Bog, jabuka i ja

Uoči Svete Petke, pre mog polaska u prvi razred osnovne škole, za vreme okretanja ražnjeva sa prasićima, poveo se razgovor da li boga ima ili nema. Pomno sam slušao argumente prisutnih koji su diskutovali uz rakiju. Prvi put sam čuo ono poznato da boga nema, jer šta će onda gromobran na crkvi. U debati su se zadržali i na jednoj od popadija kao materijalu za razmatranje važnog verskog pitanja. Zaključak je bio da pop, tokom službe božje, ne bi trebalo popadiju bogohulno da izlaže pogledima sa desne strane u crkvi, gde stoje muški vernici, jer ih time popadija navodi na grešne misli koje ni bog ne može da obuzda!

vpSpec006-jabuka

Sve to kod mene je probudilo naučnu radoznalost za problematiku i tada sam zaključio da bi trebalo da nekako raščistim to pitanje pre polaska u školu. Nisam u tom momentu znao da će mi se ubrzo pružiti prava prilika da to eksperimentalno utvrdim!

Uoči polaska u školu, majka me odvela u crkvu na pričest. Ne toliko zbog toga što je bila neka vernica, nego više reda radi; da, za svaki slučaj, bog pomogne u školovanju, ako zatreba! Majka me držala za ruku čim smo zauzeli mesto na ženskoj strani crkve. Nije pomogla moja intervencija da ja treba da stojim prekoputa sa muškarcima. Majka je rekla da sam još mali. Prihvatio sam to objašnjenje, jer je time moja polna orijentacija ostala neokrnjena! Počela je služba božja uz sadejstvo sva tri popa. Ja sam počeo da razgledam oslikane zidove, kupolu i ikonostas i da tražim dokaze o postojanju boga. Pošto tu nisam pronašao upotrebljivu argumentaciju, pristupio sam naučnom eksperimentu. Ni manje ni više, rešio sam da lično svevišnjeg direktno izazovem da razjasnimo stvar!

Pošto je bilo zabranjeno uzimanje jela pre pričešća, odlučio sam da nešto pojedem i da vidim šta će bog da uradi, ako ga ima. Pustio sam majku i izašao ispred crkve gde su bili prodavci šećerlema, koji su čekali da se pričešće završi da bi mogli da počnu sa prodajom. Kao da sam znao da je ona jabuka iz raja značajna, odlučim da kupim ušećerenu jabuku. Vratio sam se u crkvu punih usta jabuke na zaprepašćenje majke, koja mi je diskretno jabuku oduzela. Svejedno, pojeo sam već polovinu, iako slatko nikada nisam cenio, ali sam se žrtvovao za nauku i čekao razvoj događaja. Pošto bog nije reagovao, zaključio sam da ga nema i da ga je verovatno izmislio pop Marko. Pošto sam prvi razred osnovne škole završio kao ubedljivo najbolji đak, još čvršće sam se uverio da je pričešće bila nepotrebna praznoverica. Jedina posledica mog bogohuljenja je bio komentar mog oca na vest o tome šta se dogodilo: „Izgleda da će od njega nešto biti!“

Autor: Božidar Anđelković

%d bloggers like this: