje činjenica i podataka. Učilo se čitanje, pisanje i računanje.

Drugi stepen je grammaticus, gde se učila osnova besedničke veštine, temelj političke karijere. Rimljanin kome je stalo do društvenog ugleda morao je, osim latinskog, pravilno da se izražava i na grčkom jeziku.

U plemićkim porodicama bilo je uobičajeno govoriti grčki. Smatran je sastavnim delom najviše kulture. Upotreba grčkog jezika bila je značajna i zbog prisustva velikog broja grčkih lekara, filozofa, kućnih vaspitača i učitelja, robova.

vp014-obrazovanje-s6-skolastika

Na ovom nivou učili su se osnovni pojmovi iz istorije, geografije i prirodnih nauka. Čitali su se Homer i dela grčkih filozofa.

Treći (poslednji) stepen je retorska škola. Tu se usavršavala veština besedništva, logika s veštinom iznošenja argumenata, sposobnost snalaženja u političkim situacijama i pravnim problemima.

vp014-obrazovanje-s1

Osnovno vaspitanje bilo je namenjeno dečacima i devojčicama. Trajalo je do dvanaeste godine. Nakon toga, školovanje su nastavljali samo dečaci iz imućnih porodica. Devojčice su se spremale za udaju. Sa četrnaest su već mnoge bile u braku.

Imperatorski period Rima obuhvatao je razdoblje od 500 godina i bila je izražena potreba za jakim državnim aparatom. Zato carska vlast ukida privatne škole i one dobijaju karakter državnih (njihov rad i sadržaje kontrolisala je država).

vp014-obrazovanje-s2

Država je odabirala učitelje i sveštenike dajući im povlastice. U ovom periodu osnivaju se škole univerzitetskog tipa, čiji su učenici bili isključivo iz imućnijih porodica (školarina je bila previsoka). Izučavala se retorika, kao i filozofija, matematika, pravo, književnost, medicina.

Najkreativnije i najcenjenije ideje u Rimu istakao je rimski filozof i govornik Marko Fabije Kvintilijan (u 1.veku nove ere). Nakon dvadesetogodišnjeg pedagoškog rada, kao veoma poštovan pedagog, napisao je delo u 12 knjiga “O vaspitanju govornika“ (Institutio oratoria), gde je naveo i obradio metode učenja govorništva.

Religija Rimljana bila je politeistička. Nije se ticala pojedinca, već zajednice. U početku nije bila modifikovana, ni hijerarhijska. Bila je skup složenih drevnih obreda koji potiču s više destinacija.

Suština postojanja vere nije bila u samom obožavanju božanstava, već, kako se smatralo, u strahu od božjeg besa ukoliko ne dobiju dovoljno počasti koje su im sledovale.

Osnova rimskog religijskog sistema bila je kapitolska trijada – Jupiter (bog svetla, pravde, istine, oluja, munja, gromova), Junona (boginja, zaštitnica Rima i Rimskog carstva, boginja braka) i Minerva (zaštitnica zanatlija, umetnosti, ratnika, medicine, mudrosti, trgovine). Glavno svetilište im se nalazilo na Kapitolu. Okruživale su ih stotine nižih božanstava. Antičku religiju, naročito rimsko paganstvo, karakterisalo je poistovećivanje svojih s božanstvima drugih naroda i obrnuto. Time je rimski Pantenon postao otvoren i tolerantan sistem u kome je karakteristika građanskog dominirala nad karakteristikom religioznog (u današnjem smislu).

Zvanje sveštenika bilo je dodeljeno svakoj osobi koja je sprovodila verske obrede (ne samo osobi koja je to bila po profesiji – sacerdotes, već i magistrati i pater familias).

Veliki broj učenih ljudi prema religiji se odnosio s izvesnom dozom ironije (mada su poštovali veliki broj božanstava). Podsmevali su se običajima vezanim za njih, ističući njihov formalizam i bespotrebnost. Okretali su se filozofiji kao izvoru moralnosti i emotivnosti u sopstvenom životu.

Odnos Rimljanina prema religiji odlično se vidi iz odlomka iz Ciceronovog dijaloga “De natura deorum” (“O prirodi bogova”), gde jedan od likova koji obavlja dužnost sveštenika pripoveda anegdotu:

Simonid je, kada ga tiranin Hijeron upita kakva je piroda božanstava, zatražio jedan dan da razmisli. Kad ga narednog dana ovaj ponovo isto zapita, zatraži dva dana. Kako je svaki put tražio dvaput više dana, začuđeni Hijeron ga upita zašto to radi. Simonid reče: Što duže o tome razmišljam, to je sve manje nade da ću naći odgovor.*

vp014-obrazovanje-s5-skolastika

Slabljenjem Rimske imperije, dolazi do stagnacije u kulturi. Obrazovanje i vaspitanje sve više dobijaju religiozni karakter. Religija će u srednjem veku potpuno preuzeti ove oblasti.

Oslabljena unutrašnjim sukobima i napadima germanskih plemena, Rimska imperija raspala se 476. godine. Od tog vremena u istoriji srednje, zapadne i južne Evrope počinje novo doba nazvano SREDNJI VEK.

Ovaj period karakterišu feudalni društveni odnosi. Vlast i obrazovanje bili su u rukama feudalaca.

Ono što je ključno za srednji vek jeste pojava hrišćanstva i to ne samo kao verski, već i društveni pokret (okupljao je robove i najniži sloj stanovništva na teritoriji Rimske imperije).

Period društveno-političke krize koja je snašla Rimsko carstvo omogućio je hrišćanstvu da se raširi i ojača, propovedajući „veru u spasenje i sreću van ovozemaljskog života“. Nastojala je da da odgovore tamo gde filozofija nije mogla. Odlikuje je jednostavnost svojih osnovnih učenja pravila verskih obreda (koju su lako prihvatali neobrazovani delovi stanovništva).

Da bi se održalo u mnoštvu religija i filozofskih učenja tog vremena, hrišćanstvo je zahtevalo teoretsku obradu. Taj zadatak obavljali su sveštenici. Pomenućemo Tertulijana, jednog od najžešćih apologeta hrišćanstva tog vremena i njegov moto: „Verujem, jer je apsurdno“ (Credo, quia absurbum est.). Time dao doprinos objašnjenju nekih pojmova za koje ih filozofija nije mogla dati.

Prvi mislilac tog vremena bio je Aurelije Avgustin (354 – 430), koji je uspeo da elemente antičke filozofije i kulture integriše u temelje evropske civilizacije. On je tvorac filozofije hrišćanske crkve. Do 34. godine bio je pripadnik manihejske sekte, nakon čega prihvata hrišćanstvo i pokušava da crkveno učenje prikaže kao filozofski sistem u kome, da bi „saznao istinu“, čovek mora biti u božjoj milosti: „ Bog ne otkriva svakome svoje istine, već onome ko se pokaže dostojan, a dostojan je onaj koji veruje u Boga.“* Na osnovu toga, Augustin daje teološko načelo: „Verujem da bih saznao.“

Crkva je bila glavni nosilac ekonomsko-političke vlasti, ali bila joj je važna prevlast i nad drugim društvenim delatnostima. Ona stvara i nameće čitavu teoriju duhovnosti koja je glavno oruđe verske dominacije nad svetovnim aspektima društva. Lajtmotiv tog vremena bio je suprotnost između duše i tela, ovozemaljskog i onozemaljskog života, koji je držao u podređenom položaju siromašan i neobrazovan deo stanovništva. Obrazovanje u srednjem veku orijentisalo se na praktične potrebe. Svaki stalež imao je svoj model vaspitanja. Osnovni cilj bio je sticanje obrazovanja, srazmernog potrebana društvenog staleža kome osoba pripada. Malo je ljudi imalo želju za znanjem radi njega samog, retko su tražili informacije koje bi zadovoljile njihovu intelektualni radoznalost. Prevelika radoznalost bila je opasna: crkva je kažnjavala sve one koji nisu podržavali njenu dogmatsku teoriju duhovnosti i priznavali je kao jedinu istinitu.

vp014-obrazovanje-s4-tablica-za-pisanje-u-srednjem-veku

U feudalnim dvorovima organizuje se vaspitanje visoke vlastele i feudalne elite.

Obrazovanje RITERA (ratnika-vitezova) ogledalo se u ovladavanju vojničkim veštinama. Zasnivalo se na ovladavanju SEDAM VITEŠKIH VEŠTINA (septem artes probitatis): jahanje, plivanje, gađanje strelom i kopljem, mačevanje, sastavljanje stihova.

Nakon toga, mladići su sticali titiulu VITEZA i dobijali svoje mesto u društvu.

Supruge velikaša nadgledale su obrazovanje plemkinja. Naglašavala se priprema za brak.

U gradovima je najrasprostranjenija delatnost bila zanatstvo. ESNAFI, koji su razvojem feudalnog društva imali sve veći uticaj, uspostavili su sistem šegrta. Šegrti su živeli u majstorovoj kući i učili zanat pod njegovim nadzorom. Završni ispit bila je izrada majstorskog dela. Nakon toga, sledio je prijem u GILDU. Školovanje se ovde završavalo.

Autor: Tanja Manojlović

Reference:

– dr Sait Kačapor: “Istorijski pregled nastanka i razvoja škole”, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1996.
– “Stari Rim”, Flavio Konti, Mono i Manjana, 2007.
antikvarne-knjige.com
pedagog.rs
arheologija.fr.gd
licencazarad.palankaonline.info
ibn-sina.net
sr.wikipedia.org
dualsoft.rs

%d bloggers like this: