Nedelja svesti o homeopatiji

http://theness.com/neurologicablog/index.php/homeopathy-awareness-week/

vpSpec008-homeopathy03

Siromašna naučna tehnika, magijsko razmišljanje u interpretaciji negativnih rezultata, nedostatak opovrgavanja, odsustvo kohezivnog biološkog modela i privrženost nepromenjlivim i neispitanim principima obeležili su homeopatiju kao kvazinauku.

Prema Britanskoj homeopatskoj asocijaciji (da li to znači da je grupa moćnija što manje članova ima?) od 14. do 21. juna je Nedelja svesti o homeopatiji. Želeo bih da dam svoj doprinos povećanju svesti o homeopatiji.

Voleo bih da ljudi budu svesni činjenice da je homeopatija prenaučna filozofija, da je u potpunosti bazirana na magijskom razmišljanju i ne slaže se sa poslednjih 200 godina nauke. Ljudi bi trebalo da znaju da su tipični homeoptatski lekovi razblaženi do te mere da nijedan aktivan sastojak ne preostane, i da homeopate prizivaju misteriozne vibracije ili neverovatnu i veoma nestvarnu hemiju vode. Takođe bih voleo da ljudi znaju da istraživanje homeopatskih lekova, uzeto u celini, ne pokazuje efekte nijednog takvog leka.

Ukratko rečeno, homeopatija je koještarija. Ali postoji malo duži opis njene istorije.

Homeopatiju je osnovao Samuel Kristijan Haneman (Christian Friedrich Samuel Hahnemann, 1755-1843), nemački lekar, koji je postao nezadovoljan medicinom u to vreme. Haneman je živeo u vremenu pre nego što su osnove moderne medicine razvijene, pre teorije klica kod zaraznih bolesti, pre prvog antibiotika, pre sistematskog testiranja lekova zbog bezbednosti i efikasnosti, pre no što su hirurške procedure izvođene sa anestezijom ili sterilnom tehnikom. U njegovom veku, može se tako reći, konvecionalna medicina je činila više štete nego koristi, i bolnice su bile mesto gde ljudi odlaze da umru, pre nego da ozdrave. Nije iznenađujuće, stoga, da je Haneman tražio alternativu klasičnom pristupu u svoje vreme.

Mnogo je godina Hanemanova potraga bila bezuspešna, sve dok nije naišao na nešto za šta je smatrao da je neverovatna opservacija. Uzeo je malu količinu kore koja sadrži kinin, lek koji je korišćen za lečenje malarije, i razvio simptome malarije. Iz ovog posmatranja je dobio prvi zakon homeopatije: similia similibus curentur, ili slično se sličnim leči. Drugim rečima, lekovi koji izazivaju specifične simptome mogu se koristiti da se leče bolesti čiji su uzrok isti ti simptomi.

Kako se homeopatija razvijala, otkrivani su drugi zakoni. Zakon infinitezimalnih doza je zapravo Haneman kasnije razvio, ali se danas često o njemu misli kao o primarnoj karakteristici homeopatije. Ovaj zakon tvrdi da kada se lekovi razblaže u vodi ili u alkoholu, njihova se snaga povećava. Danas se obično koriste razblaživanja u nizovima u odnosu 1 : 100 ponovoljena 6 ili 30 puta. Između svakog razblaživanja supstanca se snažno mućka, pošto se smatra da je to neophodno da se aktiviraju osobine leka.

Haneman je takođe razvio, kao jedan od stubova homeopatije, svoju sopstvenu teoriju bolesti, zvanu teorija mijazme. Prema njegovoj teoriji postoje tri mijazme koje su odgovorne za sve ljudske bolesti, i homeopatski lekovi su upućeni na lečenje ovih opasnih mijazmi.

Homeopatija je uživala veliki uspeh u Evropi i kasnije u Americi u 19. veku. Godine 1900. bilo je 22 homeopatska koledža i 56 čisto homeopatskih bolnica u SAD-u. Tokom ovog veka, međutim, kako je moderna medicina došla na svoje mesto, i životni vek se produžio sa otprilke 40 godina na 80 godina, i kako je moderan pristup bolesti neprestano poboljšavao kvalitet života, pokazujući izuzetnu revoluciju koju homeopatija nije uspela da stvori u prethodnom veku, homeopatija je polako nazadovala dok skoro pa nije nestala.

Neverovatna istorijska činjenica je, kako god, da kvazinauke retko ikad kompletno izumru. Sistemi bazirani na verovanju kao što su astrologija, frenologija i sama homeopatija opstanu dugo nakon svoje korisnosti ili primitivnog naučnog okruženja u kom su razvijene. Danas homeopatija prolazi kroz oživljavanje, prvenstveno u Evropi, ali se brzo širi ka SAD-u. Homeopatske bolnice su uključene u Nacionalni zdravstveni servis u Britaniji, i FDA je ranije odobrila celu homeopatsku farmakopeju, jer su lekovi bili u upotrebi već mnogo godina.

Danas, iako postoji nekoliko različitih tradicija homeopatije, osnovni principi koji su gore istaknuti ostaju nepromenjeni. Homeopate nude kao prednost svog načina lečenja da leče celu osobu, služeći se holističkim pristupom. Oni ocrnjuju konvencionalne lekare jer se „usko fokusiraju na bolest“. Ali šta njihov holistički pristup zapravo zahteva?

Cilj homeopatskog savetovanja je da pronađe „celokupnost simptoma“, fizičkih, mentalnih i spiritualnih. Oni postižu ovaj cilj tako što uzimaju „homeopatsku istoriju“ koja uključuje pitanja kao što su: da li se osećaš tužno kada čuješ sviranje klavira?, da li si prekomereno uredan i da li si hladna osoba?. Ove informacije se kombinuju sa simptomima kod pacijenata i njihovom fizičkom „konstitucijom“, koja može zavisiti od činjenica kao što je boja kose. Homeopata se tada odlučuje koji će lek lečiti pacijentovu „celovitost“. Lek se tada prepisuje i obično se daje bilo u jednoj, bilo u nekoliko doza.

Postoje mnogi dopadljivi aspekti praktikovanja homeopatije. Pacijentima se sugeriše da im je dat lek koji je za njih lično napravljen, da je cilj lečenja kompletno izlečenje, radije nego da se samo upravlja simptomima, i da lekovi nemaju sporednih efekata, toksičnost, ili interakciju sa konvencionalnim lekovima. Tu, kako god, ne postoji naučna ili racionalna baza u tvrdnjama homeopatije, jer potpada u domen kvazinauke a ne prave nauke.

Moderna medicina se zasniva na nauci do te mere da su lečenja bazirana na radnom modelu bolesti koji se temelji na humanoj psihologiji, anatomiji, genetici i biohemiji. Svi principi su predmet eksperimentalnog ispitivanja, i s toga se menjaju. Mogu se dokazati ili pobiti novom informacijom. Nove ideje su podložne oštroj kritici od eksperata na tom polju, i moraju proći test ili kritičko ispitivanje pre nego što to bude uključeno u kliničku praksu. Brzi tempo kojim se medicinsko znanje menja nije slabost već prednost naučne baze.

Homeopatija je, s druge strane, kvazinauka, jer njeni glavni principi nisu zasnovani na bazičnom istraživanju i uglavnom su ostali nepromenjeni skoro dva veka. Zavijena je da izgleda kao nauka, ali je lišena realne materije. Iako danas postoje mnogi pokušaji da se homeopatski lekovi podvrgnu dvostruko slepim kliničkim ispitivanjima, homeopate ne menjaju svoje lečenje na osnovu rezultata takve istrage. Nedostaju pažljivo kontolisane tehnike, i njihova interpretacija rezultata eksperimenata zaudara na magijsko razmišljanje.

Za homeopate, jedina svrha medicinskog istraživanja je da se potvrdi ono što već „znaju“ – pokušaj placeba nasuprot placebu.

Hajde da ispitamo najosnovniji princip homeopatije, princip doze malih količina. Homeopate danas koriste rastvore supstanci koji u suštini uklanjaju sve tragove iz konačnog rastvora. Nema čak nijednog jedinog molekula originalnog leka u konačnom leku koji je dat pacijentu. Homeopate zaključuju iz ove činjenice da supstanca prenosi svoju suštinu na vodu u kojoj je razblažena. Što je veće razređenje, to je voda snažnija. Oni, međutim, ne nude verodostojno objašnjenje kako prosti molekuli vode mogu da sadrže više esencije od daleko složenijih supstanci. On to prosto nazivaju „pamćenjem vode“, ali taj naziv ne daje objašnjenje. Takođe nemaju model za to kako neverovatno „pamćenje vode“ može opstati kada se voda stavi na placebo pilulu, koja je svarena u stomaku, apsorbovana u krv, i koja dospeva gde je potrebno da deluje.

Njihov model bolesti je slično konstruisan. Haneman je razvio svoje ideje pre nego što je teorija o bolesti u potpunosti razvijena. Drugim rečima, tokom njegovog vremena lekari još uvek nisu razumeli da bolest izazivaju određene zaraze; da određena bolest, kao što je dijabetes, ima opštu osnovnu patofiziologiju – specifičnu disfunkciju određenog tkiva, organa ili sistema organa koja vodi do specifičnog poremećaja sa prepoznatljivim znacima i simptomima. Moderna teorija bolesti je, na primer, dovela do lečenja dijabetesa zamenom za insulin, u ogromnoj meri poboljšavajući kvalitet i trajanje života pacijenata koji pate od ove bolesti.

Haneman, i moderne homeopate, moraju odbiti ovaj koncept medicine. Njihov cilj nije da odrede koja bolest utiče na pacijenta, zapravo, oni kritikuju ovaj pristup. Radije veruju da svaki pacijent doživljava jedinstvenu bolest, koja je pod uticajima faktora kao taj da li osoba ima ili nema osetljivu ličnost, i da će jedan lek izlečiti sve pacijentove bolesti, lečeći uzrok zbog koga se ne osećaju dobro. Oni priznaju da isti simptomi često zahtevaju drugačije lečenje kod različitih pacijenata. Nedostaje im biološki model koji bi bio osnova koncepta bolesti.

vpSpec008-homeopathy06

I na samom kraju, tu je pravilo da se slično sličnim leči. Haneman je bazirao ovo pravilo na jednom posmatranju. Svako sledeće istraživanje je bilo dizajnirano kako bi se odlučilo koje supstance bi trebalo koristiti za lečenje bolesti (sumirano u njihovom primarnom uputstvu ‒ Materia medica), ali sve je zasnovano na pretpostavci o pravilu da se slično sličnim leči. Nijedno osnovno istraživanje nikad nije sprovedeno da bi se sama pretpostavka ispitala, niti postoje biološki modeli koji objašnjavaju zašto bi se slično sličnim trebalo lečiti. Zašto, kako homeopate tvrde, ekstrakt crnog luka treba da leči prehlade, koje su izazvane virusnom infekcijom, prosto zato što crni luk iritira sluzave membrane i uzrokuje suze i sekret slično običnoj prehladi. Hanemanove teorije, za razliku od moderne medicine, nisu vodile ka humanoj biologiji niti su poticale od njenog dubljeg razumevanja.

Da se slično sličnim leči je, zapravo, primer simpatetičke magije – primitivan pojam da supstance imaju osobine i li mistične veze sa stvarima na koje liče. Zbog toga se u nekim tradicijama misli da rogovi nosoroga leče impotenciju, jer njihov fizički izgled podseća na penis u erekciji (manje ili više).

U ovom trenutku bi se mnogi koji brane homeopatiju raspravljali: „Koga je briga kako radi, dokle god radi“. Ovakva odbrana se koristi za sve alternativne lekove za čije funkcionisanje nema racionalnog objašnjenja. Ovaj argument sadrži zrnce legitimnosti, mada to ne opravdava homeopatiju da nije pseudonauka; tako se čak i u konvencionalnoj medicini terapije koriste pre nego što se u potpunosti shvati mehanizam njihovog delovanja. U takvim slučajevima, ipak, neophodno je dokazati, uz pomoć pažljivo sprovedenih kliničkih ispitivanja, da dotične terapije zaista i rade.

Pored toga, nedostatak tačnog poznatog mehanizma akcije nije ekvivalent ekstremnoj naučnoj neverodostojnosti – što je slučaj kod homeopatije.

Što se tiče kliničkih ispitivanja, moderni homeopati su kontradiktorni. Mnogi homeopati su raspravljali o tome da se homeopatija ne može podvrgnuti istom tipu proučavanja kao konvencionalni lekovi. To je zato što je svaki pacijent, iz perspektive homeopatije, jedinstven, i ne može se staviti u istu kategoriju. Dok konvencionalna medicina može uporediti lečenje 1000 dijabetičara različitim lekovima, homeopate ne mogu pokazati veliki broj pacijenata sa istom bolesti koja zahteva isto lečenje. Ustanovljavanjem ovog argumenta, da se ne mogu testirati, homeopate osiguravaju svoju poziciju u kvazinauci, jer ako postoji ijedna osobina koja odvaja naučne teorije od nenaučnih, jeste opovrgavanje. Ako se homeopatski lekovi ne mogu ispitivati, onda nikad ne mogu imati osnovu u nauci.

Međutim, to je dovelo do homeopatskih istraživanja sa individualizovanim lečenjem – što treba da se odnosi na zabrinutost homeopata. Ta ispitivanja su uglavnom negativna (kada su dobro kontrolisana i slepa). Ovo vodi homeopate do toga da čak ispitivanja nisu bila dovoljno dobra. Homeopata Vederli–Džouns (Weatherley-Jones E) piše:

„Da bi klinička ispitivanja homeopatije bila tačni prikazi prakse potreban nam je modifikovani dizajn koji uzima u obzir kompleksnost homeopatske intervencije.“

Ovo je čist slučaj odbrane – nalaženja posebnog izgovora za negativne rezultate, ali samo pošto se pokažu negativnim.

Uprkos ovakvoj odbrani nekih homeopata, moderno homeopatsko istraživanje se fokusiralo na ove tipove studija. Postoje izmešani rezultati ovih studija. U konfliktu sa odbranom nemogućnosti da se vrši ispitivanje, homeopatske organizacije su brze u stvaranju pozitivnih studija kao dokaza za legitimnost homeopatije, dok istovremeno ignorišu rezultate negativnih studija.

Takođe je bitno i pitanje kvaliteta istraživanja koja se sprovode. Istraživanje koje nije pažljivo podešeno tako da se eliminiše svaka mogućnost subjektivnosti ili prevare, ili koje nije dovoljno veliko da bude od statističke važnosti, ili koje nezavisni centri ne mogu da ponove je od male naučne vrednosti. Ustvari, takvi istraživanje je štetno jer stvara zabunu i vodi do pogrešnih zaključaka.

vpSpec008-homeopathy05

Magazin „Nature“ sprovodi istraživanje pozitivne pretrage koja dolazi iz laboratorije Žaka Benveniste (Jacques Benveniste). Ovaj tim, koji je uključivao Džejmsa Rendija (James Randi), došao je do saznanja da je svu pozitivnu pretragu u laboratoriji izvela Benvenistina asistentkinja, Elizabet Dejvenas (Elizabeth Davenas). Benveniste je tvrdio da je sva pretraga bila dvostruko slepa, ali je Rendi uskoro otkrio da nije tako. Dejvenas je proučavala rezultate uticaja homeopatskog leka na rast ćelija u kulturi. Dok je Rendi posmatrao, ona je izbrojala ćelije pod mikroskopom misleći da je to uzorak, dobijajući rezultat od 40, i to je navela u svom laboratorijskom dnevniku. Dok je uklanjala uzorak, međutim, uočila je da je obeležen kao kontrola. S toga je ponovo prebrojala, dolazeći ovog puta do rezultata 18, koji je potom ispravila u dnevniku. Teško je zamisliti jasnije kršenje osnovnog protokola istraživanja.

Ukratko rečeno, kada je tim magazina „Nature“ podvrgao Dejvenasovu dvostruko slepim uslovima, njeni pozitivni rezultati su nestali. Benveniste je, međutim, insistirao na tome da su njegovi laboratorijski rezultati duplirani od četiri nezavisne laboratorije u svetu. Istraga je, međutim, došla do toga da je Elizabet Dejvenas posetila sve četiri laboratorije i sama izvela istraživanje.

Vim Bec (Vim Betz), lekar i bivši homeopatski doktor koji je sada otvoreni kritičar homeopatije, na sličan način kritikuje homeopatsko istraživanje. On podnosi izveštaj o studiji gde je hormon pripremljen u homeopatskim rastvorima dodat u posudu sa punoglavcima i posmatran u kontekstu povećanja brzine kojom su se punoglavci razvijali u žabe. Kada je hormon, međutim, smešten u posudu dok je bio unutar zatvorene epruvete, isti rezultati su posmatrani. Homeopatski istraživači, umesto zaključivanja da je ovakvo kontrolisanje otkrilo manu njihovog istraživanja, zaključili su da je homeopatski hormon emitovao svoj efekat ka punoglavcima putem neke vrste zraka. Kasnije su sproveli istraživanje da vide da li ovakvi lekovi mogu da emituju zrake koje leče putem telefonskih linija.

Drugi istraživač, izveštava Bec, bio je zbunjen kada je placebo kontrola koju je koristio u kliničkom istraživanju imala isti efekat kao homeopatski lek koji se testira. Umesto da zaključi da je studija negativna, zaključio je da je, s obzirom na to da je placebo bio smešten u isti frižider kao i lek, homeopatski lek zračio ka placebu. Uprkos umotavanju placeba u aluminijumsku foliju i odvajanja od homeopatskog leka u različite frižidere, homeopatski istraživač i dalje nije mogao da zadži efekat leka da curi u placebo.

Profesor komplementarne i alternativne medicine, Edzard Ernst (Edzard Ernst) , je ispitao homeopatsku literaturu i zaključio da homeopatski lekovi „ne sadrže biološki aktivne agense i nisu ništa efektiviniji od placebo pilula“.

Objavljeni sistematski prikazi (primer) literature zaključuju da je dokaz dvosmislen ili negativan. Ne postoji nijedan homeopatski lek za stanje ili bolest koji se pokazao kao efektivan, uprkos decenijama istraživanja. I sveobuhvatna šema u literaturi je ta da što je ispitivanje bolje, veća je verovatnoća da bude negativno – šema koja se najviše slaže sa nultim efektom.

Siromašna naučna tehnika, magijsko razmišljanje u interpretaciji negativnih rezultata, nedostatak opovrgavanja, odsustvo kohezivnog biološkog modela i privrženost nepromenjlivim i neispitanim principima obeležili su homeopatiju kao kvazinauku. Ali opet, ona cveta u Velikoj Britaniji i u celoj Evropi. Takođe, homeopatski preduzetnici šire homeopatsku glupost u pravcu Amerike.

Zalažem se za svest o homeopatiji. Naučna zajednica bi trebalo da iskoristi ovu sedmicu da javnost učini svesnom činjenice da je homeopatija, prosto rečeno, potpuno đubre. To je klasična kvazinauka i nema joj mesta u zdrastvenom sistemu 21. veka, koji je baziran na nauci.

Autor: Steven Novella

%d bloggers like this: