Pareidolopokloništvo, ili zašto se Isus pojavljuje na palačinkama

Pareidolija je psihološki fenomen koji se odnosi na prepoznavanje nečeg smislenog u stimulusu koji je apstraktan i nema smisla.

vp012-PAREIDOL01

Rano je jutro u jednom restoranu u Los Anđelesu. Ulice se polako pune ljudima, a zvonce na vratima restorana sve češće se oglašava dok prvi gosti dolaze po svoj jutarnji obrok. Tost, omlet, slanina, palačinke, javorov sirup – neodoljiv miris uobičajenog američkog doručka se širi kroz prostoriju. Tu, među goste, seda i vlasnica restorana, dok joj jedan od zaposlenih donosi palačinke, njeno omiljeno jelo. Vlasnica, zamišljena i još uvek pospana, kreće da odvrće čep flašice sa javorovim sirupom. Dok gleda kako gusti sirup polako curi do otvora na flašici, usmerava pogled ka palačinki i ostaje u neverici – sa palačinke joj se smeši blago lice Isusa Hrista. Desilo se čudo! I to nije sve; ne samo da je to bilo jutro na dan Velikog petka, jednog od najvećih praznika u hrišćanskoj kulturi, nego je i pobožna vlasnica restorana baš veče pre izrekla molitvu Isusu, tražeći od njega da motri na nju i restoran. Njene molitve su uslišene. Isus joj je poslao znak da pazi na nju i njen restoran.

Ovako je, verovatno, izgledalo jutro na Veliki petak dve hiljade i četrnaeste godine u jednom restoranu u Los Anđelesu. Možda je sled događaja bio i drugačiji, ali je završetak priče isti – tog se dana, u tom restoranu, i na toj palačinki ukazao lik Isusa Hrista. Ova vest obišla je svet. Ushićena vlasnica je presrećna što joj se bog obratio na ovaj način, a velikom broju vernika ovo je bio samo još jedan dokaz da bog postoji, da je svemoćan i da nas voli. Zašto bi, inače, našao za shodno da se pokaže na palačinki? Da li je ovo zaista dokaz da su hrišćani u pravu i da Isus Hrist, u ovom slučaju, s palačinke gleda na nas? Ne, naravno da nije. O čemu se ovde radi možete da saznate u nastavku teksta.

Pre nego krenemo u pojašnjenje ovog fenomena, moramo da kažemo da ovaj slučaj nipošto nije izolovan. Ukoliko poslednjih dvadesetak godina niste proveli u pećini, niste mogli a da ne pročitate barem jedan članak u novinama, ili vidite vest na Internetu, kako je neko u nekom parčetu hrane, kuće ili drveta video nekog od likova iz hrišćanske mitologije. Obično tu čast ima Isus Hrist, onakav kakvim ga današnji hrišćani zamišljaju, ali pojavi se tu, ponekad, i bogorodica Marija, ili neki iz širokog spektra svetaca. Iako su, obično, ovakva čudna dešavanja rezervisana za Ameriku, kada je ovaj fenomen u pitanju Amerika nikako nema ekskluzivu. Takve stvari dešavaju se u svim područjima koja nastanjuju hrišćani, pa tako i kod nas. S vremena na vreme se u našim novinama može pročitati kako ljudi pronalaze Isusov lik u vlažnoj mrlji na zidu ili Svetu Petku u kori od drveta. Ni hrišćani nisu jedini kojima se likovi iz njihove mitologije pojavljuju u stvarima oko nas. Iste stvari dešavaju se i kod pripadnika drugih religija, samo se kod njih, naravno, ne pojavljuje Isus. Tako, na primer, muslimani na različitim mestima viđaju arapskim pismom ispisano ime Alaha ili neke citate iz Kurana. Sva ova neverovatna dešavanja imaju, naravno, vrlo jednostavno i racionalno objašnjenje. U pitanju je fenomen koji se naziva pareidolija.

Pareidolija svuda oko nas

Pareidolija je fenomen koji je vezan za naš perceptivni sistem, tačnije za način na koji on funkcioniše, i proističe iz činjenice da naš mozak ima tendenciju da pronalazi smisao u nasumičnim i nejasnim stimulusima koje naša čula opažaju. Dakle, pareidolija jeste psihološki fenomen koji se odnosi na prepoznavanje nečeg smislenog u stimulusu koji je apstraktan i nema smisla. Naš perceptivni sistem složen je iz nekoliko delova i svi oni imaju svoju značajnu ulogu u opažanju i prepoznavanju stimulusa. Kada je vizuelna percepcija u pitanju, ti delovi se mogu podeliti na oči, koje opažaju stimuluse, zatim nerve, koji prenose informaciju iz očiju do mozga, i sam mozak. Stimulusi su bilo koji oblik podraženja naših čula koji može nastati unutar ili izvan našeg organizma. U vizuelnoj percepciji, kada vlasnica restorana gleda u palačinku ispred sebe, svetlost dolazi do palačinke i odbija se do njenih očiju, pa njene oči opažaju tu palačinku. Taj opaženi stimulus se potom, u vidu električnog impulsa, šalje nervnim putem do posebne zone u mozgu koja se naziva senzorna zona, i u kojoj se taj impuls obrađuje. Od impulsa koje dobija iz naših očiju naš mozak stvara sliku sveta oko sebe, i daje smisao onome što vidimo tako što trenutni stimulus upoređuje sa onim što postoji u našoj dugotrajnoj memoriji. Zbog toga se kaže da naše oči gledaju, a da naš mozak vidi. Jednostavnije rečeno, naš mozak stvara smisao od onoga što vidimo i čujemo, pa tako, kada gledamo neki objekat ili slušamo neki zvuk koji nema smisla i značaja, mozak ponekad pogreši i stvori smisao od delova tog stimulusa. Mi tada „prepoznajemo“ nešto u tom objektu ili zvuku što, objektivno, ne postoji. Ovaj fenomen se najčešće manifestuje u vizuelnoj percepciji, no postoji i prilikom opažanja zvuka.

vp012-PAREIDOL02

Svakako najpoznatiji primer zvučne pareidolije jesu tzv. satanističke poruke u pesmama poznatih rok bendova sedamdesetih i osamdesetih godina, a koje su, puštajući te pesme unazad, pronalazili pripadnici raznih hrišćanskih organizacija u SAD-u. Pored toga, zvučna pareidolija je i fenomen pronalaženja skrivenih poruka u snimcima govora koji se puštaju unazad, i koje neki ljudi koriste za promovisanje svojih pseudonaučnih teorija. Tako deo poznate rečenice koju je Nil Armstrong izgovorio prilikom prvog koraka na Mesecu: „This is one small step for man, one giant leap for mankind“, u prevodu: „Ovo je mali korak za čoveka, a veliki skok za čovečanstvo“, pušten unazad zvuči kao da Nil izgovara: „Man will space walk“, u slobodnom prevodu: „Čovek će hodati svemirom.“ Ovaj psihološki fenomen zavarava, ili ga pak oni namerno koriste, i one koji se bave tzv. fenomenom elektronskog glasa. Fenomen elektronskog glasa odnosi se na pronalaženje izgovorenih reči na zvučnim snimcima na kojima nije bilo namernog snimanja govora. Tako, recimo, lovci na duhove snimaju zvukove u, navodno, opsednutim kućama i onda preslušavaju snimke i pronalaze reči za koje tvrde da su ih izgovorili duhovi. Naravno, duhovi ne postoje a to što oni pronalaze na tim snimcima još je jedan primer zvučne pareidolije koja nastaje kao rezultat grešaka koje naš mozak pravi, autosugestije koja postoji prilikom snažne želje da se nešto pronađe na tim snimcima, a i kao rezultat umora koji prirodno nastaje kada sedite uz zvučnik i satima slušate besmisleni šum koji ste snimili u praznoj prostoriji.

Budući da se pareidolija najčešće manifestuje u vizuelnoj percepciji, pogotovo kada je u pitanju prepoznavanje religijskih motiva, tu vrstu pareidolije ćemo detaljnije obraditi. Sigurno ste svi kada ste bili mali (a, verujem, mnogi i sada) voleli da gledate u oblake i tražite one koji na nešto liče. Oblak u obliku krave, dinosaurusa, čoveka koji leži, zeca koji trči itd. Mogućnosti su ograničene samo našom maštom, tačnije našim mozgom. Naravno da oblaci nastaju nasumično, pod uticajem atmosferskih prilika, ali mi ipak u njima možemo prepoznati neke oblike. Dakle, prepoznavanje smislenih oblika u oblacima najpoznatiji je primer pareidolije. Pareidolija prožima svakodnevno ljudsko iskustvo pa oblaci nisu jedini stimulusi u kojima prepoznajemo smislene oblike. U bilo kojem objektu, ili delu nekog objekta, mi možemo prepoznati neke smislene stvari kao rezultat pareidolije. Ako pogledate u nacrtani krug koji u sredini ima dva manja razmaknuta kruga i pravu liniju ispod, odmah ćete u njemu prepoznati ljudsko lice. Popularni „smajli“ koji koristimo prilikom dopisivanja elektronskim putem još je jedan primer pareidolije u svakodnevnom iskustvu. Naravno, ljudsko lice je daleko kompleksnije i izgleda potpuno drugačije nego taj crtež. No, naš mozak, kada obrađuje informacije koje dolaze iz očiju koje gledaju taj „smajli“, vidi krug, dva manja kruga u njemu i liniju, i odmah mu daje smisao. Budući da je raspored očiju i usta na ljudskom licu takav da liči na raspored elemenata na tom crtežu, naš mozak ovde odmah prepoznaje lice.

Lice je oblik koji se najčešće prepoznaje u vizuelnim stimulusima oko nas, a pored lica, kao što smo već spomenuli u primeru sa oblacima, mogu se prepoznati i drugi oblici, prvenstveno figure ljudi i životinja. Lica i druge oblike možemo prepoznati u šarama na drveću, krznu životinja, flekama na zidu, peni od piva, talogu od kafe, u formacijama stena, u arhitektonskim karakteristikama zgrada, na hrani koju jedemo, u pejsažima naše planete, na fotografijama površine Meseca i drugih nebeskih tela itd. Svi senzacionalistički naslovi koje poslednjih nekoliko godina možete da pročitate u novinama a koji govore o tome kako je na fotografijama sa površine Marsa uočeno biće, ili najnoviji primer – butna kost, jesu primeri vizuelne pareidolije. Verovatno najpoznatiji primer vizuelne pareidolije vezan za jednu fotografiju jeste tzv. „lice na Marsu“. Naime, svemirske letelice „Viking 1“ i „Viking 2“ su krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka poslale na Zemlju fotografije jedne regije na površini Marsa na kojima se može uočiti nešto što veoma liči na ljudsko lice. Iako su naučnici odmah objasnili da se ovde radi o planini koja tako izgleda usred igre svetlosti i senke, te su kasnije napravljene mnogo detaljnije fotografije koje su pokazale da ta planina nema nikakve sličnosti sa licem, mnogi i danas smatraju da se ovde radi o zaveri i da su originalne fotografije dokaz da na Marsu postoji ljudsko lice. Pored toga, pareidolijom se mogu objasniti i mnoga „viđenja“ NLO-a, bigfuta, čudovišta iz jezera Loch Ness i sl. na različitim fotografijama i snimcima koje se nude kao dokaz u prilog postojanja istih. Dok je prepoznavanje ljudskog lica u nejasnim stimulusima nešto vezano za evolutivni razvoj čoveka i njegovog mozga, ono što ljudi mogu da prepoznaju kao manifestaciju pareidolije vezano je i za karakteristike njihove ličnosti. Tu činjenicu koristi i nauka, preciznije psihologija, u verovatno najpoznatijem psihološkom testu na svetu – Roršahovom projektivnom testu mrlja. U tom testu, koji ste sigurno videli ako nigde drugde, onda na filmu, osobi koja se testira pokazuje se serija mrlja od tinte koje su nastale potpuno nasumično a osoba mora da kaže šta ona vidi u tim mrljama. Iako ovaj test mnogi kritikuju zbog upitnih metrijskih karakteristika, činjenica je da ljudi prilikom gledanja u te mrlje zaista mogu da „prepoznaju“ različite stvari, što najviše zavisi od karakteristika njihove ličnosti. Upravo su karakteristike ličnosti u kombinaciji sa fenomenom pareidolije zaslužne za to što ljudi veruju da su pronašli Isusa na tostu, palačinki ili kori drveta, i o njima ćemo nešto više reći malo kasnije.

Zašto vidimo lica tamo gde ih nema

Činjenica da je ljudsko lice ono što najčešće prepoznajemo u nasumičnim i nejasnim stimulusima proističe, najverovatnije, iz načina na koji se naš mozak razvijao tokom svog evolutivnog puta od najranijeg perioda do danas. Dok je ljudska vrsta još živela u pećinama, jedno od najvažnijih adaptivnih sposobnosti bilo je prepoznavanje pripadnika svoje vrste, kao i razlikovanje prijatelja od neprijatelja unutar iste. Upravo zbog toga je bilo od izuzetne važnosti da se lice drugih pripadnika iste vrste što brže prepozna kako bi se moglo adekvatno reagovati. Ljudi koji su mogli brže da prepoznaju ljudsko lice u moru drugih stimulusa, recimo dok su lutali šumom u potrazi za hranom, imali su i veće šanse da prežive. Dokaze u prilog hipotezi o tome da je prepoznavanje lica od suštinskog značaja za ljude imamo u istraživanjima koja su pokazala da već novorođena deca reaguju na ljudsko lice, da mogu da razlikuju lice majke od drugih osoba i čak da preferiraju lepša od ružnijih lica. Naš mozak u toku svog životnog veka obradi ogroman broj lica koja smo imali prilike da vidimo uživo, na televiziji ili na fotografijama. Neka padaju u zaborav, a nekih se prilično lako i često setimo. Ponekad je dovoljan samo i kratak pogled na nečije lice pa da se odmah prisetimo mnoštva podataka o toj osobi koju smo u međuvremenu zaboravili. Ljudsko lice je deo tela koji nosi najviše neverbalnih informacija o nekoj osobi. Gledajući u nečije lice mi možemo zaključiti kakvog je raspoloženja ta osoba, kakvog je psiho-fizičkog stanja, kako se oseća povodom nas, čak i da predvidimo kako će se ponašati. Budući da ljudsko lice nosi toliko važnih informacija njegovo prepoznavanje je od ogromne važnosti za nas, pa nije ni čudo da se mozak ponekad prevari i „vidi“ lice tamo gde ono ne postoji. Jednostavno, naš mozak je toliko osetljiv na prepoznavanje ljudskog lica da će prilikom opažanja bilo kakvog vizuelnog stimulusa koji ima neku sličnost sa generalnim karakteristikama ljudskog lica odmah taj stimulus povezati sa licem. Upravo zbog toga je dovoljno da nacrtamo krug sa dva manja kruga i linijom u njemu i da odmah prepoznamo ljudsko lice. To svakako nije jedina greška koju naš mozak pravi. Naprotiv, postoji čitav niz eksperimentalnih dokaza koji pokazuju da je naš mozak lako prevariti. Većina njih su veoma zabavni pa slobodno u Google tražilicu ubacite pojam „brain tricks“ (trikovi mozga) i naučite nešto novo pri tome se dobro zabavljajući.

Ne pravi sebi idola niti kakva lika

Sada kada znamo da je prepoznavanje ljudskog lica u nejasnim i nasumičnim stimulusima urođena karakteristika našeg mozga nastala kao proizvod razvoja celokupne ljudske vrste, kao i da ono što će se prepoznati u tom stimulusu zavisi i od karakteristika ličnosti, objasnićemo kako ta komponenta ličnosti doprinosi tome da ljudi veruju kako im se na kori drveta ili odsjaju svetlosti na prozoru javila bogorodica Marija ili Isus Hrist. Ličnost jedne osobe jeste pojam kojim se obuhvataju njen specifičan karakter, intelekt i temperament. Ta tri pojma opisuju načine na koje jedna osoba doživljava svet oko sebe, razmišlja o sebi i svetu, zatim kako se oseća povodom sebe i drugih, te načine na koje reaguje na doživljaj sebe i sveta oko sebe, tj. načine na koje se ponaša. Svaki čovek ima svoje karakteristično viđenje i objašnjenje sveta u kojem živi. Neki ljudi, tako, svet oko sebe posmatraju kroz prizmu verovanja, uverenja i stavova koji proizlaze iz nekog verovanja u nadprirodno, tj. kroz prizmu verovanja u više biće – boga, religije koju su prihvatili. Tako su motivi, priče i likovi religije kojoj osoba pripada manje ili više prisutni u svakodnevnom životu te osobe, u njenim razmišljanjima, u tome kako doživljava i objašnjava sebe i svet oko sebe. Što su ta religijska uverenja i verovanja jače izražena, to su prisutnija u svakodnevnom funkcionisanju tih osoba, i to je verovatnije da će njima objašnjavati dešavanja oko sebe. S tim je povezano i verovanje u tzv. čuda koja su osnov većine religija. Iako i u redovima samih religioznih osoba postoje razlike u stepenu u kojem je to verovanje izraženo, obično religiozni ljudi imaju niži stepen kritičkog mišljenja, barem prema čudima i objašnjenjima koja dolaze iz njihove religije. Zbog toga je kod njih jače izraženo verovanje u nadprirodne stvari, pogotovo ako ih mogu povezati sa svojom religijskom mitologijom, kao što je to slučaj kod „čudotvornih“ ozdravljenja, začeća ili, u našem slučaju, „javljanja“ likova iz religijske mitologije u stvarima oko nas. Povežite te dve karakteristike – jako izražena religijska uverenja i verovanje u čuda – i dobićete osobu koja će bez sumnje zaključiti kako se Isus Hrist baš njoj lično javio kako bi mu pomogao ili preneo neku poruku kada se njen mozak zbuni i „prepozna“ lice sa bradom na palačinki ili kori drveta.

vp012-PAREIDOL03

Hrišćanska religija ima široko rasprostranjene vizuelne simbole u kojima dominiraju prikazi Isusa Hrista. Njegov lik susrećemo na mnogim slikama u novinama, knjigama, na ikonama, na brošurama koje nam ubacuju u poštanske sandučiće, na Internetu, u Fejsbuk memeima i sl. Njegov lik nas „posmatra“ sa krstova koji se nalaze svuda oko nas, kako u crkvama, na spomenicima, i na lančićima koje ljudi nose oko vrata, tako i u školskim i javnim ustanovama, zgradama, sredstvima javnog prevoza i sl. Možemo ga videti i u dokumentarnim i igranim filmovima, pa čak i u crtanim filmovima koji se prikazuju na televiziji. Na svim tim mestima on je prikazan na identičan način, kao čovek u ranim tridesetim godinama, blagog pogleda, dugačke kose i brade. Upravo zbog toga što ga možemo videti posvuda, lik Isusa Hrista duboko je usađen u našoj dugotrajnoj memoriji, i često se iz nje „izvlači“, pa je prilično očigledno zašto naš mozak svako lice koje ima te karaktestike odmah asocira sa njegovim likom a ne sa likom, recimo, Džonija Štulića, pevača zagrebačke rok grupe „Azra“ iz osamdesetih godina dvadesetog veka, čiji je fizički izgled gotovo identičan onome kakvim je prikazan Isus. Mozak će jednostavno „izvući“ iz memorije ono što najčešće koristi kada vizuelni stimulus koji trenutno posmatra upoređuje sa onim što poznaje od ranije. Tako, kada pod uticajem pareidolije neko u mrlji na zidu „prepozna“ lice koje ima dužu kosu i bradu, najverovatnije je da će mu prva asocijacija biti Isus Hrist. Ukoliko ta osoba ima izraženo kritičko mišljenje i zna da je u pitanju pareidolija, ona tome neće dati neki veći značaj. No, ukoliko ta osoba nema izraženo kritičko mišljenje, ima jako izražena religijska uverenja i veruje u čuda, ta osoba neće mnogo sumnjati da se upravo desilo jedno čudo i da joj se javio Isus. Još ako se ta osoba prethodno molila da joj se bog javi, onda ona i očekuje takav „znak“, što samo pojačava uverenje da se radi o čudu koje je očekivala. Drugim rečima, ta će osoba videti ono što želi da vidi a ne ono što je zaista tamo – a to su samo nasumične mrlje nastale zbog uticaja vlage na boju na zidu.

Zaključak

Ako na kraju, za trenutak, ostavimo po strani sva naučna otkrića i objašnjenja sveta oko nas i uzmemo da je hrišćanska mitologija istinita, odnosno barem jedan njen deo (jer je, zbog niza kontradiktornosti, logički nemoguće da bude istinita u potpunosti) zapitajmo se da li onda svemogući bog nema bolji način da se pokaže svojim stvorenjima od toga da se pojavljuje u mrljama na zidu i palačinkama? Zar ne bi bilo daleko elegantnije i bolje, za njega i za nas, da se pojavi na Zemlji i pred svima kaže kako da izlečimo sidu i rak? Ne bi li upravo to pokazalo svima nama nevernicima da živimo u zabludi? Šta želi da postigne time što nam se pokazuje preko mrlja na zidovima i palačinkama? Možda je to samo dokaz da ga više i nije briga za nas, pa se svako malo javi na taj način čisto da ga ne zaboravimo. Ako uzmemo u obzir da je broj direktnih javljanja i čuda koja čini naglo opao nakon perioda koji opisuje Biblija, ta mogućnost se čini vrlo verovatnom. A šta je sa Bogorodicom i svecima? Niko od njih nije bog, i nema svemoguće božanske moći, a opet se „pojavljuju“ na ovaj način. I ne samo to – ljudi im se, kada ih vide u kori drveta, klanjaju i time čine greh jer direktno krše drugu božiju zapovest koja kaže: „Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.“ Zar oni koji to rade takvim svojim ponašanjem ne postaju baš ono što im je bog izričito zabranio – (pare)idolopoklonici?

Čini se da ljudi koji veruju u takva „čuda“ sebi ne postavljaju ovakva pitanja, niti im je problem da se klanjaju likovima koje su pronašli u drvetu. Na kraju krajeva, šta je jedan mali greh koji se lako može srediti ako se istinski pokaju, u odnosu na pet minuta slave koju donosi ovakav čudesan susret. U slučaju vlasnice restorana sa početka priče, tih pet minuta slave sigurno je sa sobom donelo i znato veći priliv zelenih novčanica. Sa druge strane, ni medijima, koji takvim stvarima daju nezasluženu pažnju i šire ih, nije u interesu da ovome prilaze kritički i racionalno jer malo je naslova koji će bolje prodati novine od onih kao što su: „Sveta Petka se pojavila na postelji bolesnog deteta.“ Ili možda u redakcijama novina i nema racionalnih ljudi, što nikako nije isključeno kada se uzme u obzir šta se sve u novinama može pročitati. Čast izuzecima, naravno.

Bilo kako bilo, ostaje činjenica da se naš mozak često i lako prevari i da ljudska lica možemo prepoznati tamo gde ih nema. Sve dok znamo da je u pitanju pareidolija možemo se zabaviti na taj način, kao što je to slučaj kada pronalazimo životinje u oblacima. No, kada pojedinci i grupe ljudi nisu u stanju da prepoznaju ovu grešku u percepciji i počnu da šire neistine, onda takve stvari prestaju biti zabava i počinju da budu problem. U svetu u kojem danas živimo i u kojem je tehnologija omogućila stvari koje su pre samo sto godina bile nezamislive, jedna od najgorih stvari koje možemo da uradimo jeste da učimo našu decu kako se likovi iz religijske mitologije pojavljuju na palačinkama, zidovima, postelji ili drvetu kako bi nam preneli neku poruku ili nas čuvali. Time se vraćamo u prošlost, i učimo decu da se okreću od realnosti i da veruju u magiju što je u dvadeset i prvom veku potpuni apsurd. Zaista, da nije toliko tragična bila bi urnebesno smešna scena u kojoj ljudi vode svoju decu da pale sveće pred likom Svete Petke koja se čudesno pojavila u kori drveta, dok u isto vreme, na drugom kraju sveta, ljudi daljinski upravljaju vozilom na Marsu i grade fusione reaktore.

Autor: Borislav Miletić