Štetnosti ateističkog konformizma

Budućnost nam je svima nepoznata, ali je u velikoj meri određena onim što uradimo u sadašnjosti.

Biti manjina u nekom društvu nije uvek lako, a naročito je teško biti pripadnik manjine u konzervativnom, tradicionalnom, predrasudama opterećenom društvu. Borba za ravnopravnost u svim aspektima života s pripadnicima većinskog dela populacije često zahteva veliki angažman i odricanje, što zna biti praćeno nedostatkom razumevanja, ne samo od strane većine, već i od onih pojedinaca i grupa manjinske orijentacije sklonih jednom od najpogubnijih i moralno najupitnijih saveta – „ne talasaj!“

vpSpec007-prahovic01.jpg

Opšte je poznata stvar da su ateisti jedna od najneshvaćenijih i najugroženijih manjina na našoj planeti. Položaj ateista se razlikuje od države do države, iako se generalno može reći da je situacija danas na globalnom nivou bolja nego pre pola veka, još uvek se osobe s odsustvom vere u postojanje nekog izmišljenog božanstva suočavaju s mnogim izazovima. U tome prvenstveno prednjače muslimanske zemlje koje su većinom nepodnošljive za normalan život ateista, a u nekima od tih zemalja za one koji javno ističu svoj negativan odnos prema primitivnim bajkama iz starih vremena – odnos koji je neprihvatljiv većini sledbenika islama – propisana je smrtna kazna!

U grupu država gde je društvo nazadovalo po pitanju odnosa prema ateistima, uz one zahvaćene islamskim revolucijama, spadaju mnoge države koje su do 90-ih imale komunističko uređenje. Crkve su se na krilima antikomunističke i nacionalističke propagande razmahale i religijska histerija je zahvatila veći deo stanovništva u njima, dovodeći čak i dojučerašnje visoke partijske funkcionere u prve redove bogomolja. Biti vernik i to pripadnik domicilne crkve u državi postalo je „stvar lepog vaspitanja“ i dokaz pripadnosti većinskom narodu. Čak i dokaz lojalnosti. Neke od zemalja nastalih raspadom bivših zajednica SSSR i Jugoslavije, zatim Poljska, Slovačka, Rumunija, Bugarska… U većoj ili manjoj meri prošle su ili još uvek prolaze kroz ovaj proces, u kome je odnos prema ateistima samo jedna karika u lancu kulturne i moralne degradacije tih društava, zasićenih intelektualnim siromaštvom i otsutnošću samokritike, što je karakteristično za hrišćanske crkve kao nosioce degradacije. Vredi istaknuti i pozitivni primer Češke koja je uspela da sačuva svoju sekularnu tradiciju na čemu stanovnicima te države i ljudima koji su je vodili treba odati zasluženo priznanje.

Položaj ateista se razlikuje od države do države, iako se generalno može reći da je situacija danas na globalnom nivou bolja nego pre pola veka, još uvek se osobe s odsustvom vere u postojanje nekog izmišljenog božanstva suočavaju s mnogim izazovima.

U kontekstu gore navedenog, postavlja se pitanje treba li imati razumevanja za one ateiste koji, iz čistog konformizma, „da bi im bilo lakše u životu“, poludobrovoljno pristaju na čitav taj religijski cirkus, (ne)svesno time dajući legitimitet finansijski dobro potkoženim prodavačima magle i pomažući održavanje statusa quo po pitanju negativnog uticaja religije na društvene prilike.

Da ne bi bilo zabune, ateizam je zaista samo odsustvo verovanja u neko od božanstava koje su izmislili ljudi drevnih vremena. I tačka. Na temelju činjenice da je neko ateist, bez poznavanja ostalih vrednosnih stavova dotične osobe, ne možemo zaključiti puno toga o njoj. Ali već samo odbacivanje ideje o bogu trebalo bi da sugeriše kako osoba o kojoj se radi odbacuje takođe i samozvane „božje ljude“ na Zemlji kao i razne religijske obrede koji se provode s lažnom svrhom da bi odobrovoljili neko božanstvo (krštenje, hodočašće, ritualno pranje…). U praksi, međutim, postoje ateisti koji, suprotno sopstvenim ubeđenjima, a uglavnom s ciljem pristajanja uz većinski korpus i lakše integracije u društvo, prihvataju aktivno učestvovanje u religijski inspirisanim događajima, ne videći ništa loše u tome već iskreno (ili barem delimično iskreno) veruju da će se jednog dana to pozitivno odraziti na njihov život i živote njihove dece. Kratkovidost koju oni tom prilikom pokazuju zapanjujuća je.

vpSpec007-prahovic02.jpg

Promene u društvu moguće su kad se stvori kritična masa ljudi koja želi te promene. One se mogu potaknuti iz raznih izvora, neretko i uz manipulisanje masom, ali nikad uz pasivnost onih koji zahtevaju promene i koji bi od njih imali koristi. Društva u kojima pripadnici neke od manjina ili više njih nemaju odlučnosti da se suprotstave nepravdi od strane većine (ako je ona prisutna) i osećaju da su građani drugog reda (ako taj osećaj postoji) osuđena su na ponavljanje ciklusa nepravdi i zapostavljanja, a takav svet dočekaće i potomke onih konformista koji mnoge od svojih životnih odluka opravdavaju upravo ljubavlju i brigom za svoju decu i unuke.

Jedna veoma bitna svrha veronauke je stvaranje novih crkvenih podanika i budućih finansijera, koji bi trebalo da osiguraju nastavak verske dominacije.

Možemo li očekivati da se u zemljama nastalima raspadom bivše Jugoslavije stvori kritična masa koja će ograničiti crkveni uticaj koji je sveprisutan u njima? Odgovor na to pitanje je veoma složen i treba uzeti u obzir nekoliko faktora.

Domicilne crkve su izuzetno moćne i finansijski snažne institucije, sposobne da iskoriste svoje materijalno bogatstvo za održavanje položaja kojeg imaju u društvu, a njihovi sveštenici se, sasvim neopravdano i nezasluženo (najblaže rečeno), tretiraju kao moralni autoriteti i kao takvi svojim izjavama u dobroj meri mogu kreirati javno mišljenje. To im i nije toliko teško jer u tim državama postoji veliki broj vernika i religioznih osoba, od kojih mnogi bespogovorno veruju u ono što im crkvena elita servira u svojim saopštenjima ili tokom religijskih ceremonija.

vpSpec007-prahovic03.jpg

Svaki ateista koji se venča u crkvi, pristane da krsti dete, upiše ga na versku nastavu… ugrađuje deo sebe u temelje crkvene moći!

Verska nastava u školama, u obliku u kojem se provodi u regionu, ima za cilj destrukciju ličnosti i stvaranje jednog isključivog i krajnje štetnog pogleda na svet, koji je u velikom nesrazmeru s informacijama koje polaznici veronauke dobijaju iz nekih drugih predmeta. I ne treba zaboraviti; jedna veoma bitna svrha veronauke je stvaranje novih crkvenih podanika i budućih finansijera, koji bi trebalo da osiguraju nastavak verske dominacije.

Ovo su samo neki od elemenata koji ne deluju ohrabrujuće, ali takođe ne može da se ne primeti kako se sve više javljaju i glasovi onih koji su nezadovoljni ovakvom situacijom. U vremenu ekonomske krize i siromaštva, kada mnogi ljudi nemaju sredstava da zadovolje svoje osnovne potrebe, činjenica da je crkva izuzeta od raznih davanja kojima su podložni „obični“ ljudi i institucije, a uz to još i dobija velika finansijska sredstva od države, stvara određeni revolt kod dela populacije. Isti efekat imaju i neki javni istupi visokopozicioniranih sveštenika koji prelaze granicu dobrog ukusa, istovremeno otkrivajući njihovu pravu narav. A isto tako, nova otkrića u svetu nauke, kao i jasno koncipirani i argumentirani radovi poznatih ateističkih mislioca pokazuju da se čarolija sveta oko nas može objasniti na mnogo racionalniji i prihvatljiviji način od ideje kojom organizirane religije i njihovi predstavnici truju ljude na našoj planeti već stotinama i hiljadama godina.

Danas ne bi trebao biti čin velike hrabrosti za nekog ateistu da otvoreno kaže „Car je go!“ ili u prevodu „Bog ne postoji! Religije vas lažu!“ A naročito ne bi trebalo biti teško ne pristati na učestvovanje u raznim religijskim obredima. Međutim, upravo tu se krije potencijalna opasnost da odgovor na ono pitanje o stvaranju kritične mase koja će ograničiti crkveni uticaj bude dugoročno negativan. Ima ateista koji pristaju na identifikaciju s većinskom verskom zajednicom na svom području, ne videći ništa sporno u tome. Neki to rade iz tradicionalnih razloga, neki da bi ispunili očekivanja svoje rodbine, prijatelja i/ili partnera, neki da bi se lakše stopili s okolinom tj. većinskom populacijom… Svi ti razlozi imaju zajedničke efekte; davanje legitimiteta crkvenim strukturama, održavanje njihove pozicije u društvu i jačanje uticaja kojeg one imaju. Svaki ateista koji se venča u crkvi, pristane da krsti dete, upiše ga na versku nastavu… ugrađuje deo sebe u temelje crkvene moći! Nevernicima koji se odluče na to, gotovo nikad ne izgleda tako. Davanjem novčanog doprinosa za obred venčanja ili krštenja aktivno se finansijski potpomaže ionako prebogata crkva i njeni sveštenici, kao da nisu dovoljna sredstva koja dobijaju od vernika. A veći broj krštenja i crkvenih venčanja može poslužiti kao argument verskim vođama da ishode još više novaca od države kojeg onda mogu iskoristiti za već spomenuto jačanje svog uticaja u društvu. U istu kategoriju spada i izjašnjavanje prilikom popisa stanovništva, kada se neki ateisti deklarišu kao vernici i tako pomažu stvaranju iskrivljene slike o zastupljenosti religioznih ljudi u državi. Ništa nije jači argument crkvi za nastavak svojevrsne pljačke državnog budžeta i za pravo da se mešaju u svakodnevne stvari i neka veoma ozbiljna sociološka pitanja od činjenice da iza njih deklarativno stoji 80-90% građana u državi. Respektabilna brojka zbog koje i političari misle da moraju paziti na svoj odnos prema crkvi.

Upisivanje deteta na veronauku, suprotno ubeđenjima samih roditelja, predstavlja posebno licemeran i za dete potencijalno štetan čin koji se ne može opravdavati nekim strahom od stigmatizacije tog deteta. Radi se tek o slučaju gde jednu dobro poznatu devizu, koju svi roditelji rado ističu – „meni je moje dete najvažnije“ – zamenjuje druga, koju nijedan roditelj ne želi sebi priznati – „meni je najvažnije šta drugi misle o mom detetu“. Veronauka (taj vrlo opasni oksimoron) traži slepo verovanje u izmišljene priče, gušeći svaki pokušaj kritičkog razmišljanja, dok udžbenici iz tog predmeta obiluju negativnim predrasudama o pojedinim grupama u društvu, stvarajući plodno tlo za nastanak novih generacija seksista, homofoba, ksenofoba… ljudi s veoma ograničenim i zatucanim pogledom na svet. Takav uticaj veronauke već je vidljiv od uvođenja u obrazovne sisteme država u regionu.

Upisivanje deteta na veronauku, suprotno ubeđenjima samih roditelja, predstavlja posebno licemeran i za dete potencijalno štetan čin koji se ne može opravdavati nekim strahom od stigmatizacije tog deteta.

Pojedini ateisti ne pridaju važnost ovim pitanjima, već idu linijom manjeg otpora, odbijajući da uoče povezanost između sopstvenih postupaka kojima, barem deklarativno, prihvataju autoritet crkvenih struktura i situacije u društvu koja je velikim delom produkt moći i uticaja tih istih struktura. Crkva, uz nominalno visoku podršku javnosti i zahvaljujući kukavičluku i slabosti političara, zaista može kreirati ili oboriti pojedine zakone, u zavisnosti od toga kako se uklapaju u njen srednjevekovni pogled na život kao što može učiniti (što u praksi zaista i čini) da slika društva u kojem živimo bude upravo onakva kakva ona jeste. Nijedan ateista koji iz bilo kojeg razloga pristane na podanički odnos prema verskim institucijama nema moralno ni bilo koje drugo pravo da kritikuje činjenicu što se gradi više crkava nego škola, vrtića i bolnica, što verski poglavari izbacuju otrovne strelice prema onima koji su drugi i drugačiji, šireći tako mržnju i podele… Isto tako, nemaju pravo kritikovati situaciju u kojoj bi ženama možda bilo uskraćeno pravo na abortus ili bi, s druge strane, morale skupo plaćati medicinski potpomognutu oplodnju negde u inostranstvu. Mnogo je društvenih situacija gde se crkva oseća pozvanom dati svoj primitivni glas. To joj, između ostalih, omogućuju i oni ateisti koji uzimaju aktivno učešće u verskom životu, jednako kao što to omogućuju i istinski religiozni ljudi. Uz činjenicu da je odgovornost onih koji imaju sve preduslove da barem pokušaju da promene trenutnu situaciju u sredini u kojoj žive, a to ne čine – još i veća!

Na Balkanu se ateisti ne suočavaju sa smrtnom kaznom niti završavaju u zatvorima zbog svog odnosa prema bogu, ali biti ateista u sredini koja je duboko religiozna i konzervativna nije laka uloga. A ćutanje pojedinaca među njima i pristajanje da se povinuju većini može samo učiniti tu ulogu još težom u budućnosti. U društvu u kojem su gotovo sve strukture (škola, mediji, politika…) upregnute u funkciju svojevrsne službe za odnose s javnošću domicilne crkve, kritičari takvog sistema stavljeni su na margine bez jednake prilike da iznesu svoju stranu priče. Zato je neophodno da ljudi koji nisu naseli na štetne bajke i ne slažu se s načinom kako pojedinci iskorištavaju te bajke jasno iskažu svoj stav i da odbiju da aktivno učestvuju u događajima koji direktno jačaju retrogradne sile u društvu. Svako ko misli da čini dobro sebi ili svom detetu priklanjajući se većini po ovom pitanju, u velikoj je zabludi. I upravo bi ljudi koji imaju decu, a ne slažu se sa tim kako su danas postavljene stvari, trebalo da budu u prvim redovima da pokušaju da ostvare društvene promene. Ne zbog sebe, već zbog svojih potomaka. Nažalost, trenutna praksa pokazuje suprotno. Zato je neophodno pružiti podršku onima koji čvrsto stanu iza svojih ubeđenja i time pružaju pravi primer ostalima. Kao što je potrebno prestati tapšati po ramenu one koji odluče da se „utope u masi“. Budućnost nam je svima nepoznata, ali je u velikoj meri određena onim što uradimo u sadašnjosti. Nakon svega najvažnije je moći se pogledati u lice i znati da si uradio ono što je bilo u tvojoj moći da svet ostaviš boljim mestom nego što si ga našao.

Autor: Sandro Prahović

vpSpec007-prahovic04.jpg

%d bloggers like this: