Podučavanje sumnje

Izvor The New Yorker

Prošlog meseca, Skot Voker (Scott Walker), guverner Viskonsina i mogući predsednički kandidat, održao je govor u Četam hausu (Chatham House), organizaciji za međunarodnu politiku iz Londona. Za Vokera, cilj obraćanja bilo je podizanje njegovog spoljnopolitičkog ugleda. Verovatno je iz tog razloga poslednje pitanje – „Imate li problem s idejom evolucije?” – za njega bilo iznenađenje. „Preskočiću to”, odgovorio je Voker.

Očigledno je zašto političari izbegavaju pitanje evolucije. Veliki deo populacije – uključujući tu i više od polovine republikanskih glasača – ne veruje u nju. Ali, nisu političari jedini koji izbegavaju odgovor. Kad se dođe do pitanja koja su u sukobu s verskim uverenjima, mnogi naučnici i učitelji to takođe rade. Skorašnje studije (uključujući tu i sveobuhvatni nacionalni pregled koji su obavili istraživači s Pen Stejt univerziteta 2007. godine) pokazuju da se gotovo 60 procenata profesora biologije iz srednjih škola ustručava od adekvatnog učenja evolucije kao objedinjujućeg principa u biologiji. Ne žele da izazivaju kontroverze tako što bi vređali verska osećanja. Umesto toga, mnogi od njih posežu za idejom koju je zagovarao Stiven Džej Guld (Stephen Jay Gould) da nauka i religija „nisu preklapajuće oblasti”, tj. da su odvojene tradicije razmišljanja, koje ne moraju da protivreče jedna drugoj.

„Nepreklapajuće oblasti” zvuči vrlo lepo. Problem je u tome što postoji mnoštvo religijskih tvrdnji koje ne samo što se „preklapaju” s empirijskim podacima, već su nekompatibilne s njima. Kao naučnik koji se često pojavljuje u javnosti, da me neko pita da li je naše razumevanje Velikog praska u sukobu s idejom o univerzumu starom 6.000 godina, imam izbor. Mogu da izdam moje naučne vrednosti, ili da tu osobu ohrabrim da preispita svoja verovanja. Mnogo češće nego što možete pomisliti, podučavanje nauke je nedeljivo od podučavanja sumnje.

Sumnja o nečijim najdragocenijim verovanjima je središnje mesto nauke: fizičar Ričard Fejnman (Richard Feynman) naglasio je da je najlakše prevariti sebe. Ali, sumnja je takođe bitna i za ne-naučnike. Dobro je biti skeptičan, naročito u vezi s idejama koje saznajete od podrazumevanih autoriteta. Skorašnja istraživanja čak nagoveštavaju to da oni koji su u ranoj mladosti naučeni da sumnjaju mogu postati bolji učenici tokom ostatka života. To, s druge strane, znači da će sumnjičavci – ljudi koji svoja gledišta zasnivaju na dokazima pre nego na veri – verovatnije biti bolji građani.

Prošle godine, u tekstu koji je objavio „Tajms”, politikolog Brendan Najhan (Brendan Nyhan) objasnio je kako „identitet često pobeđuje činjenice”. Radije bismo odbacili dokaze nego što bismo promenili sliku o tome ko smo. Znanje je sasvim bespomoćno u poređenju s identitetom: kako postajete sve bolje informisani o nekoj temi, tako postajete sve veštiji u selektivnom korišćenju dokaza, da biste ojačali svoja prethodno ustanovljena ubeđenja. Studija s Pravnog fakulteta Univerziteta Jejl, primera radi, pokazala je kako razlike u tome kako religiozni i nereligiozni ljudi vide evoluciju zapravo postaju sve šire kod onih kojima su bliske matematika i nauka. Opisujući Nihanov rad za ovu internet stranicu, Marija Konikova (Maria Konnikova) objedinila je njegove nalaze, napisavši da „tek nakon što se ideologija ostavi po strani”, činjenice postaju „razdvojene od doživljavanja samoga sebe”. Zaključak koji bismo mogli izvesti jeste taj da bi na prvom mestu trebalo da se odupremo ideologiji. Ako želimo da odgajamo građane koji su bolji u donošenju odluka zasnovanih na činjenicama, moramo početi rano, čineći skepticizam i sumnju delom iskustva koje oblikuje njihove ličnosti odmalena.

vp014-poducavanje-book

U međuvremenu, tokom ove godine, anketa u organizaciji AP-GfK, otkrila je da je manje od jedne trećine Amerikanaca spremno da poveruje u klimatske promene koje je izazvao čovek, u evoluciju, starost Zemlje i postojanje Velikog praska. Među onima koji su anketirani postoji direktna povezanost između verskih uverenja i nespremnosti da se prihvate rezultati empirijskog naučnog istraživanja. Verska uverenja, značajno variraju – nisu sve vere, niti svi ljudi isti. Deluje ipak pošteno da se kaže da, u proseku, verska uverenja deluju kao prepreka u razumevanju sveta.

Čas iz nauke nije jedino mesto na kome učenici mogu da nauče da budu skeptični. Provokativni roman, koji predstavlja potpuno stran pogled na svet, ili lekcija iz istorije koja istražuje potpuno različite običaje iz prošlost, mogu vas naterati da skeptično preispitate nasleđeni pogled na univerzum. Ali, nauka je mesto na kome je taj sukob eksplicitan i dostupan. Galileju je bio dovoljan tek običan eksperiment da obori mudrost Aristotela. Informisana sumnja je sama suština nauke.

Neki predavači izbegavaju sukob s verskim uverenjima zbog toga što brinu da bi ubacivanje crva sumnje navelo neke od učenika da preispitaju ili odbace sopstvenu veru ili veru svojih roditelja. Ali, da li je to zaista tako loše? Time se daje prilika mladim ljudima da pobegnu od krivice koja im je nametnuta samo zbog preispitivanja onoga što im je rečeno. Prošle godine dobio sam imejl od dvadesetsedmogodišnjeg čoveka koji sada studira u SAD, nakon što je odrastao u Saudijskoj Arabiji. Njegovog oca su ubili članovi porodice kad je prešao u hrišćanstvo. Napisao mi je da ga je tek učenje o nauci konačno oslobodilo iz lepeze verskog fundamentalizma. Iste nedelje dobio sam imejl i od mladića koji živi u Indijani. Oseća se izolovano i oštećeno zbog reakcija svojih prijatelja i porodice na to što je odbacio religiju i prigrlio nauku. Takve mejlove dobijam redovno. Dužni smo tim mladim ljudima da pomognemo da se osete, kako je to jedan drugi mladi autor mejla napisao „da nisu jedini s takvim mislima”.

Verski fundamentalizam je bliži vašem domu nego što biste i pomislili. Uzmite primer Roja Mura (Roy Moore), predsednika Vrhovnog suda Alabame, poznatog po tome što je odbio da ukloni Deset zapovesti sa zida svoje sudnice: u nedavnom govoru objavio je da se Prvi amandman (Ustava SAD, prim. prev.) odnosi samo na hrišćane. Ili, pomislite na novu generaciju u Predstavničkom domu (Kongresa SAD, prim. prev.): u njoj je i Džodi Hajs (Jody Hice), čovek koji tvrdi da je „krvavi mesec” ispunjenje biblijskih proročanstava. U jednoj nedavnoj odluci, papa Franja zvanično je priznao, u okviru kanonskog prava, Međunarodno udruženje egzorcista (International Association of Exorcists). Egorcizam (isterivanje đavola, prim. prev.) je nazvao „oblikom milosrđa”. (Kad sam „tvitovao” tu odluku, jedan drugi korisnik primetio je da ta politika mora da stvarno deluje – napokon, niko nije u skorašnje vreme video nijednog demona.)

Novom pokolenju je uvek lakše da odbaci stare ideje u odnosu na svoje prethodnike. U tom smislu, nikada nismo dalje od jedne generacije od menjanja dugo zadržanih verovanja. Borba za gej brak, primera radi, već je dobijena jer to više nije značajno mladim ljudima. Da li bi bilo naivno zamisliti da možemo da prevaziđemo stoleća verske tvrdoglavosti, kroz samo jednu generaciju, obrazovanjem?

Jedno je sigurno: ukoliko naš obrazovni sistem iskreno i eksplicitno ne istakne centralno načelo nauke – da ništa nije sveto – to će značiti da ohrabrujemo mitove i predrasude da istraju. Moramo omogućiti uslove našoj deci da izbegnu greške prošlosti dok prave bolji i održiviji svet za sebe i buduće naraštaje. Nećemo to učiniti tako što ćemo izbegavati neizbežna i važna pitanja o činjenicama i veri. Umesto zanemarivanja tih pitanja, dugujemo budućim pokolenjima da posejemo seme sumnje.

Autor: Lorens Kraus

%d bloggers like this: