Tolerancija netolerancije III deo

vp013-tolerancija-netolerancije-sharia-law

U jednom od hadita čitamo i o pohodu 40.000 muslimana na Persiju. Na bojnom polju vođa muslimanskih četa neprijateljima se pre bitke obraća ovim rečima – „Naš prorok, božiji glasnik, naredio nam je da se borimo protiv vas dok ne počnete da se klanjate samo Alahu ili date džizju (podanički danak) i prorok nam je preneo božije reči da ko god među nama pogine otići će u raj da živi životom neizmerne blagodati kakvu nikada nije video a da će oni koji prežive postati vaši gospodari“.

Ili – ili. Trećeg nema. Suživot nije opcija. U svom odnosu prema pripadnicima drugih veroispovesti islam je jedinstven u odnosu na sve druge religije. Ideja razdvajanja države i crkve u islamu je ne samo nezamisliva već ona predstavlja i težak oblik jeresi. U jednom haditu čitamo Muhamedove reči – „Ko god se meni potčinjava, potčinjava se Bogu a ko se potčinjava mom emiru, potčinjava se meni. Kod god se buni protiv mene buni se protiv Boga a ko se buni protiv mog emira buni se protiv mene“. On nije samo religija kako na zapadu ljudi obično misle u smislu da je reč o nečem ličnom i privatnom, individualnom obliku duhovnosti koja nikoga ne treba da se tiče. Islam je i politička ideologija koja na totalitarni način reguliše svaki mogući aspekt života svojih sledbenika. Takav je od početka. Islamska teologija poznaje dva koncepta o kojima ljudi na zapadu, zahvaljujući fantazmima koje medijima šire takozvani liberalni levičari i intelektualno nepošteni akademičari[1], nikada nisu čuli. Jedan se zove džahilija. Ovaj izraz označava stanje preislamskog arapskog društva. Taj period u islamskoj tradiciji vidi se kao period „neznanja“ (Alahovog otkrovenja) koje je karakterisalo neznaboštvo i varvarizam (čoveku dođe da se zamisli kako li je tek to izgledalo ako u tom smislu islam predstavlja napredak). Ali, ovaj koncept se primenjuje i na savremena neislamska društva. Muslimani sva društva koja nisu islamska vide kao društva u stanju džahilije. U tom smislu, pokoravanje islamu za njih predstavlja „oslobađanje“ iz stanja džahilije, kao oslobađanje nevernika od njihovog neverništva i privođenja jedinoj pravoj veri – islamu. Drugi koncept je hudna, izraz koji se prevodi kao prekid vatre, primirje. Ne mir, primirje. Mir postoji jedino u smislu potpune islamske dominacije, hudna je period primirja tokom kojeg se sabiraju snage i stiče prednost. Ovaj koncept ide u paketu s konceptom džihada.

A da bi nezaustavljivo napredovanje džihada bilo osigurano, islam kao jedinu garanciju za siguran pristup raju, kao što smo već u pojedinim stihovima videli, nudi umiranje za islam, što se smatra vrhunskim mučeničkim poduhvatom za veru. U Kuranu stoji (3:169) – „Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Alahovu putu izginuli! Ne, oni su živi i u obilju su kod Gospodara svoga“. Da bi se oni manje entuzijastični podstakli u Kuranu se precizira – „Vjernici koji se ne bore – osim onih koji su za borbu nesposobni – nisu jednaki onima koji se na Alahovu putu bore imecima svojim i životima svojim. One koji se budu borili ulažući imetke svoje i živote svoje Alah će odlikovati čitavim stepenom nad onima koji se ne budu borili, i On svima obećava lijepu nagradu. Alah će borcima, a ne onima koji se ne bore, dati veliku nagradu“ (4:95).[2]

Islam je, doslovno, kult smrti. U nebrojenim izjavama džihadisti ističu da je njihova ključna prednost u odnosu na neprijatelja (zapad) to što „oni više vole smrt nego što neprijatelj voli život“. Samoubilački bombaški napadi su ilustracija. Kada Palestinci ginu u samoubilačkim napadima odvlačeći sa sobom u smrt mnoge nevine ljude, sa minareta lokalnih džamija ne obznanjuje se njihova smrt već „venčanje sa crnookim hurijama u raju“. Porodice su ponosne na svoje poginule borce za islam i one u zajednici uživaju poseban ugled. Po arapskim TV stanicama na Bliskom istoku nije retkost videti emisije u kojima očevi ponosno govore o tome kako pripremaju svoje sinove da jednog dana budu mučenici islama (tj. poginu odvlačeći u smrt što je moguće više „neprijatelja“). U jednom programu video sam dvanestogodišnju devojčicu kako govori da će jednog dana umreti za islam i Alaha i ubijati neznabošce, a u drugom, za decu (?!) muslimanskog klerika kako okupljenoj dečici čita bajku o „avanturama“ deteta koje ulazi u grad da tamo raznese neprijatelja.

Anjem Choudry's Muslims Against Crusades protest the French ban on praying in public places. French Embassy, London. 2011-09-23

Možda ste čuli objašnjenje nekog muslimanskog klerika kako je samoubistvo protivno doktrini islama i da islam to ne podržava? Što vas je navelo na pomisao da je zaista u pitanju delo nekog sumanutog ekstremiste. Trenutak je, onda, da se upoznate sa još jednim konceptom islamske teologije. Zove se takija što se prevodi kao prevara, laž. Reč je o učenju da je muslimanu laganje dozvoljeno u izvesnim situacijama. Mir u kući, i šire, mir u muslimanskoj zajednici, užoj ili široj, spadaju u takve situacije. Na političkom planu, ovo učenje odnosi se na laganje u situacijama u kojima se procenjuje da je islam na neki način ugrožen. Tako je objašnjenje o tome kako islam brani samoubilačke bombaške napade obična laž izrečena u skladu sa ovom preporukom o laganju neprijatelja kako bi se obmanuli. Ti napadi za cilj nemaju samoubistvo već ubistvo drugih, a pogibija u njima smatra se mučeničkim podvigom za islam koji je ujedno i instant propusnica za raj (i seks sa 72 crnooke hurije).

U jednom od hadita čitamo kako je „rat obmana“. Kao i u svemu drugom, Muhamed, najidealniji musliman, uspostavlja primer koji treba slediti. Iz jednog hadita saznajemo kako je svoje sledbenike pitao ko će ga „rešiti“ nekog Jevrejina (opet!) i da se među sledbenicima jedan prijavio da umesto njega počini to ubistvo ali mu je predočio da je, da bi se taj zadatak uspešno obavio, neophodno da laže (kako bi se tom Jevrejinu približio). Muhamed mu daje dozvolu – „reci šta god hoćeš, potpuno si slobodan po tom pitanju“. U drugom haditu čitamo da laganje ima dozvolu nebeskog autoriteta – „Alahovom voljom, ako dam reč i kasnije vidim da mi je nešto drugo bolje, onda radim to što je bolje i gazim reč“.

Ukratko, miroljubivih muslimana ima, onih koji učenje svoje religije jednostavno ne poznaju ili poznaju ali su ih svesno odbacili. Međutim, miroljubivog islama nema. Džihad je opadao samo onda kada je bio suviše slab da napreduje. Činjenica da muslimani na ulicama Evrope koji protestvuju i nose transparente na kojima se poziva na ubistvo nevernika, uvođenje šerijata za Evropu, ukidanje demokratije kao „zle“ i „kancerogene“, te pretnje upućene svima koji i pomišljaju da se tom ludilu suprostave, više i ne misle da je primena takije neophodna, vrlo je zabrinjavajuća. Sad nas lažu nebrojeni „stručnjaci za islam“, „arapski svet“ ili „međunarodni terorizam“ koji nam neprestano govore o nekakvom radikalnom, ekstremnom i fundamentalnom islamu, kao da postoji i neki drugi. Problem je namerno pogrešno postavljen, problem nisu fundamentalisti, već fundamenti islama.

Džihad je u istoriji doživeo dva velika talasa. Jedan je arapski od polovine sedmog veka, kada je islam mačem, za svega dvestotinak godina proširen na prostranstvu od granica Kine i indijskog potkontinenta na istoku, preko središnje Azije i Bliskog istoka, pa zatim preko severne Afrike do Atlanstkog okeana na zapadu i dalje na Siciliju i Iberijsko poluostrvo u Evropu, da bi u bici kod Poatjea u Francuskoj 732. godine bio zaustavljen. Drugi veliki talas džihada počinje sredinom 11. veka s osvajanjima turskih plemena tokom kojih je pala čitava Anadolija, nekadašnje jezgro Vizantije, a zatim i bezmalo celo Balkansko poluostrvo i zemlje oko Crnog mora. Taj talas zaustavljen je kada je odbijena turska opsada Beča – 11. septembra 1683. godine.

Nakon ove bitke počinje period opadanja islama, raspada turske carevine i kolonijalne vladavine islamskim teritorijama. Uzgred, pravdanje terorizma navodnom frustracijom kolonijalnom prošlošću muslimanskih zemalja, u najmanju ruku je apsurdno. Širenje islama u rekordnom vremenskom periodu kakvo istorija čovečanstva ne poznaje, svakako se nije odvilo miroljubivo. Malo je verovatno da 11. septembar (datum kada je odbijena turska opsada Beča) Al-Kaida nije namenski odabrala za napade na Ameriku kako bi najavila novi globalni džihadistički talas. Pogledajmo trenutnu situaciju u svetu – pored većinski muslimanskih zemalja u kojima mahom ne postoji ni minimum ljudskih prava ni za same muslimane, a o manjinama i da ne govorimo[3], skoro sva žarišta u svetu nalaze se tamo gde je muslimanska manjina u sukobu sa svojom okolinom. Istočni Timor (gde su muslimani Indonezije pobili jednu trećinu muškog stanovništva, inače katolika); Filipini, gde deluje nekoliko islamističkih grupa (muslimana na Filipinima ima između 5% i 9%) koje terorišu lokalno stanovništvo i teže odcepljenju i stvaranju islamske države; Tajland gde je nasilje u najjužnijim delovima zemlje koje naseljavaju muslimani eskaliralo u poslednjih desetak godina; Kina i islamistički pokreti pokrajine Sikjang; Indonezija gde je u sukobima između islamističkih grupa i hrišćana na Molučkim ostrvima (1999-2002) ubijeno najmanje pet hiljda ljudi a oko milion ih je raseljeno.

Indijski potkontinet o kome istoričar Vil Djurant piše – „islamsko osvajanje Indije verovatno je najkrvavija priča istorije. Nauk ove obeshrabrujuće priče je kako je civilizacija dragocena stvar, kako njeni delikatni i složeni red i sloboda mogu u bilo kom trenutku biti zbačeni varvarskim upadom sa strane i njegovim razmnožavanjem iznutra“. U periodu od 1000. godine (osvajanje Avganistana) i 1525. (kraja Delhijskog sultanata), populacija indijskog potkontinenta smanjena je za oko 80 miliona ljudi (nemuslimana, tačnije uglavnom Hindusa i budista).[4] O ovom genocidu Srđan Trifković piše – „Ovi masakri koji su sproveli muslimani u Indiji nemaju paralelu u istoriji. Govoreći samo u brojkama one su veće od broja ubijenih Jevreja u holokaustu, ubijenih u sovjetskom teroru, japanskim masakrima Kineza u Drugom svetskom ratu, Maovih žrtava među kineskim seljaštvom, masakru Jermena od strane Turaka ili bilo kom zločinu protiv čovečnosti u 20. veku. Ali, na žalost, van Indije za njih se gotovo uopšte ne zna“. Nije, čak, potrebno ni zalaziti duboko u prošlost. U martu 1971. pakistanska vojska pokrenula je krvavu kampanju (operacija „Reflektor“) u istočnom Bengalu (današnji Bangladeš) u kojoj je ubijeno oko 2.5 miliona Hindusa a oko 10 miliona je proterano u Indiju. U indijskom delu Kašmira u terorisanju lokalnog nemuslimanskog stanovništva danas su aktivne brojne islamističke grupe.

Zatim Čečenija, Kosovo i Bosna. Pa na jug u dubinu afričkog kontinenta – Mauritanija, Mali, Nigerija i Sudan gde je u dvadesetogodišnjem ratu, između arapsko-muslimanskog severa zemlje i crnačko-hrišćanskog juga, život izgubilo više od dva miliona ljudi. Od sticanja nezavisnosti 1956. godine hrišćani juga su od strane muslimanske većine bili tretirani kao obični kmetovi u službi muslimanskih gospodara a sredinom osamdesetih godina prošlog veka oživela je i institucija ropstva – brojni zarobljeni hrišćani prodavali su se po ceni za oko 50 dolara. Uz to je obnovljena i institucija seksualnog ropstva u kome su hrišćanske žene i devojčice žrtve neprestanog silovanja i seksualnog iživljavanja.

Oduzmite ova žarišta u svetu i dobijate jednu prilično miroljubivu planetu. Kad se oduzmu muslimanski teroristički napadi ispostavlja se da nikakav „rat protiv terorizma“ nije neophodan.[5] Stalno nam se govori da ne smemo suditi o drugima na osnovu njihovih religijskih uverenja. A zašto ne?

vp013-tolerancija-netolerancije-malaysian punishment

Opasniji od ove totalitarne i ubilačke političke ideologije jesu jedino njeni apologetičari koji je legitimišu a to je, u evropskim okolnostima, evropska politička levica. Zapadni lideri, zapadna politička elita, mediji i univerziteti, neprestano ponavljaju jednu ogromnu laž – islam je miroljubiv i njegovi sledbenici su miroljubivi, terorizam nije ni u kakvoj vezi s učenjem islama a teroristi su šačica fanatika koja je nekako zloupotrebila inače miroljubivu religiju. U svojoj knjizi „Bog koji mrzi“, Vafa Sultan, psiholog koji je iz Sirije emigrirala u Ameriku o tome kaže – „Verovanje da su islam oteli nekakvi zli ljudi i iskoristili ga za terorizam je velika zabluda. Muslimani su žrtve sopstvene vere. Muslimane je otela njihova doktrina, a ne obrnuto. Suština islama je pokoravanje sveta i deci se u tom smislu od rođenja ispiraju mozgovi. Posmatrati islam kao religiju, kako vi na Zapadu činite, velika je greška. Islam je politička ideologija koja sebe nameće upotrebom sile i nasilja. To je sama suština islama. Zapadnjaci su obrazovani na način da prihvataju multikulturalnost a to ih sprečava da ljude procenjuju prema religiji koju upražnjavaju a muslimani iskorišćavaju tu političku korektnost. Muslimani 25 puta dnevno (5 x 5) u prvim stihovima molitve proklinju Jevreje i hrišćane. Ne postoji ni radikalni ni militantni ni vehabijski islam, već samo islam. U Siriji nikada nisam čula za radikalni ili militantni islam. Samo za islam. Zapad je izmislio ove termine da bi se ljudi bolje osećali. Nikuda nećete stići zavaravanjem. Pogledajte islamsku doktrinu onakvu kakva ona zaista jeste. Potrebno je da proniknete u svest tih ljudi.“

Demokratija i ljudska prava ne postoje nigde gde islam dominira. Manjina je dovoljna da islam uruši demokratiju i standarde ljudskih prava i tamo gde su oni na zaista zavidnom nivou, na nivou za koji biste mirne duše rekli da ga je odatle nemoguće urušiti. Kao u Holandiji na primer.

U Holandiji, zemlji poznatoj po svom liberalizmu i blagonaklonoj politici prema imigrantima, po podacima iz 2012. godine živi oko 850.000 muslimana što je nekih 6% od ukupnog broja stanovnika. Njihov veći priliv zabeležen je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka kada je Holandiji bila potrebna nekvalifikovana radna snaga za poslove koji ne zahtevaju veću stručnu spremu. Najveći broj imigranata po ovoj osnovi došao je iz Turske i Maroka i u manjem broju iz Alžira i Tunisa. Ova emigracija završena je krajem sedamdesetih godina prošlog veka ali se nov priliv muslimanskih imigranata pojavio tokom osamdesetih i posebno devedesetih prošlog veka. U pitanju su bili azilanti i izbeglice iz Somalije, Irana, Iraka, Avganistana, Pakistana i Bosne.

U Holandiji postoji oko 400 džamija, 45 islamskih osnovnih i dve islamske srednje škole.

Problem loše integracije muslimanskih imigranata i posebno njihovog neprihvatanja građanskih vrednosti zemlje domaćina primećen je dosta ranije, ali je u punom svetlu iskrsao 2004. godine s ubistvom filmskog reditelja Tea van Goga i hapšenjem pripadnika takozvane „Hofstad” grupe, islamističke organizacije čije članstvo čine uglavnom mladi Holanđani marokanskog porekla, osumnjičene za pripremu terorističkih napada u Holandiji. Muhamed Bujeri, ubica Tea van Goga, pripadnik je ove grupe. Muhamed je, inače, rođen u Holandiji u porodici marokanskih imigranata.

Van Gog je, po scenariju Ajan Hirsi Ali napravio desetominutni film pod nazivom „Potčinjavanje” (doslovan prevod reči musliman), koji govori o položaju žena u islamu. Film je na holandskoj televiziji emitovan avgusta 2004. godine a van Gog je ubijen 2. novembra iste godine na ulici u Amsterdamu dok je biciklom išao na posao. Tada dvadesetšestogodišnji Holanđanin marokanskog porekla, gore pomenuti Muhamed Bujeri, ubio ga je na licu mesta s osam hitaca iz pištolja a na njegovom telu ostavio poruku pretnje zapadnim vladama, Jevrejima i Ajan Hirsi Ali (koja je od tada živela pod jakom policijskom zaštitom, kasnije se preselila u SAD i napisala autobiografiju „Nevernica”) a drugu poruku na pet stranica, s uobičajenim repertoarom pretnji i ideološkim momentima islamističke grupe Takfir-val-Hidžra, nožem je zabo na grudi ubijenog van Goga.

Policija je kod Muhameda prilikom hapšenja pronašla pesmu koja otkriva njegovu nameru da umre kao mučenik islama. Jedan od stihova glasi:

Alah otvara kapije
I daruje ti Raj
Umesto zemaljskog loma
Neprijateljima poručujem
Da će sigurno umreti
Gde god da ste
Smrt vas čeka

Autor: Aleksandar Lambros

[1] slučaju SAD niko nije naneo toliko štete kao Edvard Said, poreklom Palestinac, profesor Kolumbijskog univerziteta i omiljeni medijski autoritet za pitanja islama. On je neumorno promovisao novu, miroljubivu verziju islama povezujući istovremeno svaku kritiku sa rasizmom i zapadnjački imperijalizmom. SAD su još uvek anestezirane u tom smislu.

[2] Ovaj stih potpuno obesmišljava tumačenje o džihadu kao o nekakvoj duhovnoj borbi. Oko 250 ajeta od ukupno 6.235 odnosi se na džihad.

[3] Ernst Renan, devetnaestovekovni francuski stručnjak za Bliski istok i drevne jezike i civilizacije jednoj je napisao – „Muslimani su prve žrtve islama. Tokom svojih putovanja po Orijentu mnogo sam puta bio u situaciji da posmatram kako fanatizam dolazi od male grupe opasnih ljudi koji druge terorom primoravaju na religiju. Osloboditi muslimana od njegove religije najbolja je usluga koja bi im se mogla učiniti“.

[4] Ime planinskog masiva Hindu Kiš koji se proteže nekih 800km od središnjeg Avganistana do severnog Pakistana, znači „pokolj Hindusa“.

[5] Ipak, lideri zapadnih sila uporno insistiraju na tome da islamski terorizam nema nikakvog uporišta u islamu. Pred američko-britansku intervenciju u Avganistanu, tadašnji britanski premijer Toni Bler izjavljuje – „Ljuti me, kao što ljuti i većinu muslimana, kada čujem da se bin Laden i njegovi ljudi opisuju kao islamski teroristi. Oni su jednostavno samo teroristi. Islam je miroljubiva i tolerantna religija i ono što ovi ljudi čine u potpunoj je suprotnosti s učenjima Kurana“. A američki predsednik Buš mlađi- „Učenja islama su dobra i miroljubiva. A oni koji počine zlo u Alahovo ime, bogohule ga“. Klinton u narednom mandatu – „Nijedna religija ne odobrava ubistva nevinih muškaraca, žena i dece“.

%d bloggers like this: