Intervju sa Aleksandrom Lambrosom I deo

Mene samo zanima da li se tridesetih govorilo o radikalnim ili umerenim nacistima?

Politika
Koliko ti je u stvaranju slike o problemima u Srbiji pomoglo to što si Srbiju počeo da posmatraš sa strane, iz Francuske?

Neizmerno mnogo. Mislim da sada imam neke opipljive „krizne“ parametre. U Francuskoj se po medijima i u svakodnevnom životu mnogo kuka i žali na krizu, pad standarda, pad kupovne moći, nezaposlenost, slabljenje konkurentnosti francuske industrije, neefikasnost sistema… A reč je o jednoj od vodećih ekonomija sveta. U poređenju s francuskom krizom i problemima, Srbija, faktički, više uopšte i ne postoji kao država i društvo, u završnoj je fazi apokalipse. I mimo tih opipljivih, merljivih i statističkih pokazatelja, sam život u Francuskoj pomogao mi je mnogo da stvari bolje sagledam – kada sam posle dve i po godine, što nije bog zna koliko dug period, prvi put posetio zemlju, doživeo sam, ne preterujem uopšte, istinski šok. Ta beda i siromaštvo, taj grč u ljudima, sivilo, ozlojeđenost, strah, mrtvilo i apatija, sveopšta prostitucija… Jezivo. Nisi toga toliko svestan kad si time okružen svakodnevno i godinama.

Jedan si od najglasnijih podržavalaca Izraela među ljudima iz Srbije. Kako vidiš budućnost Bliskog Istoka?

Kao poligon za nadjebavanje fašizma lisice (zapada) i fašizma lava (islama) koji će u nepredvidivo dugom roku izazivati bedu i patnju ogromnog broja ljudi. Fašizam lisice i fašizam lava izraz je francuskog filozofa Mišela Onfrea koji kaže: „Dvadeset prvi vek počinje bespoštednom borbom. S jedne strane judeo-hrišćanski Zapad, liberalan u ekonomskom smislu reči, surovo kapitalistički, divlje trgovački, cinično potrošački, proizvođač lažnih dobara, koji ne haje ni za koju vrlinu, visceralno nihilistički, koji ne zna ni za veru ni za zakon, jak sa slabima, slab sa jakima, lukav i makijavelistički sa svima, opčinjen novcem, profitima, na kolenima pred zlatom, liferant svake vlasti, generator svih dominacija … U tom poretku, teorijski, sloboda je za sve, a u stvari, sloboda je samo za šaku ljudi, za vrlo malo njih, dok su ostali, većina, ogrezli u bedi, siromaštvu, poniženju.

Sa druge strane, muslimanski svet, pobožan, revnostan, sirov, netolerantan, nasilan, zapovednički i osvajački. Fašizam lisice protiv fašizma lava, jedan stvara svoje žrtve na postmoderan način, novim oružjem, a onaj drugi pribegava hiperterorizmu noževa, skrenutih aviona i opasača sa zanatskim eksplozivom.“

Eto, tako vidim budućnost Bliskog istoka. A i šire.

Pored toga što gajim izvesno divljenje prema toj naciji i državi, nastaloj doslovno na parčetu pustinje u ekstremno neprijateljskom okruženju, koja je pored svega, i uprkos svemu, uspela da procveta, doslovno čak (Izrael je jedina država u svetu koja je u 21. vek ušla sa više površina pod šumom nego što ih je imala ranije, iako je većim delom pustara), poštovanje za njihovo izdizanje iznad mentaliteta žrtve (i nakon holokausta, nijedan se Jevrejin nije opasao bombama da se raznese u nemačkom autobusu ili restoranu) i prema njihovom doprinosu čovečanstvu koji je zadivljujuće nesrazmeran njihovoj veličini, neviđeno mi idu na nerve proseravanja evropske i američke političke levice i šatro nekakvih aktivista koji ne prestaju da baljezgaju o zločinima izraelske strane. Da te super humanističke i civilizacijske standarde, koje tako nemilosrdno i mikroskopski primenjuju na Izrael, primenjuju u procentu 5 na Arape, pa Bliski Istok bi se odjednom preporodio. Zaglušujuća tišina tih istih aktivista i dežurnih kritičara Izraela povodom svih zverstava islama, otkriva, kako je to Patrik Kondel sjajno detektovao, latentni belački progresivni rasizam – evropski intelektualci su rasisti i misle da Arapi nisu u stanju da dobace do elementarnih civilizacijskih normi, zato ih neprestano tetoše.

Ja mislim što i Sem Haris – „Svi mi živimo u Izraelu, samo neki toga nisu svesni“.

Napisano je tone članaka na temu prava izraelske države na postojanje. I sam sam o tome pisao. Hajde sad ovako, zamislimo da ne postoji nikakvo istorijsko opravdanje za postojanje Izraela. Eto, nemaju nikakvo pravo na to parče zemlje. Ja i dalje mislim da on treba da postoji. Pogledajte kartu arapskih zemalja i površinu koju one zahvataju. I uporedite sa Izraelom. Da, iz saudijskih duna su se na svu tu teritoriju proširili baš na letećem ćilimu, a ne mačem i krvlju. Štaviše, ja mislim da Palestina uopšte ne treba ni da postoji. Svetu samo fali još jedna islamska civilizacijska kenjara, kao da ih već nema dovoljno.

Još da napomenem, pišem na razne „osetljive“ teme i dobijam mnogo poruka i mejlova. Najgadnije dobijam kad pišem o podršci Izraelu. Ne biste verovali. Mnogi misle da sam Jevrejin, tako da mislim da imam izvestan uvid u to kako izgleda biti Jevrejin, što mi samo učvršćuje simpatije. Mislim da je važno odabrati stranu, neutralnost pomaže zlo.

Kakvi su tvoji stavovi o političkoj korektnosti?

Smatram da Meku treba bombardovati i sravniti sa zemljom, da srpske popove treba tući po haustorima, da Rusija nije otcepila dovoljno od Ukrajine. Mislim da bi to bio odgovor na ovo pitanje.

Kakve su sličnosti u političkom smislu između tridesetih godina XX veka i današnjice?

Pa evo, Hrvati se bore na strani Ukrajinaca, Srbi na strani Rusa, Nemačka je mnogo diskretnija u svojim planovima, sad sve to radi gospodski, preko EU tela i njene beskrajne kafkijanske administracije, Amerika ide da ratuje protiv divljaka koje je naoružavala, finansirala i obučavala, i brani svoje interese na Dnjepru, ali je Putin novi Hitler, a Obama dobitnik Nobela za mir, levica brani fašiste ludake poput Hamasa i Fataha, koji kamenuju, vešaju, pale i odrubljuju glave, desnica fabrikuje neke krize od kojih je ona sve bogatija, a vi sve siromašniji, Stejt Department je u svom godišnjem izveštaju o stanju ljudskih prava u svetu vrlo zabrinut za mormone u Srbiji, ali je u Saudijskoj Arabiji sve u najboljem redu, uz to, sad imamo Kardašijan i njen polomljen manikir, procureli home video ovog i onog, tinejdžere koji na karti ne umeju da pronađu Indiju u vreme kad su sateliti usnimili svaku ulicu i kartonsku kuću u Mumbaiju, obrazovanje je samo kako zgrnuti keš i izbeći porez, humanizam i renesansa su za selfije s letovanja, ljudska prava samo za tamo gde nema nafte, sklapanje najki za 10 centi po satu je liberalni kapitalizam a ne ropstvo, ateisti su militanti, a islamisti umereni …

Pa eto, raspetljavajte i nalazite paralele … Mene samo zanima da li se tridesetih govorilo o radikalnim ili umerenim nacistima? Kao, radikalni nacista bi te poslao u konc logor, umereni ne bi, al‘ nema ništa protiv što ovaj radikalni bi.

Religija
Francuska važi za relativno sekularno društvo. Kakvi su tvoji utisci?

Relativni. U najstrožem centru Pariza sam 45 minuta tražio da kupim kebab koji nije alal. Ja bih radije umro od gladi nego pojeo alal, ne samo zbog toga što se te životinje ubijaju nepotrebno surovo, već i što procenat takse za alal sertifikat odlazi i za finansiranje globalnog džihada. Poznanici u pariskom metrou je neki musliman opalio šamar jer je jela sendvič pred njim, a bio je Ramadan. Svi su se pravili da nisu videli šta se desilo i nastavili da bulje u svoje ajfone. Ministarstvo obrazovanja je nedavno izdalo neko uputstvo o zaštiti principa sekularnosti u državnim školama, što je samo po sebi indikativno u 2014. godini. Sveštenici i imami gostuju po TV emisijama i prde jedne te iste besmislice tipa – islam je religija mira i tolerancije i gej brakovi urušavaju temelje civilizacije. Mnogo je hodanja po jajima, do granice autocenzure, jer začas možeš da postaneš islamofob i rasista, dok je, recimo, biti anticionista (moderan, politički korektan izraz za antisemitizam) skroz nekako ok i u modi, po Rusiji udri slobodno, Amerika je u pravu, burkače su na sve strane, papa rek‘o ovo, papa rek‘o ono, baš je kul i moderan… Najgore je to odumiranje slobode mišljenja i izražavanja. Za mene je taj proces opipljiv.

Pretpostavljam da sam imao preterane predstave o Francuskoj kao kolevci modernog sekularizma i prosvetiteljstva. Ipak, uz sve mane, ispred nas je za čitav jedan univerzum.

Mogu li se uporediti verska prava i slobode u Francuskoj i Srbiji?

Vernici su svuda agresivni, zavisi samo koliko ih sekularizam drži pod kontrolom. Čim ta kontrola popusti makar malo, oni su tu, sa svojim poglavarima i duhovnim čobanima, spremni da napadnu i komadaju kao hijene. Evo vam primera – nedavno je u Francuskoj donesen zakon koji istopolnim parovima dozvoljava da stupe u brak. Homoseksualci su, po mom mišljenju, poslednji žrtveni jarac hrišćanstva. Pre toga, to su bili Jevreji, crnci, žene. Sad probajte da zamislite pola miliona ljudi na ulicama Pariza koji demonstriraju protiv prava crnaca, na primer. Zamislite demonstracije u kojima hrišćani traže da crnci koriste odvojene toalete i autobuse. A to bi, gledano, iz perspektive hrišćanstva, moglo vrlo lako da se opravda. Biblija, na primer, odobrava ropstvo. Ali, to je danas nezamislivo jer su crnci stekli univerzalnu pravnu zaštitu i oni koji se bore protiv njih nisu dobri hrišćani, već, jednostavno, rasisti. Danas se ta bitka bije za homoseksualce. Tako da kad je u Francuskoj u punom jeku bila javna debata oko zakona o gej brakovima, na ulice Pariza moglo je da izađe na stotine hiljada katolika. Ta priča je sada završena, trenutno se mobilišu da spreče zakon koji istopolnim parovima dozvoljava pristup državnom programu veštačke oplodnje. Evo vernika opet na ulicama.

S druge strane, ovde na prajdu policije gotovo i da nema. Uglavnom reguliše saobraćaj. Nema tenkova, borbenih i oklopnih vozila, helikoptera. Narod đuska i zeza se, atmosfera je karnevalska, učestvuju i mnogi heteroseksualci.

Pa eto, poredite.

Drugo, u Francuskoj klikom na internetu možete da se „iščlanite“, ispišete iz crkve. Mislim da je to izuzetno važno jer uspostavlja sistem odgovornosti. Ne slažete se sa onim što crkva zastupa i propoveda? Ili ste jednostavno neverujući. Pa eto, 2 minuta na internetu i oduzeli ste im pravo da govore u vaše ime. U Finskoj se pre par godina desilo da je posle jednog spornog TV nastupa nekoga iz njihove protestantske crkve, na desetine hiljada ljudi krenulo da se iščlanuje. Tamo to ima još veće posledice jer prihodi crkve zavise samo od vernika, tj. samo verujući plaćaju porez crkvi. Ne znam kako to na nivou prihoda i poreza funkcioniše u Francuskoj, pročeprkaću, ali ne verujem da je banditizam kakav je u Srbiji. Srpska crkva je najobičnija mafijaška organizacija, ono što se uobičajeno zove „organizovani kriminal“. I to u sprezi s vlastima. Zahvataju gde stignu i koliko stignu, zahvataju prihode poreskih obveznika (uključujući i nas ateista i homoseksualaca), ne plaćaju nikakav porez, nikome ne polažu račune ni za šta, i apsolutno ni na koji način ne doprinose društvu. Jedino što rade je aktivno širenje mržnje, gluposti i primitivizma. SPC je, doslovno i bez ikakvih preterivanja, kamen oko vrata Srbije. Makar da ima neku kulturološku funkciju kakvu u zapadnom svetu crkva obično ima. Čak ni to. Pogledajte našta liči novija srpska sakralna arhitektura, slikarstvo … Jezivo. Nekad je SPC makar u tom smislu imala minimuma sluha. Da nije, ne bismo danas imali crkvu sv. Nikole u Sremskim Karlovcima. Prošetajte do Topčiderskog parka i posetite Milošev konak, a onda i obližnju crkvicu Sv. Petra i Pavla. U konaku ćete videti Miloševu privatnu prostoriju u maniru otomanskog baroka, a u crkvici naznake nekog pravoslavnog baroka, hvatanje koraka s velikim svetom. Mi smo se u to vreme još oslobađali vekovne turske okupacije, ali je postojala svest o tome gde želimo da idemo. Ovo danas je jednostavno stravično.

Ja sam, u beskonačnoj jalovoj prepisci sa SPC administracijom, pokušavao da dobijem raskrštenicu ili ispisnicu iz SPC. Čak ni to kod nas nije moguće. Jednostavno sam želeo da im stavim do znanja da ne želim da imam ništa sa njima, i da im oduzmem legitimitet da mene zastupaju. Uzalud. To je jako pogubno za princip odgovornosti. Ta banditska organizacija meša se u politiku i društvo (nominalno sekularno) i za to ne propušta nijednu priliku. A pritom nema nikakvu odgovornost ni prema kome.

Uzgred, prema rezultatima istraživanja Galupa iz 2009. godine, koje je sprovedeno u 114 zemalja, Srbija (bez KiM) se sa 54% ispitanika koji su se izjasnili da religija igra važnu ulogu u njihovim životima, našla na 87. mestu liste. Ovaj rezultat bi morao da dovede u pitanje tvrdnju koja se redovno čuje od predstavnika SPC kako ta institucija predstavlja najveći deo stanovnika Srbije pravoslavne veroispovesti, na čemu temelje svoju umešanost u politički život društva. Naše je pravo da se iščlanimo, ispišemo, raskrstimo iz te organizacije ako to želimo. To kod nas još nije moguće.

Da li je potpuna sekularnost moguća?

Mi to nećemo dočekati. Dok god je vernička većina, mada je već i agresivna manjina dovoljna, kao što vidimo na primeru brojnih evropskih zemalja koje imaju muslimanske imigrante. Mnogo se trtlja o tome kako je verovanje privatna stvar, drugim rečima, kako je neverovanje privatna stvar, zbog čega ateisti treba da su nečujni. Poenta sekularizma je upravo to, da je verovanje privatna stvar, ali ono je sve samo ne privatno. Primera je toliko da je bespredmetno i da krenem da nabrajam. Pogledajte Srbiju – crkva u školama, bolnicama, državnim institucijama, vojsci… Problem s vernicima je taj što oni duboko „veruju“ u to da je njihova sumanuta vizija sveta jedina ispravna i važeća, i sve dok se ona ne ostvari svet će biti u problemu i mesto koje treba „ispravljati“ u skladu s njihovom religijskom vizijom. Nama racionalnim ljudima teško je da to shvatimo i sagledamo, ali to je upravo tako, ti ljudi istinski, duboko i čvrsto veruju u to da nas, vas, svet uopšte, treba „ispravljati“ u skladu s njihovom religijom. S takvim ljudima je teško, zapravo, gotovo nemoguće raspravljati, pošto se pred argumentima „utvrđuju u veri“, što će reći, sasvim svesno se lišavaju upotrebe razuma, i takvi ljudi su odlučni u tome da rade na svojoj viziji sveta. Muslimani zaista veruju da nepokrivene žene izazivaju zemljotrese, kao što pravoslavci zaista veruju da gejevi koji šetaju izazivaju poplave. To nije vic, to je stvarnost.

E sad, pitanje je samo koliko je sekularizam jak i koliko im daje prostora. Jer, vernici su kao korov, iždžikljaju iz svake rupe koja naprsne, iskoriste svaku priliku koja im se ukaže. Gde sekularizam popusti, eto ih, da uskoče, zauzmu prostor i dalje se šire. Jer veruju, opet ponavljam, da svi koji ne dele njihove sumanutosti zapravo ugrožavaju njihovu viziju sveta. Mislim da je sekularizam svuda u krizi i da tome na ruku ide nekoliko stvari – najpre, zapadnjačka kulturološka konvencija da se nečije verovanje ne dovodi u pitanje, ma koliko ono sumanuto bilo. Kao, to je znak nepoštovanja prema ličnosti. Nije. Jedno je ne poštovati nečije verovanje, a drugo je ne poštovati ličnost. Nismo uopšte u obavezi da poštujemo bilo čije verovanje. Racionalisti, ateisti, intelektualci jednostavno ćute, a trebalo bi da neprestano „izazivaju“ nečija slepa verovanja. Kako će, inače, drugačije da se načnu rešetke tog mentalnog kaveza? U našoj kulturi vlada neka konvencija da činjenice i fantazmi imaju istu težinu i vrednost.

Drugo, religija je uvek bila instant rešenje za sva životna pitanja i nedoumice. Ona je odustajanje, tromost, lenjost, „ako je bila dobra mom dedi i meni je, mrzi me da se bakćem“, ona je za ljude bez volje i kapaciteta za samorazvoj. Ona anksioznima i uplašenima daje smisao i utehu … ono čuveno pitanje „ako ne veruješ u boga, koji je smisao tvog života?“ Neki dan me je neka vernica pitala o „čemu bih to razmišljao po čitav dan da nema boga?“

I konačno, jaz između 21. veka i saznanja o prirodi stvarnosti kojima danas raspolažemo i religija, toliki je, da više nije moguće da ga premosti bilo koja količina teoloških sofizama i metafora ogrnutih u ostatke razvejanih oblačića transcendencije. Sveti spisi su ludačka košulja čovečanstva. I to je neuroza naše epohe koja će da drma i traje, a religije se neće povući bez borbe. Biće tu još mnogo žrtava religije. Ja, dakle, ne da ne predviđam društvo potpune sekularnosti u skorije vreme, već predviđam žestoku krizu sekularizma koja će da traje … Biće nam potrebno novo prosvetiteljstvo, daleko dublje od prethodnog, do neke nove ateološke društvene episteme. Ako ikada.

Nacija
Važiš za jednog od ateista koji se jasno i glasno izražavaju i nacionalno. Koliko ti je to nacionalno određenje bitno?

Nezgodno si formulisao pitanje. Koliko mi je bitno? Pa, ne znam, zavisi kakav mi je dan i s kim sam tog dana imao posla i kako sam raspoložen i od raznih nekih promenljivih faktora. Nekad mi je bitno, nekad mi je potpuno nebitno. Znam da postoji mišljenje da sam nacionalista, što je tim čudnije pošto sam gej i ateista. S druge strane za srpske desničare sam, kao gej i ateista, strani plaćenik, izdajnik, otpadnik i šta ti ja znam. Zamišljam da bi me kao Finca ili Norvežanina recimo, sasvim sigurno manje bolela glava. Biti Srbin je, ponekad, dijagnoza. Tačno je i da je samo etničko poreklo, kao osnova za nekakav ponos i samovrednovanje, savršeno besmisleno. Jer vi u tome nemate nikakvih zasluga. Ali, meni je i to neko kvaziakademsko, kvazilevičarsko i šatro kosmopolitsko ograđivanje od porekla na izvestan način kukavičko. Kao da se odričete svake odgovornosti za društvo kome pripadate. Jer, za mene je rodoljublje i aktivna angažovanost na njegovom poboljšanju i opštem napretku. Da skratim, mislim da je Srbiji naneta ogromna nepravda, da ima epsku i divljenja dostojnu istoriju, da je žrtva Jugoslavije, kako njenog nastajanja tako i njenog raspada, uobražavam da u sebi nosim nešto obilićevskog, viteškog (u svakom slučaju, to je jedan od izvora mog nadahnuća), a pri tom mi u njoj nikad nije bilo ni dobro ni udobno, i o Srbima savremenicima imam jako loše mišljenje. Mislim da su neviđene poltrončine i beskičmenjaci.

Da li je i zašto većina nacionalista suprotstavljeno ateizmu jer „Srbin nekršten ne biva“?

Pa valjda, otkud znam. Bogomoljci i njihovi tripovi. ´Ajde što ne biva nekršten, već mora i da je pravoslavac. Taj idiotluk nas je istorijski skupo koštao.

U kojoj meri su u Srbiji ispreplitani nacionalizam i religioznost? Da li SPC kreira nacionaliste, a ne samo religiozne?

Kreira budale. O tome sam vrlo opširno i detaljno pisao u poslednjem poglavlju svoje knjige. Gre´ota mi je da sad to sažimam, zaista pročitajte.

Zašto i koliko je tradicionalizam štetan ili koristan?

Prava ljudska tradicija nije u pokoravanju, već u pobuni. (Pjer Mabij, „Ogledalo čudesnog“) Mene jako zbunjuje srpsko shvatanje tradicije. Neki dan sam ručao u starom gradu u Nici i preko puta stola je bio ulaz u zgradu i na nadvratniku uklesana godina 1649-ta. Pokažite mi građevinu u Srbiji, još uvek u funkciji, a da nije manastir, ne iz te godine već iz, recimo, 1850-te. Ne radi se samo o tome da smo mi imali tragičnu istorijsku sudbinu, a jesmo, već o tome kakav odnos prema sebi samima i sopstvenom nasleđu imamo. Je l´ ima kod nas bilo šta da traje? Neka firma, institucija, restoran, hotel, tkaonica? Otiđite u Bukovičku banju i pogledajte našta liči onaj hotel, ili u kakvom su stanju vojvođanski dvorci. Tako da je kod nas tradicija samo konzerviranje neke zadrtosti i zaostalosti. Ona sama po sebi nije ni dobra ni loša, a može biti i jedno i drugo. Sve zavisi kako je shvatate.

Autor: Vladimir Božanović

vp012-lambros3

%d bloggers like this: