Vodič kroz život i stvaralaštvo antihrista kontinentalne filozofije

Niče je izrazito prezirao rasizam i rastući nemački nacionalizam, smatrajući ga lakom zabavom za budale i čajankom krdskog čoveka.

Nikada kontitentalna filozofija nije izrodila silovitiju, ličniju, kompleksniju i kontroverzniju misao od one koju je zastupao Fridrih Niče: sva u naponu snage, previše nepomirljiva i živa da bi se okarakterisala kao prost izdanak Šopenhauerovog nemoćnog jadikovanja i ne previše skupog pesimizma (Pozajmljena uzdržanost francuskog hedonističkog skepticizma zastupljenog kod Šopenhauera: ne biti zadovoljan, nego izbegavati patnju – samoništiti se, biti biljka, tonuti postepeno u provaliju nihilizma naniže i crnilo. Ne osećati patnju kao vrhunac, kao načelo, kao poželjno, kao preko potrebno i jedino vredno napora. Ne biti više srećan, nego manje patiti.), heraklitovski prezriva prema laskanju zavedenog plebsa i prilagodljivom ukusu roba, janusovski objedinjujuća, oslobođena u potpunosti svih iluzija i konvencionalnosti, ogrnuta do svireposti poštenim imoralizmom, neosetljiva prema podsmešljivom odnosu površnih kritičara, ova nezaustavljiva intelektualna bujica ,,slobodnog duha”, pisana više jezgrovitim jezikom mučenog poete nego sistematičnog filozofa, kako se izrazio profesor Đurić u Predogovoru Zaratustri, kršila je olako krutost tradicionalističkih moralnih sistema i, bez sumnje, donela je sasvim nov način promatranja realnosti u vidu perspektivizma (sam Niče nikada nije upotrebio ovaj termin, već se on javlja zahvaljujući profesoru Valteru A. K.), metafizičkog naturalizma, vaskrslog rimskog verskog skepticizma i ničeanskog nihilizma naviše. Niče je, valja to odmah istaći, buntovnik, zagonetka i ostrvo za sebe. Njegov stil, obojen ironijom, nedorečenošću i ličnim promišljanjem (U Filozofiji u tragičnom razdoblju Grka Niče izvlači zaključak da, pri promatranju starih sistema za koje smo uvereni da su posve ili mahom pogrešni, mi ponajviše opažamo nepromenljive lične karakteristike filozofije određenog mislioca, te se naša predstava i doživljaj istog suštinski sastoje od nekoliko ,,obojenih” anegdota vezanih za njegov život i pravac promišljanja.), katkad precizan do detalja u argumentaciji i oslonjen na onovremena naučna saznanja i empirijski proverljive rezultate (Niče u svom Antihristu kaže da je nauka ,,zdravo poimanje uzroka i posledice”, a na drugim mestima je određuje kao stabilan most ka saznanju, za razliku od filozofije, koja pod njegovom prizmom promatranja predstavlja intuitivni laki skok mišljenja do najzabačenijih mesta, dakle neku vrstu prethodnice nauke, otmeniju i pokretniju, ali manje pouzdanu), a katkad sasvim baziran na izvesnoj dozi iracionalnosti, intuicije, zajedljivosti i mržnje prema stupdinim tezama svog vremena i njegovim društveno-političkim tokovima, koje je Niče sagledavao kao prirodno stanište ,,krdskog čoveka” i političkog debelokošca, predstavlja neprohodni lavirint naizgled ispunjen protivrečnostima koji je naposletku progutao i znamenite filozofe izvanrednog i matematičkog uma, čijim se najkvalitetnijim izdankom svakako mora smatrati Rasel, ali nam ujedno nudi dragoceno svedočenje protiv ukorenjene i zlonamerno širene teološke zablude, te intelektualne igrarije koja se nažalost dugo održala i u nekim filozofskim krugovima modernog vremena, kako profesionalnim tako i amaterskim (Jaspers kaže da ,,o filozofskim stvarima svako smatra da je sposoban da sudi”), a koju ćemo, između ostalog, nastojati da potanko razložimo u ovom članku: osporavaćemo onu površnu i sasvim pogrešnu tezu koja kaže da je Ničeova filozofija po prirodi naklonjena nacistima (istina, Hitler se divio Ničeu, ali to nije ocena njegove misli ništa više nego što je Hitlerovo divljenje prema Hristu mera etičke vrednosti Hristove besede na gori – da je ovo istinito, bojim se da bi slušanje Vagnera, Betovena i Bruknera davno bilo zabranjeno. Reductio ad Hitlerum, da se poslužimo Štrausovom kovanicom.), da je intelektualno nepoštena i kukavička, da je beg u vakuum svesti i savesti, te da predstavlja trajno oslobođanje od svih vrednosti, da je uska i da nam ne nudi ništa do deformisane slike sveta nastale u jednom mračnom umu potonulom u delirijum i ispunjenom sasvim silom slike pruskih vojnih marševa, koja je umnogome odredila njegovu mladost. Govorićemo podrobno i o Ničeovom mišljenju i odnosu prema religiji, kao i o njegovom sukobu sa tradicionalnom metafizikom i njegovom opsednošću filozofima koji se javljaju pre dolaska Sokrata, prihvatićemo polemiku i pojasniti njegovu ocenu skeptika kao ,,pristojne vrste u istoriji filozofije”. Prikazaćemo i njegove dve ključne filozofske ideje, o kojima govori Hajdeger kada kaže da je Ničeov Zaratustra podjednako prorok večnog vraćanja i natčoveka. Nastojaćemo da objasnimo i njegov rat protiv podvojenosti Platona i hrišćanstva, te da razložimo granicu između Nazarićaninovih i Pavlovih trenutaka u njegovoj istorijskoj genezi, barem onako kako ih je Niče sagledao i raščlanio. Pokušaćemo da na zadovoljavajući način obrazložimo i psihološke faktore koji su doprineli njegovoj poznatoj mizoginiji i njegovoj idealizaciji osvajača i heroja, te njegovoj osnovnoj filozofskoj ideji, uobličenoj u pojmu volja-za-moć. Donekle ćemo uplivati i u Ničeovu etiku, ali ćemo je ponajviše ostaviti po strani budući da zaslužuje temeljnije razmatranje, barem u onom stepenu u kojem čitaocu njeno poznavanje ne bude nužno za razumevanje srži o kojoj ćemo nastojati da donesemo sud. Prvenstveno naglašavam da Ničeovu filozofiju treba smatrati filozofijom individualnosti, filozofijom poštene kritike i filozofijom aristokratskog morala, a ne morala krda: razdvajanje njenih korisnih elemenata i ukazivanje na njihovu suptilnost pred očima kritičara zagledanih u ,,čoveka od slame” donekle je učinio Kami u svojoj Pobuni, pa on kaže: ,Ako su Niče i Hegel služili kao alibi gospodarima Dahaua i Karaganda, to ne osuđuje njihovu čitavu filozofiju. Ipak, ta misao navodi na sumnju da neki od aspekata njihove misli, ili njihove logike, mogu dovesti do ovih zastrašujući zaključaka.” Ali koji su to aspekti? I gde nas linija preterane simplifikacije nužno vodi u propast i užas? Ko je uоpšte Fridrih Niče? Pre nego što otpočnemo našu analizu, osećam se obaveznim da odmah odgovorim na ovo treće pitanje.

Život i stvaralaštvo

Fridrih Vilhem Niče rođen je u Pruskoj, u mestu Rekenu, nedaleko od Lajpciga, petnaestog oktobra 1844. godine, kao prvo dete u pastorskoj porodici oca Karla Ludviga Ničea i majke Franciske. Njegova tragična mladost obeležena je sa dva duboko urezana emotivna pečata: 1849. godine umire njegov otac, a samo godinu dana kasnije i njegov dvogodišnji brat Ludvig Jozef, ostavljajući Ničea u društvu majke i sestre Elizabete, koja će znatno kasnije kroz ,,Ničeov arhiv” zbog svojih neprikrivenih simpatija prema nacistima ukaljati i krivotvoriti smisao Ničeove filozofske misli, prilagođavajući je u potpunosti aktuelnoj politici Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije i slici koju je njen vođa, Adolf Hitler, imao o njenom bratu (Hitler će u znak poštovanja prisustvovati njenoj sahrani 1935. godine). Bežeći od duhova sive prošlosti i nastojeći da spas pronađe u vlastitoj porodici, Ničeova majka nakon smrti supruga i najmlađeg deteta odlučuje da se preseli u Naumburg, u kuću svoje majke. Niče završava privatnu srednju školu i stiče niz intelektualno nadarenih prijatelja, među kojima treba istaći anatomistu Rudolfa Vagnera. Potom se školuje u prestižnoj ustanovi Landesschule Pforta, gde stiče poznavanje latinskog, grčkog, francuskog i hebrejskog – što se jasno nazire u njegovom filozofskom radu – i dolazi u kontakt sa delima romantičara Helderlina, pesnika koji će uticati na ranu fazu njegove mladosti. U tom dobu javljajaju se po prvi put žestoki napadi glavobolje izazvani migrenom, od kojih će Niče patiti čitavog života. Godine 1864. Niče maturira i upisuje studije teologije i klasične filologije na Univerzitetu u Bonu. Perspektivni um brzo uočava nelogičnosti i konflikt između hrišćanskog učenja i istorijske realnosti, pa se taj period smatra periodom u kom Ničeov nemirni duh isplivava na površinu. U čuvenom i mnogocitiranom pismu svojoj sestri, on kaže: ,,Vera ne haje za dokaz objektivne istine. Tako se putevi ljudi razlikuju: ako želimo da težimo miru duše i zadovoljstvu, onda verujemo; ako želimo da budemo posvećeni istini, onda preispitujemo.” Obuzet žarom svoje odluke i zanet željom za intelektualnim poštenjem, uz to se tvrdoglavo protiveći majčinim željama, Niče napušta studije teologije i seli se u Lajpcig, gde se upoznaje sa stvaralaštvom velikana nemačke klasične filozofije Imanuela Kanta, muzikom kompozitora Vagnera i revolucionarnom Šopenhauerovom filozofijom, izloženom u njegovom magnum opusu Svet kao volja i predstava. U svojim pisanjima Niče će kasnije tvrditi da je sa pobedom Kantovog kriticizma najzad došlo do pobede duha nemačkog seljaštva, dok će, naprotiv, Vagner i Šopenhauer, zajedno sa Geteom, predstavljati najpotpuniju sintezu nemačkog duha i ostaviće velikoga traga na Ničeovoj misli (Vagnerov kasniji prelazak u hrišćanstvo duboko će povrediti Ničea i njihovo prijateljstvo, pa i sama uspomena na njega, naposletku će se sasvim ohladiti). Godine 1868. on služi u armiji i biva otpušten zbog bolesti, a Univerzitet u Bazelu, prepoznajući genijalnost mladog mislioca, ukazuje mu čast i sa samo 24 godine mu poverava mesto profesora klasične filologije. U ratu Francuske i Pruske Niče služi kao bolničar: organizovanost, volja i nepokolebljivost pruskih vojnika koji veselih lica i pevajući herojski hrle u smrt oduševljava ga i ostavlja traga na njegovoj kasnijoj filozofiji (ovaj uticaj je primetan i u Ničeovom pisanju Rođenja tragedije, iz koga povremeno izbija čista živost muške prirode dionizijskog). Sa prekidima, Niče predaje u Bazelu do 1879. godine, kada ga još jednom loše zdravlje primorava da se povuče. Za vreme tog držanja katedre, Niče postaje dobar prijatelj sa Vagnerom, pa, koristeći se slavom koju stiče i poznanstvima koje ima, uspeva da obezbedi izgradnju Bajrojtskog teatra (Das Richard-Wagner-Festspielhaus), dovršenog 1876. za izvođenje Vagnerove opere Prsten Nibelunga, kome prisustvuje i sam car. Ipak, opera ne ostavlja očekivani utisak na Ničea: njegovo paralelno upoznavanje sa delima mislilaca francuskog prosvetiteljva ga nagoni da počne sumnjati u celokupnu prusku vojničku kulturu i same Vagnerove ideje, koje su plivale u izraženome antisemitizmu. To je period kada Ničeov društveni uspeh biva doveden u pitanje: fatalna Lu Andreas-Salome odbija njegovu bračnu ponudu, a njegovo tvrdoglavo protivljenje pruskom državljanstvu, koje mu je dodeljeno desetak godina ranije, nastavlja da mu stvara niz komplikovanih problema i, zajedno sa njegovim zdravstvenim stanjem, dovodi do Ničeovog prevremenog povlačenja iz javnog života. Ipak, njegov najplodniji period tek je pred vratima: u periodu od šesnaest godina Niče štampa devet knjiga i priprema još četiri. Niče provodi vreme u Italiji i Švajcarskoj, a tokom ,,najstrašnije zime svog života”, piše Tako je govorio Zaratustra nastojeći da oslobodi svoju nesumnjivu intelektualnu stvaralačku snagu, čije je taloženje stvaralo haotično unutrašnje stanje njegovo (moglo bi se reći da je ono više bilo uzrok nego posledica), te da na taj način pruži jednu dovršenu formu svog kazivanja, što mu polazi za rukom 1884. godine kada njegovo najpoznatije i ,,najličnije” delo biva štampano (Volja za moć, koja se treba smatrati krajnjom tačkom i najsveobuhvatnijim njegovim doprinosom filozofiji štampa se tek 1901. godine, pa je u tom smislu izjava s početka Antihrista da se ,,neki rađaju posthumno” odista proročki tačna). Ničeovo ludilo nastupa početkom 1889. godine, kada, kako navode neki izvori, videvši kočijaša koji bičuje konja, on doživljava nervni slom (zanimljiva je paralela sa sličnom scenom koja prikazuje san Raskoljnikova u Zločinu i kazni). Njegovo ludilo ostaje dokumentovano i u pismima, gde se njegov potpis menja u ,,Dionis” ili ,,Dionis-Raspeti”, što pokazuje lom i večiti sudar dionizijskog i skladnog, ženstvenog i uređenog apolonijskog. Niče prvo biva smešten u ludnicu, nakon čega ga doktori poveravaju porodici na staranje. U razvijenoj fazi bolesti, on se ponaša vrlo otmeno i uljudno, ne pokazuje znake intelektualne otupelosti, ai na licu mu se neretko oslikava radost, dok se sa najvećim interesovanjem upušta u debate sa sagovornicima. Ipak, progresivni tok bolesti ostavlja ga mrtvog u Vajmaru, 1900. godine, na taj način ironično dodelivši jednog od najvećih evropskih mislilaca devetnaestom veku (Poštenja radi, treba napomenuti da se sumnja da je Niče bolovao od sifilisa kog je dobio u jednoj javnoj kući u Bazelu). Ljagu na njegovo ime stavlja ponajviše njegova sestra, koja je, budući udata za uglednog pripadnika antisemitskog nemačkog nacionalističkog pokreta, kog se Niče izrazito gnušao, potpuno deformisala i izobličila filozofiju svog brata, pretvarajući njeno tumačenje u igru zagonetki. Zato ćemo još ovde, na prostoru posvećenom biografiji, napomenuti da je Niče izrazito prezirao rasizam i rastući nemački nacionalizam, smatrajući ga lakom zabavom za budale i čajankom krdskog čoveka. Prvo predavanje o njemu kao filozofu održano je još 1888. godine u Kopenhagenu, a njegov doprinos kriticizmu religije, novim etičkim vrednostima, istoriji razvića dva tipa morala, istoriji filozofije, drugačijem poimanju predsokratovaca, muzičkoj kritici, sociologiji i filozofiji uopšte do danas ostaje nemerljiv. Štaviše, Niče predstavlja smrt platonsko-hrišćanske tiranije, koja je još sa deističkim filozofima racionalizma i prosvetiteljstva dostigla svoju duboku bolestu u evropskoj filozofiji : njegovo stvaralaštvo uticaće, čak znatno više od Kjerkegorovog, na formiranje jednog novog doživljaja filozofske misli i njenu dalju genezu. Niče je stoga stoga dijagnoza i nepomerljiva kritika sve moralne i intelektualne truleži.

Autor: Bojan Dragićević

vp012-nietsche01

%d bloggers like this: