Najdupeglavačkiji put od hrišćanina do ateiste za koji ste dosad čuli

Bila sam preopterećena kontradiktornim dogmama.

vpSpec007-najdupeglavackiji01.png

Otkako sam postala svesna sebe, imala sam veoma snažan osećaj „Nečeg tamo“ što me čuva i brine o mojoj dobrobiti. To sam nazivala Bogom. Ovo je bio slučaj iako su me podigli roditelji plašljivi metodisti, u suštini agnostici, koji su me krstili i vodili u crkvu nekoliko puta godišnje.

Jednog dana na veronauci (imala sam 5 godina), postavila sam svoje prvo teološko pitanje kada nam je učitelj rekao da se molimo za lepo vreme zbog crkvenog izleta koji se bližio. „A šta ako se neki seljak moli da istog dana padne kiša na njegove useve?“, pitala sam. Učitelj je mislio da je moje pitanje simpatično.

Kad sam imala petnaestak godina, u našem komšiluku bilo je puno (reformisanih) jevrejskih porodica. Moja najbolja prijateljica Beka bila je iz velike porodice koja je nekoliko godina ranije emigrirala iz Izraela. Ona i ja smo bile nerazdvojne, a pošto je njen otac bio crkveni pevač, sa njom sam provela mnoge noći u sinagogi, kao i mnogo drugih noći u vreme šabata, opčinjena molitvama nad svećama: Barukh atah Adonai, Eloheinu, melekh ha’olam…Amein (Blagosloven si Gospode Bože naš, vladaru vasione, amin).

Čak sam naučila i da pomalo pišem na hebrejskom. Zaljubila sam se u judaizam – ono malo što sam mogla da pojmim – i bila sam ljubomorna na Beku i njenu porodicu što imaju tako jaku kulturnu i duhovnu vezu sa Bogom.

Uz pretpostavku da je znao kakva je budućnost, zbog čega Isus nije učinio potpuno jasnim to da su događaji poput krstaških ratova, španske inkvizicije i suđenja vešticama iz Salema potpuno neprihvatljivi?

Svemu tome je naglo došao kraj kada mi je jedan moj prijatelj evangelista rekao da su Beka i njena porodica zapravo potajni Satanisti, zato što su oni „hristoubice“. Naglasila sam da su svi oni veoma ljubazni, ali je on rekao: „Nije bitno da li je neko ljubazan. Bog ne haje za to. Njemu je jedino bitno da li si prihvatila Isusa kao spasioca. U suprotnom te čeka večni oganj pakla“.

Izgleda da hrišćanske devojke nisu bile manje kučke i da hrišćanski dečaci nisu bili manje seksualno agresivni od sekularne dece… Ali su oni imali veru u Isusa, pa je to sve bilo prihvatljivo.

To me je strašno mučilo, naročito zato što je to Boga napravilo gorim od Hitlera, čije su žrtve makar na kraju umrle. Ali sam i dalje verovala u Boga i želela da budem na njegovoj, dobroj strani. Bila sam uplašena. Čak i nakon što su ga moji roditelji proglasili idiotom, dopustila sam da prijateljstvo sa Bekom izbledi, zajedno sa mojim snovima da postanem Jevrejka.

U srednjoj školi bila sam aktivna u lokalnoj luteranskoj crkvi. I dalje nisam prihvatala ono „spasavanje verom“, pošto je moja škola bila veoma raznolika i pošto sam poznavala decu svih veroispovesti. Crkva je imala veliku omladinsku grupu i „Luteransku omladinsku kuću“ u komšiluku sa sve džuboksom, stolom za bilijar i aparatom za Koka kolu. „Radila“ sam se, napijala, i prvi put sam se ljubila u toj kući. Izgleda da hrišćanske devojke nisu bile manje kučke i da hrišćanski dečaci nisu bili manje seksualno agresivni od sekularne dece… Ali su oni imali veru u Isusa, pa je to sve bilo prihvatljivo.

Lidija, moja cimerka na fakultetu, bila je drugačija od svih ljudi koje sam ranije upoznala – kreacionista (pristalica teorije mlade Zemlje) i hrišćanski fundamentalista. Kao brucoš na medicini (!!!) bila je ubeđena da je fosile dinosaurusa „napravio Satana da bi prevario hrišćane“. Nije imala nikakav problem sa idejom da će u pakao indijski, kineski ili afrički mališani. To se odnosilo i na katolike i druge hrišćane koji ne tumače Bibilju doslovno, ili koji su bili kršteni kao deca.

S druge strane, moj najbliži prijatelj Danijel (koji je i dalje jedan od mojih najbližih prijatelja, već 30 godina) je jedan od najsaosećajnijih ljudi koje sam upoznala (i mnogo srećniji od Lidije, koja je bila klinički depresivna). On je takođe i ateista – tako je vaspitan. Opet sam se podsetila da je Bogu jedino bitno to u šta veruješ, a ne dobra dela koja možda činiš. Ovo me je pogodilo kao nešto duboko nepravedno, s obzirom na to da Danijel čini dobre stvari bez ikakvog očekivanja nagrade ili straha od prokletstva.

Ova stvar sa Bogom imala je sve manje i manje smisla, ali ja sam ga i dalje „osećala“… I zaista nisam htela da odem u pakao.

vpSpec007-najdupeglavackiji02.png

Lidija je bila student sa svim desetkama, ali joj je nedostajalo životno iskustvo i zdrav razum, pa je sa njom bilo lako raspravljati se. Ali nakon svake rasprave bila bih sve više iscrpljena i zbunjena. Verovala sam u Boga, a nisam imala načina da saznam – da li je uopšte moguće da je ona u pravu? Išla sam u svoju liberalno-luteransku crkvu, ali je sve više i više pitanja počelo da se pojavljuje. Na primer:

  • Ako je Isus zaista bio Bog, zašto nam nije dao neki koristan savet – npr. šta su to klice, kako se šire i kako da se spreči zaraza?
  • Uz pretpostavku da je znao kakva je budućnost, zbog čega Isus nije učinio potpuno jasnim to da su događaji poput krstaških ratova, španske inkvizicije i suđenja vešticama iz Salema potpuno neprihvatljivi?
  • Kako su Isusova patnja i smrt na krstu bilo šta učinile za nas? Ako je Bog zahtevao nešto tako da bi nam oprostio, onda on „manje oprašta“ od nas, pošto se od nas očekuje da oprostimo bez traženja žrtve zauzvrat. Osveta nije oproštaj.
  • Ako je Bog nepromenljiv i „isti juče, danas i sutra“, zbog čega nam se više ne obraća? Zbog čega više ne prinosimo životinjske žrtve? Zbog čega više ne ubija ljude i ne naređuje ljudima da ubiju druge? (bukvalan broj stradalih naveden u Bibliji – 2 821 364 – sa procenama da ih je i 10 puta više). I sam čin silaska na Zemlju, kad je Isus predstavio novu ideju – zar nova ideja ne traži promenu?
  • Zbog čega se Bog trudio da stvori milione i milione ljudi, pre i posle Hrista, za koje je znao da će na kraju biti osuđeni da večno gore u paklu?
  • Ukoliko Bog može da čini čuda, i ako mu se zahvaljujemo za male stvari („Hvala bogu, dobio sam na lotou“), zbog čega on ništa ne radi po pitanju velikih stvari (donošenje kiše sušnim oblastima u kojima ljudi umiru za pitkom vodom)?
  • Ako je Bog stvorio pakao zato što ima mnogo loših ljudi, zbog čega dobri ljudi ne mogu da zasluže raj iako nisu pripadnici određene veroispovesti? Učinio je moralnost bespredmetnom. Jednostavnije je činiti dobra dela nego verovati u nešto što može biti strano onome što su te učili.
  • Ukoliko te ispunjavanje Svetim Duhom čini novom tvorevinom, zbog čega nije očito jasno da su hrišćani drugačiji (i bolji) od drugih ljudi? To je bilo u vreme ranih osamdesetih i skandali sa slavnim evangelistima izbijali su svakodnevno. Veoma često je izgledalo da su hrišćani na lošoj strani u moralnom smislu. Bila sam član organizacije „Studenti protiv nuklearnog oružja“, i više fundamentalista me je upozorilo da radim protiv Hrista zato što je njemu potreban nuklearni holokaust kako bi opet došao. Tada popularna nalepnica za branike „Hrišćani nisu savršeni, samo im je oprošteno“ izgledala mi je kao poruga.

A ja sam ga još uvek „osećala“.

Tog leta sam dobila posao u gradu. Jednog popodneva pogledala sam kroz prozor i videla jedan od onih automobila Isusovih fanatika, sa citatima iz Otkrovenja i zvučnicima iz kojih je treštalo da svi moramo da se priklonimo Isusu istog trenutka. Odjednom sam dobila najgori napad panike koji sam do tada imala. Soba mi se okretala i znoj je liptao. Otišla sam u toalet i povratila. Iz nekog čudnog razloga, osetila sam da je to upozorenje bilo namenjeno meni.

U mom životu se u tom trenutku sve promenilo. Tokom sledećih nekoliko nedelja izgovarala sam Isusovu molitvu stotinama puta, ali nisam osetila nikakvu razliku, pa mi se činilo da se nije „primila“. Bila sam kao pomahnitala. Bezuspešno sam pokušavala da svedočim kao moji roditelji. Nisam mogla da privirim u neku prostoriju, a da se ne zapitam ko će biti spasen, a ko ne. Počela sam da čitam sve moguće knjige o hrišćanstvu, pokušavajući da pronađem „ispravnu“ crkvu, ali me je to samo dodatno zbunjivalo. Bila sam preopterećena kontradiktornim dogmama.

Aleks je izgledao kao da ništa ne oseća. Pitala sam ga: „Koliko još dece imaš“? Slegao je ramenima i rekao: „Ne znam. Verovatno nekoliko“.

Anksioznost i strah prerasli su u fobiju koja je trajala godinama. Nikada nikome nisam rekla kroz šta prolazim. Jedna od stvari zbog kojih najviše žalim je što sam se udaljila od majke kada se razbolela od raka pošto ona nije među „spasenima“.

Imala sam jaku želju da se udam, i znala sam da moram da se udam za hrišćanina; ali bila sam zbunjena: nije mi se dopadalo društvo hrišćana. Zapravo, kao samoproklamovani socijalista, više sam volela društvo agnostika i ateista. To me je dovelo dotle da sam bila u strahu da se zbližim sa bilo kim. Izolacija je bila nepodnošljiva.

Tokom narednih godina „probala sam“ episkopalnu crkvu, prezbiterijansku crkvu, čak i kvekere. Nigde se nisam pronašla. Liberalne crkve sumnjičila sam za lažnu teologiju. Od konzervativnih mi je bilo muka sa njihovom političkom retorikom i sa njihovim odbijanjem da se suoče sa kontradiktornostima i apsurdima u njihovoj Bibliji.

Konačno, nakon godina molitve, Bog mi je dao odgovor.

Kad sam imala nešto više od 30 godina, upoznala sam svog supruga, Aleksa. On je bio sveštenik istočne pravoslavne crkve, „na odsustvu“ nakon razvoda. Nikada nisam čula za pravoslavno hrišćanstvo ranije, ali mi se dopalo ono što sam čula: mistična i simbolička interpretacija Pisma; nema iskupljenja kroz Hristovu žrtvu; nema bukvalnog gorenja u paklu, uz otvorenost ka mogućnosti da ljudi iz drugih religija uđu u raj. Izgledalo je kao da su tu „sve dobre stvari minus one loše“, a činjenica da je to istorijski „prvobitna crkva“ dala joj je puno kredibiliteta.

Isto tako se činilo da je Aleks pravi hrišćanin za mene. Odrastao u atmosferi zajednice u Berkliju, i dalje je bio hipik sa kosom do struka, sa ljubavlju prema filmu i rokenrolu i liberalnim političkim stavovima. Oporavljao se od zavisnosti od droge, zahvaljivao je Bogu na tome što apstinira, i izvukao se iz užasno nasilnog detinjstva; a postao je psihološki savetnik u svojoj verskoj zajednici. Bio je nežan otac svom petogodišnjem sinu, i inteligentniji od svih koje sam do tada srela. Dosta se bavio pitanjem mira i gotovo da nikoga nije diskriminisao po pitanju toga ko će ići u raj.

Čim sam ga videla, prepoznala sam dar od Boga.

Ali nisam dovoljno znala o pravoslavlju da bih videla njegove nedostatke. Aleks je bio rukopoložen u nekanonskoj „nezavisnoj“ pravoslavnoj crkvi u Kvinsu, koja je kombinovala kabalu i teozofiju sa pravoslavnom teologijom. (Mnogo godina kasnije saznala sam da je episkop koji ju je osnovao – a koga je Aleks praktično obožavao – bio dvaput u zatvoru zbog pronevere, i jednom zbog prevare sa poštom).

Verili smo se i počeli da živimo zajedno mesec dana nakon što smo se upoznali. Odbijao je da koristimo kontracepciju tvrdeći da „veruje Bogu kada su takve stvari u pitanju“. Toliko je verovao Bogu da nije vezivao pojas u kolima, i čvrsto se protivio štednji značajnije svote novca, nazivajući štednju „pohlepnom i materijalističkom“, i podsećajući me na vrapce iz Biblije. On je bio umetnik i nije imao „stvaran“ posao, ali je obećao da će se zaposliti pre našeg venčanja. Konačno je našao posao u informatičkoj industriji, i uz dve plate smo uspeli da sačuvamo krov nad glavom.

Aleks je bio savršen primer kontradiktornosti . Svakodnevno je čitao Bibliju i zapisivao obimne beleške. Naš stan je bio prepun ikona, a on je samostalno izdao nekoliko knjiga o pravoslavlju. Neprestano se zahvaljivao Bogu, i nikada nije primao pohvale na svoj račun, pripisujući sve zasluge Bogu. Do dana današnjeg nemam nikakve sumnje u to da je on zaista verovao; on se nije pretvarao. Ali tek što smo se vratili sa svog venčanja u Kvinsu, još više problema se pojavilo.

Jednom prilikom kada je moj pastorak zalupio vratima, velika drvena ikona je pala i udarila me u glavu. Opsovala sam, a on je pobesneo zato što sam opsovala pred ikonom. Poljubio je – ikonu, ne moju glavu.

Pošto je ponovo stupio u brak, opet je postavljen za sveštenika. Odjednom sam postala popadija, nešto čemu se nisam nadala. Nekako u isto vreme ozbiljno se razboleo. Nakon dve nedelje provedene u krevetu ostao je bez posla u informatičkoj industriji. Dijagnostifikovan mu je sindrom hroničnog umora, ali je odbio da pokuša da dobije invalidninu zato što je želeo da služi kao (volonter) sveštenik u maloj parohiji. Znao je da će zbog toga imati problema da dobije penziju. Ponovo smo živeli od moje male plate, a ja sam počela da se plašim.

vpSpec007-najdupeglavackiji03.jpg

Pošto mu je sin začet tokom procesa razvoda, smatralo se da je vanbračno dete. Malo posle našeg venčanja, pojavio se i dvogodišnji vanbračni sin. Morali smo da idemo na sud kako bismo dozvolili njegovom očuhu da ga usvoji. Nekontrolisano sam plakala tokom saslušanja; Aleks je izgledao kao da ništa ne oseća. Pitala sam ga: „Koliko još dece imaš“? Slegao je ramenima i rekao: „Ne znam. Verovatno nekoliko“.

Već me je obavestio da sam četvrta na listi njegovih prioriteta, posle Boga, Crkve, i njegovog sina. Ovo je bila istina. Jednom prilikom kada je moj pastorak zalupio vratima, velika drvena ikona je pala i udarila me u glavu. Opsovala sam, a on je pobesneo zato što sam opsovala pred ikonom. Poljubio je – ikonu, ne moju glavu.

Postali smo lideri zajednice, ali uz jedno ograničenje – niko nije smeo da sazna za njegov bivši razvod, ili za to da mu je sin rođen van braka. Tako sam započela život laži u kome sam morala da se suptilno pretvaram da je moj pastorak zapravo moj sin (veoma teško kada te žena iz crkve pita za porođaj ili za najranije godine deteta), a moj pastorak je morao da se drži „programa“ i da ne spominje svoju biološku majku ili svoju polusestru. On sada ima 22 godine, i plačem dok ovo pišem. Ono što smo mu uradili je tako bolesno, tako neshvatljivo, da to nikada sebi neću moći da oprostim.

Počela sam da se osećam sve više i više izolovano, naročito zato što su dve parohije koje smo predvodili bile imigrantske, u kojima većina nije govorila engleski. Nisam imala nikoga kome bih mogla da poverim svoje laži.

Ispostavilo se da su dve njegove bivše pokušale ili izvršile samoubistvo. Nikada nisam razmišljala o „statistici“ toga – Aleks mi je objasnio da su obe bile „lude“. Ali kako je vreme odmicalo, on je sve više i više pokazivao svoju narav. Imao bi neverovatne napade besa – često nisam ni znala povod – i vrištao bi na mene i psovao bi me. Bio je veoma krupan čovek, a ja bih sedela na podu dok bi se on nadvio nada mnom vičući tako da su komšije sve mogle da čuju (što su mi i rekli!), stisnutih pesnica, i nabreklih vena na vratu. Moje kolege su se žalile kadrovskom kad god bi me dovezao na posao i histerično vrištao na mene.

Ovo nisu bile „rasprave“ pošto sam se plašila da uzvratim. Umesto toga, otišla bih u drugu sobu i palila sebi kožu. Nikada se ranije nisam samopovređivala, ali nisam nigde mogla da iznesem svoje emocije.

On me nikada nije zapravo udario, iako je izazvao dve situacije iz kojih sam izašla sa modricama. Bilo kako bilo, vikanje je bilo još gore pošto bi me danima nakon toga sve fizički bolelo kao da me je tukao. Ali za razliku od većine nasilnih ljudi, nijednom nije rekao „Žao mi je“. Možda je od Boga tražio oproštaj, ali od mene nije.

Izgledalo je kao da je sastavljen od dva čoveka. Članovi crkve su mi često govorili kako sam imala sreće da se udam za takvog božijeg čoveka.

Nekoliko godina sam verovala da sam srećna – pošto sam mislila da je svaki incident jedinstven i da se nikada neće ponoviti. Naša porodica je, u stvari, imala predivne zajedničke trenutke, ali to je ličilo na šetnju preko divne livade na kojoj morate da izbegavate nagazne mine. Kasnije sam postala nesrećna, ali sam odabrala da nosim svoje breme zato što nisam htela da rasturim crkvu. Nekoliko puta mi je pretio „biblijskim brakom“ u kome je na njemu da donosi sve odluke, a moje bi bilo da mu se potčinim, ali je ionako sve već tako izgledalo.

Ipak, ideja o razvodu mi je bila potpuno strana. Bog mi je doneo ovog čoveka i moje je bilo da učinim da to nekako funkcioniše. Kada bih bila veoma neraspoložena, poslao bi me na vikend odmor u obližnji manastir u kome se nalazio simpatični i ljubazni episkop koga smo oboje voleli. Ovaj episkop je kasnije raščinjen zbog seksualnog uznemiravanja.

Situacija je kulminirala kada je moja kompanija proglasila bankrot, i kada je postalo jasno da ću uskoro ostati bez posla. Počela sam da mu nagoveštavam da bi mogao da razmisli o tome da pronađe još jedan honorarni posao (radio je za platu kao bolnički kapelan jedan dan nedeljno). Burno je reagovao, tvrdeći da to ne bi mogao da uradi crkvi koja mu je bila prioritet. Vikao je na mene da se zaposlim u MekDonaldsu, iako već radim 50 do 60 sati nedeljno. „Ti nemaš poverenja u Boga“, vrištao je.

Postajala sam sve bolesnija mentalno i fizički. Zbog problema sa vilicom i anksioznosti izgubila sam gotovo 15 kilograma, i bila sam konstantno depresivna i nervozna. Doktor mi je prepisivao sve više i više lekova. Ali što sam više bila depresivna, Aleks je bio sve bešnji, nazivajući me sebičnom kučkom. Vikao bi na mene i psovao bi me celim putem do crkve, a onda bi izašao iz automobila i postao „nežni sveštenik“. Izgledalo je kao da je sastavljen od dva čoveka. Članovi crkve su mi često govorili kako sam imala sreće da se udam za takvog božijeg čoveka.

Kao lik koji igra Ingrid Bergman u „Plinskom svetlu“, moj muž je uporno pokušavao da me ubedi da sam ja luda, i počela sam da mu verujem. Naterao me je da bacim lekove u WC šolju zato što sam „zavisila od lekova umesto od Boga“, čime sam ostala bez antidepresiva. U jednom trenutku je hteo da istera đavola iz mene. U jednom momentu sam se zahvaljivala Bogu, u sledećem se strah ponovo vraćao. „TI si pustila đavole da se vrate“, vrištao je. „Ti ŽELIŠ da budeš bolesna“.

Tad sam već bila u polu-psihotičnom stanju. Jednoga dana osetila sam veliko olakšanje i smirenje nakon što sam čula glas Boga koji mi je rekao: „Možeš da dođeš kući“. Zaspala sam na podu ispred oltara, a kada je Aleks ušao, ja sam mu sva srećna ispričala o tome. Dobio je napad besa. „Šta ćeš time uraditi CRKVI? Ići ćeš u PAKAO ako to uradiš. Ako ako je to ono što želiš, u redu. Šta da ti donesem – pištolj ili konopac?“

Sledećeg jutra sam počinila ozbiljan pokušaj samoubistva – ne gest, ne da bih privukla pažnju. Bila sam 100% sigurna da ću umreti i da će zbog toga svima život biti bolji. Napisala sam oproštajno pismo crkvi, u kom sam napisala kako je moj suprug bio dobar čovek, i kako bi trebalo da ostanu u toj parohiji. Sve je bila moja greška, napisala sam. Okrivite mene.

Nekako sam uspela da preživim. Jedan doktor mi je rekao da nikada nije imao pacijenta koji je preživeo to što sam uradila. Svi su očekivali da ću biti srećna što sam preživela. Nisam bila. Trebalo je da ostanem dve nedelje u bolnici. Aleks me je pozvao već posle dva dana, zahtevajući da se vratim kući, i govoreći mi šta da kažem doktorima kako bi me pustili. Upalilo je.

Mi smo prepušteni sami sebi, i volela bih da sam znala to pre 30 godina. Iskreno verujem da sam protraćila ceo svoj život u Božije ime.

Naredne tri godine bile su iste, osim što bi u svađama on igrao i na kartu samoubistva. Njegovo nasilno ponašanje se pogoršavalo. Iz radoznalosti sam tražila od policije uvid u njegov dosije, i otkrila sam da je neposredno pre nego što smo se upoznali bio uhapšen i odveden na sud jer je udario svoju majku.

Pravo da vam kažem, dvoje pravoslavnih prijatelja (iz druge crkve) i jedan psihološki savetnik, evanđelista, rekli su mi da MORAM da ga ostavim. Ali mi je mozak i dalje bio ispran mojom ličnom religioznošću. Stalno sam im obećavala da će se stvari popraviti. Morale su da se poboljšaju. Radila sam ovo zbog Boga.

Jedne noći šesnaeste godine otkako smo zajedno, vratila sam se kući kasno sa posla. Radila sam na projektu koji mi je tokom godine oduzimao najviše vremena. Čekao me je. Kada sam ušla, rekao je: „Pretpostavljam da si se negde kresala sa nekim drugim“. U njegovim očima pojavilo se nešto novo, nešto što nikada ranije nisam videla. Sledećeg jutra sam se probudila, otišla na posao i nikada se nisam vratila kući.

Ironija je što i nakon razvoda moram da ga izdržavam. A kada iskrsne neki problem sa čekovima, kako ponekad i bude, on mi odmah pošalje imejl u kojem traži novac (šta se desilo sa vrapcima?). MOJA kuća je otišla na doboš, izgubila sam polovinu svoje ušteđevine, proglasila sam bankrotstvo i nemam predstavu šta je sa mojim pastorkom. Otac mi je otprilike tad umro. Dijagnostifikovan mi je posttraumatski stresni poremećaj zbog zlostavljanja. Izgubila sam sve. Sve. Osećala sam se kao budala. I dalje se tako osećam.

Tokom sledećih nekoliko meseci, „osećanje“ koje sam imala, koje sam nazivala Bogom, sve je više bledelo. Znala sam da je Bog potpuno nestao kada mi je otac umro. Držala sam mu ruku kada je preminuo, i nisam osetila ništa – ni nagon za molitvom, niti brigu da li će otići u raj ili u pakao, niti osećaj da je njegov duh uopšte bilo gde otišao. Došao je kapelan i pitao me je da li bi nekako mogao da mi pomogne. Rekla sam ne – što bi mi ranije bilo nezamislivo.

Nikada, nikada nisam ni sanjala da bih mogla da prestanem da verujem u Boga. Tokom većeg dela svog života, čak i kada sam se rvala sa dogmama, Bog je bio jedina stvar u koju sam verovala da je istinita. „Verujem da Bog postoji zato što ja postojim“, govorila bih. Molila sam se svake večeri pre spavanja, ali i tokom dana.

Ali ne mogu da verujem koliko sam prilika propustila, onaj pakao koji sam podnela u njegovo ime. Ako postoji bog koji me voli, izabrao je čudan način da mi to pokaže. Neko će reći da ja „nikada nisam zaista verovala“, ali ako nisam zbog čega bih prolazila kroz sve to? Izazivam bilo koga da prođe kroz ono kroz šta sam ja prošla, i da posle toga ne kaže da je Bog ili zao, ili da ne postoji.

Mi smo prepušteni sami sebi, i volela bih da sam znala to pre 30 godina. Iskreno verujem da sam protraćila ceo svoj život u Božije ime.

Autor: Amethyst

Prevod: Miodrag Ivanović

vpSpec007-najdupeglavackiji04.jpg

%d bloggers like this: