Uticaj religije na obrazovanje I deo

vp013-uticaj-religije-spartanci

Ljudska potreba za sticanjem i prenošenjem znanja ima svoje korene još u praistoriji, a stara je koliko i društvo. Da bi preživeo, čovek je morao da usavrši načine preživljavanja, ali i njihove metode prenošenja mlađem naraštaju. Svako društvo je, prema svojim specifičnostima i nivoima svesti ljudi koji su živeli u to vreme, imalo potrebu za određenim znanjima.

U praistorijskim društvima, kad se život u zajednici svodio isključivo na preživljavanje, prenošenje znanja odvijalo se usmenim putem. Prenosila su se iskustva iz lova i drugih načina dolaženja do hrane, izrade oružja i oruđa, skrovišta i odevnih predmeta.

Razvojem društva i odnosa među njegovim članovima, i obrazovanje dobija drugačije sadržaje. Javljaju se pokušaji objašnjenja prirodnih pojava i njenih elemenata.

Nivo svesti bio je na veoma niskom nivou, tako da su mnoge pojave dobile mistični karakter. Objašnjavaju se korišćenjem iracionalnih pojmova. Javljaju se i prvi oblici religije u obliku animizma (pripisivanje ljudskih karakteristika predmetima) i toteizma (verovanje u totem – vezivanje za neku biljku, životinju ili predmet, kojima se izražava poštovanje zbog verovanja da štiti pripadnike plemena).

Starešine plemena ili sveštenici (pripadnici plemena koji su održavali obrede žrtvovanja totemima) učili su decu veštinama koje će im kasnije koristiti u svakodnevnom životu.

Koristeći se elementima oponašanja u sklopu opšte brige za održanjem vrste, obrazovanje se sprovodilo kroz neposredne životne situacije podražavanjem. Pojavom pomenutih religijskih elemenata, vaspitanje je bilo usmereno ka poštovanju plemenskih zakona koji su im bili podređeni. Bilo je namenjeno deci. Nije postojala razlika između umnog i radnog vaspitanja. Jedina nejednakost bila je zasnovana uzrasnim i polnim razlikama dece.

Razvojem sredstava za proizvodnju, pojavom privatne svojine, a time i društvenih razlika, vaspitanje gubi karakter društvene jednakosti. Povlašćena populacija se isključuje iz rada i posvećuje učenju i vaspitanju. Stvaraju se posebni uslovi za uspešnije pripremanje mladih za život i vaspitanje se postepeno institucionalizuje. Osim vračeva i isluženih ratnika, vaspitno-obrazovnim radom bave se i učitelji. Prisutna je razlika između umnog i radnog vaspitanja. Socijalne razlike postaju sve prisutnije. Privilegiju da se obrazuje imao je relativno mali broj dece i odraslih.

Pojavom prvog pisma, civilizacije koje se nalaze na visokom nivou svesti odvajaju se od primitivnih, varvarskih plemenau njihovom okruženju.

Smatra se da je prvo pismo nastalo u Mesopotamiji, u Sumeru, oko 3200. godine pre nove ere. U početku je bilo slikovno, da bi se kasnije razvilo u klinasto pismo – jedan klin ili više njih označava jedan slog.

Kod Sumera su u to vreme postojale škole u kojima su se učenjem klinastog pisma pripremali sveštenici i pisari za obavljanje poslova na dvorovima i u hramovima. Učili su botaniku, zoologiju, minerologiju, matematiku. Učilo se prepisivanjem i ponavljanjem.

Živeći u planinskim oblastima, Persijanci su vodili stalnu borbu s prirodom. Prema njihovom verovanju, bogovi Ormuzd (svetlost) i Ahriman (tama) bili su u stalnoj borbi za prevlast (pobeđuje svetlost). Vođeni borbom bogova, akcenat u vaspitanju stavljali su na borilačke veštine i fizičko zdravlje. Insistirali su na fizički napornim vežbama, jahanju, rukovanju lukom i strelom, borilačkim veštinama.

Intelektualno vaspitanje bilo je u nadležnosti sveštenika.

Za ovaj period karakterističan je politeizam, verovanje u više bogova koji deluju u različitim oblastima prirode i društva, koji je više obredan nego teorijski. Uglavnom ne teže širenju, za razliku od monoteističkih religija. Pojavljuje se vrhovni bog koji dominira nad ostalima. Najznačajnije politeističke religije bile su egipatska, starogrčka, rimska, zapadnoevropska (odinizam).

U starom Egiptu funkciju učitelja i vaspitača imali su sveštenici. Decu su učili pisanju, astronomiji, matematici i arhitekturi (specifičnoj za taj period). Samo odabrani mogli su steći znanje iz medicine i građevinarstva. Ni učenje muzike i pesništva nije bilo dostupno prosečnom Egipćaninu. Imali su svoje pismo, pisali si na papirisu koristeći hijeroglife (koji su se teško učili). Jednu vrstu pisma koristio je narod, a posebnu je koristila kasta sveštenika.

Obrazovanje u staroj Grčkoj bilo je složenije i specifičnije.

U tom periodu postojalo je mišljenje da je mudrost karakteristika besmrtnih bogova, a da običan čovek samo teži mudrosti.

Kao izraz želje da se razumom oplemeni ljudska svest, kako bi se na adekvatan način objasnili priroda i položaj čoveka u svetu koji ga okružuje, javlja se filozofija, koja je trebalo da vodi sveopštem saznanju. Filozofija je nastala na prelazu iz VII u VI pre nove ere kao rezultat prevlasti logosa nad mitskim objašnjenjem sveta.

Ona se zasnivala na kritičkom mišljenju koje je trebalo da eliminiše svaki mit i dogmu, do tada prisutnih kao jedini način razmišljanja. Za predmete interesovanja imala je:

  • životnu mudrost;
  • razumevanje i objašnjenje sveta u celini;
  • ispitivanje čovekovog položaja u svetu;
  • ispitivanje čovekove potrebe za apsolutom (Bogom);
  • istraživanje vrednosti istine, dobra i lepote;
  • kritičko preispitivanje pretpostavki naših uverenja i znanja i
  • istraživanje pravila ljudskog razuma.

vp013-uticaj-religije-education-sparta

Filozofi nikad nisu precizno definisali jedinstven predmet izučavanja filozofije. Bavili su se opštim pojmovima koji su se mogli predstaviti kao stvarnost, a ne njihovim pojedinostima. Kasnije će se iz toga izdvojiti grane nauke, kao potreba za detaljnim objašnjenjem svake pojave pojedinačno.

Deca Sparte, Atine i Rima okupljala su se po trgovima gde su ih učeni filozofi zabavljali raspravama o istini, pravdi, hrabrosti.

Slobodan prostor na kome se „trošilo“ slobodno vreme zvala se škola. Škola na latinskom znači „dokolica“ i u prvo vreme je imala bukvalno značenje. Tek kasnije će označavati mesto gde se nešto uči.

Religija je i dalje u funkciji društva. Izrazito je kolektivne prirode i izostavlja individualni odnos čoveka i božanstva.

Obredi prinošenja žrtve bogovima prethodili su značajnim događajima.

Karakterističan je antropomorfni oblik bogova, koji su uobličeni prema ljudskim željama i stremljenjima.

U XI veku pre nove ere postojala su dva sistema vaspitanja i obrazovanja – spartansko i atinsko.

Spartu su osnovali Dorani na Peloponezu. Nastala je ujedinjenjem nekoliko seoskih zajednica u 10. veku pre nove ere. Vremenom je postala najmoćniji dorski polis.

U Sparti nije postojala podela na društvene slojeve sveštenika, plemića, trgovaca, zemljoradnika i robova.

Aristokratija (spartijati) je upravljala državom. Ona je činila jezgro spartanske vojske.

Slobodni ljudi (perijeci) služili su vojsku, ali nisu imali pravo odluke vezane za upravljanje državom.

Robovi (helioti) radili su na imanjima sparijata. Ukoliko bi pokazao izuzetnu hrabrost u vojnom pohodu ili napravio podvig od velikog značaja za državu, odlukom narodne skupštine mogao je dobiti slobodu. Tada bi postao slobodan u izboru poslova kojima će se baviti, ali nije imao građanska prava (neodamod –novograđanin).

Spartansko obrazovanje je imalo za cilj pripremu vojnika.

Pošto su helioti obavljali sve poslove vezane za zemljoradnju, spartijati su mogli potpuno da se posvete vojnom vežbanju.

Koristili su različite vežbe izdržljivosti i snalažljivosti. Pisanje i čitanje bili su zapostavljeni. Žene nisu bile izuzete iz sistema vaspitanja i obrazovanja.

Dečake su u sedmoj godini odvodili od porodice i njihovo obrazovanje je postalo briga države. Od četrnaeste do dvadesete godine služili su neku vrstu predvojničke obuke i bili su pod nadzorom starijih dečaka. Bili su oskudno odeveni, slabo hranjeni i izlagani svirepom proveravanju izdržljivosti.

vp013-uticaj-religije-spartanci2

Vežba Spartanaca počinjala je pre rođenja deteta. Novorođenu decu Spartanci su kupali u vinu kako bi mogli da utvrde koliko je novorođenče bilo snažno i izdržljivo. Tada su decu davali starijim Spartancima koji su imali zadatak da procene koliko su deca zdrava. Ukoliko je dete rođeno slabašno, ostavljali su ga na mesto zvano apotete (neka vrsta primitivne eugenike). Roditelji su vodili računa o muškoj deci do njihove pete ili šeste godine života. Morali su da nauče dete da se ne plaši mraka i samoće, kao i da bude izdržljivo prema gladi i hladnoći. Od šeste godine života bili su u obavezi da daju muško dete državi koja se brinula o detetu do dvadesete godine života.

Deca su bila svrstavana u specifične grupe pod imenom agele ili vue, što bi značilo stada. Agele su bile pod nadzorom pedonoma. Pedonom je bio stariji Spartanac koji je vodio računa o vežbanju mladih.

Od trinaeste godine života, agoga je postala intenzivnija. Spartanski dečak postajao je mirakion (adolescent).

Kad bi Spartanac napunio osamnaestu godinu života, postajao je irenas, odrastao muškarac i građanin Sparte.

Sa devetnaest godina mladi Spartanci morali su da ubiju snažne helote. Na taj način prvi put su osetili kako je biti u ratu. Ubistvo helota nije se smatralo nečasnim jer su Spartanci smatrali da su u stalnom ratu sa njima.

Spartanska agoga je trajala od sedme do dvadesete godine života.”

Nakon više godina, ukoliko bi uspešno prebrodili sve prepreke obuke, dobijali bi zvanje Spartijata i nastavili bi da žive u kasarnama.

Učenje čitanja i pisanja bilo je samo osnovno. Tom prilikom, mladići su se upoznavali i sa zakonima Sparte.

Obučavani su za sticanje veštine lakonskog govora – postavljanje što kraćeg pitanja i davanje još kraćeg, oštroumnog odgovora.

Spartanske žene vežbale su gimnastiku zajedno sa muškarcima, bile su izdržljive i snažne. Time su izazivale divljenje gostiju iz drugih gradova.

Odnos prema ženama, za razliku od Atinjana, bio je prilično liberalan.

Do određenog uzrasta, vaspitanje dečaka i devojčica bilo je zajedničko. Fizička sposobnost i spremnost bila je podjednako značajna i za ženu i za muškarca. Osim gimnastike, učile su jahanje, trčanje i bacanje koplja. Verovalo se da fizička snaga žene utiče na rađanje jakog i zdravog potomstva.

U sastavni deo vaspitanja devojaka ulazilo je i proučavanje umetnosti, na šta su Spartanke bile veoma ponosne.

Upoznavanje sa seksualnošću, brakom i materinstvom, pripremalo ih je da se lakše uključe u društveni život.

Grci su bili politeisti, a vrhovni bog bio im je Zevs.

Spartanci su pokazivali izrazitu religioznost i poštovali su Aresa, boga rata, veoma surovog pripadnika porodice bogova, koji se radovao smrti, voleo miris krvi, borbe, zveket oružja… Mrzeo je ostale bogove, a naročito boginju Atenu.

Prema mitologiji, Ares i boginja Atena bili su u stalnom konfliktu, tako da je i to bio razlog zbog čega su i polisi Sparta i Atina ratovali.

Religija je bila u funkciji države.

Za razliku od Spartanaca, Atinjani su svoj cilj vaspitanja usmerili na intelektualni deo ličnosti. Proučavale su se filozofija, medicina, istorija, dijalektika, književnost.

Sedam mudraca Starog sveta (Tales iz Mileta, Bijat iz Prijene, Solon iz Atine, Pitak iz Mitilene, Kleobul iz Linda, Mizon iz Hene, Hilon iz Sparte) ukazivali su na potrebu spajanja duše i tela, kao i postavljanje i učenje etičkih pravila koja bi trebalo da se koriste u svim aspektima života radi boljeg funkcionisanja društva i lakšeg snalaženja pojedinca u njemu.

Pitak:

„… neguj pobožnost, obrazovanost, razboritost, uviđavnost, istinu, veru, iskustvo, umnost, drugarstvo, marljivost i veštinu.“

Tales iz Mileta:

„Neobrazovanost je teret.“

U svim sferama društva uočava se snažna potreba za sakupljanjem raštrkanog znanja u jedan sistem da bi se što funkcionalnije iskoristilo u svakodnevnom životu. Znanje se temeljilo na tradicionalnom vaspitanju i obrazovanju, oplemenjeno evropskim sistemima vrednosti, u cilju boljeg razvoja i prenošenja kako bi društvo bilo prosperitetno.

vp013-uticaj-religije-sumersko-pismo

Princip racionalizacije dominira u pokušajima objašnjenja sveta, pojava u njemu i objašnjenjima čovekovog delovanja. Dolaze do značajnih saznanja o čoveku i pojavama koje ga okružuju i pri tom akcenat stavljaju na antropocentrizam (čovek je superioran u prirodi i njen najvažniji faktor). Ovo je bila odlična osnova na kojoj će se kasnije zasnivati renesansa.

U staroj Grčkoj obrazovanje je bila privilegija mladića iz bogatih porodica. Devojke su se obrazovale kod kuće, koristeći se veoma oskudnom literaturom, i bez stručnog nadzora. Jedino mesto gde je bio organizovan vaspitno-obrazovni proces namenjen ženama, a u cilju njihove pripreme za životnu ulogu supruge i majke bila je škola poznate pesnikinje Sapfo, na ostrvu Lezbos. Tamo su učile okružene raznovrsnim vrstama flore i faune, tako da su, osim predviđenih sadržaja, dobijale i dodatna znanja proistekla iz prirodnog okruženja.

Znanje koje su dobijali mladi iz narodnih slojeva svodilo se na praktičnu obuku koju je davao otac porodice i primenjivalo se u svakodnevnom životu.

Budući da je dominirao princip racionalizacije i u svakodnevnom životu, javila se potreba za proširivanjem naučnih saznanja. Filozofija, u okviru koje su se razmatrala mnoga pitanja iz prirode i društva preselila se na ulice, odakle su prosvetitelji (sofisti) i govornici pred publikom raspravljali o mnogobrojnim nedoumicama.

Ovo je i začetak organizovanog vaspitno-obrazovnog rada, tako da će se kasnije pojaviti i prve akademije.

Poznata je Platonova Akademija koja je „… od jednog bezvodnog predela pretvorena u gaj koji je navodnjen, u kome su zasađeni platani, sa senovitim šetalištima. Platon je isprva podučavao u samom vežbalištu, a kasnije u vrtu i kući u koju se zatim sasvim preselio i sve vreme provodio sa svojim učenicima. Oni nisu bili samo grčkog porekla, već su dolazili sa svih strana da se obrazuju kod čuvenog pedagoga. Jedni su dolazili radi nauke, a drugi radi pripreme za državnu službu. Već smo napomenuli da je u antičkoj Grčkoj obrazovanje bilo rezervisano samo za mladiće.

Zanimljivo je da su Platonova predavanja pohađale i dve žene koje su se preoblačile u muškarce kako ne bi bile otkrivene.

Škola je finansirana redovnim prilozima učenika, a opštinska vlast dozvoljavala je njen rad jer je imala koristi od učenika. Akademija je bila organizovana po principu pitagorejske škole, ali nije bila vezana za tajne rituale i nije odvajala učenije od spoljnog sveta. Platon je sanjao o idealnoj državi, pa je njegov pedagoški rad bio usmeren na izgradnju takve ličnosti kod koje bi politička moć bila udružena sa solidnim filozofskim obrazovanjem…“.

Aristotelova škola, čuveni Licej, nalazio se takođe u okviru jednog od vežbališta.

Njegove učenike su nazivali peripatetici (petipatos šetnja). Naziv se odnosio na čin hodanja, šetnju, tokom koje se izvodilo podučavanje (tokom šetnje vrtom).

vp013-uticaj-religije-alexander

Kao i Akademija, tako je i ova škola bila udružena s religijskim kultom muza. Bez obzira na pomenutu spregu, to je bila prva naučna institucija u okviru koje se stvarnost izučavala po principu egzaktnosti (tačnosti, merljivosti, određenosti).

Akcenat je bio na empirijskoj metodi proučavanja. Održavana su dva predavanja tokom dana: jutarnja – za učenike koji su se posvetili nauci i filozofiji, i večernje – za one koji su se zanimali za besedništvo i ostale sadržaje izvan filozofije.

Pomenimo i Aleksandrijsku školu, koja je osnovana u tadašnjem sedištu helenističke kulture, u Aleksandriji.

Helenizan vezujemo za period od kraja IV do kraja I veka pre nove ere To je period stvaranja makedonsko-grčke države od Epira na zapadu do Inda na istoku, u doba Aleksandra Velikog.

Za helenizam se vezuje prodiranje grčke kulture na istok, do Indije, ali i za prožimanje orijentalnog uticaja na grčku kulturu (kult egipatske Izide, frigijske Velike Majke, iranskog Mitre). Uticaj se osetio na jezik i pesništvo, religiju, filozofiju, likovnu umetnost.

Nosilac helenizma je grčki narodni jezik kojim se govorilo od Sicilije do Sogdijane i Baktrije, od ušće Dunava do juga Egipta. Helenizam briše nacionalne razlike u mnoštvu država i stvara univerzalnu kulturu koja ne prepoznaje granice.

U Aleksandrijskoj školi najveći naučnici tog vremena proučavali su znanja iz celog sveta. Nazivali su ih epigonima. Osnovu za svoje proučavanje uzimali su iz Aristotelovih i Platonovih dela. Ovom prilikom dolazi i do mešanja jevrejske kulture sa grčkom. Tokom rada katehetske škole (od III do IV veka pre nove ere) radilo se na spajanju hrišćanske misli sa grčkom filozofijom.

Vrhunac delovanja helenizam je dostigao na polju prirodnih i tehničkih nauka.

Tradiciju helenizma očuvali su Arapi i upravo zahvaljujući njima utkana je u tekovine evropske civilizacije.

Autor: Tatjana Manojlović

Reference:
http://www.antikvarne-knjige.com/magazin/anticke-rimske-zene-pogledna-njihove-zivote

http://www.pedagog.rs/antickaskola.php

http://gimza.edu.rs/novosti/?p=288

http://www.znanje.org/i/i26/06iv09/06iv0919/Uvod%20u%20filozofiju.htm

http://proleksis.lzmk.hr/25870/

Martino Mengi: “Antička Grčka”,Mono i Manjana 2007.

%d bloggers like this: