Zašto ništa ne sme biti sveto?

Uostalom, ako je taj bog stvaran, njemu ili njoj ili tome sigurno ne smeta da mu (joj, itd.) se izruguju.

vpSpec007-kisjuhas05.jpg

Prvobitni šok, neverica i solidarnost zbog brutalnog ubistva karikaturista „Šarli ebdoa“ su, po očekivanom scenariju, ustupili mesto relativizacijama, trabunjarijama i podlostima. Svako je ubrzo nakon onih par groznih i zastrašujućih dana, poput anusa, imao i svoje mišljenje sporne higijene. Od dežurnih relativizatora, preko vatrenih prizivača stupidnog „sudara civilizacija“ onog plagijatora Hantingtona, sve do standardno pametnjakovićkih moralki.

A u lokalnoj zapadnofobnoj verziji, sa dna kace su isplivali stari „A šta su oni nama radili?“ toaletni diskursići. Bilo je tu i lažnih kontrapunkta u vidu podsećanja na ubijene novinare RTS-a u bombardovanju 1999. godine (za koje su, pred ovdašnjim traljavim sudovima, ispravno okrivljeni i osuđeni ovdašnji ljudi), kao i neukih kritika zbog „Šarlijevih“ karikatura srbijanskih zločinačkih akcija na Kosovu iste godine (u trajnoj kolektivnoj nesvesti oko toga da su se te akcije zaista i dogodile). Međutim, najumivenije i najpodlije rasprave o ovom terorističkom napadu dolazile su od strane samozvano „finih ljudi“, sa koje god tačke globusa dolazile i dolazili. U pitanju su i bili i ostali oni metiljavi argumenti prema kojima, eto, ipak ne treba „provocirati“, treba zadržati „dobar ukus“ i, iznad svega, „ne dirati u svetinje“ i „bogohuliti“.

Prvi na frontu odbrane boga bili su, naravno, njegovi zemaljski agenti za odnose sa javnošću. Dok tela ubijenih karikaturista još nisu bila ukopana, javile su se mnoge islamske verske vođe koje su paralelno osuđivale i fundamentaliste u svojim, ali i karikaturiste u pokojnim redovima. Zatim je i iznenađujuće liberalni papa Franja povodom svega u Manili uputio ono famozno „da, ali…“, u posebno neosetljivoj komparaciji i pokaznoj vežbi iz nasilne komunikacije („Ako mi prijatelj opsuje majku, može očekivati udarac, to je normalno“). Dakle, ništa kamen, ništa hleb. I Mirko Bulović, poznatiji kao episkop bački Irinej i PR Srpske pravoslavne crkve, uputio je svoju varijaciju na temu i kritikovao „svetogrdne ponižavajuće prikaze“ iz olovki francuskih karikaturista. Uzgred, nije propustio ni da Muhameda označi posve sekularno: kao „istorijsku ličnost“. Suština iza ovih tvrdnji je jednostavna – u slobodi govora postoje ograničenja, a to se ograničenje zove vera. Sa malim „v“, naravno. Drugim rečima, bog i njegova škvadra su svete krave koje imaju specijalni status. Nije to bio prvi put da jedna grupa ljudi, posebno ako tvrdi da je na direktnoj liniji sa natprirodnim, za sebe traži privilegije. Vrač je najstariji zanat na svetu. Problem je kada svi ostali na to pristanemo.

vpSpec007-kisjuhas03.jpg

Naime, simpatično je reći da se „u svetinje ne dira“, ali je to isprazno i šuplje poput oporezovanih džepova javnog sektora u Srbiji. Svetinje su stvari koje smo mi sami izmislili i zatim proglasili svetim. Diramo u svetinju više od milijarde ljudi sa indijskog potkontinenta svaki put kada u usta stavimo junetinu ili govedinu. I lekari koji vrše abortuse provociraju osećanja vernika u duše neželjenih fetusa. Čeprkamo po verskim ritualima svakog rastafarijanca ako ga hapsimo zbog marihuane. Danas ima religija i kultova koji se klanjaju vanzemaljcima, eutanaziji, Hajleu Selasiju, džedajima, princu Filipu (jedno pleme na pacifičkom ostrvu Vanuatu!), Paris Hilton, pa i Satani. Da li smo i na njihove verske povrede osetljivi, ili se računaju samo oni sa većim brojem zainteresovanih? Ili samo oni sa bombama i kalašnjikovima možda? Čiju veru i praznoverje, koje tačno njihove aspekte, i u kom trenutku prostorvremena, smemo da ismejemo? Ima li neki priručnik možda u ovom reductio ad absurdum sholastičkom treningu?

A svi oni koji tom bogu “pomažu” bombama i mitraljezima samo priznaju da nemaju naročite vere u njegovu svemoć. Već ga posmatraju kao ljubomornog i taštog slabića koji se vređa na sve i svašta.

vpSpec007-kisjuhas04.jpg

Uostalom, šta ako nam vera zaista nalaže da nekoga ubijemo? Da li i onda moramo da poštujemo te verske slobode i osećanja? Kao na primer u nešto poznatijoj verskoj prozi nazvanoj „Stari zavet“. Jer, stvari za koje se tamo propisuje smrtna kazna su i: neposlušnost pred popovima (Ponovljeni zakon 17:12), veštičarenje (Izlazak 22:18), homoseksualnost (Levitski zakonik 20:13), vračanje (Levitski zakonik 20:27), udaranje roditelja (Izlazak 21:15), psovanje roditelja (Levitski zakonik 20:9), preljuba (Levitski zakonik 20:10), bezbožništvo spram boga Izrailjevog (Drugog dnevnika 15:12), kada devojka nije devica prve bračne noći (Ponovljeni Zakon 22:13-21) te, konačno i naravno, bogohuljenje (Levitski zakonik 24:15-16). I zamislimo sad ubicu neke razdevičene devojke ili ubicu nekog psovača majke (hm, papa Franja je već zamislio) koji pribegava „Nirnberškoj odbrani“ prema kojoj je samo slušao naređenja svoje vere? Što, Biblija nam je svedok, nije daleko od istine. Osećamo li empatiju prema njegovim verskim osećanjima i činodejstvima? Ili je rezervišemo samo za manjinu u našim redovima, posebno ako ne umemo i ne znamo šta tačno s njom? Preosetljiva pažnja na verska osećanja, dolazila sa levice ili sa desnice, jeste ta koja iznova kolonizuje, sa dobrim namerama ili bez njih. Dok od ovog zla profitiraju jedino desničari i fašisti sa obe strane lažne civilizacijske zavese.

U pitanju je isti prdež mozga koji žrtvu silovanja osudi jer je obukla kratku suknju i sama je hodala noću ulicom. Svi znamo za ovu bljutavu žvaku: devojka je, svojim solirajućim dugim nogama, ta koja je provokatorka jedne prirodne reakcije ljudske životinje. Zbog čega zatim snosi deo ili celu odgovornost za napad. Identični abortus od mišljenja je na delu kada indirektno drobimo o tome da su nesrećni karikaturisti „dirali u svetinje“ ili „bogohulili“. Bedna „sami su tražili“ logika tada je odmah iza ugla. Dopadao nam se njihov rad ili ne, percepcija karikaturista „Šarli ebdoa“ kao neprikladnih ili neprimerenih čačkača mečke je ta koja ih iznova ubija. I samo zato je čak i masovna, svakako jeftina i neuko (fejs)bukačka „Ja sam Šarli“ solidarnost ispravnija reakcija od cepidlačkog mudrovanja o tome da li je ovaj časopis rasistoidno netolerantan ili samo neukusan i nesvarljiv. Naime, jeste činjenica da su karikaturisti „Šarlija“ u svojim karikaturama Muhameda (svesno ili ne) udarili na slabije i potčinjene i diskriminisane u svom društvu, što možda nije najlepša stvar na svetu. Ali je činjenica i da moraju imati sve pravo ovog sveta (i) na to.

Suština je u tome da shvatimo da u modernom društvu niko nema pravo na to da bude uvređen.

vpSpec007-kisjuhas02.jpg

Dakle, stvari su pasuljski prostačke: nama se ne mora dopadati ono što „Šarli ebdo“ radi. Tada nećemo kupiti taj magazin na kiosku, baš kao što mnogi i nisu pre ove tragične i krvave reklame. Ako nam se baš jako ne dopada, a imamo slobodnog vremena, tada ćemo pisati besna pisma uredništvu, vlasti i upravi vodovoda i kanalizacije. Ali svi zajedno moramo braniti njihovo pravo da budu sablažnjujući, neukusni, ikonoborački i bogohulni. O kom i kakvom god bogu se radilo. Uostalom, ako je taj bog stvaran, njemu ili njoj ili tome sigurno ne smeta da mu (joj, itd.) se izruguju. Dotični stvor je po definiciji jedno svemoćno biće koje sigurno ne pati od takvih tinejdžerskih i kompleksaških nesigurnosti, odnosno kojem sprdačina ne može da naudi. A svi oni koji tom bogu „pomažu“ bombama i mitraljezima samo priznaju da nemaju naročite vere u njegovu svemoć. Već ga posmatraju kao ljubomornog i taštog slabića koji se vređa na sve i svašta.

vpSpec007-kisjuhas01.jpg

Lako je trenirati slobodu štampe na stvarima koje nam se dopadaju i koje nas ne vređaju. Ili koje ne vređaju one prema kojima se paternalistički odnosimo. Suština je u tome da shvatimo da u modernom društvu niko nema pravo na to da bude uvređen. Lično možemo biti uvređeni do svemirske stanice „Mir“ i nazad, naravno, ali politički i socijalno jok. Od viceva o holokaustu, preko najodurnije pornografije, sve do najmračnijeg rasizma, u pitanju jeste jedna „sve ili ništa“ igra. Dakle, bilo smešno ili ne, ili sve može biti predmet podsmeha i sprdnje, ili ne može biti ništa. Konačno, takozvano bogohuljenje je oduvek teralo društva unapred. Da je bilo po „nemoj čačkati mečku“ logici, i dalje bismo bili u pećinama. Možda i na drveću. Francuzi su bili među prvima koji su kolektivno, u decenijama koje su vodile do Bastilje 1789. godine, doveli verske i političke privilegije u pitanje. I ponosno su poručili da niko i ništa nema pravo na poseban tretman. Pa i kralja su skratili za glavu kao „građanina Luja Kapeta“. I još su tada crtali i po pamfletima distribuirali satirične karikature o debelim i pohotnim popovima i božanstvima. Naime, u sjajnu „Filozofiju u budoaru“ (1795), Markiz de Sad je svojevremeno ušuškao i fragment „Francuzi, još jedan napor ako želite da budete republikanci“. Mudro, među gomiletinu eksplicitnih praksi koje danas nose njegovo (prez)ime. Ovaj neophodni „još jedan napor“ bio je u ateizmu i – bogohuljenju. „Nemojmo se zadovoljavati time što ćemo skršiti vladarska žezla; zauvek smrvimo idole u prah i pepeo“, pisao je. Nije tragično što i dalje bijemo iste bitke, jer sloboda nije nešto što se prenosi krvlju ili mlekom iz dojke, već nešto za šta se mora boriti stalno. Tragično je što još uvek nismo naučili da nema svetinja osim onih koje stvorimo sami. Samo zato ništa ne sme biti sveto.

Autor: Aleksej Kišjuhas

* Prenosimo iz dnevnog lista Danas uz dozvolu autora

%d bloggers like this: