Intervju sa Aleksandrom Lambrosom II deo

Meni je moralna trulež društva još gora nego što je bila.
I ubeđen sam da velika zasluga za to, ako ne i prevashodna, ide SPC.

vp013-intervju-lambros2

Islam
Kako procenjuješ opasnost od islamista u samoj Francuskoj i Zapadnoj Evropi uopšte?

Šta ima ja da je procenjujem? Kako je procenjuju te zapadnoevropske države u pitanju? Na zapadu imate čitave četvrti u koje ne samo da građani ne smeju da zalaze, već ih zaobilazi i policija. Švedska je prva zemlja u svetu po rodnoj ravnopravnosti, a druga po broju silovanja. A 77% siledžija čine emigranti muslimani. Britanija iz školskih programa izostavlja lekcije o holokaustu jer to „vređa“ muslimane, u Briselu ih vređa božićna jelka, pa na gradskom trgu umesto nje instaliraju nekakve kubične svetleće instalacije, u pojedinim školskim kantinama sva su deca prinuđena da jedu alal, u vestima pričaju o mladim Francuzima koji odlaze u džihad, muslimani dolaze u biroe za zapošljavanje i odbijaju da razgovaraju sa službenicama jer im vera to brani, ili dovode svoje zabrađene i večno trudne žene, a onda na pitanja odgovaraju umesto njih, jer je njima zabranjeno da razgovaraju s muškarcima. Izvini, koji posao da joj država da? Na stranu to što je za ogromnu većinu njih obrazovanje recitovanje kurana. I tako u beskraj, a ako se ko usudi da nešto prokomentariše, levičarski kreteni će krenuti da histerišu o rasizmu i fašizmu, a mediji o opasnostima islamofobije. To je do te mere apsurdno da ja mislim da je smišljeno i organizovano, s kojim ciljem, to ne znam.

U medijima se isto mnogo govori o tome, obično posle kakvog terorističkog akta, kakvo je ubistvo onih Jevreja koje je počinio Muhamed Mera, inače rođeni Francuz, kako tajne službe prate radikalne islamiste (kao postoje i neki umereni islamisti) i prisluškuju džamije u kojima se propoveda mržnja. A u kojim se to džamijama propoveda ljubav?

Najgore od svega je ta besmislena priča o islamistima i radikalizaciji, koja neobaveštenima daje utisak o tome kako je islam inače divan, al´ postoje izvesni elementi, naime, ti famozni islamisti, koji ga, eto, kvare. Šta dobijete kada se, na primer, radikalizuje jedan budista? Dobijete strogog vegetarijanca koji meditira po čitav dan. Kad se radikaluzuje musliman dobijete masovnog ubicu. Dakle, zaključak je jednostavan, nisu problem fundamentalisti, već fundamenti islama. Što se čvršće držite fundamenata religije to ste bolji vernik. Dakle, musliman terorista i te kako ima veze sa islamom, jer ga upravo to što čini, sa stanovišta fundamenata njegove religije, čini dobrim vernikom.

Naravno, glavu u pesku možemo držati i dalje i igrati se političke korektnosti još neko vreme, ali buđenje je svakako neizbežno.

Da se vratim na postavljeno pitanje … opasnost je stvarna i ona je već tu. Nije potrebna nikakva pamet da se ona proceni, potrebno je samo osvrnuti se okolo.

Kako procenjuješ domete zabrane burki u Francuskoj i smatraš li da su zabrane te vrste pravi put?

Prvo da razjasnimo jednu stvar – burka je vrsta pokrivala koja ženi ostavlja samo jednu mrežicu za oči da kroz nju viri u svet. Samo je to zabranjeno, ostala pokrivala nisu i nisu nikakva retkost na ulicama francuskih gradova. Burke su retke, ali ih svejedno viđam. Kao što sam viđao i policajce koji se prave da ih ne vide, iako je te zombije, ili, kako ih ja zovem, islamske SS uniforme, gotovo nemoguće ne primetiti. Mislim da bi to bio odgovor na pitanje.

Neki dan sam video devojčicu od nekih možda sedam do devet godina, školarku s rancem na leđima, zabrađenu u crnu maramu, od glave do struka. Vidi joj se lice, ali marama ide preko brade, kako to najčešće kod muslimanki ovde i biva. Meni je to jezivo. Ja sam u njoj video zlostavljano dete, u svakom slučaju psihički zlostavljano dete. I još mi je jezivije bilo to što je to svima, kao i meni, vidljivo, ali im je savršeno normalno i prihvatljivo. Ona takva odlazi u školu. Sekularne Francuske.

Ta marama u koju su je roditelji uvili u tako ranom, predpubertetskom dobu, ne u svrhu skrivanja njenih sekundarnih seksualnih karakteristika, govori mnogo toga: da joj roditelji brane druženje s dečacima vršnjacima, da nikada neće odobriti simpatiju ili momka nemuslimana, da su njeni drugari „drugi“ u odnosu na nju, i to drugi manje vredni, da je ona sama manje vredna i niže biće u odnosu na muški rod, da je njena buduća sudbina tesna i da su joj putevi realizacije kroz pokornost muškarcu i višestruko majčinstvo, da vrednosti republike – sloboda, jednakost i bratstvo, nisu i njene vrednosti, već naprotiv, nešto čemu treba da se suprotstavlja, makar pasivno.

Pale su mi na pamet one čuvene zabrane kod nas o zatvaranju kafića u ne znam koliko sati i slično … Kao, to će da reši problem dokone mladeži. Koja je dokona jer nema posla ni perspektive, a ne jer kafići rade do zore. E pa, toliki su i efekti zabrane burke. Close to zero. Umesto da se bavi uzrocima, društvo se bavi posledicama. A to ne vodi baš nikuda.

Zašto u Evropi ima veliki broj konvertita u islam i zašto žene prednjače u tome?

Deo objašnjenja je jednostavan – ljudi su, u proseku govoreći, neverovatno glupi. Ja sam imao prilike da razgovaram s diplomiranim sociolozima koji su se bavili sociologijom religije i koji su mi tvrdili da u kuranu nigde ne možeš pronaći pozive na nasilje i podlogu terorizmu. Još gore, razgovarao sam sa ljudima koji studiraju ili su završili političke nauke i koji su mi govorili da između kurana i terorizma ne može da se uspostavi nikakva veza. Što bi rekao naš narod, nema budale do školovane budale.

Posebno je vreme u kome mi živimo, brzo, s neprestanim promenama, nesigurnošću, u neprestanom metežu i vrenju, sa svojim krizama, ekonomskim, ekološkim, duhovnim i ostalim, virtuelno i velike usamljenosti, posthrišćansko, na pragu smene društvenih epistema, (kako se meni bar čini), plodno tle za profitere ljudske bede, verske poglavare i njihove emisare. Tu je islam u velikoj prednosti danas, jer je vrlo vitalan, posebno u odnosu na umorno hrišćanstvo. Ateizam, pak, zahteva izvesni nivo inteligencije i obrazovanja, kao i vremena posvećenog ispitivanju i traganju. Religija je uvek bila najprizemniji oblik egzibicionizma (Bil Maher je definiše kao ego maskiran u skromnost) i teren za samorealizaciju onih bez istinskih talenata i sposobnosti. Tu je i ona čuvena potreba za pripadanjem kao i za smislom. Usamljenost je za jake i izgrađene duhove i ličnosti sa jakim integritetom. Slabi i uplašeni se dobrovoljno odriču svog integriteta i prenose ga na grupu. Tragati za smislom i naći ga u životu, takođe zahteva izvesni stepen mentalne i duhovne snage. Religija pruža tu slatku iluziju da ste ga našli dok ste zapravo samo odustali.

Dakle, mislim da je u pitanju složena kombinacija uzoraka. Islam danas ima tu vitalnost koju sam pomenuo, rudimentarnost, totalitarnost koja je slabim duhovima i inače privlačna, a koja, usput, i daje iluziju nekakve ispunjenosti i svrhe. Što se tiče žena, Ajan Hirsi Ali govori o „varvarskom romanticizmu“ i meni se čini da taj izraz gađa metu. Ja bih još samo dodao izvesni mračni seksualni fantazam o potčinjenosti divljaku, kakav islamska mizoginija sigurno zna da okine.

Prema tebi niko nije ravnodušan. Da li oni koji te kritikuju znaju ko je Vitorio Arigoni (Vittorio Arrigoni)?

Ti što me kritikuju ne znaju ni mnogo bitnije stvari od toga ko je Vitorio Arigoni. Oni koji me vole povremeno izraze bojazan da ne završim kao Theo van Gogh koji je, kao i ja, bio vrlo aktivan i otvoren u skretanju pažnje javnosti na opasnost islamofašizma. Rođeni smo istog datuma, inače… Ali se nadam da su nam zvezde drugačije raspoređene 

Obrazovanje
Da si u prilici, na koji način bi ograničio uticaj SPC na političke prilike, obrazovanje i svakodnevni život u Srbiji?

Na svaki mogući. Najpre bih crkvu oporezovao, sve verske zajednice, ne samo SPC. I uopšte, uveo ih u kontrolisane finansijske tokove. Drugo, crkvu bi plaćali i izdržavali samo vernici. Zašto bi se poreskim novcem neverujućih finansirale crkvene zajednice? Ukinuo bih ministarstvo vera jer je ono besmisleno i predstavlja samo bespotrebni trošak za društvo. Omogućio bih legalno i zvanično istupanje iz verskih zajednica onima koji to žele. Izbacio bih predstavnike verskih zajednica iz svih državnih institucija. Ukinuo bih veronauku i zabranio isticanje bilo kakvih verskih simbola u državnim ustanovama. Ukratko, vratio bih religiju gde joj je i mesto – u bogomolju.

Kako mladima obezbediti kvalitetnije obrazovanje?

Ljudi previše računaju na škole i obrazovni sistem. Daju decu u škole i misle – to je to, sad će to neko umesto njih da obavi i, kroz ne znam koliko godina, vratiti im obrazovano i pametno dete. To uopšte ne funkcioniše tako, a posebno ne danas. Podmećite deci dobre knjige i filmove, vodite ih u bioskop i pozorište. Vodite ih na putovanja i pokazujte im stvari, budite im radoznalost za svet oko njih. Branite im TV što je moguće više. Čitajte im dok su mala. I ne gubite iz vida da su škole fabrike za štancovanje mediokritetskog biračkog tela.

Kakav je uticaj novouvedene verske nastave na mlađe naraštaje?

Poguban. Obrazovni sistem je već sam po sebi urušen i oslabljen pa mu je samo falilo još i ovo od države blagosloveno zatupljivanje. Radio sam u školi nekoliko godina, imao sam prilike da se nagledam i naslušam gluposti koje veroučitelji psihološkog profila aktivnog članstva Dveri serviraju klincima. Uzgred, je l´ neko primetio tu priželjkivanu moralnu obnovu društva koja je bila jedna od glavnoproklamovanih ciljeva uvođenja veronauke u škole? Valjda bi, posle nekih 15 godina, mogli da sagledamo neke prve rezultate? Meni je moralna trulež društva još gora nego što je bila. I ubeđen sam da velika zasluga za to, ako ne i prevashodna, ide SPC. Ako se za vrhovni moralni autoritet u društvu samoproglase očigledne moralne nakaze (treba li da nabrajam?), onda možete samo da dobijete moralnu trulež. Pogledajte samo rezultate kojekakvih anketa o mladima u Srbiji – mrze druge, mrze gejeve, mrze ateiste, mrze strance, mrze pametne, mrze, mrze, mrze… Vršnjačko nasilje je pandemijsko, solidarnost među klincima gotovo nikakva, deca su agresivna i dezorijentisana, neko sveopšte siledžijstvo je postalo prevashodni oblik komunikacije, polne boleštine u procvatu, kao i maloletnička prostitucija, kao i maloletnički abortusi, kao i maloletnički alkoholizam itd.

Najgore je to neko negovanje mentaliteta stada kod klinaca, čemu veronauka, inače, obilato doprinosi. Umesto razvijanja individualnosti, kritičkog razmišljanja, ohrabrivanja da se bude svoj, drugačiji, osoba sa stavom i integritetom.

vp013-intervju-lambros4

Koje bi predmete uveo u škole, a koje bi izbacio?

Očigledno, veronauku bih izbacio po kratkom postupku. Kao i građansko koje je tu samo kao paravan veronauci. Šta bih uveo? Evo šta … neki predmet koji bi se bavio isključivo razvijanjem osećaja za lepo. Mi smo u tom smislu jedna pustara od zemlje i društva, toliko ružnoće na sve strane, da to prosto boli. Baš bih se angažovao na estetskom osvešćivanju mladih. Pokazivao im šta je engleski, šta italijanski, šta francuski, šta japanski vrt … i šta bi mogao biti srpski. Razvijao ljubav za biljke. Učio ih stilovima u arhitekturi i pokazivao im lepe građevine. Antikni nameštaj, posuđe, stari i moderni dizajn. Kulinarstvo, i to da kulinarstvo nije samo utoliti glad, već užitak u ukusima, bojama, aranžmanima. Uopšte, životnoj radosti, joie de vivre i art de vivre, što bi rekli Francuzi. Podsticao da prepoznaju i spašavaju lepotu oko sebe… stare, oronule, a lepe građevine, zapuštene parkove. Da budu kreativni i pronađu svoje strasti. Istoriju umetnosti. Remek dela svetske umetnosti. Da svojim mobilnim prave kratke filmove i lepe fotke, a ne samo da ukucavaju puškice za kontrolne. Hedonizmu, užitku u ukusima i bojama i oblicima i prizorima sveta. Ja verujem u preobražavajuću moć lepote. Mi smo nekako naučeni da nemamo prava na lepotu i užitak. Kroz istoriju punu nekih ratovanja i zbegova, uništavanja i borbe za golo preživljavanje, ostalo je to da su lepota i kultura i rafinman nešto našta nemamo pravo i što sebi ne možemo da priuštimo. Ja bih da to polako menjamo.

Kultura

U čemu je značaj kulture i popularne kulture za društvo?

U tome da ne budemo ono što danas u Srbiji jesmo.

Da li je „turbo folk“ popularna kultura ili segment u kome se jasno ogleda retrogradnost društva?

I jedno i drugo. Kultura jednog vremena je uvek odraz tog vremena. I društva.

Kako vratiti kulturu na mesto koje joj pripada?

A koje joj to mesto tačno pripada? Mislim da joj pripada ono mesto koje joj odredimo. A određujemo joj ga prema potrebama koje imamo. Kulturne potrebe prosečnog Srbina zadovoljene su pečenim volom za varošku slavu na trgu, kazanom vruće rakije i cajkom koja će crvenim, kobajagi Lubutanovim, štiklama da balansira svoje kubike silikona na poluraspalim daskama dok između dva turbo refrena neki džiber iz lokalnog odbora stranke na vlasti čita spisak „sponzora“ i ko je koliko gajbi kisele vode i džakova stočne hrane dao za „manifestaciju“. To je popularna kultura u nas, a ona visoka je izložba uskršnjih jaja, jednom godišnje u lokalnom eparhijskom dvoru.

Kod nas postoji neko čudno opšte uverenje, ne samo za kulturu, već za sve, da će neko odnekuda da dođe i nešto će da kešne i instalira, i sve će to tako nekako da se reši, i od sutra ćemo biti bogati i kulturni. Tako će neki šeik iz tamo nekih emirata da protrlja čarobnu lampu i tu će neke milijarde odnekud da se stvore i giga mega neboderi na vodi i pod vodom, i čardaci ni na nebu ni na zemlji. I najveći tržni centri, i gde su tržni centri tu su i galerije, jer to tako ide. I eto nas bogatih i kulturnih.

Pa, ne ide to tako. Kultura iz nečega izniče, iz nekakve potrebe za njom. Neko je ima, neko je nema. Ja je imam. Nekome je dovoljno da jede tri puta dnevno i uveče upali TV. Meni ona znači, potvrđuje me i pomaže da kao ličnost napredujem. I ja nalazim načina da potrebu za njom zadovoljim u što je moguće većoj meri. Recimo, kupujem knjige, skupljam ih. Više nego što bih razumno gledano mogao da priuštim i svakako više nego što stižem da pročitam. Ali ne prestajem da kupujem jer me drži san o tome da će jednog dana iza mene ostati jedna velika, divljenja vredna biblioteka knjiga o umetnosti. To je ujedno i moj čin otpora i nepristajanja. Skupljam slike i skulpture. Nemam da ih kupujem, ali kad naletim na nešto što mi se dopada, ja jednostavno pitam umetnika da mi pokloni. Objasnim da je ideja da se sakupi i ostavi trag onih što su stvarali i odupirali se u ova jeziva vremena i mnogi razumeju ideju i učestvuju. Stvaram i sam, pišem i fotografišem.

Kao narod, mi smo jedna pustoš od zemlje u tom kulturološkom smislu. I to se vidi svuda. Na ljudima, na ulicama, u arhitekturi, po tome kakvi su nam gradovi, sela, kako nam izgledaju priroda, parkovi, autobuske stanice i pijace. Svuda se vidi jedna sveopšta opustošenost.

Sad, pretpostavljam da se pitanje o vraćanju kulture zapravo odnosi na državnu kulturološku politiku. Ambiciozne države imaju manje više jasno definisanu kulturnu politiku, kulturološki model koji država, tj. njene elite, pokušavaju da prometnu, i za njih je kultura ulaganje a ne trošak. Naša politička elita nije zainteresovana za kulturu iz više razloga, od kojih je prvi i osnovni taj da je i sama jedan otpad i mulj u tom smislu, gomila džibera koji se osećaju ugroženi od svega što miriše na neku kultivisanost, prosvećenost i osvešćenost. Našoj političkoj eliti ne treba kultura jer je ona za nju potencijalno opasna, ona zato i neguje „Šopen u šatoru i krst među silikonima“ kulturološki model. Drugo, to je trošak na duge staze, a oni su zainteresovani za ulaganja s maksimalnim povratnim efektom do sledećih izbora. Treće, mogućnosti za muljanje u kulturi su vrlo ograničene. Kod nas ona uglavnom služi za „uvaljivanje“ prekobrojnog stranačkog kadra, da tamo u nekoj kancelariji tavore i primaju platu i vode računa da se odnekud ne pojavi neko ko nije u liniji sa strankom. Drugim rečima, kultura kod nas i jeste na mestu koje joj pripada, tj. koje smo joj odredili.

Mi jesmo siromašni, ali nije samo novac problem. Čak mislim da novac uopšte nije ni glavni problem. Glavni problemi su potreba i volja.

Internet

Koliko te pogađa redovna i značajna količina mržnje sa kojom se susrećeš u Internet komunikaciji?

Ne pogađa me. Mene zanima samo šta ja mislim o sebi, a ne šta drugi misle o meni. Sem toga, poruke i mejlovi koje dobijam uglavnom tako sjajno poentiraju na ono o čemu pišem.

Knjiga

Tvoja knjiga, „Bog se nikad ne smeje“, na prečac je osvojila publiku. Sprema li se treće izdanje i eventualni nastavak?

Daće dragi bog.

Autor: Vladimir Božanović

%d bloggers like this: