Tolerancija netolerancije II deo

Izraz „islamofobija” je kulturološki terorizam na delu.

Trećina muslimanskih studenata u Britaniji podržava ubijanje u ime njihove religije a 40% njih želi da živi pod šerijatom. Britanski mediji, pogotovo BBC i Guardian, gotovo rutinski kriminalce muslimane u svojim izveštajima nazivaju „Azijatima“. Što je, sem što je netačno, vrlo uvredljivo u odnosu na Hinduse ili Sike, recimo, ali zašto bi se vodilo računa o njihovim osećanjima kad je sasvim izvesno da oni iz uvređenosti neće zapaliti ničiju ambasadu.

Patrik Kondel u svom komentaru na „Mesec podizanja svesti o islamofobiji“ sublimira apsurd stava evropske političke levice prema islamofašizmu – „Poslednje dve decenije nepopustljive muslimanske ucveljenosti i refleksivne uvređenosti kod mogih od nas je podiglo svest o reči „islamofobija” kao ciničnog oružja kulturološkog terorizma i sramotni pokušaj da se zdrav razum predstavi kao mentalni poremećaj. Svesni smo toga da je „islamofobija” otrovna laž koju torbare islamisti i levičari u svrhu cenzurisanja ružne istine o islamu i guranja ljudi u tišinu griže savesti, a svesni smo i da je to lukav način fašističke ideologije da se predstavi žrtvom umesto onim što zapravo jeste – krvoločnom zverkom. Takođe smo svesni i da ta reč ostvalja ružnu mrlju na ličnosti svakoga ko je koristi jer svaki put kad se upotrebi izgovorena je providna i smišljena laž. Izraz „islamofobija” je kulturološki terorizam na delu. Dokazivo i statistički je pogrešan kao koncept. Broj muslimana koji su napadnuti ili zlostavljani zbog toga što su muslimani je mali u poređenju s drugim grupama i jednostavno ne zahteva poseban izraz za to. Islamofobija nije ništa stvarnija od nacifobije. Postoje vrlo dobri razlozi da se bude svestan obe ove ideologije, a ti razlozi su istovetni.“

Ultra desnica … omiljeni izraz politički korektne levice za sve koji se usude da o islamskom fašizmu progovore drugačije, ili bolje rečeno, izjave očigledno, mimo mantre o „religiji mira“ koju niko nigde nije video u praksi izvan izfantazirane političke teorije liberalne levice.

Pax Islamica, šta mu to zapravo dođe?

U istoriji je bezmalo svaki tiranin o svojim osvajačkim planovima govorio kao uspostvaljanju nekakvog budućeg mira. Nacistička Nemačka i SSSR su 1939. potpisale sporazum o podeli Poljske kao „osnovi trajnom miru u istočnoj Evropi“. Rimljani su imali Pax Romana što je značilo mir pod rimskom dominacijom. Diktatori i tirani, nacionalni ili ideološki, svet vide kao haos u kome je potrebno uspostaviti red. Samo pod njihovim vođstvom i upravom moguće je uspostaviti mir u svetu. Kada je Lenjin izjavio da je „bez zbacivanja kapitala nemoguće okončati rat istinski demokratskim mirom“ on je samo iznosio tezu svih tirana. A to je da je mir nemoguć bez stvaranja društva koje sledi njegovu ideologiju. Prema Lenjinu, svi se moraju pokoriti komunizmu. Prema Hitleru, nacizmu. Prema Muhamedu, islamu. Svi su govorili o miru ali su ga definisali samo u okvirima sopstvene ideologije i vladavine.

Muhamed ne ostavlja mesta interpretaciji a ni sumnji. U aslim taslamu [1] kratko i jasno stoji – „Pokorite se i biće vam dobro“. Od tada pa kroz istoriju do današnjih dana, muslimanski lideri zapadnim liderima šalju istu ovu poruku.

Kada zapadnjaci govore o miru i kada muslimani govore o miru, oni možda koriste istu reč ali misle na potpuno različite stvari. Za zapadnjake mir je nezavistan od bilo kakve ideologije. Za muslimane, međutim, on je nerazdvojiv od islama. Kada zapadne apologete islama govore o islamu kao o religiji mira, oni su, zapravo, u pravu. Reč je o miru koji se uspostavlja osvajanjem kojim će se nemuslimani svesti na građane drugog reda. Pošto je islam globalan i ne priznaje granice svom širenju, njegov oblik mira podrazumeva neprestano angažovanje u ratovima za osvajanje teritorije nemuslimana. Islamski mir ima veze s onim što ljudi obično podrazumevaju pod mirom koliko i Hitlerovo i Staljinovo objašnjenje da je osvajanje Poljske temelj trajnom miru. Islamski mir je kao i Hitlerov mir – verovanje da svet nije dobro mesto bez Muhameda ili Adolfa, ili njihovih sledbenika koji će njime upravljati. [2]

Dok većina ljudi mir vidi kao odsutstvo rata, islam rat vidi kao sredstvo postizanja mira. Globalna Pax Islamica je cilj džihada. Na orvelovski način islam rat pretvara u mir a nasilje u milosrđe. Sve dotle dok ih sprovode muslimani protiv nemuslimana. Muslimani mogu ubijati ali ne mogu biti ubice, mogu terorisati ali ne mogu biti teroristi, mogu sprovoditi genocide ali od toga postaju samo bolji. Jer, njihov cilj uvek je „mir“. Narodi koji pokušaju da se odbrane od islamskog terora zapravo su „zlikovci“ jer sprečavaju mir. I sami teroristi žele ništa drugo do mir koji može nastupiti samo onda kada njihove žrtve prihvate njihovu vlast.

Za zapadnjake mir postoji nezavisno od religije, za muslimane mir je teološka kategorija. Politički mir za muslimane nije ništa drugo do privremenog primirja za koje vreme se stiče strateška prednost. Mir mora biti teološki, što će reći nemuslimani moraju priznati supremaciju islama i Kurana. Za postizanje „celovitosti“ Dar-al-Islama ljudi mu se najpre moraju pokoriti. Aslim taslam.

Islam mir vidi samo u kontekstu islama. Teologija Pax Islamica svaku ideju miroljubive koengzistencije pretvara u apsurdnu šalu jer mir definiše samo u terminima islama i prema svakome se odnosi kao prema jeretiku koji se mora naterati na pokornost islamu. Kad kažu da je islam religija mira muslimani ne kažu da je islam miroljubiv već da je jedini način da se mir postigne pokoravanje islamu. I u tome što u tom cilju koriste nasilje i rat, ne vide nikakav paradoks. Uzrok rata nisu oni već nemuslimani koji odbijaju njihovu supremaciju. Džihadista je tako borac za mir.

Može li se na političkoj skali od levog na desno otići desnije od ovog? U Kuranu čitamo – „Mi vas odbacujemo. Neprijateljstvo i mržnja među nama je nastanjena, sem ako ne verujete jedino u Alaha“ (60:5)[3] a potom – „Nevernici su drvo za potpalu u paklu“ (72:15)[4]. Ne samo, „oni koji ne vjeruju (u islam i proroka) oni su najgora stvorenja“ (Kuran 98:6).

Zatim dalje (8:67) – „Nijednom vjerovjesniku nije dopušteno da drži sužnje dok ne izvojuje pobjedu na Zemlji; vi želite prolazna dobra ovoga svijeta, a Alah želi onaj svijet. – Alah je silan i mudar.“ Ovaj stih može da vas prevari, zvuči skoro pa kao ukidanje ropstva. Original, zapravo, glasi ovako – „Nije na verovesniku da drži zatvorenike rata i oslobađa ih za otkup dok ne počini veliki pokolj među neprijateljima. Vi želite blaga ovoga sveta (tj. novac od otkupa) ali Alah vam želi raj“.

Kuran izričito nalaže da se s nevernicima ne sklapaju prijateljstva – „Neka vjernici ne uzimaju za prijatelje nevjernike kad ima vjernika; a onoga ko to čini – Alah neće štititi.“ (3:28); „O vjernici, ne uzimajte za zaštitnike [5] jevreje i kršćane! Oni su sami sebi zaštitnici! A njihov je onaj među vama koji ih za zaštitnike prihvati; Alah uistinu neće ukazati na Pravi put ljudima koji sami sebi nepravdu čine.“ (5:51)

Nevernici se mogu samo pokoravati i ubijati, uz garanciju da je umiranje za islam jedina sigurna propusnica za raj – „Kada se u borbi s nevjernicima sretnete po šijama ih udarajte sve dok ih ne oslabite, a onda ih vežite, i poslije, ili ih velikodušno sužanjstva oslobodite ili otkupninu zahtijevajte, sve dok borba ne prestane. Tako učinite! Da Alah hoće, On bi im se osvetio, ali On želi da vas iskuša jedne pomoću drugih. On neće poništiti djela onih koji na Alahovu putu poginu“ (47:4)

I tako redom, po stranicama Kurana, koju muslimani, ne zaboravimo, doslovno drže za reč božiju, a proroka preko koga je ona svetu otkrivena za vrhunac moralne uzornosti (podsetimo se, prisilni brakovi i brakovi s devojčicama u muslimanskoj „kulturi“ opstaju jer ih je uspostavio prorok). Pravi muslimanin treba da je što više nalik proroku.

Ovde je potrebno razjasniti jednu stvar. Iz Kurana se može iščeprkati, zaista iščeprkati, i po neki naizgled miroljubiv stih. Apologete najčešće navode sledeća dva – „u vjeri nema prisiljavanja – (Pravi put se jasno razlikuje od zablude! Onaj ko ne vjeruje u šejtana, a vjeruje u Alaha – drži se za najčvršću vezu, koja se neće prekinuti. – A Alah sve čuje i zna.)“ (2.256) a sledeći omiljeni, a sva je prilika da ste i vi bili u prilici da čujete kako ga navode je – „ako neko ubije nekoga koji nije ubio nikoga, ili onoga koji na Zemlji nered ne čini – kao da je sve ljude poubijao; a ako neko bude uzrok da se nečiji život sačuva – kao da je svim ljudima život sačuvao. (5:32)

Odmah iza ovog stiha, doslovno odmah (5:33) piše – „Kazna za one koji protiv Alaha i Poslanika Njegova vojuju i koji nered na Zemlji čine jeste: da budu ubijeni, ili razapeti, ili da im se unakrst ruke i noge odsijeku ili da se iz zemlje prognaju.“

Već sam raspravljao o tome kako s nekim delovima Biblije možete opravdati milosrđe i dobročinstvo, a s drugim inkviziciju i holokaust. Ali, šta je dodatni problem kad je Kuran u pitanju? Ovi malobrojni miroljubivi stihovi nalaze se među najranijim otkrovenjima (direktno Muhamedu preko arhanđela Džabriela) dok je Muhamed tek bio na početku svoje karijere i još uvek u Meki. Nakon prelaska u Medinu, takvih otkrovenja više nema (sadržaj Kurana se, inače, deli na otkrovenja iz Meke i ona iz Medine). U Medini Muhamed zaključuje da mu je za njegove ambiciozne političke planove potrebna upotreba brutalne sile, poželjno ne samo uz božanski blagoslov već i uz njegovu izričitu naredbu. U Medini Džibrailo doleće isključivo sa otkrovenjima nasilja.

Stih 9:5 je medinski – „Kada prođu sveti mjeseci, ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opsjedajte i na svakome prolazu dočekujte! Pa ako se pokaju i budu molitvu obavljali i zekat davali, ostavite ih na miru, jer Alah zaista prašta i samilostan je.“ Najviše na šta može da se računa je status dimija (na srpkom valjda zimija), potčinjenost muslimanima uz plaćanje danka, svojevrsnog otkupa prava na život. „Ubijajte ih gde god ih nađete“ – ovde se ne radi ni o kakvom alegorijskom već doslovnom ubistvu.

Problem s proučavanjem Kurana nije samo u tome što je njegovo prevođenje s arapskog zvanično zabranjeno a prevodi na druge jezike koji postoje više su prepev nego doslovan prevod, već i organizacija poglavlja (sura). One nisu poređane hronološki, po redosledu otkrovenja, već po dužini. Tako se naizgled miroljubivi stihovi mogu naći nakon onih krvoločnih. Ali, u islamu postoji i jedno učenje tkz, „ukidanje“ koje kaže da su mlađa „otkrovenja“ bolja od starijih i da ukoliko su stihovi (ajeti) u Kuranu međusobno protivrečni, važeći je onaj mlađi, kasnije otkriven. Da ne bude mesta sumnji ovo načelo uneto je u sami Kuran – „Mi nijedan propis ne promijenimo, niti ga u zaborav potisnemo, a da bolji od njega ili sličan njemu ne donesemo. Zar ti ne znaš da Alah sve može?“ (2:106)

Štaviše, jedina prava garancija za raj je poginuti u Alahovo ime. To piše u Kuranu (9:111 Alah je od vjernika kupio živote njihove i imetke njihove u zamjenu za Džennet koji će im dati – oni će se na Alahovu putu boriti, pa ubijati i ginuti. On im je to zbilja obećao u Tevratu (Tora), i Indžilu (jevanđelje), i Kur’anu – a ko od Alaha dosljednije ispunjava obećanje Svoje? Zato se radujte pogodbi svojoj koju ste s Njim ugovorili, i to je veliki uspjeh) ali i u bezbrojnim hadetima.

Haditi su po autoritetu u islamskoj teologiji odmah iza Kurana. U preko sto njih govori se o svetom ratu džihadu. U jednom Muhamed sledbenicima kaže – „Naređeno mi je da se borim s ljudima sve dok oni ne kažu ‘Niko se, sem Alaha, ne sme obožavati’“.

Jevreji su posebno na meti. U jednom haditu čitamo kako sledbenici Muhameda zatiču u molitvi. Obaveštavaju ga kako su ubijali božije neprijatelje. On sluša, ustaje i pljuje na rane koji je jedan od njegovih boraca zadobio (valjda da zecele?) a potom se razilaze kućama. Hadit se završava izveštajem kako su „napadi na božije neprijatelje izazvali teror među Jevrejima tako da nije bilo Jevrejina u Medini koji nije strahovao za svoj život“. U drugom haditu saznajemo kako je Muhamed otišao k Jevrejima sa sledećom porukom – „Ako prihvatite islam bićete bezbedni (još jedna ilustracija značenja islamskog mira). Treba da znate da sve na zemlji pripada Alahu i njegovom proroku i ja želim da vas proteram iz ove zemlje. Ako neko među vama ima kakvu imovinu može da je proda, inače znajte da zemlja pripada Alahu i njegovom proroku“. Ličnim primerom uspostavlja princip postupanja s nevernicima – „Prorok je posekao šake i stopala muškaraca plemena Uraina i nije ih podvezao (osakaćenje udove) već ih je pustio da iskrvave“.

Autor: Aleksandar Lambros

[1] Poruka koju je Muhamed poslao nemuslimanskim vladarima.
[2] Sajid Kutb, egipatski pisac, islamski teoretičar u ugledni član Muslimanskog bratstva pedesetih i šezdesetih, u svojim delima pisao je upravo o takvom islamskom miru – miru pod dominacijom islama (knjiga Svetski mir i islam). Kad islamisti govore o islamu kao religiji mira, govore o njemu u ovom značenju.
[3] Ovako glasi prevod na engleski, prevod na srpski deluje bezazlenije. Izgleda ovaj nezgodni stih predstavlja još jedan primer toga kako se Kuran u prevodima sa arapskog prilagođava da deluje prihvatljivije – „Ne dopusti, Gospodaru naš, da nas nevernicima staviš iskušenje i oprosti nam, Gospodaru naš!“
[4] U prevodu na srpski – „a nevjernici će u Džehenemu gorivo biti“.
[5] Auliya, znači i prijatelj, zaštitnik, pomagač

vp012-lambros2

%d bloggers like this: